Браћо свештеници, сестре монахиње, драга браћо и сестре!
Сабрасмо се данас у овој нашој светој обитељи, на велики празник Светог Јосифа Новог Чудотворца, чије свете мошти почивају у Темишвару, граду православном, где је он заштитник, као што је био заштитник народа свога и нашега народа за време свога живота својим молитвама, тако и данас пред престолом Божијим моли се Богу за народ српски, за народ румунски, за народ свеправославни, као што то чине и сви свети. Када би ми чак и покушали да учинимо нешто овде на земљи што Бог не жели, својим молитвама они нам то не би дозволили. Јер један од њих, светих, моћнији је пред престолом Божијим својим молитвама, него, може бити, пола света, који је огрезао у греху и свакодневно се сусреће са проблемима овога живота, често пута у недоумици како да их реши, или их, пак, најчешће и не решава. Зато сви ми који желимо и хоћемо, и колико нам Бог снаге даје – да испуњавамо Његове свете заповести. А када нам у томе помажу још и светитељи, онда не смемо имати (страх), и немамо разлога за страх; немамо разлога за неуспех ма какве Сциле и Харидбе у овоме свету биле против истине – оне истине коју нам је донео сам Бог наш, а Он је сам Истина. И док знамо за Њега, знамо за истину.
Е, зато смо се данас и сабрали, браћо и сестре, поводом ових искушења која наша Црква има, која ми као верни народ Божји имамо, а која нам долазе некада спонтано, некада смишљено, али најчешће од нас самих.
Најпре треба Богу да се обратимо за Његову помоћ. Зато и почињемо из ове наше светиње данашњи дан, браћо и сестре, молитвама Светог Николаја Свесрпског, јер овај манастир је његов манастир. Велике дане, дане подвига и молитве, Свети Николај је провео баш у овоме манастиру, на овоме светоме месту, у овоме светоме храму, и њега својим молитвама и својим присуством осветио. Тако да многе ствари у нашој Епархији (банатској) које започињемо, започињемо баш из ове светиње његовим молитвама, знајући да сигурно нећемо погрешити ако будемо његовим путем ишли, оним путем који нам је он показао. А он нам је показао прави пут, пут којим су ишли свети преци наши, почевши од Светих Апостола, па све до њега – Светога Николаја, и сигурно нису погрешили и нису грешили. Јесу, истина, некада посустајали на томе путу, јер ко не посустане на доброме путу, на путу подвига? Нема тога човека, макар и живео светим животом овде на земљи. Али, никада није посустао вером, надом и љубављу према Богу и према своме народу. Ма где да је био, сведочио је истину Христову, правду Његову, сматрајући и знајући да ће кад-тад она доћи и да ће српскоме народу бити боље. Поучавао нас је да само ако се будемо Христовог пута држали и Његове свете истине, у овоме животу неће нам нико наудити и ништа нас неће спречити да идемо путем којим нас наша света Црква води.
Зато и данас, у данашње време, рекох, са разних страна имамо искушења; има наша Црква искушења; има наш народ – посебно верујући народ. Јер верујућем народу је стало до истине, до љубави, до правде Божије. Можда ће неки, за које је истина другостепена и не тако важна, моћи и прихватити неке новине које се данас догађају у Цркви нашој, али ми, верујући народ, који знамо за истину, који знамо за правду, који знамо за пут који нас ка Богу води, тешко се миримо, и нећемо се мирити са некима који нас уче да странпутицом неком, или неким другим путем долазимо до истине. Можда је и то могуће, јер каже Господ да су разни путеви који ка Богу воде, али зашто да ризикујемо, зашто да тражимо пут који треба трасирати и који је непознат нама, а да оставимо онај пут који знамо, који нам је добро познат. А то је пут Цркве наше, пут истине вечне, пут Божији, пут правде вечне. Е тога пута, браћо и сестре, да се држимо и нећемо сигурно погрешити. Нећемо погрешити, јер нас у то уверавају наши свети: Свети Сава, свети преци наши, свете мајке наше – светитељке. Сви су они и у тежим временима живели. И кроз ратове, и кроз разна друга искушења успевали су, с помоћу Божијом, на путу Христовом остати и опстати и доћи тамо где су упућени још од колевке и родитељског дома.
Е, зато се и ми трудимо и трудићемо се да, с Божјом помоћи, останемо на путу Божијем. И зато, браћо и сестре, немојте се плашити ако нас у овоме свету штошта изненади. Јер овај је свет пун искушења. Имамо дирекне непријатеље Православља! Имамо и оне који незнају шта је то право Православље, па из тога незнања направе грешку. Али, њима се може и опростити, под условом да се кају и питају где су погрешили, и да им се да одговор за то. Али, оне који свесно греше, који не би смели да греше, а греше, такве, свакако, остављамо Богу и Његовом праведном суду, а ми ћемо кол'ко нама Бог даје снаге, здравља и живота, трудити се да живимо по Богу – да путем Божјим идемо.
