Архимандрит Серафим (Алексијев) и Архимандрит Сергеј (Јазаджиев) ПРАВОСЛАВНО МИСИОНАРЕЊЕ ЈЕ ЗАБРАЊЕНО
Екуменизам не само да не погодује православном мисионарењу, него га и принципијелно не допушта. Као што је познато, неки православни екуменисти отворено изјављују да је Православље предодређено само за хришћане који живе на Истоку, и да западни хришћани не морају да приме Православље. Тако је грчки митрополит Генадије (Зервос), представник цариградске патријаршије у Напуљу, створио и објавио читаву "теорију" по којој "људи не постају православни, него се такви рађају"! Овај нечувени дефетизам са негодовањем је разобличио српски јеромонах Амфилохије (сада митрополит Црногорско-приморски) у свом чланку "Мисионар или гробокопач".
Архим. Варнава (Бартон), бивши англикански свештеник, који је прешао у Православље и био 1960. г. рукоположен од стране егзарха Московске патријаршије у Паризу изјавио је да га је Николај Зернов, руски православни екумениста у Енглеској, прекорео због тога што је примио Православље! У својој књизи "Хришћански Исток" која је објављена у Лондону 1956. г., Зернов пише да је "устав (устројство) Источне Православне Цркве веома сличан англиканском". Питамо се да ли би он ово написао и после Ламбетске конференције (1988. г.) на којој је женама дозвољено да буду не само "свештенице", него и "епископице"?
У екуменистичком документу "Заједничко сведочење и прозелитизам" осуђује се прелазак из једне вероисповести у другу, дакле и прелазак у Православље, а за убудуће се предвиђа заједничко надконфесионално проповедање Евангелија. На овај начин се обезбеђује чиста екуменистичка проповед и онемогућава сведочење Православне истине, које се осуђује као "негативни прозелитизам".
Овом погледу може се супротставити цитат из званичне "Посланице Руске Православне Цркве поводом 5. скупштине ЕСЦ и њених резултата" коју је потписао патријарх московски и целе Русије Пимен са члановима Светог Синода: "Јасно је да мисионарење и "заједничко сведочење" без оствареног јединства у вери и у основама канонског устројства, не само да не доприносе истинском јединству, него могу бити и препрека на путу ка њему, јер се тешко и споро оствариво јединство приноси на жртву спољним ефектима, док се у исто време пред спољним светом лицемерно прећуткују вероисповедне разлике".
Осим екумениистичтичке забране да се мисионари у православном духу, и поједини представници Помесних Православних Цркава дају дефетистичке изјаве и прихватају погубне по Православље одлуке! На консултацији православних богослова коју је организовао секретаријат Комисије за "Веру и поредак" ЕСЦ на Криту (7-14. 3. 1975. г.), протестант др. Лукас Фишер је у приступном говору са задовољством приметио да "Православна Црква не захтева од других хришћана да се обрате у Православље путем приступања Православној Цркви". На ову екуменистчку дрскост инославног представника, присутни православни богослови нису ништа одговорили, пристајући на ово недопустиво одрицање од спасоносне мисије Православља.
Као одличан пример овог жалосног стања може послужити чињеница да је екуменистички настројени цариградски патријарх одбио да под своју јурисдикцију прими групу италијанских римокатолика који су га упорно молили да то учини. По примеру Цариграда и Московска Патријаршија у лицу њеног егзарха за Западну Европу, лењинградског митрополита Никодима, одбила је 1974. год. да задржи неколико парохија које су бројале око 2000 православних Италијана са острва Сардиније. Искључени из егзархата, православни Сардинци заједно са својим свештенством стали су да траже покровитеље међу Помесним Православним Црквама, али су их свугде одбили! После многих перипетија, примили су их тек грчки старокалендарци.
Коментаришући ово, грчки православни часопис "Калиомологија" (1982. бр. 38) с правом поставља питање:
"Зар нису могле званичне Православне Цркве учинити оно што су учинили старокалендарци у Грчкој?" и одговара: "Могле су, али су се уплашиле. Зашто? Због папофилског страха и одсуства мисионарске љубави", завршавајући коментар речима: "то није просто - грех. То је светска срамота!"
