ТРАДИЦИОНАЛНОМ ОБРАДОМ ПОВРЋЕ ЗДРАВИЈЕ И ЈЕФТИНИЈЕ
Поред жеље да откријемо како човек може да се прилагоди и опстане у природи, без ослањања на све оне тачке које му изгледају неопходне у савременој цивилизацији, морам да кажем да ме је за бављење овом темом мотивисао циљ да се човек бори за своје нарушено здравље. Верујем да ће многи многи убрзо покушати да примене неке од савета наших бака или бораца за здрав био врт; на својим окућницама или запуштеним и напуштеним имањима на селу.
У књизи ”Преживети и живети у природи” приказани су примери из праксе, који речито указују на производњу здраве хране без много напора. Све се заснива на чињеници да су биљке створене пре људи и да оне могу да опстану без наше интервенције. Човек само треба да прати раст биљке и да јој помогне да израсте и развије се до своје пуне биолошке зрелости. Онако како прати и раст животиња.
Пошло се од опште познате чињенице да у нашем тлу готово да нема неких неопходних састојака, пре свега селена, јода, гвожђа, хрома и др. Узроци томе су многобројни. Начин производње у пољопривреди где се ишло само на повећање приноса уз неселективну употребу хемије, зрачења која су нама само делимично позната и наравно најважнији и последњи важан узрок је зверско бомбардовање Србије, од стране развијених зпадних земаља, које нам сада продају суплементе - додатке исхарани, за скупе паре и своде причу о штетама нанетим Србији само на примарни ефекат разарања, занемарујући онај много разорнији, који се огеда у уништењу здраве природе и нарушавању здравља становништва. Што смо ближе великим градовима, то добијамо празнију храну, тј. биљке са осиромашеним саставом витамина, минерала и осталих микроелемената. Табеле о хемијском саставу намирница су све мање тачне, и наши покушаји да се хранимо правилно по табелама - остају само покушаји. Многи продавци додатака храни ову причу годинама причају, а ми то немо посматрамо, јер осиромашено станоништво беспомоћно слуша, пошто нема пара за те програме, мада је свакоме јасно да нешто треба предузети.
НЕДОСТАТАК ВИТАМИНА И МИНЕРАЛА УГРОЖАВА ШТИТНУ ЖЛЕЗДУ
Људи у великом броју оболевају од поремећаја функција штитне жлезде. Ово је обољење много присутније, него што га медицина бележи, јер се често почетни симптоми самолече антидепресивима или и сами лекари не истражујући ово обољење дају такве терапије. А погледајмо колико је око нас безвољних, малаксалих, јако дебелих (надувених пуних воде), ненормално мршавих, појачано нервозних, људи са поремећеним сном, који тешко дишу, лако се умарају. Ако имају новца, купују суплементе, ако немају..? Е, ако немају има решења. Све више у свету младих људи приступа разним покретима, која пропагирају здрав живот и позитиван однос према природи. Има и код нас добрих научника који су се самостално, без неке шире подршке заједнице бавили овим проблемима, па захваљајући њима имамо могућности да на својим малим био баштама постигнемо ревитализацију земљишта, и тако дођемо до здраве биљне и животињске хране. (Ветеринарски завод Земун, а има и других вероватно, производи витамниске миералне додатке за исхрану живине и стоке. Тек тако храњене животиње дају здраву храну, а ђубре добијено од њих, враћа у наш био врт оне састојке који недостају у земљи. Ми смо ово испробали и хранили смо живину тако, а то ђубре користимо за производњу поврћа.)
У књизи смо представили неке основне принципе био баште. Класични метод који су користили наши преци пре само стотинак година. Земља се орала таквим плуговима са запрежном стоком, који су површински плодни слој само растресали, а нису уништавали глисте и бубице, који живе у том слоју. Нису гајили велике засаде монокултуре и самим тим није било толико штеточина и болести на биљкама, које су прскане биљним препаратима , од којих смо оне основне приказали у књизи. Такође су водили рачуна и о редоследу садње биљака. Добро су знали шта се иза чега може садити, а водили су рачуна и о томе шта поред чега треба да се сади; заправо шта се од поврћа међусобно трпи, а шта “не трпи”. Имали су правила о времену и редоследу садње (календар радова у био врту).
