Како постати патријарх уместо Патријарха српскога
среда, 05 новембар 2008

ЖЕЉКО КОТОРАНИН

КАКО ПОСТАТИ ПАТРИЈАРХ УМЕСТО ПАТРИЈАРХА СРПСКОГА

(ауторизован текст)

У име Оца и Сина и Светога Духа,

Његово Високопреосвештенство митрополит Црногорско – приморски Г. Амфилохије је дао изјаву за јавност у којој се изражава његова спремност да се прихвати службе патријарха. Он, који избегава у свакој јавној прилици, па чак и у овој изјави, да спомене реч српска, српски или српско – изражава, дакле, спремност да постане патријарх Српске Православне Цркве. Но, важније од тога јесте то  што он своју спремност износи у тренутку док је Патријарх српски Господин Павле још жив. Истина је да се говори да је поднео молбу Сабору (али се не зна тачан садржај те молбе) у жељи да буде разрешен патријарашких обавеза, другим речима – да  му се одобри  повлачење са трона.

Ово није тренутак када се треба изражавати спремност да се наследи Патријарх, из тог разлога што се још увек не зна став Сабора по молби актуелног Патријарха Г. Павла. Изгледа као да је Његово Високопреосвештенство Г. Амфилохије прејудицирао одлуку Сабора, што је, у најмању руку, неукусно. А, иначе, има значај о коме би се могло доста писати.

Но, нећемо се заокупљати ни личношћу Његовог Високопреосвештенства Г. Амфилохија, ни његовом изјавом у смислу њене моралности, нити ћемо се запитати да ли је он једини кандидат за наследника патријарашког трона, када се нико други није огласио сличним саопштењем. Ми ћемо погледати у свештене каноне као божанске заповести, јер је у чувању њиховом (како каже канон 6. Седмог васељенског сабора)  велика награда,  и светиљка,  и закон,  и светлост, и научавање,  и васпитавање и пут животни. Дакле, томе ћемо се окренути као нечему што је превасходно, нечему што је важније од људских скрупула.

Оно што прво морамо рећи, то је да не постоји директан канон који би нам одговорио на питање да ли актуелни митрополит Црногорско - приморски може да промени своју позицију у Цркви и да постане наследник Патријарха Павла. Но, ипак, постоји нешто на шта морамо обратити пажњу, о чему постоје одговори у канонима и што баца сасвим јасну светлост закона; и што треба да нас научи, и да нас васпитава, и да нам покаже пут животни у овоме тренутку, а то је 74. канон Картагенског сабора. А он гласи:

„Исто тако би одређено, да ни један епископ администратор не може заузети ону катедру, којој је дат као администратор, због било којег старања о народу или настале распре, него да се стара да се њима за годину постави епископ, ако пак ово занемари, нека се по истеку године одреди други администратор.“

Овај канон се односи на удову епархију у којој је црквени живот поремећен. Из тог разлога (поремећености) је одређен и позван један од епископа да доведе црквени живот у ред, да се стара о народу и да настале расправе разреши онако како то поредак црквени налаже. Оно што је битно јесте то да се таквом администратору даје рок од годину дана да свој посао обави. А он ће се обавити на тај начин што ће се тој удовој епархији поставити њен редовни епископ.

Њен редовни епископ не може постати њен епископ администратор.

Ако прође рок од годину дана, тада ће се епископ администратор заменити другим епископом. Морамо приметити да је администратор дат - он је неко ко је одређен.  Дакле, он није самовољно дошао у удову епархију да ту врши старање о народу, или да распре које су се подигле и претвориле у неред  доведе у редовно стање, односно да разреши распре.

Ваља приметити да је овај канон један од оних (а има их доста) који штите црквени поредак од заузимања (та реч је употребљена у овоме канону  – каже се да „не може заузети ону катедру којој је дат“) катедри, најчешће оних богатијих или угледнијих од стране других епископа.

Због тога је забрањено да се положај администратора злоупотребљава -  како не би ма ко, и ма зашто, тражио администратора за епископа дотичне удове епрхије. И због тога је и тај рок од годину дана.