Зато, необично сам и срећан и радостан и Богу благодаран, на првоме месту, и Светом Николају нашем Свесрпском, што има нашега народа, не мали број, него мислим да је и већина нашега Српскога народа (не мислим - него сигурно знам) на путу ка Богу. Само, на жалост, има и оних који су сада из разноразних разлога у некој смутњи, збуњују се и страхују шта ће са њима првенствено у овоземаљском животу бити. А о вечном (животу) немају, можда, времена да помишљају. Али за оног који се плаши истине и правде, за њега Свети Јован Лествичник каже да је то горд човек, горд човек, без обзира што је у њему страх, ако се плаши од људи овога света. А поготово ако зна да је на правом путу, путу Божијем, путу правде вечне и истине вечне. Е, зато не треба да се плашимо људи, макар нам и смрћу претили, када је у питању истина и када је у питању правда – пут који ка Богу води. Јер, кад-тад ми тим путем (или неким другим путем) треба да пођемо, ако већ не идемо њиме. Али, благословен је онај који већ иде тим путем. На томе путу, браћо и сестре, Господ нам, молитвама Богородице и свих светих, помаже да дођемо до правог пристаништа, то јест до Њега. Јер нам и Он пружа своју руку на томе путу и где год посустанемо Он нас подиже и помаже нам да кренемо напред. И зато наш подвиг, наша жртва, ма колика и каква била у овоме свету, биће награђена баш од Њега због кога и чинимо тај подвиг и жртву, а то је сам Бог – Васкрсли Господ. И Он је сам, сви добро знате, имао искушења - чак је и страдао. А, ако је Он страдао, чему се ми надамо као Његови следбеници?! По Његовом примеру и да пострадамо ако треба! Бог нама неће допустити да ми толико страдамо колико је Он страдао. Зашто? Дозволиће нам да страдамо онолико колико је за нас потребно да страдамо. Јер Он је за све страдао. Зато је Његова жртва велика, и највећа и незамењива. И нико не може од људи да замени Његову жртву. Можемо страдати онолико колико је нама потребно, а потребно нам је толико мало, јер је Он за нас учино много - готово све. Само да признамо и прихватимо Њега као Бога нашега, Свемогућег Бога, Бога Творца нашега, Промислитеља и Избавитеља од свих искушења и свакога зла.
Зато се радујемо, и благодарни смо Богу, а и вама хвала и нека и ваш труд данас буде благословен. Свети Николај нека га благослови; и Свети Јосиф Темишварски нека благослови овај дан ваш - долазак ваш овде да се заједно помолимо Богу и да учинимо оно што до нас стоји.
Данас, већ од једанаест сати, имаћемо прилику да чујемо оне који нам могу помоћи, који нам могу неке ствари разјаснити у идењу за Богом. Иако је нама све јасно, јасна нам је Црква која нас учи путу Божијем; јасно нам је Свето Јеванђеље од кога нема одступања! Али, сведоци смо да има оних, којима не да није јасно, а баш нас то и чуди кад им је јасно, ако им је јасно, зашто онда застрањују, зашто онда иду другим путем и траже други пут за спасење кад већ имамо пут светлости – пут који је осветљен.
Е, зато ће нам данас помоћи, браћо и сестре, наши умни људи, богослови наши, теолози наши, књижевници наши, истиричари, духовници наши, који ће помоћи свима вама и свима нама.
И хвала вам што сте дошли у тако великом броју да саслушамо и да се Богу помолимо, да се укрепимо у оном путу и оној истини коју не само да заговарамо, него коју и упражњавамо. Јер нам је она показана самим Христом Богом кроз Свето Јеванђеље, кроз Његове свете заповести - пут Цркве наше која је, ево, две хиљаде година непогрешива и неуништива.
Било је оних, рекох, који су Цркву нападали, има их и биће их. Али, она остаје као Божија творевина, Божији организам. А ми, као чланови њени, бићемо заједно са Богом само ако добровољно не оболимо и не одстранимо сами себе из тог организма и постанемо страно тело Цркви Христовој.
Трудимо се, браћо и сестре, да то не буде. Као и човек, тако и Црква, кад га један уд његов заболи, или се лечи, или се одсеца да би тело било здраво. А тај део, иако је болно одсећи део тела свога, ако он смета целом организму, и ако угрожава цео организам, боље је остати без руке, или без ока, или без ноге, а да тело буде здравије и да се тако продужи његов век.
