КРИЗНО ПИТАЊЕ
Данас је драги моји празник врховних апостола Петра и Павла, а сутра је Сабор светих дванаест апостола.
Апостоли су звезде на духовном небу, реке Духа, стубови Цркве која се зато и назива апостолска. Да ли да их похвалимо? Нисмо достојни. А њима нису ни потребне похвале. Они су имали посебне благослове и примили су посебне дарове за своје дело.
Заиста је задивљујуће да су они потицали из различитих домовина и да је свако од њих имао различит карактер, а ипак су били уједињени. Црква их опева као „раздвојени телесно а уједињени у Духу“ (стих. веч. 11 јул). Дванаест тела али једна душа, један дух, једна мисао, један осећај.
Шта је то што их је уједињавало? Лице нашег Господа Исуса Христа, вера у Христа. Веровали су неклонуло. И ми кажемо како верујемо али наша вера се не може упоредити са вером апостола.
О тој апостолској вери, дозволите ми, драги моји да кажем неколико речи. О вери нам говори данашње Јеванђеље.
* * *
Господ је, каже Јеванђеље са дванаест ученика отишао у престолницу. У великим се градовима скупља све лоше. И у Јерусалиму је било гнездо Анино, Кајафино и Пилатово. Одаљио се дакле и ишао је према пустињским крајевима „Кесарије Филипове“ (Мат. 16,13). Далеко од буке градова, близу природе, која човека приближава Богу, тамо где се само чује шушкање лишћа, песма славуја и течење реке, у незагађеној творевини, у пустињи, тамо се дух умирује.
Тамо је и Христос ходајући, поставио ученицима једно питање. То је најтеже питање од чијег одговора зависи срећа или несрећа човечанства. Поставио је једно питање, које нас не оставља равнодушним. Одговориле су на то питање претходне генерације након упорних борби, одговориће на то питање и будућа поколења. На то питање је позвано да одговори и наше поколење. И ти си данас позван хришћанине, данас одговори а после твога одговора ћу те извагати, проценићу да ли си хришћанин.
Које је то питање поставио Исус, апостолима: „Шта о мени говоре људи?“,“ Шта мисле о мени људи?“. Како су апостоли одговорили на то питање? Они су били народна деца, рибари, занатлије и мали трговци, живели су међу народом, слушали су одјек, коментаре и утиске које је стварала реч Христова. Зато што свака јавна личност прима критику , немогуће је да избегне коментаре. И одговорили су.
Учитељу, рекли су, народ те не сматра неким обичним човеком, кажу да си велики човек. Неки говоре да си Јован Претеча, који је узбуркао Јордан, други говоре да си пророк Илија, који је затворио небеса, трећи говоре да си Јеремија, ватрени проповедник истине Божије, или неки од великих пророка.
Христос није био задовољан одговором, и сада поставља главно- кризно питање: „А ви моји ученици, шта ви кажете ко сам ја?“. Добро тако мисли свет, такву представу свет има о мени, сматрају ме великим човеком али ви шта кажете ко сам ја? (Мат. 16,15). Потпуна тишина је испунила шуму. И тамо испод звезда небеских дат је и одговор.
Ученици су дирнути, клонули. Одговарају сви заједно. Нису апостоли тамо нека маса они су уједињено братство. Одговара у име свих врховни апостол Петар, он постаје уста свих апостола. Ми, Господе, каже те не сматрамо само великим човеком ми те сматрамо вишим од великих људи Старог завета, верујемо да „Ти си Син Бога живога“ (Мат. 16,16).
Тада се Христос „обрадова духом“, похвали одговор. Благо теби Петре, ти који си рибар и који ниси читао књиге филозофске , пронашао си кључ истине, која је вера у Христа. Ти си блажени јер је то што си рекао исход људских мисли, то је стена на коју ће се ослонити моја Црква, то није људска измишљотина, то је осветљење Светога духа, откровење мога небеског Оца. „Благо теби, Симоне, сине Јонин! Јер тело и крв не открише ти то, него Отац мој који је на небесима“. (Мат.16,17). Какве речи! Ко чита Јеванђеље и не плаче, није достојан да се назове човеком.
* * *
После тога шта му говори: „А и ја теби кажем да си ти Петар, и на томе камену сазидаћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати. „ (Мат. 16,18). Мноштво порука је било у то мало речи.
Вредност неке грађевине није толико у зидовима и у крову колико у темељу. Кућа која има чврст темељ, не боји се река, олуја и земљотреса. Као дакле свака кућа што има темељ, исто тако на сличан начин и Црква је грађевина, коју је саградио Бог, а њен темељ је Христос. Он је „Алфа“ и „Омега“ значи први и последњи“ (От. 22,13). Он није само савршен човек, Он је и савршен Бог, Богочовек. То је рекао Петар: „Ти си Син Бога живога“. И на „камену“, на тој чврстој истини је утемељена Црква.
Латини изопачују смисао овога дела и говоре да је „камен“ сам Петар. То је погрешно учење. „Петра-камен“ је вера коју је проповедао Петар, вера у божанство Христово. Погрешно тумаче паписти овај део, желећи да на њему подупру папино првенство. Исправно тумачење су дали очеви Цркве. „Ти си Петар а твоја вера је камен на коме ћу саградити моју Цркву, која ће остати непобедива и неуништива од сила ада“.
Која је то Црква? Црквом често називамо и грађевину храма. Грађевина може пропасти временом од неког земљотреса или напада безбожника, а може се срушити и претворити у рушевине. Међутим Црква Христова,и када би се срушили сви храмови остаје неуништива. Црква није зграда или зидови. Знаш ли шта је Црква? Видиш ли мајку са малим дететом у наручју, да изговара „Христос“ и „Господе помилуј“? Видиш ли оно дете и оног младог човека како се супротстављају?Видиш ли онога старца који се долази причестити са коленима која клецају? Видиш ли онога радника, земљорадника, научника, професора, официра, владара који држе Јеванђеље, слушају глас савести, крсте се, клече пред петрахиљем? То је Црква. Ко се крстио у име Свете тројице, верује у Христа и држи заповести Господње, то је Црква. Црква је у срцима. Тамо је бацила своје корење, и не боји се никакве олује ни прогона. И ако се отвори пакао и изађу сви демони да се боре, Црква ће остати у векове, векова.
* * *
Данас оно што је права реткост није злато него вера. То је рекао Христос: „ Али Син Човечји када дође, хоће ли наћи веру на земљи?“ (Лука 18,8). Од стотину људи питање је да ли један верује. Друга лажна „верујем“ преовлађују. Међу њима као небески светионик уздиже се Црквино „Верујем“ , и „верујем“ Петрово, Павлово, рибара и једноставних душа. Кажу за великог француског математичара Паскала, да се дивио у једном британском селу једном мештанину док се молио и да је рекао: „ Не желим науку, не желим филозофију, желим веру британских сељака!
Христе – кажимо и ми- , не желимо лажна светла, пролазност, светско благо , дај нам веру апостолску, веру мученика, светих отаца и наших предака. Христе, „Дометни нам вере!“ (Лука. 17,5). Без ње не можемо живети.
Отворите драги моји Јеванђеље, Дела апостола, посланице Павлове, читајте. На основно питање: „Шта о мени говоре људи?“, које Христос поставља свакој души, и ја као епископ и ви, да одговоримо као Петар: Да, Господе, верујем „Ти си Син Бога живога“. Амин.
† ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος
(Беседа Митрополита Флорине о. Августина Кандиота у светом храму Светог Пантелејмона,Флорина, 29-6-1969 недеља ујутру)