Ранко Гојковић: Нека појашњења о „Две врсте српског просветитељства“
недеља, 26 фебруар 2012

 После мог текста “Две врсте српског просветитељства” за “Борбу за веру”  и текста руског брата Павела Тихомирова "Сретење у Србији", добио сам неколицину писама, чији садржај захтева један опширнији одговор и мало појашњења на ову тему. Знам да оним “челикоглавим” појединцима либералног духа не вреди објашњавати, али сам дужан људима православног духа и истинским верницима, који су ми писали овим поводом (тим пре што су ме нека браћа то и замолила), покушати појаснити то своје гледиште.

Пре свега, хтео бих подсетити да сам у првопоменутом тексту навео, “да сам уверен да је Доситеј Обрадовић био искрени родољуб, који је желео све најбоље свом народу”, желећи избећи “трошење папира” и набрајање многих патриотских дела Доситеја Обрадовића, на које су ме поједини читаоци подсећали у својим писмима. Ја те заслуге не негирам, моја реченица да је пут у пакао често поплочан добрим намерама, односи се на Доситејев однос према ономе што је најважније за спасење душе сваког православног Србина, на његов однос према светој вери Православној и светој Цркви Светосавској.

Ја сам писао о просвети, о духовном упливу рационалистичке мисли на наш народ. Доситеј је тај првенац који рационалистичко-материјалистичким учењем истискује духовно-православну суштину српског човека. Када човек једном почне да се изругује над светињама Господњим, ако се не покаје, за њега више ништа није свето. Ко одриче постојање душе и занемарује духовни живот како појединца, тако и народа, ризикује да постане жртва бездуховности и неморала. Циничан однос према најблагороднијим осећањима (што није промакло великом генију Његошевом), светлим идеалима, а не исмевање сујеверја, јесте оно што се мора замерити Доситеју. Отићи на Свету Гору и отуда не понети и тамо не осетити ништа што греје неописивом топлином душу сваког православног Србина, описивати живот светогорских монаха као неко мрачњаштво, то не може православни дух, то може дух који је отпао од Православља. Одбацујући светлост духовне истине, коју је свети Сава оставио свом роду, наш народ се све више почео погружавати у бесконачно тамне лавиринте, у тајна друштва, рационализам, комунизам, либерализам и све друге изме, који су нас и довели до овога што данас имамо. Доситеј је породио масонску лозинку да није важно у кога се верује, породио је "толеранцију" и духовну безбрижност, породио је алтернативу Христу и не схватајући да се тако устоличује антихрист. Свакако да непросвећеност није добра, али тај непросвећени српски сељак је знао много више од данашњих просвећених српских интелектуалаца, који нас убеђују да су европске интееграције важније од Косова и Метохије. И није случајно што велики србомрзац Тито избацује Светог Саву из српске просвете али то не чини са Доситејем и Вуком и њихове слике висе по зидовима свих српских школа у његово време.

Његош у августу 1837. године пише кнезу Милошу Обреновићу: "Ја бих Доситеја почитовао да је умио свој дар душевни обратити у корист нашега народа, али га обратити није умео, и зато га презирем као човека који није видио у што се садржи срећа народна". (подвлачење Р.Г.) Његош је био један од првих владара који је укинуо цензуру, али се у овом писму кнезу Милошу, он залаже за забрану Доситејевих дела! И то не чуди, Његош је видео опасност од такве просвете, видео је да Доситеј не схвата шта је најважније за добробит нашег народа. Доситеј не осећа потребу духовног сједињења са Богом, његова религиозност не може отићи даље од онога што скучени људски ум може да схвати. И зато не чуди невероватна сличност неких крилатица модерних српских либерала, са крилатицама Доситеја Обрадовића. “Мало више учитеља, мало мање калуђера и - Срем би био други Едем!” – поручује Доситеј. Значи, мноштво манастира и калуђера, по Доситеју, спречава Срем да постане други Едемски врт! Да ли ово можемо назвати наставком светосавске просвете, како ми написа један брат? Код Доситеја нема Христа, као стожера просвете светосавске, код њега је књига изнад свега, а из односа према манастирима, јасно је да се то не односи на “књигу над књигама”, него на европско рационалистичко умовање. Ево цитата: “Боље је много једну паметну и полезну књигу, с коликим му драго трошком дати да се на наш језик преведе и наштампа, него дванаест звонара сазидати и у све њих велика звона поизвешати Књиге, браћо моја, књиге, а не звона и прапорце!” Код Доситеја су књиге на степену божанства, он попут Кармазинова из романа “Зли дуси” Достојевског, не верује у неког руског нити каквог другог бога, јер “верује” у железнице. Таква рационаалистичка просвета, врло брзо код младих нараштаја, атеизам претвара у духовну моду. Данас веома популарна флоскула српских либерала о “неопходности верске толеранције”, такође је преузета од Доситеја. Али, да не идем даље, историја моје породице, историја села у коме сам рођен, више него убедљиво сведоче, да је наш православни народ верски веома трпељив и без европске просвећености. (види http://borbazaveru.info/content/view/4274/90/)

