Име не значи ништа ако живот немамо...
четвртак, 16 октобар 2008

ИМЕ НЕ ЗНАЧИ НИШТА АКО ЖИВОТ НЕМАМО...

„Име не значи ништа ако живот немамо који су имали наши славни Срби у прошлости“, реченица из беседе архимандрита Венијамина, на Покров Мајке Божије.

„Име не значи ништа ако живот немамо...“ Овакву реченицу може да започне само биће које чува дане свог живота да би тако могао да сачува и слова свог имена. Овакву реченицу не започињу бића која свој живот и своје име чувају у хладовини свог нерада и своје лагодности. У хладовни се не ради, не мисли и не чувари, у хладовини се маштари. Из нерадне маште излазе само балони од сапунице.

Овакву реченицу започињу само бића која су кроз своје руке и преко својих леђа пренела животно значење имена које носе и кроз њега показују свој образ, своју душу и свој труд.

„...Који су имали наши славни Срби у прошлости“, завршити реченицу са предности славе Срба из прошлости може само биће које је одано онима који су били пре нас и нашег имена, који су се рађали и умирали пре нашег рађања и нашег умирања, и том оданошћу према Србима из прошлости показати колико је тек одано Богу који је Био и Остао прошлост, садашњост и будућност.

 Ако неко може да буде прошлост, садашњост и будућност, то значи да је његово постојање једно и не промењено.

 Ако се човек увек рађао, рађа се и рађаће се са рукама и ногама, па нико у ту родност његових удова не сумња, нити задире, да ли онда неко може да верује да је Бог променљива сила (па ставља себе изнад силе Његове) и да је наука Његова променљива теорија (те је мења спрем својих амбиција)?

 Наука Господа није почела у хладовини удобности, већ је почела крвљу Његовом на Распећу људских дела који су сматрали да се име носи без образа, а не ради живота и оног што ће именом својим оставити после свог живота.

Прва наука коју је Господ на Голготи оставио људима, била је та да образ свој не бришу од крви своје, да храбро носе крв на образу свом, јер та крв је значење имена њиховог када остане иза њих живот њихов.

Ту науку су храбро понели тадашњи људи, они који су тад могли са Голготе само да сачувају и понесу веру Господњу. Од силе зла која је хуктала у људима, као што хукти аветињси мрак понора, ти мали, храбри људи нису могли живот да Му сачувају. Али су невидљиву снагу Његове вере храбро у себе узели и од људског уништења склонили.

Време је пролазило. Храбри људи су кошени људским злом. Смртно падали пред тим злом, али веру нису оставили, нису је мењали за оно што су им зловерници нудили.

Иза њихове срмти остало је њихово име, њихов живот, у том животу њихова оданост вери.

У прошлости су људи чували Свето Тројство (Оца, Сина и Духа Светог) и чували тројство свог постојања име, живот и веру.

У имену су чували свој национални идентитет.

У животу чували своје национално постојање.

У вери сачували своју верску припадност.

Ко је научио, те већински неписмене и већински потлачене људе да знају како да сачувају име, живот и веру? БОГ. Како их је учио да то сачувају?

Кроз апостоле, кроз мученике, кроз оце у служби Бога.

Ти апостоли, мученици, оци Божије службе, како су преносили знање на људе?

Кроз речи Господње сакупљене у Јеванђељу, кроз молитве молитвеника, кроз Службу Господу.

Како су људи из прошлости кроз Службу служили Господу?

Кроз Свету Литургију.

Како су Срби из прошлости служили Господу?

Кроз Свету Саборну и Апостолску Цркву, кроз Свету Светосавску Литургију.

Како је та Света Литургија научила Србе (прошлости) да у муци коца и конопца сачувају своје име, свој живот и своју веру?

Кроз Светог Саву, Сина њиховог рода, и кроз идентитет који им је Он оставио када  им је  светоотачки поредак  Свете Литургије предао.

Да ли су Срби из прошлости, постали православци, светосавци из балона од сапунице?