Можемо се упознати са неким познатим методама застирања земљишта сламом, сеном, сувим лишћем или другим материјалима из природе, а које нам омогућава да се ослободимо напорног окопавања и заливања баште. Или можемо пронаћи како неодстрањујући корове можемо између њих гајити наше поврће, а да искористимо дивље биље у исхрани и зеленом ђубриву.
КАКО ДА ПОСТАВИМО БИО БАШТУ
За био-башту треба одабрати најсунчаније место, јер су сунчеви зраци веома важни за раст, развој и сазревање плодова. Треба имати у виду да плодови из сунчаног био врта имају највећу вредност за здравље човека и зато их је најбоље користити пресне. Топлота у току кувања, пирјања и конзервисања уништава накупљену сунчеву енергију у биљним ћелијама, а и низ витамина. Свакодневно на трпези треба имати салате припремљене од лиснатих, коренастих и других врста биолошки произведеног поврћа, јер су најбоље средство за јачање отпорности организма против разних болести.
Обратимо пажњу на то како се природа сама брине о обнављању хумуса. Као пример може да нам послужи шума. На шумском тлу леже суве и труле гране и гранчице, шишарке и опало лишће. Ако се тај горњи слој биљних отпадака уклони, испод њега лежи растресита земља пријатног мириса. Она садржи најбоље састојке којима се храни дрвеће у развоју. Тај плодни хумус производ је бројних микроорганизама, црва, инсеката и других становника земље, који стално варе и прерађују шумске отпатке. Тло у шуми је увек покривено, што значи да је и заштићено, тако да кише не могу да га сабију у тврду кору, а ветар и суша не могу да га исуше. Без превртања земље и ђубрења људском руком, у шуми се слој хумуса нечујно и невидљиво обнавља непрестано. Овај слој је у стању да храном снабдева и највише дрвеће. Природно обнављање земље у шуми одвија се, наравно, веома споро. Природу у њеном деловању у шуми треба, истина, имитирати, али и олакшати нашим радом распадања материја у хумус на разне начине. На сунчаној падини могу се са успехом гајити многе биљке. Могу се начинити и терасасте леје, које се од клизања земље могу обезбедити старим даскама или камењем. На таквим површинама приноси су много бољи него на равним.
При оваквом начину гајења биља земља се никада, ни након брања, не оставља да зазими гола и непокривена. По њој треба разбацати остатке биљне масе и разног покошеног корова који разбацамо по пољу. Никако не треба спаљивати остатке претходне жетве, него оставити да прекрију поље и заштите површински живи слој од измрзавања.
На лејама са којих су покупљени плодови, земљу треба растресати и проветравати пробадањем вилама, а да се при томе слојеви земље не мешају између себе. Окретање земље и прекопавање лопатом шкодило би природном редоследу појединих слојева у којима живе разне врсте организама. У био башти нема монокултура. Појмом монокултуре означавају се биљке исте врсте у великим групама. То бива када су на већем простору начињене само леје салате, или само леје купуса, лука, пасуља и тако даље. Треба гајити разне врсте поврћа, једног крај другог, такозване мешовите културе. И ту треба имитирати природу која не зна за монокултуре, а све у њој напредује.
ИСТОВРСНЕ БИЉКЕ БОЛУЈУ И СТРАДАЈУ
Биљке исте врсте су на већој површини и једна поред друге далеко више изложене биљним болестима и штеточинама него ако расту између редова друге врсте биљака.
Правилном комбинацијом разних врста поврћа на истој леји, простор ће бити боље искоришћен, а принос већи.
Плодна земља се не исцрпљује једнострано јер свака врста узима из ње друге материје. То треба имати у виду и приликом прављења редоследа сејања и сађења разних врста поврћа.