Доситејево тумачење руске историје, подсећа на тумачење историје српских комуниста, за које је била важна једино историја Комунистичке партије. За Доситеја, велика руска историја почиње са Петром Великим, који је “отворио прозор у Европу”. Да цитирам Доситеја: “Да је Велики Петар хтео да његови Росијани остану како су им и стари били, они би били и данас као Татари; али је богатопросвештени монарх знао да то ништа не ваља, увео је нове обичаје, науке и законе, и зато је Росија данас тако славна“. Ако је и од Доситеја, много је! Сва претходна историја Свете Русије “ништа не ваља”, тек са богатопросвештеним Петром и његовим реформама, руски народ по Доситеју постаје постаје просвећен, док су му стари били као Татари! Владимир Велики, Александар Невски, Андреј Богољубски, Димитрије Донски, Иван Грозни,… за Доситеја су били као Татари, ништа нису ваљали! Друга личност руске историје којом се усхићује Доситеј, била је Катарина Велика. “Погледа Бог с небесних висина, и рече Бог: “да буде Екатерина!” Ко њој може друго име дати, него рода чловеческог мати!” Не желим да умањујем историјски значај државних достигнућа Петра Великог и Катарине Велике, али Доситеј се не диви њиховим државничким успесима, он у њима види велике просветитеље. Поред плејаде више побројаних великана руске историје, и мноштва других богољубивих великих кнезова и царева и светитеља-просветитеља, којима обилује руска историја, Доситеј се диви једино Петру и Катарини. Управо су ова два руска владара, на просветном плану, најодговорнија за ширење болесних европских безбожних учења у руском народу, која су у свом резултату довела до пошасти зване Октобарска револуција 1917. године.

Један брат у Христу, осврнуо се добронамерно на текст Павела Тихомирова о Првом српском устанку, који сам превео и који је публикован на Борби за веру на Сретење Господње. Павелу се замера да је једнострано пренео однос Руског цара према Вожду Карађорђу, указујући на књигу “Србија поново у ропству 1813” која је написана у виду дијалога мајке (Србија) и сина (неког Карађорђевог устаника). Прво бих желео рећи да је тај текст представљао Павелову реакцију на поплаву безобразног тумачења руске историје “другосрбијанаца” у српској либералној штампи. Поменута књига свакако завређује пажњу и послао сам је брату Павелу да је прочита, јер она баца ново светло на улогу руских дипломата Родофиникина и Недобе, као и фанариотског епископа Леонтија. Међутим, морамо навести и неке неистине садржане у овој књизи, вероватно писац књиге није знао за све детаље српске дипломатије. За Доситеја је Свето Писмо постало мртво слово, јер он Цркву доживљава на протестантски начин, не схватајући унутрашњи живот Цркве. Он не разуме узвишени значај Цркве у њеном историјском развоју, он не разуме разлику између Божијег Помазаника Православног Цаара и Наполеона и зато он није могао на прави начин ни саветовати Карађорђа у критичним моментима.

Цитат из књиге: “И како смо и раније, неколико пута, отказивали мир турском цару, тако смо и Французима, у време док су били у Илирији и Далмацији, одбацили толико пута изложене нам понуде за помоћ и побољшање темеља нашег дома. На сличан начин и друге су нам државе, не једанпут, штотшта обећавале, само да одступимо од руског савеза¸но, ми, свагда постојано, као и Црногорци, ни у какав план иноплеменог царства нисмо хтели да ступимо и себе поверимо – осим Русији…” Истине ради, морамо рећи да ово није истина. Велики Вожд Карађорђе, велики српски војнички геније, изгледа да је превише веровао у снагу просвећености Доситејеве и вероватно без његовог наговора Карађорђе никада не би направио такав корак који је учињен. Сутрадан по одласку Родофиникина из Србије, 16. августа 1809. године, на наговор Доситеја, Карађорђе упућује једно писмо Наполеону, које је очито писао Доситеј. Ево тог кратког писма: »Слава оружија и подвигов Вашего Величества расејала се по целоме свету. Народи налазе у августејшеј Вашеј особи избавитеља и  законодатеља свог. Србски род жели те среће удостоити се. Монарх, обрати взор твој на Славено-Сербов, у којима ћеш наћи мужество и верност ко Благодатељу, време и случај оправдаће ову истину и то да су достојни покровитељства великога народа«. Капетан Раде Вучинић из Карловца, делегат за француски двор, добио је инструкције у којима је изнета “непоколебљива воља српског народа”. У њима је наглашено да »сербски народ у Сербији не припада никому«, да је, дакле, властан изабрати самостално свога покровитеља и да ће, узимајући за то Наполеона, примити у своје градове француске гарнизоне. Срби »уверавају« цара »да остала собраћа њиова, који живу у Босни, Херцеговини, Краљевству Мађарском, не избацујући и Бугаре, поћи ће за стезами њиовима«.<…> “Ако им Французи пруже помоћи новцем и са техничким артиљериским лицима они могу одмах развити своју акцију и сјединити се са француском војском на Уни и код Дубровника”… Са тим писмима Вучинић одлази у Букурешт, француском вицеконзулу Леду, а одатле у Беч, где је Наполеон склопио мир са Аустријом. Наравно да је Вучинић дипломатски вешто одбијен, уз образложење да цар не може, из обзира према Турској, отворено помагати људе, која Турска сматра бунтовницима.

