Отац Серафим Роуз: „Знаци са неба“ (1)
понедељак, 25 јул 2011
 ПРАВОСЛАВНО ХРИШЋАНСКО СХВАТАЊЕ „НЕОБЈАШЊЕНИХ ЛЕТЕЋИХ ОБЈЕКАТА" (НЛО)

После Другог светског рата на Западу је наступила поплава далекоисточних религија и култова, а упоредо ширила се и појава, која на први поглед није имала никакве везе са религијом, - то је појава „необјашњених летећих објеката" (НЛО). Први „летећи тањир" опажен је 1947. године. Међутим, при дубљем испитавању ова појава је исто толико знак одумирања хришћанства на Западу колико и победа далекоисточних култова такозване „нове религијске свести".

Људска лаковерност и сујеверје, присутни данас не мање но у прошлости човечанства - повезали су ову појаву са „лудоријама" ишчашеног света култова. Али овом појавом бавили су се и чувени научници по наредби неких влада. Та научна истраживања нису дала позитиван резултат, јер нису могла да докажу да су ти летећи објекти - стварно физички. Међутим, најновије хипотезе научника доводе истраживаче ових појава до „руба стварнасти", на границу психичке и духовне стварности којој ови научни истраживачи нису у стању да приђу. Захваљујући богатству светоотачког знања о Светом Писму, православни посматрач има велико преимућство да оцени те нове хипотезе о феномену „необјашњених летећих објеката".

Православни посматрач ипак је мање заинтересован за саме те појаве а више за менталитет који их прати: како људи обично тумаче НЛО, и зашто? Један од првих који је приступио питању НЛО, на тај начин, био је чувени швајцарски психолог Карл Г. Јунг. У својој књизи Летећи Тањири: један модерни мит о стварима виђеним на небу, он је покушао да објасни ову појаву као нешто што има психолошки и религијски смисао. И мада он није покушао да ове феномене прогласи за „објективну стварност", ипак их је сместио у област људскога знања којој они заиста и припадају. Потоњи истраживачи, који су почињали своја испитивања од „објективне" стране, а не од психолошке димензије овога питања и сами су увидели да је без „психичке" хипотезе немогуће објаснити овај феномен.

Приступајући са религијске и психолошке стране овог феномена (НЛО), веома је важно да схватимо најпре његову позадину у смислу тумачења „летећих тањира" (од оних који су веровали у њихово постојање), почев од њихове прве појаве у 1947. години. Шта су људи били спремни да виде на небу? Одговор на ово питање може се наћи у кратком прегледу популарне литературе ,,сајенс фикшон" (science fiction) („научна измишљотина").

 

1. Дух Сајенс Фикшон-а („научне измишљотине")

Истoричари књижевног жанра познатог као „Сајенс фикшон" налазе његов корeн с почетка XIX века. Неки мисле да је он почео са кратким причама Едгара Алена Поа који је у њима спојио убедљиви реализам стила са темом која увек задире у „мистериозно" и окултно. Други опет виде почетак „научне измишљотине" у делима Марије Шели (жене чувеног песника): њен Франкенштајн или модерни Прометеј спаја фантастичну науку са окултизмом на начин који ће касније имати многе „сајенс фикшон" приче.

Типична „сајенс фикшон" прича појавила се на крају XIX века и почетком XX, у делима која су писали Жил Верн и X. Џ. Велс. Ипак, од другостепене литаратуре тридесетих и четрдесетих година, „сајенс фикшон" је постао уважени жанр књижевности нашег века. Он је нарочито популарисан снимањем филмова на ту тему. Од јефтиних и сензационалних „сајенс фикшон" филмова дошло се до помодних „идејних" филмова као што су: „2001 - Одисеја простора", „Рат звезда" и „Блиски сусрети треће врсте".

