Недељног јутра 9. фебруара 1873. – пре 137 година, мноштво народа окупило се у руско-грчкој капели Св. Тројице у Њујорку. Свештеник, отац Николас Бјеринг, (приказан на фотографији) говорио је о неверовању и равнодушности у вери. Следећег дана читав говор објављен је у дневним новинама “Њујорк Тајмс”. То је једна од ретких сачуваних Бјерингових беседа која је прештампана у целини:Данашња тема о којој, по милости Божијој, намеравам да говорим јесте изопаченост овог доба у коме непријатељ Бога и човека збуњује ум, корумпира морал, подрива веру, раздире све гаранције и настоји да свргне Божански поредак. То је духовно слепило многих који нападају Хришћанство; они проповедају порок под именом врлине дозвољавајући себи све са безаконом дрскошћу, поносно омаловажавајући сваку власт, обмањујући невине, трујући им дух и убијајући им душу. То смртоносно неверство и верска равнодушност која пориче све што је божанско и свето, та равнодушност која је млака и хладна према свему што је добро – то је оно што моје срце и душу испуњава болом.
Највеће зло у свету јесте безверје, окретање од Бога. Та удаљеност од Бога јесте стални извор корупције. То је закон вечне правде. За човека који отпада од Бога и признаје неверје ништа више није свето, за њега постаје небитно све оно до чега вера највише држи – постају небитне породица, имовина, отаџбина. Нација у којој скептицизам господари сигурно иде у пропаст. Неверје подрива све темеље друштва; непоштовањем ни Божијег ни људског ауторитета настоји да поремети све постојеће. Овоме учи историја свих времена.
Није ли овако било за време владавине комуне у Паризу када као да је анђео Апокалипсе отворио амбис из кога су кренули шкорпиони? Нису ли пљачке и убиства дело принца таме, нису ли и слике неизрециве беде такође дела његова, која су себе обелоданила под црвеним, крвљу натопљеним барјаком? За кратко време своје неограничене владавине Господ је дозволио све ово како би поново потсетио народ у какав амбис води напуштање Бога, или како свуда, у све дане, истина закона стоји. Неверовање јесте узрок сваког зла и на крају корупције. “Слово убија, а Дух даје живот." Ова вечна истина изгледа врло јасна, када детаљно размотримо фразе и истакнуте речи неверја, и упоредимо их са делима која су схваћена као последица из времена Париске комуне.
Ђаво је непријатељ Божији. Он не зна ни један други начин да намами у своје царство до да се користи обећањима које је Господ дао својим верницима, само што ђаво објашњава на свој начин и тако претвара Божанску истину у лаж. Човек је створен по подобију Божијем, “ви ћете бити као Богови” биле су прве речи змије. Сину Божијем била је обећана власт над светом, а ђаво је покушао да га заведе кроз обећање “свих краљевстава земаљских и њихове славе.” Исту вредност имају обећања интернационалиста и комуниста. Они потстичу људе да им служе кроз све оно што је Господ именовао као награду у Његовој служби.
“Слобода” је главна парола која одзвања из редова непријатеља поретка и власти. Узвишена слобода деце Божије јесте награда онима који следе Јеванђеље. Јеванђељска слобода је слобода од ропства греху, од власти смрти, то је усиновљење од Бога. Слобода о којој интернационалисти говоре је презирање заповести Божијих, самовољно одвајање од његових наредби на земљи, црквене власти, породице – свега што је установљено да би човек био у служби Богу.
Интернационала прокламује “равноправност” својим следбеницима који су жељни лажних добара и уживања. Ова реч пријатно звучи завидном броју људи. Равноправност међу људима је такође доктрина Хрошћанства. Сви људи су једнаки пред Богом; сви људи су створени по Његовом лику и подобију, за све се пројављује исто спасење. Једнакост комуне јесте подједнако уживање у свету, поседовање, моћ, као и задовољавање страсти. Жудња за овом једнакошћу је супротна заповести “не пожели”. Мотиви су завист, нелојалност и немарност. Пут ка задовољсту је одбијање сваког ауторитативног поретка, пљачкање оних који поседују имовину, затим ослобађање чулности.