Да би угодили екуменизму, поједини "православни" екуменисти иду тако далеко да римокатолицима, који су прешли у Православље, предлажу да се "врате у своју "мајку-цркву"(!), а они који желе да приме Православље одвраћају од те намере, објашњавајући им да, наводно, "православни не желе да имају неофите"!
Таквим дефетистичким изјавама, датим, тобоже, у име целог (!) Православља горе поменути представник Цариградске патријаршије у Италији и слични њему екуменисти, с једне стране, широм отварају врата Православне Цркве за екуменистички продор, а с друге стране, затварају њена врата за инославне који би искрено хтели да јој приђу. Тиме се "укида мисионарење Цркве, а њена мисија се ограничава само на очување историјског статус- кво-а. Међутим, суштина Христове Цркве и њене мисије јесте - "сведочити о Истини у свако време и на сваком месту, и примати у своје спасоносно наручје све који желе спасење!"
Пре извесног времена монаси једног бенедиктинског манастира у Западној Немачкој, разочарани папизмом, обратили су се свим Помесним Православним Црквама с молбом да буду примљени у Православље. Једна од Помесних Цркава је одбила њихову молбу са образложењем да у њој, наводно, "не постоји таква пракса!" Да, нажалост, уместо апостолске и светоотачке праксе мисионарења, многи православни Архијереји су развили страшну "праксу": да се брину само о личном миру и спокојству, а избегавају могуће "непријатности" са папом због примања у Православље разочараних римокатолика. И док ватикански мисионари облећу цели свет, врбујући следбенике и на разне недозвољене начине, православни јерарси се мирно задовољавају само паством која им је поверена, као да се тиме исцрпљују обавезе њих као апостолских прејемника. Шта више, они ту срамну пасивност сматрају малтене "врлином","лојалним" екуменистиким односом према инославнима!
Треба рећи да је овакво понашање карактеристично за православне екуменисте, за разлику од осталих који, не обазирући се ни на шта, ревносно врше прозелитске активности у интересу својих "цркава". Једино се Православље издајнички експлоатише од стране својих званичних "представника" међу којима многи тргују Њиме ради личне материјалне користи.
Зато уопште не треба да нас чуди што су такви "представници" Православља спремни да због угађања екуменизму на сваки начин ометају ширење православне вере међу инославнима! Њихово неприхвативо понашање наноси двојако зло: с једне стране, они спречавају инославне (који су гладни и жедни истине и благодати) да их пронађу у св. Православној Цркви, због чега их Сам Спаситељ прекорева: "Тешко вама ... лицимери, што затварате Царство небеско пред људима, јер ви не улазите, нити пуштате да уђу они који би хтели" (Мт. 23, 19); с друге стране - самим тим приморавају оне који искрено траже истину, да прихвате заблуде других вероисповести. Прозелитизам је негативна појава, када одводи људе са пута истине и одвлачи их у заблуду. Обратно, он је позитивна појава када избавља од заблуда и приводи истини. У том случају он је - блиставо дело, које похваљује реч Божја: "Браћо, ако ко од вас залута са пута истине, па га неко врати, нека зна да ће онај који обрати грешника са пута заблуде његове, спасти душу од смрти и покрити мноштво грехова" (Јак. 5,19-20). Управо тако су поступали св. Апостоли, св. Оци и сви Божји угодници, пружајући руку помоћи свима који ишту спасење!
А данас у екуменистчким круговима царује потпуно искривљено схватање прозелитизма. "Негативним" прозелитизмом се сматра настојање истински православних да приведу истини Православља оне који је ишту; а позитивним се сматра само мисионарење под патронатом ЕСЦ који тежи да уједини све у својој новој "вероисповести" где је истина сусед заблуди и где се громко хвали изопачено схваћена "религиозна слобода". Дакле, Помесне Православне Цркве спутавају саме себе у обављању мисионарске делатности међу непросвећенима и заблуделима, обавезујући се да делују само по диктату ЕСЦ и жртвујући тако своје православне еклисиолошке, догматске и канонске норме. У вези са овим постаје много јасније зашто лењинградски митрополит Никодим, у свом реферату "Предање и савременост" прочитаном 18. септембра 1972. г. у Дебрецину васпостављање хришћанског јединства приказује на екуменистички начин "Васпостављање разједињених хришћана у јединство вере - каже он - не би требало да замишљамо искључиво као "присаједињење".
