Отац Андреј је недостојан да стоји крај престола Господњег
У данашње време, када покушавају да овековече право на бешчашће, тај догађај је без преседана. У светињу Православне Русије, Храм Христа Спаситеља, храм који стоји на сузама и крви новомученика и исповедника руских, апсолутно слободно и неометано су ушле непристојне блуднице и тамо отпевале светогрдне и богохулне песме, у којима су хулиле на Бога, Његову Пречисту Матер, позивајући је да постане феминисткиња. Да не говоримо да су оне увредиле и лично Свјатејшег Патријарха Кирила, актуелног председника владе и кандидата за Председника Русије Владимира Владимировича Путина.
Може само да нас обузме језа, при помисли на судбину ових несрећних девојака, које су за презриви новац покушале да оскрнаве православну светињу својим срамотним певањем. Оне су своју душу продале ђаволу за новце, јер је тешко поверовати да су то оне урадиле из изопачене љубави према слободи. Ми на жалост, живимо у временима када се најчешће пријатно комбинује са корисним, а лична самовоља и изопаченост са карактеристичним социјалним тумачењима. Те љубитељке перверзије, ја другу реч за њих не могу наћи, тамо су извршиле ужасан чин, оне су свима нама пљунуле у лице, увредиле мртве и осрамотиле живе. Могли би их жалити, када би оне саме саме могле пожалити, јер Бог не бива поруган. То више није само Содом и Гомор, него придодат и Јудин грех у свој својој одвратности.
Оно што је мене посебно запрепастило, јесте чињеница да је Јудин грех учињен јавно и уз допуштење многих. Храм Христа Спаса се налази у власништву града Москве и он је објекат са посебним режимом веома озбиљног обезбеђења. Имао сам не једном прилику да посетим храм и увек се обезбеђење пажљиво упознало са садржајем мога руксака и џепова. Јавља се логично питање: када су те девојке непристојног изгледа улазиле у храм, зашто се њима нису заинтересовали и зашто им је дозвољено да три пута отпевају своје блудне песме? Шта је то – глупост или издаја?
Поставља се питање – на ком нивоу је дошло до пропуста, ко је од опуномоћених лица учинио грех издаје? Неопходна је најозбиљнија црквено-државна и црквено-друштвена истрага, по питањима - ко је одговоран за ову провокацију и чему она служи?
Несумњиво је да учесници ове акције морају бити ухапшени не само због хулиганства, него и по члану за распиривање мржње у религиозном и друштвеном погледу. Кривцима и њиховим налогодавцима, мора бити суђено на најозбиљнији могући начин.
То што се ово догодило у предвечерје избора, говори да се ради о дестабилизацији и слабљењу социјалних околности и друштва у Русији. Максим Шевченко је апсолутно у праву када каже, да је нама објављен рат.
Овај догађај има и дубоку симболику. У време заузимања Константинопоља 1204. године, од стране папиних крсташа, једна блудница се попела на Престол Свете Софије и отпевала непристојне песме. Такође, у време пљачкања сабора Париске Богомајке, поново се непристојна девојка попела на Престо сабора и тамо је проглашена “врховним бићем – Богињом разума”. Да ли покушавају да и сада у Русији учине нешто слично, неки одвратни демонски ритуал? Ако се ми не замислимо и не покајемо, бојим се да нам то предсказује велика искушења, метеж и рат, премда се рат већ води.
Изазива питања и понашање неких клирика у том духовном рату, који су без преувеличавања духовни власовци и представљају својеврсну пету колону у редовима Цркве. (власовци – термин у Русији за квислинге. Генерал Власов је био за време Другог светског рата колаборациониста, сарадник окупатора, - примедба преводиоца). Мене коментар оца Андреја Курајева није запрепастио, он ме је просто убио. Из њега сам извукао следеће.
