БОРБА ЗА ВЕРУ - Почело лобирање за избор новог патријарха

Месец дана уочи заседања Сабора СПЦ, лансиране спекулације о наводној „ковертираној” оставци Његове светости

Редовно јесење заседање Светог архијерејског сабора Српске православне цркве, уместо као ранијих година у октобру, почеће 11. новембра. Иако је до окупљања архијереја из земље и расејања на црквеној скупштини остало нешто мање од месец дана, већ су почеле спекулације о „ковертираној” оставци патријарха Павла.

Фото СПЦ: Патријарх Павле је раније поручио: „Оставку подносим само Богу”

Али, како се сазнаје, нико од најближих патријархових сарадника не зна за наводно постојање документа са патријарховим потписом у којем Његова светост тражи повлачење са светосавског трона, чиме би се отворио пут за избор новог поглавара СПЦ.

„Уколико би такав захтев и постојао, многи епископи не би поверовали у његову аутентичност, зато што је у прошлости било случајева да је патријархов печат с потписом коришћен мимо његовог знања”, каже један извор близак Патријаршији.

Невидљива борба за патријаршијски трон траје већ неколико година и поједини црквени кругови уочи сваког сабора намерно лансирају по медијима разне спекулације о патријарховом повлачењу којима покушавају да опипају пулс јавности. Патријарх Павле, који је 11. септембра напунио 94 године, жива је икона српског православља. Поштован је у земљи, али и свету и многи се плаше да његово „пензионисање” под притиском не би прошло без оштре реакције верника, па и осталих грађана.

Остаје забележено да је сам патријарх, када су епископи потезали питање његовог повлачења, поручио: „Оставку подносим само Богу”.

Сигурно је да ће време до сабора поједини епископи искористити за појачано лобирање како би се дошло до већине која сматра да је цркви, ипак, неопходан нови поглавар. Да ли ће новембарско окупљање владика бити прекретница и да ли ће се тада, други пут заредом, ићи на избор новог црквеног поглавара и поред живог патријарха, нико са сигурношћу не може да прогнозира. Али, како се незванично сазнаје, не жури се само појединим црквеним круговима да изаберу „првог међу једнакима”, већ и појединим круговима у владајућој коалицији.

Сигнал који цркви власт шаље преко својих емисара јесте да би они волели да патријарха Павла замени неко од реформатора, по могућству млађи архијереј који је неко време провео на Западу. „Политика” је у августу, поводом сукоба епископа Артемија и његовог викара владике Теодосија, писала да су се из врха државе интересовали какве су шансе епископа аустралијско-новозеландског Иринеја да буде изабран за новог поглавара СПЦ. Једини је проблем што он још не испуњава формалне услове да буде кандидат. Нема пет година архијерејске службе.

По црквеним канонима, функција патријарха је доживотна и док се не упразни патријаршијски престо не може се бирати нови поглавар. Један од највећих противника избора Павловог наследника за његовог живота јесте епископ шабачки Лаврентије, који је неколико пута јавно поручио да не треба понављати грешку као у случају патријарха Германа. Како се сазнаје, и многи други старији епископи се противе томе да преседан постане пракса, а међу њима и епископ нишки Иринеј и бањалучки Јефрем. Прихватање таквог принципа отвара пут томе да саборска већина може, кад год је незадовољна радом поглавара, да затражи његову смену или повлачење чиме се нарушавају стабилност и устројство цркве.

Војномедицинска академија, на којој се патријарх лечи од 13. новембра прошле године, изгледа да не жели да понови грешку као у случају патријарха Германа. Иако конзилијум лекара редовно обавештава Свети синод о патријарховом здравственом стању, избегава да се изјасни о његовој радној способности. По Закону о заштити пацијената, вештачење да ли је неко лице радно способно не може да се обави без пристанка пацијента. А поступак таквог вештачења је дуготрајан и неизвестан.

Иако је патријарх управљање СПЦ-ом препустио најстаријем архијереју у Светом синоду, митрополиту црногорско-приморском Амфилохију, он и даље остаје глава цркве. То се најбоље видело на прошлом мајском сабору који без присуства патријарха није могао да донесе ниједну црквено-законодавну одлуку, већ само да расправља о текућим питањима. Оваква ситуација може да отежа рад највише црквено-законодавне власти што може бити један од аргумената онима који сматрају да је неопходно ићи на избор новог патријарха.