Сцена "сусрета са ванземаљцима" из филма Стивена Спилберга "Блиски сусрет треће врсте"

Дух овог „сајенс фикшон" жанра има за своју основу једну скривену философију или идеологију, више подразумевану него јасно изражену, коју усвајају скоро ови писци овога жанра. Та њихова философија може бити сажета у неколико тачака:

1)  Религија, у традиционалном смислу, је отсутна, или је само узгред и вештачки споменута. Овај књижевни род је производ „послехришћанског" доба, (настао у душама као што су По и Марија Шели - а њих очигледно није интересовао Христос). Свет „научне измишљотине" је потпуно рационалистички, мада се често обавија у „мистичке" велове окултизма или неке далекоисточне рслигије. „Бог", ако је уопште поменут, то је магловита и безлична сила, а не лично биће, (на пример, „Снага" у филму ,,Рат звезда" је космичка енергија која има и зао и добар утицај). Растућа опчињеност савременог човека „научним измишљотинама" је последица његовог неверовања у традиционалне верске вредности.

2)  Центар свемира, по „научној измишљотини", (уместо отсутног Бога) је човек, - али не обичан човек какав је он сад, него човек какав ће он „постати" у будућности, у складу са модерном митологијом о еволуцији. Иако јунаци „сајенс фикшон" прича су обично препознатива људска бића, приповеда се углавном о њиховом сусрету са  „надљудима" из  „високо развијених" раса будућности (а понекад и прошлости) или са „супермен"-ом далеких галаксија. Идеја о магућности постојања „високо раавијених" разумних бића на другим планетама ушла је тако дубоко у савремени менталитет да чак и поштовани научници (и полунаучници) прихватају њихово постојање као очигледну ствар. Тако популарни писац  Ерих фон Деникен   (у овојим делима Колеснице  богова,  Богови  из  далеких простора) налази тобоже доказ о присуству „ванземаљаца) или „богова" у древној историји човечанства, који су наводно узроковали наглу појаву интелигенције у човеку, што теорија еволуције не може да објасни. Озбиљни научници у Совјетском Савезу желе да објасне пропаст градова Содоме и Гоморе експлозијом језгране бомбе, а да су „ванземаљци" посетили нашу Земљу пре много векова, па је по овом „научном" тумачењу и Исус Христос вероватно био ,,космонаут"... У наше дане ми се налазимо пред „другим доласком" разумних бића из далеких простора. Исто озбиљни научници Запада сматрају да је постојање „ванземаљаца веома вероватно, па су током осамнаест година покушавали да успоставе везу са њима путем радио телескопа, тако да данас постоје шест астрономских станица које хватају радио сигнале из свемира. Савремени протестантски и римокатолички ,утеолози" - који се по свом обичају такмиче са водећом „науком" овога света - измислили су већ нов појам „ексотеологија" („теологија далеких простора") која би се бавила природом „ванземаљских" раса. Неоспорно је да мит који се крије иза „научне измишљотине" (сајенс фикшон) има моћ да омађија чак и многе научнике наших дана

"Yoda" из филма "Ратови звезда" - православном хришћанину на први поглед јасно је о чему је реч

Бића на вишем степену „еволуције", према ,,сајенс фикшон" књижевности, увек су описивана као да су „прерасла" ограничења „личности". И „Бог" и „човек" по схватању научне „измишиљотине" намерно су описани као безлични. Тако у књизи Артура Кларка Крај детињства, нови сој људских бића јавља се у облику деце али њихова лица су лишена личности; она треба да буду вођена у више „еволуционе" преображаје, ове док не буду потпуно упијена безличним „Надумом". Уопште узев, сајенс фикшон књижевност - насупрот учењу хришћанства, а у потпуном сагласју са неким школама далекоисточне мисли - види „еволуциони напредак" и „духовност" као појачано обезличавање.