Нека одговор на то питање буду речи нашег српског патријарха Павла:

„Ни ми нисмо постали православни икоме за инат или ћеф, што се каже, већ зато што сматрамо да је то начин на који један православни Србин треба да живи и поступа... Е сад, од нас зависи да оно што је код нас лоше исправимо а даље ће онда учинити Бог, ако буде имао коме! А да ли ће имати коме то зависи од свих нас. И од мене и места на коме сам, од места на коме сте и ви и сваки од нас. Да будемо заиста оно што треба, народ Божији и људи Божији као што су и НАШИ ПРЕЦИ БИЛИ...дакле смисао је нашега живота да идући за Христом будемо спремни и на крст. Не дај Боже да пострадамо као нељуди, као злочинци, као мучитељи невиних. Ако већ мора да се страда да пострадамо као људи.

То је порука и Св.Саве и свију светих из рода нашега. Ми смо сада ти које је Бог послао у ово време да представљају род српски и веру Православну. Да ли ћемо их представљати онако како доликује потомцима оних предака који су били кадри и у ропству толико да издрже...“

И српски Патријарх и српски архимандрит говоре само једно, а то је да будемо људи у имену, животу и вери. И један и други нам говоре да ћемо то моћи, то сачувати само ако се будемо држали оног што су нам наши преци оставили.

А они су нам оставили име Србије (мале земље увек пред вилицама великих земаља), име пред којим је и политика и војска великих земаља стајала и питала се „како су то успели, како су то могли“.

Оставили су нам право да са поносом изговоримо српско име. Оставили су нам право на слободну државу и право на слободну православну веру.

Зато нас архимандрит Венијамин својом реченицом „Име не значи ништа ако живот немамо који су имали наши славни Срби из прошлости“, подсећа да треба само да се окренемо ка нашој прошлости и да ћемо у њој наћи решење за нашу садашњост и нашу будућност.

А патријарх Павле нам својим речима „Е сад, од нас зависи да оно што је код нас лоше исправимо а даље ће онда учинити Бог, ако буде имао коме!“, говори да смо без живота кроз живот наших предака нестали и да Бог неће имати коме од нас да помогне.

Када је патријарх Павле рекао „Е сад, од нас зависи да оно што је код нас лоше исправимо“...није мислио да политичари треба да исправљају право на српску националност и да српску слободу продају за храну чељусти великих земаља, и није мислио да данашњи реформатори на светосавље треба да гледају као на нешто лоше...већ је ове своје речи упутио нама да то лоше у нашим политичарима и нашим реформаторима препознамо, зауставимо, од тога се одбранимо, ако то у њима не можемо да исправмо.

Патријарх Павле је даље рекао „Бог не може спасити онога који то неће“, тако не дангубимо ми да спасимо њих (за њих се ми молимо, али молитвом кроз сузу Мајке Божије када је са својим Покровом стајала над светом и плакала за тај свет), већ стражаримо снагом наших предака да спасемо своје име, свој живот и своју веру.

Ако се уморимо, сетимо се речи архимадрита Венијамина „НЕ ДАЈМО СЕ ДА НАС САТАНА ПЕВАРИ ПРЕКО ЛАКОМИСЛЕНИХ И ГОРДИХ ЉУДИ ДАНАС У ЦРКВИ И У ДРЖАВИ!...НЕ ДАЈМО СЕ ТОМЕ, ЧУВАЈМО СВЕТО ПРАВОСЛАВЉЕ, ЧУВАЈМО СВОЈУ ДУШУ КАО ЗЕНИЦУ ОКА!“

А вредност наше зенице је наше име, наш живот, наша вера...Србин ће постојати док постоји и његова српска историја...а та историја од заборава,  од нестајања биће сачувана само ако знамо да „ИМЕ НЕ ЗНАЧИ НИШТА АКО ЖИВОТ НЕМАМО КОЈИ СУ ИМАЛИ НАШИ СЛАВНИ СРБИ ИЗ ПРОШЛОСТИ!“

З.Д.

Последњи пут ажурирано ( петак, 17 октобар 2008 )