Значи, насупрот св. Оцима установњеном поретку потврђеном у Великом Требнику Православне Цркве у Чину присаједињења јеретика и инославних Православљу", може постојати екуменистчко уједињење, без одрицања инославних и јеретика од њихових неправилних учења - "уједињење" на основу догматског компромиса.
И док су Помесне Православне Цркве спутале себе "обећањем" датим ЕСЦ да се неће бавити мисионарењем међу другим вероисповестима, дотле римокатолици и разне секте неометано настављају свој погубни прозелитизам, отржући као "грабљиви вуци" (Дел. 20,29) овце из стада Православне Цркве. Паписти, тежећи наводно "зближавању" са Православном Црквом, не схватају га другачије него као ширење унијатства међу православнима. Папа Павле II отворено је 19. априла 1970. г. изјавио: "Ми не можемо сматрати да је васпостављање искреног(!) јединства између Римокатоличке и Православне Источне Цркве могуће остварити на штету католичких цркава Истока (унијата)!"
У последње време, нарочито од када је на челу Ватикана папа Јован Павле II, појачано је деловање унијата, који се сматрају "не само историјским наслеђем прошлости, него имају одређени значај и у садашњем тренутку; Ватикан подстиче бивше украјинске и румунске унијате да се поново врате у унију" (види протест московског патријарха Пимена упућен папи Јовану Павлу II поводом сабора украјинских унијата у Риму). Група грчких студената из Италије написала је писмо редакцији листа "Ортодоксос Типос" које је објављено под насловом: "Унија остаје жестоки гонитељ нашег Православља!" У њему они износе узнемирујуће чињенице о томе како италијански унијати на разне начине спречавају православне свештенике, који опслужују грчку мањину, да обављају своје пастирске дужности и како унијати, представљајући се као "православни" хватају лаковерне људе у своје замке. На крају писма поставља се питање: "Каквог смисла има водити дијалог између православних и латина, ако унијати не само да не ограничавају своју делатност, него је, напротив, шире!" Чак и један унијат у писму упућеном истој редакцији, у недоумици пише: "Код православних се примећује чудна незаинтересованост. Православни протестују због учешћа унијата у дијалогу, али само на речима, јер ипак, на крају крајева, разговарају са унијатима!" Дакле, паписти самоуверено делују са позиција силе, знајући да православни, иако су принципијело у праву, ипак чине уступке!
У вези са овим карактеристично је писмо грчког православног свештеник о. Антонија (Атанасиадиса) упућеног листу "Ортодоксос Типос", у коме се каже: "...На прославу 1000-годишњице Крштења Русије био је позван и истакнути православни богослов - о. Мајендорф, у коме је у разговору о богословском дијалогу, један кардинал рекао нешто врло значајно: "Путем дијалога ми римокатолици настојимо да православни схвате неопходност уједињења око Фанара (тј. Цариградске Патријаршије), а када у томе успемо, православни ће схватити да им је неопходан Рим као центар Цркве.“
После ове отворене изјаве о правим циљевима "дијалога", истински православни хришћани би требало да се одврате од Фанара, који игра улогу "тројанског коња" у Православној Цркви, и да прекину "дијалог љубави" који он подстиче угађајући инославнима. Требало би да послушамо мудра упозорења александријског патријарха Николе II (+1986. г.): "Упркос свим речима и писменим уверавањима, "дијалог љубави" је неискрен. Ми не верујемо таквој "љубави" која се пројављује кроз закулисне радње. Ако обратимо пажњу на затварање православних храмова у Чехословачкој, у Пољској и на друге сличне ствари, схватићемо да је такозвани "дијалог љубави" само замка за православне. Блудни син не треба да говори о љубави, него само о покајању".
Извор: Архимандрит Серафим (Алексејев) и архимандрит Сергеј (Јазаджиев), Православље и екуменизам (зашто православни хришћанин не може бити екумениста).
Превео: Родољуб Лазић
Приређивач: "Борба за веру"