Било је покушаја са српске стране да и Аустрију заинтересују за српску судбину, чак им је нуђено исто што и Наполеону. Пуно аустријских агената се инфилтрирало око људи из Правитељствујушћег савета па и самога Карађорђа. Тако је Иван Југовић, у присуству митрополита Стратимировића, преговарао о аустријској заштити и понудио предају Београда Аустрији, као гаранцију српске лојалности. Аустријски цар је био на то пристао, али на захтев Наполеона, који је поручио да је још прерано кидати све везе са Русима, одустао је од тог корака. Тај потез би свакако био велики удар за Русију. Треба рећи да је Карађорђе о усменим преговорима извештавао Родофиникина али да је овај полурус, полугрк, био вешт сплеткарош, убедио је Карађорђа да не шаље усмене поруке, него да упути писмени позив Симбшену, а потом је то писмо упутио у Петроград. Руски посланик у Бечу одмах је тражио објашњење од аустријске владе, која се нашла у неугодној позицији. После овога, Карађорђе више не слуша савете “просвећених” учењака и поново покушава да се окрене Русији и 1814. године стиже у Бесарабију. У Петргограду Вожд схвата да однос цара Александра I према њему није исти, као кад му је на почетку устанка одушевљено послао сабљу, али узрок томе нису једино сплетке и неискреност појединих руских дипломата него исто тако и српских дипломата. Знам да је то било тешко време за наш народ и да није било лако увек доносити исправну одлуку, али исто такво страшно време је било и пред Руским царем, не смемо заборавити да је чак и Москва морала бити жртвована, да би се спасила Православна империја. А “културни и просвећени” западноевропски војници, одмах су у Москви велелепне православне храмове претворили у коњушнице.

Свакако да руски дипломатски царски изасланици у Србији нису били пример високоморалних царских чиновника, али промена понашања руског Цара према Карађорђу, није била условљена само неморалношћу и сплеткама руских дипломата, него и недалековидошћу српског “просвећеног” Правитељствујушћег совјета. А треба знати и то, што се превиђа у књизи-дијалогу мајке и сина, да

Наполеон упркос страшним губицима у походу на Русију, није желео да се преда и борио се све до маја 1814. године. После само 100 дана он поново узима власт у своје руке и креће у нова освајања. и тек 18 јуна 1815. године, после пораза код Ватерлоа, Наполеон коначно престаје бити претња. Лицемерју западних држава нема краја. Русија два пута спасава Европу од Наполеона, али се руски западни савезници брзо окрећу против Русије. Тако већ половином деветнаестог века, удружени Француска и Енглеска спасавају Турску и наносе јак удар на Руску монархију у чувеном Кримском рату. Руски Цар Александар II, крунисан непосредно после Кримског рата, упркос свему не оставља на цедилу Православне народе на Балкану и после Руско-Турског рата, на крају Србија добија потпуну самосталност на Берлинском конгресу. За све то време, све западне силе су водиле апсолутно антисрпску политику, чак и код потпуно прозападних српских владара, западне земље су све радиле на штету српских националних интереса.

Сетимо се величанствене победе скоро отписаног српског војинства после Албанске голготе, у Првом светском рату. Краљ Александар је био јако разочаран понашањем западних “савезника” према Србији током читавог рата, чак и после сјајног пробоја на Солунском фронту, краљ је био огорчен понашањем француских војника у ослобођеној Србији. Али је то брзо заборављено и на месту где је стајао споменик великом Вожду Карађорђу, (кога су срушили аустријски окупатори) Карађорђеви потомци постављају Споменик захвалности Француској! На жалост, српски лаковерни владари ни до данас нису ништа научили из историје. Тако да је констатација Павела Тихомирова, да Срби нису имали ни једног истинског савезника осим Русије, апсолутно тачна, а Руси су имали у западним земљама само лицемерне савезнике, који су у тренуцима опасности за њихове земље постајали савезници Русије а чим опасност прође, западне земље су се удруживале са Турском и бориле против Русије и Србије. Руска царевина је била заштитница Православних народа, некада ти народи нису били задовољни степеном те заштите, али се мора знати да је тешко “обичној” држави схватити све проблеме са којима се сусреће једна Православна империја, као заштитник једне читаве цивилизације.

На Недељу праштања, лета Господњег 2012. г. по Рождеству Христовом, молим за праштање ако некога повредих. Срећан и благословен почетак Великог поста Господњег!

За “Борбу за веру”:

Ранко Гојковић