3) У сајенс фикшон романима будућност света и човечанства приказује се као „скок" из данашњих научних открића ка фантастичним достигнућима будућности. Међутим, на делу, ови фантастични „скокови" потпуно се поклапају са праксом окултизма и искуством отвореног демонизма кроз векове. Ово су наводна обележја тих „високо еволуцираних" створења будућности: способност општења телепатијом, сапособност летења, способност да материјализује и дематеријализује, способност да мења изглед стварима или да ствара привидне сцене и појаве силом „чисте мисли", способност да путује брзином која је недостижна за модерну технику, способност да овлада телима земаљаца; и дар разумевања „духовне" философије која је „изнад свих религија", па се и на крају обећава и такво стање у ком „узнапредовали умови" неће више зависити од материје. Све су ово давно познате жеље и претензије вештица и демона.

Најскорија историја сајенс фикшон књижевности бележи да „научна измишљотина" стално жели да надиђе нормално искуство човека, представљајући догађаје и људе изван услова простора и времена које ми знамо. У сценарију за филм „Звездане вијуге", као и у другим причама, са њиховим футуристичким „научним" триковима, налазимо на штиво слично чудесним описима из древних православних Житија светих, где су тачно описани наступи вештица у доба када је вештичарство било саставни део паганског живота. „Научна измишљотина" или сајенс фикшон углавном није уопште научна, а није много ни „футуристичка". Она највише воли да бежи у прошлост, у „мистичке" почетке савремене науке пре XVII и XVIII века — када је наука била ближа окултизму. Та иста историја „научне измишљотине" указује на то да су „корени саме науке, као и корени сајенс фикшон књижевности исти, - магија и митологија." Савремена истраживања и експерименти у „парапсихологији" указују на будући спој „науке" са окултизмом - а сајенс фикшон књижевност у потпуном је сагласју са тим развојем.

Сајенс фикшон у Совјетском Савезу, (где је исто толико популарна као и на Западу), има исте теме као и на Западу. „Метафизичке" теме у совјетској „научној измишљотини" (мада под будним надзором чувара „материјализма") долазе преко утицаја западних писаца или директно из Индије, као у случају писца Ивана Јефремова. По једном критичару, читалац совјетског сајенс фикшон-а „заведен је у маглу и престаје да критички разликује науку од мистерије, научника од вешца, будућност од фантазије". Исти критичар каже да сајенс фикшон и на Западу и на Истоку „јаднако тврди да је највиши домет хуманизма у окултизму".

4) Самом својом „футуристичком" природом сајенс фикшон тежи да буде утопијска. Многи романи описују будуће савршено друштво али већина од њих обрађује тему „еволуције" данашњег друштва у нешто узвишеније, или сусрет са напреднијом цивилизацијом неке друге планете, са надом да ће се на тај начин решити проблеми данашњег човечанства. У књизи Ивана Јефремова и другим совјетским „научним измишљотинама", и сам комунизам постаје „космичан" и „нематеријалан", а ,,после-индустријска" цивилизација биће налик на индуску. „Развијенија бића" из далеких простора често имају својства „спаситеља", а приземљење њихових летелица најављује „апокалипткчка" остварења - обично њихов долазак има повољан утицај на људе јер их води у њихов „еволуциони напредак".

Једном речју, сајенс фикшон књижевност двадесетог века далеко је од хришћанских вредности и хришћанског тумачења света. Она је постала расадник философије супротне хришћанству, пошто је углавном под отвореним или окривеним утицајем окултизма и далекоисточних религија. Она је прва стварала наду и очекивање спасења од „посетилаца из далеких простора", који ће решити све проблеме човечанства и повести човека у ново „космичко" доба своје историје. Споља гледајући, сајенс фикшон књижевност наступа као научна и нерелигијска, али уствари она је главни проповедник „нове религијске свести" која одузима вернике хришћанству. Ово је потребна позадина да бисмо разумели појаве „необјашњених летећих објеката", које се чудно поклапају са псеудо-религијским очекивањем „пост-хришћанског човека".