Дакле, јасна је интенца овога канона – одбацити жеље неких епископа да заузимају катедру (односно епископију у којој администрирају), злоупотребљавајући свој положај администратора. То је оно што је овде најважније.

 Изјава Његовог Високопреосвештенства, којом смо отпочели ово излагање, управо ординира овоме канону, јер је изражена спремност да се заузме (додуше, није употребљена та реч, али то значи) катедра Патријарха српског од стране човека који је већ дуже од годину дана водио старање (без обзира да ли се то старање допало неком или не; да ли је то старање било адекаватно или не) о народу, чак и о расправама које су се подигле у Цркви поводом служења Литургије (на  „стари“ или „нови“ начин). Он је предводио делегацију наше Цркве на међуправославни скуп у Цариграду; он је у Београдско – карловачкој епархији поставио (да ли је број тачан) 80 свештеника и ђакона. Дакле, у потпусности је заменио још увек живог и свесног, али болесног Патријарха Павла. И сада, користећи тај положај, он  назива самог себе замеником Патријарха (тако да га многи и ословљавају - као заменика Патријарха),  иако је то неуставно и неканонски, али  то говори, заправо, за шта он себе сматра.

Такође треба рећи да  је цариградска Црква (од скора) престала да помиње још увек живог Патријарха Павла, и који је још увек у трону. Изгледа да су многи заборавили ко је још увек у патријарашком трону, а данас је (док ово говоримо)  4. новембар 2008. године. Изгледа као да смо са Патријархом Павлом у трону, у овом часу, удова Црква. При томе мислим и на Епархију београдско-карловачку и на целу српску Цркву.

Но, имамо још нешто. Овај 74. канон Картагенског сабора је настао из једног ширег обичаја у Цркви, а по коме би епископ када би због старости, или болести, дошао у стање немоћи да се стара о повереном му народу, односно својој епархији, он би звао (по томе обичају) једнога од своје сабраће епископа из суседства да дођу у његову епархију и да по његовим упутствима води старање о дотичноме народу, било да је у питању нека распра, било да треба поставити некога за свештеника или ђакона за једну од цркава. То помагање остарелом, односно онемоћалом епископу од стране епископа помоћника, могло је трајати  (по том обичају) најдуже годину дана. Иза тога, ма колико да је епископ који је у немоћи био задовољан радом овога помоћника, морао је тражити другога епископа да му помогне.

Тумачи канона су ово објашњавали двојако. Прво, зато што су у тој позицији обе епархије трпеле -  и помоћникова и епархија онемоћалог епископа, тако да је потреба била да се већ у другој и наредним година то мало растерети и на друге суседне епархије, односно епископе.

И са друге стране долазимо опет до овога: да епископ помоћник не би случајно помислио и пожелео катедру епископа који је онемоћао, а за кога се очекује да ће се Богу претставити - да се једноставно спречи могућност злоупотребе помагања. И ту је зато постојао исти овај рок од годину дана.

Истина је да у томе обичају не постоји та забрана о заузимању катедре, зато што је та катедра попуњена. Наиме, онемоћали епископ је још увек у моћи да је задржи самим тим што је он још увек у катедри - он је још увек на власти. Не може се заузети епископија која има свог епископа. То нас, дакле, опет враћа на онај канон, јер је он целом обичају донео једино то што му је фалило - заштиту удове епархије, јер она није заштићена својим епископом. И зато је та одредба.

 Међутим, видимо како се Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски односи са једне стране према самом Патријарху, а са друге стране како се односи према Цркви (можемо мирне душе рећи) коју администрира.

 И можемо, заиста, закључити да овај канон забрањује (иако посредно) Митрополиту Амфилохију да после администрирања заузме катедру Београдско-карловачке епархије, а тиме и катедру Патријарха српскога.

 Важно је истаћи да у свим канонима не постоји ни један  канон који би довео у сумњу овакав закључак. Ни један!

 Овим бисмо завршили наше излагање и сматрамо га закљученим.

 Слава Богу и хвала за све. Амин.

Последњи пут ажурирано ( среда, 05 новембар 2008 )