Зато, браћо и сестре, нека је благословен овај дан, Бог нека га благослови, а вама велико хвала на вашој љубави, на вашој жртви, на вашој упорности у чувању вере! Такви само могу остати, и такве ће Бог благословити! Зашто ви остајете поред свих напада и несрећа? Зато што је Бог с нама, Бог је с вама! И, рекох, жртве има. Ви добро познајете историју наше Цркве. И тамо су се светитељи борили и том борбом, као и многи верни наши данас, спасавали су себе. Чистили су испред себе пут и све оно што им је стајало на путу ка спасењу. Е, то је жртва! То је љубав! Тим путем ћемо ми ићи! И тим путем ми идемо!
Молимо се Богу да нас Бог у томе учврсти, укрепи, оснажи, просвети наш разум и духовне очи да видимо. А исто тако молимо се Богу да Господ све оне који са пута правога силазе, да их поврати Господ на прави пут како би сви заједно славили Оца и Сина и Светога Духа, Мајку Божију, Његове свете угоднике, и Бог ће тада бити са свима нама, са Црквом нашом, са народом нашим, па и са онима који још незнају за Њега и за Његову свету науку. И за њих се Богу молимо. Нека Господ свима помогне, јер нас је све Бог послао у овај свет са задатком да га посведочимо. А ако посведочимо Њега истином, правдом, Његовим заповестима - Он нам обећава да ће нас за то наградити Царством Божијим. Нема веће награде ни на небу ни на земљи, него да добијемо Царство Божије, вечну славу и да као свети анђели и светитељи славимо Бога у вечност и слављени будемо.
Нека Господ помогне! Хвала вам свима, хвала оцима нашим, сестрама нашим и вама, браћо и сестре, и деци нашој која су овде данас са нама.
Размишљам нешто за време Свете Службе, о свему овоме, о данашњем дану, и кажем: овакве скупове, овакве службе треба и чешће одржавати и на другим местима. Ми ћемо то чинити у нашој Епархији, ја вам обећавам да ћемо то чинити и Богу ћемо се молити. А Господ је рекао да тамо где су двојица или тројица сабрана у име Његово, тамо је и он са њима. А поготово када је овде, чини ми се, и неколико стотина наших верника, у овоме светоме храму и овој светој обитељи нашој, манастиру нашем, да узме благослов од Светог Николаја Свесрпског. Када кажемо за њега - Свесрпски, то значи да он даје свакоме Србину, ма где се налазио, свој благослов, а поготово на овим местима на којима је он доста зноја пролио, доста подвига учинио за веру своју, за народ свој, поготово у неприлици у којој се налазио кад је живео овде у манастиру Војловица. Молимо се њему да нам помогне и да он још, плус свих нас, буде с нама. А хоће сигурно, јер нас је он својим молитвама и сабрао овде на његово место, и наше место, и ваше место да га заједно славимо. Он ће тако бити заједно с нама и у будућности ма где се ми налазили. Он нас прати и у аутобусу, и у аутомобилу, и у храму, и у дому, и у породици, и на путу, тако да његове молитве никада не одустају од нас.
Њему зато нека је слава, а вама Господ нека да свако добро и изобиље Божијега благослова и благодати.
Ако Бог да у једанаест часова почеће предавање – веронаучни скуп, због којег сте сви и дошли. Скуп ће се одржати у Великој сали Скупштине општине Панчево, коју су нам ти наши људи са великом љубављу и великом радошћу дали. Биће свакако и столице, сви ће моћи да седну, претпостављам... зависи... можда ће бити више света него што има столица, али ако буде, хвала Богу! Ми кад градимо храмове, или неке објекте, ми кажемо: Да Бог дао да буду тесни!
Нека Господ умножи наш народ, нека га благослови, нека га обожи, нека га усмери да иде правим путем, као што смо и до сада ишли правим путем, само да не дозволи да скренемо са правога пута. И ако би ми хтели другачије, ето тако да му се обратимо: Господе, ако и хоћемо, не дај нам, не дозволи нам да скренемо са Твојега пута! А биће, сигурно, искушења и повода да се можда мало удаљимо...али, Господе, не дозволи нам, не дозволи! Нека буде Твоја света воља и над нама, јер ми смо Твоја деца. Ти си нас овде поставио и родио духовно, и молимо Ти се управљај нашим животом, нашим телом, нашим ногама, нашим очима, нашим срцем, нашом душом како Ти мислиш да је нама корисно. Амин. Боже дај!
Хвала Господу за све.
Са аудио записа текст сачинило: Уредништво сајта borbazaveru.com