Једна од последњих нада православних Хришћана (не само у Србији) је да ће се, макар пред крај времена, Руско царство обновити, и да ћемо и ми, Срби, макар привремено, осетити његове благодети.
И сам волим ту наду, сећајући се да је владика Теофан Нови Полтавски рекао да ће, по пророштвима руских стараца, Бог русији дати цара ОГЊЕНЕ ВЕРЕ, ВЕЛИКОГ УМА И ГВОЗДЕНЕ ВОЉЕ... Али, као и свако православно пророчанство, и ово је – условно... Сви руски старци су рекли – ако се народ Светог Сергија Радоњешког покаје. А покајање је преумљење, промена и обнова живота у Христу. Има ли тога у Русији? Нисам прозорљив, и не знам руске душе, али, гледано по неким спољним чиниоцима, далеко је то од покајања. Узмимо само абортусе: руска држава је, својим мерама, успела да број истих смањи за 500 хиљада, али сваке године 2 милиона жена у Русији (дакле, после смањења броја утробних чедоморстава) изврши абортус.
А ту је и пост. Само 2% Руса, кажу савремена истраживања, пости све посте. А Руси су некад били испоснички народ, коме се свет дивио. И то православни свет. Чувени ђакон са Истока, Павле Алепски, оставио је, у 17. веку, путопис из Русије, у коме описује како његови домаћини посте и моле се Богу. А то је заиста било невероватно... Довољно је само сетити се Великог поста.
Прво, пред Велики пост, била је Недеља праштања, када су сви једни од других тражили опроштај, и када су се, по наредби државних власти, затварале крчме, које су отваране тек у Светлу среду, по Васкрсу. Прву седмицу поста проводили су најстроже, до среде не једући и не пијући ништа (цар је, тек поподне, узимао мало компота, а онда продужавао да пости до Теодорове суботе, када се причешћивао). Руси су Велики пост проводили у великом уздржавању – јели су једном дневно, око подне или око три поподне. Масовно су посећивали службе Божје – дан им је почињао присуством јутарњој служби и Литургији, када се иста служила. Путописац је забележио да је цар Алексеј Михајлович (отац Петра Великог) по седам – осам сати стајао на богослужењима, и правио преко хиљаду великих метанија. Павле Алепски се чудио побожности својих домаћина – стоје на службама као да су од гвожђа, говорио је, и кукао да им је великопосна храна толико слаба да је он непрестано гладан (Грци су, изгледа, увек волели мало боље да поједу; што би рекао онај Ћопићев јунак: “У име браће Срба и Грка-нека се крка“).
У Великопосно доба, Руси су хитали да учине милостињу што већем броју људи, а цар је ослобађао узнике из тамница. Био је обичај да се купују птице у кавезима и да се ослобађају, пуштају у небо да слободно лете – да би Господ душе ослободилаца спасао од греха. Доба Великог поста било је доба истинског духовног и друштвеног преображаја. А данас? Само 2% Руса пости Велики пост.
И управо зато треба да се сетимо речи архимандрита Константина (Зајцева), чувеног богослова Руске Заграничне Цркве: “Васпостављање Руске монархије није проблем политички/.../ Русију треба „крстити“. Једино поново крштена Русија може да опет постане Православно Царство/.../ И то није само наш, руски проблем. То је проблем светски, васељенски.“
Дакле, остало нам је, како рече велики руски духовник, архимандрит Никон, само покајање. Без њега, свака маштарија о обнови царства руског може да буде опасно самозаваравање, на путу ка антихристу и његовом глобалном царству, од чега нека би нас Господ сачувао у трезвености.