 

2. НЛО виђења и научно истраживање о њима

Мада је управо бајковитост „научне измишљотине" у неку руку припремила људе за појаву необјашњених летећих објеката (НЛО), наше уверење о њиховој „објективној" стварности свакако не може бити стечено на основу те литературе или људских ишчекивања и маштарија. Пре но што схватимо шта ти објекти могу бити, морамо сазнати нешто о природи и тачности наведених опажања о њима. Да ли заиста постоји нешто „тамо горе" у поднебесју, или је тај феномеи ствар искривљеног опажаја, с једне стране, или психолошко и псеудорелигијско испунење жеље, са друге стране?

Др Жак Валее је изучавао појаву ових НЛО не само у САД него и у Француској. Он каже да су чудни летећи објвкти били примећени и у ранијим вековима, али модерно интересовање о њима у широким масама почело је 1947. године. Мислило се најпре да су то „метеори", затим „бомбе" или „нови тип авиона". Најзад су их назвали „летећи тањири".

"НЛО"

У години 1952. у широким таласима ови летећи објекти видели су се изнад Америке, Француске и Северне Африке. Ова појава начинила је тако дубок уписак на јавно мнење, првенствено на новине, да су се научници устручавали о томе да кажу било шта... После многих појављивања и великог узнемирења у јавности, ваздухопловство САД је објавило „пројект плаве књиге" и „Кондонов извештај". Ту се види да војни научници нису предузели озбиљнија истраживања јер нису веровали у појаве НЛО. Одмахнули су руком, сматрајући да су то неке природне појаве.

 У Совјетском Савезу, др Феликс Цигел са Московског института авијације, изјавио је да су совјетски радари у току последњих двадесет година забележили појаву тих непознатих летећих предмета... На научном симпозијуму „о цивилизацијама „далеких простора" изражено је уверење да се може општити са тим „цивилизацијама". У САД постоји „невидиви колеџ" великих стручњака који изучавају појаву НЛО. Међутим, Филип Клас, са уживањем разбија мит о њиховом постојању, тврдећи да су они или чудне природне појаве или подвале. Његово изучавање убедило га је да је „долетање чудесне летелице просто бајка скројена за одрасле".

Многи научници узели су у обзир ову појаву не због физичке доказаности о њој, него због чињенице да су многи озбиљни и разборити људи видели нешто незаборавно за цео живот. Ту није реч о сну. Према томе, истраживање треба да се окрене ка области психологије, а не ка „физичком доказу" ових летелица. Забелешке о појавама НЛО представљају збирку „невероватних прича које су нам казане од стране људи којима се може веровати." Нешто ипак постоји иза много хиљада озбиљних извештаја о тим објектима.

 

3. Шест врста сусрета са НЛО

Др Хајнек је разврстао ове појаве у шест врста сусрета. Прва врста представља „ноћне летове". Све се објашњава као појава метеора, како су их видели компетентни људи као авионски пилоти, контролори лета и полицајци. Друга врста су „дискови по дану". Они су касније били преименовани у „летеће тањире". У трећу категорију спадају радарски опажаји летећих предмета са брзином изнад пет хиљада километара.

Сведоци ових појава били су емоционално уздрмани. Они су били суочени са нечим загонетним. Четврта категарија се назива „близак сусрет прве врсте", где се ради о блиском виђењу светлуцаве летелице на земљи. Очевици су толико запањени да нису били у стању да то сниме, мада им је камера била при руци.

Пету категорију чине „блиски сусрети друге врсте". Овде разлику уноси чињеница да је летелица оставила траг на месту свога приземљења: сасушене су ове биљке на том месту. Међутим, делић такве виђене летелице никада није био донесен, а ни наводни траг на земљишту нији био убедљив.