У резултату своје изјаве, отац Андреј је изашао изван канонских, литургијских, моралних и етичких оквира Руске Православне Цркве и до свога покајања он је недостојан да предстојава Божијем Престолу. Наравно, то питање треба да реши свештеноначалије, но ја лично се не бих усудио да саслужујем са њим а и другима то не бих саветовао. Рећи ћу и више, наше свештеноначалије се на жалост, веома благо односило према изјавама ђакона Андреја Курајева, како код покојног Патријарха Алексеја, тако и код садашњег и ево до чега смо дошли. Отац Андреј је издао свог добротвора Свјатејшег Патријарха Кирила који га је узвисио, дао му чин протођакона, омогућивши му широко поље служења, удостојио га части да саслужује са њим, то јест, да буде слика Руске Православне Цркве. И ево чиме је он платио лично Патријарху - радосним рзањем поводом увреда упућених лично на његов рачун. Он је вазал који је издао свога господара.
Али, још страшније је што је протођакон својим коментаром издао и свога Бога, свога Творца, свога Добротвора, који га је извео из таме безбожја и увео у Своју Свету Цркву, удостојио га ђаконским чином и богословском мудрошћу. Као одговор, отац Андреј умилно рже заједно са непристојним девојкама, суштински се придружујући њиховим хулама и богохулствима. Он предлаже да се са њима попије медовина и да се “помало штипну”.
У Русији су због сличног понашања неке свештенике и ђаконе називали ждребцима, приликом сличних одговарајућих ситуација после 1917. године. Тада су због неких таквих сличних ждребаца, морали да одговарају веома многи јагањци. (ђакон алудира на тадашње руске црквене реформаторе обновљенце (новотарце) уз помоћ којих су Лењин и Троцки желели да потпуно униште РПЦ – прим. прев.) Да ли се одиграва нешто слично и у данашње време? У сваком случају, имамо довољно разлога да се озбиљно замислимо. Десило се велико ругање светињи, а начин како су се према том чину равнодушно понели, изазива ужас. У сличној ситуацији, сви који су се тамо затекли, морали су похитати на амвон и избацити непристојне блуднице из храма. То се није догодило. Њима су дозволили да изврше своје сатанистичко дело.
Плашим се, ако ово прође некажњено, следећи пут ће се нешто слично десити уз официјелне аплаузе православне публике.
Речи оца Андреја да је то маскарада, масленица, као да се на то треба навикавати, показују страшну ствар. За њега, као и за његове истомишљенике, живот је позориште, игра, у оквиру које је све могуће, свака мрзост, свако скрнављење. То је по његовом мишљењу само маскенбал, јуродство, сав наш живот је само игра – изволите се привикавати! Црква је дужна да на сличне изјаве одговори јасно и чврсто: нећемо се никада привикнути! Ми не свирамо – ми живимо, ми не глумимо – ми се спасавамо, ми грешимо, али се и кајемо. Не желимо да учествујемо у блудним играма! Реч је наша – “да – да; не – не, а што је више од тога, од злога је” (Мт. 5, 37). Ми не желимо да слушамо речи попут оних које су говорили делфсијски жречеви, које у стварности могу представљати своју потпуну супротност. Ми желимо да слушамо речи Истине, Речи Христове, речи духоносне. Свему другоме у Цркви и у будућој Русији, не сме бити места!
Велико хвала оцу Всеволоду Чаплину за његов достојан одговор, премда ми се чини да је и он сувише меко изречен. Отац Андреј је знао шта ради и био је одлично обавештен о свему. Ми морамо да се спремамо за озбиљна искушења. Ако ми, православни, дозвољавамо такве ствари, попут организовања изложбе са “Црном Тројицом” у подворју храма, позивање будиста и окултиста међу зидине духовне академије, организовање арт-клуба заједно са њима, ако ми губимо осећај за разликовање добра и зла, светиње и профанације, ако не разликујемо Христа и велијара, шта онда можемо очекивати? Да ли ће поново наступити крвави прогони као после 1917. године, када су многи свештенослужитељи и мирјани пошли за револуционарним духом овога света?
И још једна поука: индикативна је та страшна мржња којом “блато” храни Свјатејшег Патријарха Кирила и Владимира Путина. Та мржња је очигледно демонског порекла. Зато, у најскорије време, ми морамо пројавити црквену и државну мудрост, не дозвољавајући безаконицима да врше свој сабат и да заштитимо државу од блатно-наранџасте изопачене куге.
http://www.ruskline.ru/news_rl/2012/02/22/otec_andrej_nedostoin_stoyat_u_prestola_bozhiya/
Са “Руске Народне Линије” превео:
Ранко Гојковић