Нокаут уместо молитве
Игуман манастира Јовање Макарије песницом ударио и оборио верника Милана Лукића из Чачка, иначе возача хитне помоћи
Чачак – После препирке око начина богослужења, настојатељ манастира Јовање у Овчарско-кабларској клисури јеромонах Макарије (32) ударио је песницом и оборио верника из Чачка Милана Лукића (55). Испад се догодио прекјуче, на Ивањдан, у 15 сати, после чега је Лукић затражио помоћ у Ургентној служби чачанске болнице а затим случај пријавио Полицијској управи у овом граду и ту описао шта се догодило. Макарије је јуче позван из полиције такође ради давања изјаве и одобрено му је да то учини у понедељак.
У налазу др Славице Драгутиновић из Ургентне службе стоји да је код Лукића констатована контузија фацијалног масива и јагодичне кости леве стране, али је рендгенски снимак показао да нема повреда костију.
– Нећу га тужити. Нека му Бог суди и опрости – каже Лукић за „Политику“.
Игуман Макарије примио нас је јуче у главној канцеларији манастира, у незваничном разговору описао догађај из свог угла, али није могао да то учини и за јавност. Благослов да говори за новине телефоном је тражио од седишта Жичке епархије у Краљеву, али му је та дозвола ускраћена.
Због тога смо забележили само опис који нам је дао Лукић. Он, иначе, 27 година ради као возач хитне помоћи у Чачку, каже да је три деценије непрекидно ишао у Јовање о неком црвеном слову, али да последњих шест месеци није одлазио у ту богомољу, незадовољан променама у начину богослужења у манастирској цркви.
– Свети Јован је моја слава и због тога сам се у четвртак по подне одлучио да ипак одем до Јовања, однесем прилог и запалим свеће, знајући да у то доба нема службе. Са мном су пошли мој двадесетогодишњи син Марко и његов друг и исписник Рајко Дамјановић из Доње Трепче – приповеда Лукић.
Он додаје да је, ушавши у порту, пришао Макарију и затражио благослов али га није добио, за разлику од сина и његовог друга, после чега га је, вели, игуман ухватио под руку и увео у цркву.
– Ту ме је Макарије упитао да ли ја причам како он службу држи на католички начин и како хоће од Јовања да направи католички манастир, да ли причам да је скинуо двери и олтар а поставио завесе и стубове. Одмах сам му одговорио да је све то тачно, да исто причају и монаси по манастирима у клисури и показао му руком да збиља нема двери. Како сам то учинио, ударио ме је песницом у лево око и срушио сам се усред манастира.
Лукић истиче да се затим придигао и упитао игумана: „Оче, зашто ме ударисте?“
– Одговорио ми је: „Марш напоље“. Ја сам се прекрстио, казао „Нека ти Бог и Свети Јован суде“ и изашао из цркве до места где се пале свеће, али ми је Макарије забранио и да запалим воштаницу. Даље нисам могао да трпим, ухватио сам га за врх браде и рекао му шта ми је прво пало на ум.
Лукић је, истиче, задовољан што духовнику није узвратио ударцем и прича да га је, кад је излазио из порте, игуман Макарије кроз сузе молио да му опрости.
Поред игумана, иначе, у Јовању обитава сестринство од четири монахиње старости између 78 и 87 година.
Г. Оташевић
објављено: 09.07.2011
http://www.politika.rs/rubrike/Srbija/Nokaut-umesto-molitve.lt.html