Излучевине неких биљака пријају другим врстама и такво суседство повољно делује на развој обе врсте биљака. Али, има и оних који се не подносе. Тако, на пример, першун слабо успева ако се сеје у близину салате у главицама. Целер, црвени купус, гајени као монокултуре, не успевају тако добро као када се мешају. Целер својим мирисом брани купус од лептира купусара и онемогућава му да положи јајашца и да гусенице униште купус.
Шаргарепа, опет, повољно делује на раст свих суседних биљака. Црни лук и празилук заузврат, бране шаргарепу од мушица.
И боља арома и бољи укус поврћа резултат су мешања култура у редовима. У ту сврху се користе и неке миришљаве траве. Рен треба садити у близини кромпира, како би кромпир имао бољи укус, а камилицу из истог разлога поред парадајза. Изгубљене материје се у био-башти надокнађују првенствено компостом.Зато је припремање компоста од изузетног значаја. Треба се придржавати најновијих сазнања: компост је утолико квалитетнији, уколико се материје у њему брже распадају. Треба, дакле. подстицати тај процес и настојати на што разноврснијем садржају компоста. Зато се компостирају што различитије органске материје, а нарочитим мерама убрзава њихово распадање.
Зелено ђубриво прави се тако што се леје засејавају семеном слачице, граорице, једногодишње детелине или просто мешавином за зелено ђубрење. Корење ових биљака ће до зиме растрести земљу и сакупити азот који затим остаје као резерва. То азотно ђубриво се потом користи код пролећне сетве. Промрзли зелени делови у касну јесен покрију и тиме заштите тло.
Биљке истовремено служе и као храна животињама у земљи и тиме побољшавају хумусни слој земље. На местима где је земља још тврда, пре сетве се може растрести вилама. За додатно побољшавање плодности земље која још не садржи довољно хумуса, користе се искључиво органска ђубрива, а никако минерална ђубрива и хемијска средства. Стајско ђубриво се у био-башти не користи због лоших искустава, које су повртари стекли у последњим деценијама. Његов мирис привлачи неке штеточине, што није пожељно. Чак ни његов састав, због модерног начина гајења стоке, више није беспрекоран. Ко може да набави стајско ђубриво које сигурно не садржи штетне материје као што су инсектициди, антибиотици, трагови хормонских препарата и слично, треба да га користи тек кад је добро одлежано. У јесен се тим ђубривом поспу леје у врту. Остала ђубрива од домаћх животиња стижу у земљу преко гомиле компоста. Њих треба компостирати између слојева (отпадака из врта и кухиње).
КРОМПИР НА СЛАМИ - БЕЗ ОКОПАВАЊА
Врло је интересантан и лак начин гајења кромпира на слами: тло за садњу не треба орати и дрљати, нема окопавања, нагртања а и вађење је веома лако и једноставно. Кромпир се сади у пролеће када отопли тако што се кртоле послажу на површину земље у редовима са размаком 50 x 50 центиметара. Затим се кртоле покрију са слојем старе сламе дебљине 15 цм. На сламу се ставља угорели стајњак, или које друго органско ђубриво. На ђубриво се поново ставља слој сламе или натрулог сена тако да висина хумке буде 30-35 цм. И - посла око гајења кромпира више нема док не дође време “бербе”.
После одређеног времена по сејању из сламе почиње да продире клица, а убзо се формира и вреже кромпира. До бербе тако гајеног кромпира треба да прође нешто више времена него при класичном начину гајења, али је зато принос већи, кртоле веће, честије и здравије. Вађење се врши тако што се слама одгурне, а кртоле покупе са земље.
КЊИГА МАТИ АТАНАСИЈЕ "ПРЕЖИВЕТИ И ЖИВЕТИ У ПРИРОДИ" МОЖЕ СЕ ПОРУЧИТИ НА ТЕЛЕФОН МАНАСТИРА РУКУМИЈА:
012/ 261-121