Најзанимљивији извештај о тим летелицама расправља о  шестој категорији која се зове „блиски сусрети треће врсте" - то су описани доживљаји о сусрету са „живим бићима" или „хуманоидима" - управљачима тих летелица. Негде су описани као „мали зелени људи", али многи то одбацују као невероватне халуцинације... У САД године 1974, после анкете, установљено је да 54% упитаних верују да НЛО стварно постоје. А 46% верују у постојање разумних бића на другим планетама. Они верују и у могућност отштења са „ванљудским" бићима. Дакле, „научна измишљотина" је раздражила машту савремених људи, теорија „еволуције" је уз то понудила философско оправдање, а технологија нашег „доба далеких простора" јемчи могућност оваквих сусрета.

"Хуманоиди" или...?

Др Хајнек отворено изражава своју одбојност према могућности оваквих сусрета треће врсте. Међутим, пошто мора бити научно објективан - он сматра да је немогуће одбацити добро документоване случајеве, засноване на сведочењу веродостојних очевидаца. У једном извештају (1961) летелица је имала облик силоса, а управљачи „хуманоиди" били су око 160цм. Имају шиљате уши, са рукама другим до земље. Они би ретко давали неке поруке људима, но било је случајева да би они „киднаповали" неког од земаљаца. Само помоћу хипнозе ови људи су могли касније да се сете где су провели „изгубљено време" после свог нестанка... (Неки инжењер из Француске био је „отсутан" киднапован од ванземаљаца читавнх осамнаест дана).

Ове човеколике сподобе носе скафандер - одело са знаком крилате змије. Неоком полицајцу су рекли да долазе са оближње галаксије, да имају базе у САД и да управљају својом летелицом помоћу „обрнутог електромагнетизма". Јављају се људима случајно и „желе да их зачуде". Приликом отпуштања тог човека, саветовали су му „да би било паметно ако ником не говори о оној ноћи".

На први поглед, ови призори су просто невероватни, као плодови халуцинације или болесне уобразиље. Али они су тако многобројни да се не могу лако одбацити. Што се тиче извештаја о сусретима са физичким летелицама, они свакако нису много убедљиви. Дакле, психијатри су веома уздржани по питању „регресивне хипнозе". Али, чак и ако ови доживљаји нису „стварни" (као објективна појава мерива простором и временом), ипак је значајна чињеница да су такви призори били „усађени" у људске умове током последњих година у тако великом броју... Нема сумње да нешто постоји иза ових „киднаповања". Зато су истраживачи НЛО појава почели да траже објашњење у другом правцу.

„Блиски сусрети" током седамдесетих година павезани су са „паранормалним" или окултним феноменима. Људи понекад сањају чудан сан управо пре појаве НЛО. Неки тврде да су добили телепатске поруке од „хуманоида". Други тврде да те летелице не долазе и не одлазе великом брзином, него се једноставно ту „материјализују" и изненада „дематеријализују"... Неки ооветљени светлошћу из тих летелица добијају „чудесна исцелења", док у другим случајевима појаве НЛО узрокују леукемију и друге болести озрачења. Често имају и трагачне психолошке последице: блесавост, лудило, самоубиство ...

Ова наглашена „пхсихичка црта" приликом виђења НЛО навела је истраживаче да повежу виђења НЛО са акултним појавама и да траже кључ за разумевање појава НЛО у психичким последицама које оне производе. Многи од истраживача указали су на сличност између појава НЛО и спиритизма XIX века који је такође спајао психичке феномене са чудним физичким последицама, само са много примитивнијом „техником". Примећено је да савремено човечанство -има појачану пријемчивост за тајанствене појаве окултизма.

Наставиће се...

Напомена:

Опремање текста фотографијама наше - прим. "Борба за веру"

      Извор: Отац Серафим Роуз, Православље и религија будућности, „Банатски весник“, Београд, 1990., стр.47-53. 

Приређивач: „Борба за веру“

Последњи пут ажурирано ( субота, 16 мај 2020 )