“Братство” је трећа реч са црвеном заставицом-леп бојни полич, такође Хришћански. Деца Божија су браћа, једна душа и ум. Требало би да међусобно комуницирају тако да се ни један не осети мање вредним. Уобичајена љубав међу људима постаје међу Хришћанима братска љубав, а стални поздрав Апостола “Љубљена браћо” требало би да постане језик сваког Хришћанског срца. Али шта комуна подразумева под “братством?” Одговор је дат свету урликом пуним беса, убистивима, па чак и неким именима која упућују на криминал, а које је сама комуна измислила.
Злоупотреба ових речи нам показује да речи саме по себи су мртве и примају живот само посредством духа који у њих улази. “Слобода, једнакост, братство!” само Хришћанство нам даје право значење ових речи. Ни највећи филозоф света није говорио о међусобним односима људи колико Господ Исус Христос и Црква Његова. Хришћанска Црква са својом догматиком и Светим Тајнама је у том погледу вођа. Она је медиј путем ког се божански живот саопштава, како би се употпунила комплетна слика Божанског у човеку, потреба да се човек уједини у један близак однос са Богом. Стално морамо да негујемо жељу да што више будемо у јединству са вечним, бесконачним Божанством и ова веза Бога и човека ујединиће чвечанство у једну породицу, у учинити их вољеном децом Божијом. То је значење слободе, једнакости и братства у Хришћанском смислу.
Ако погледамо око нас, не можемо а да не приметимо како је религијска равнодушност покварила Хришћански живот у многим породицама. Верни, побожни ум, то јако поуздање у Бога, то задовољство које се могло осетити у предходним временима скоро је потпуно нестало. Стицање, добит, посао често су најважнији и први у кући, а религија је последња. Молитва је нестала, нема више уздизања душе ка Богу. Бриге тела владају,а религијска равнодушност управља домом. Бизнис цвета, газда куће је цењен, газдарица је привилегована у друштву, али зар нисмо обманути? Радост овакве породице је само бледа сенка зато што је без основе. Како ће бити када тешка времена и туга дођу? Како ће бити када благослови од овога света напусте такву кућу, јер Божији благослов никада није био тражен? Чак и да су деца довољно образована да знају како да задобију овоземаљска добра, да ли ће успети да поднесу промену коју им живот намеће? Да ли ће се одржати када дођу искушења, када грех заводљиво приђе близу, када их узбуђење порока украшено цвећем заведе и заслепи? Сигурно не.
Напротив, сигурни крај образовања без религије и страха Божјег биће пропаст. Претпоставимо да не буде тако, предпоставимо да Бог трпи такву породицу и њихову децу до краја допуштајући им уживање земаљских добара, зато што је њихово цело срце било везано за њих, ипак крај мора доћи. Тада ће таква породица која је сејала земаљско жњети само земаљско, а пошто за рај нису ништа урадили ништа неће ни добити. Веома често можемо наићи на млакост у породицама која гуши Хришћански живот. Вера је мртва, воља без снаге, религијски живот је хладан и неактиван, Дух живота је отеран. А спољашња религија је ништа без унутрашње, духовне. Дух даје живот, а тело ништа не доноси.
Без обзира колико много свећа гори у капели и без обзира колико лепе биле одежде свештеника, ништа од тога нам неће бити на корист ако се не покајемо. Изнад свега не заборавимо молитву, ову везу која тајанствено спаја човечанство са Богом и Спаситељем, који је за све нас умро на Крсту, и који ће према нама, надајмо се, бити милостив. Јер смо сви ми искупљени Крвљу Христовом, и треба да постанемо наследници, да видимо Бога, и да пијемо са Извора вечне Љубави и Блаженства. Зато не заборавимо овај крајњи циљ, већ када примамо Свете Хришћанске Тајне на овој земљи гледајмо на наш небески дом, и ускликнимо: "О Боже, даруј нам да тек будемо испуњени Твојом божанственом благодаћу, чије присуство ми овде примамо причешћем Твојим Светим и Пречистим Телом и Твојом Светом и Пречистом Крвљу". Амин.
Превод с енглеског проф. Бојана Поповић
9 октобар 2010 год.
http://www.johnsanidopoulos.com/2010/02/unbelief-and-indifference-in-religion.html
Извор: „Манастир Лепавина“