Владимир Димитријевић: Спомен на Слободана Костића
понедељак, 02 април 2012

 У среду, 15/28. марта 2012, када Црква Божја служи прво великопосно бденије са покајним каноном преподобног Андреје Критског, на београдском гробљу Орловача сахрањен је Слободан Костић, песник, писац и професор приштинског Универзитета у Косовској Митровици. Прешао је у живот који не пролази после дуге и тешке борбе са неизлечивом болешћу, с којом се рвао хришћански и достојанствено. Званична биографија каже о њему следеће:

Слободан Костић је рођен 1952. године у селу Речане, код Косовске Каменице. Био је редовни професор на Филозофском факултету у Косовској Митровици на предмету теорије књижевности.  Објавио је многобројне научне радове, десетак збирки поезија и књига из области науке о књижевности.  За потребе православних верника сачинио је и приредио лексиконе, појмовнике и молитвенике.  Покренуо је и уређивао часопис за православну књижевност "Православно дело" и часопис "Светилник". Покретач је и уредник издавачке куће "Логос". Добитник је бројних књижевних признања, међу њима и Златног крста кнеза Лазара, који се додељује на Видовдан,  на манифестацији Видовданско песничко причешће. На недавно одржаним Завичајним сусретима писаца Косовског поморавља,  примио је и песничко признање "Димитрије Кантакузин".  Костић је одликован и Орденом Светог Саве, првог степена.

О господину Костићу бих хтео да запишем неколико сећања. Јер, отишао је још један прегалац са њиве србске хришћанске културе, и Србија је изгубила још једног трудбеника на њиви националног рада; у временима кад је све више оних што се стиде да кажу да су Срби, претварајући се у мутанте глобализма и цинике на платним списковима Империје, Костићев одлазак ће се итекако осетити.

Упознао сам га 1996. или 1997. године, када сам, са блаженопочившим протом Љубодрагом Петровићем и његовом мисионарском екипом, био у Приштини, да причамо о сектама. Предавање је организовала Универзитетска библиотека, на чијем је челу био господин Костић (у томе му је асистирао млад и способан посленик књигохранилишта, Срђан Јаблановић). Србија је, у то време, била на Косову и Метохији, а Костић се трудио да рад ове значајне културне установе буде што бољи и озбиљнији. Кад смо с њим разговарали у директорској канцеларији, рекао нам је да је његова кућа увек отворена за Цркву, а поготову за Епархију рашко – призренску и њене потребе. Као Косовац од старине, Костић је знао шта је Црква за наш народ на светој земљи, и помагао је у борби за обожење обезбожених. И сам је био покајник, који је у младости одлутао од Очевог дома, да би му се касније вратио. Око врата је носио бројанице, а канцеларија је била пуна икона. Договорили смо се око издавања једне књиге –„Песници распете Русије“, коју смо превели Владимир Јагличић и ја. Била је то антологија руске хришћанске поезије 20. века. Јаблановић нас је, по жељи свог директора и својој, возио на Газиместан... Успут, причао нам је о архитектури библиотеке, чији је кров био сав у шиптарским кечићима (архитекта је био неки Хрват, па су ове полулопте имале симболичко значење; библиотека је требало да постане скупштина „Косова Републике“). Године 1998, Костић се прикључио покрету за обнову србистике, покрећући часопис „Србистика“ (Serbica) и потписујући веома значајно „Слово о српском језику“, око кога се, између осталих, веома трудио Предраг Р. Драгић Кијук, још један новоотишави подвижник светосавске културе и етоса. “Слово“ је раскинуло паучину лажи зване „србскохрватски“ језик.

Године 1999, Костић је морао да се повлачи из завичаја, који се нашао на удару НАТОа и разуларених Арбанаса. Шиптари су уништили књиге светосавског народа из библиотека на Косову и Метохији. Сместио се, прогнаник,један од многих прогнаних Срба у 20. веку, у Ваљево, са породицом. Ангажовао се око трибина које је организовао манастир Ћелије: водио их је живо, заинтересовано, као да се свака тема најличније тиче њега, и библиотека Светог оца Јустина била је претесна да прими све који су желели да чују госте који су настојали да народу приближе реч Божју и православну духовност учине најшире доступном.

Касније се покојни Слободан ангажовао око часописа за хришћанску књижевност, који је, при манастиру Бањска, био покренут да би наше читалаштво упознао са бескрајним ризницима литературе која је настала под светлошћу Цркве од Истока. Било је, у његовом „Православном делу“, и прозе и поезије и путописа, и одличних огледа, и расправа о духовности, молитви... Костић је бдио над сваким бројем као над најрођенијим, настојећи да из ризнице речи Божје изнесе и ново и старо. Приредио је и многе брошуре и књижице за народ, изборе из духовне литературе („Малу Лествицу“ и данас имам), избор из псалтира, молитвенике...Тумачио је, у својим студијама, србску духовну поезију и православне литерарне жанрове.

Слободан Костић је био, изнад свега, човек који је православну веру доживљавао као Реч Божју, благодат која се на свет излила кроз Логоса Христа. Он није био само професор: пре свега и изнад свега, био је песник. Јер, Његош и Бога назива Песником, који је „творитељном зањат поезијом“. Сва дела Божја у овом свету су песништво: од цвета до галаксије, од мрава до кита, од планктона до човека. Костић је писао хришћанску поезију, покајничку; у њој је себе предавао вољи Божјој, јер шта је Србину Косовцу, који живи у туђем веку и околностима какве су ове, понорне, остало него да се каје пред Богом за грехове своје и свог народа?

Много је волео православну Русију. О њој је оставио путопис. Неколико реченица из њега, тек да се види како је дисао и мислио: “Пространа је, понављам, и прекрасна земља Русија. Она се, како каза велики песник Рилке, не граничи са каквом другом земљом, већ са Богом./.../ Запаљени огњем љубави и благодати, из светиња и сусретања, путујемо – ћутећи. Изнад нас,осећа се, по бескрајном хоризонту ове рајске земље – као анђели – ројеви светих Божијих угодника, прикривајући сваки трага свога присуства, покривајући нас, несмирене и грешне, невидимим небеским покровом и молитвом пред Свеблагим и Свемилостивим Господом/.../ сусрет са необичном старицом – матушком Јенафом, која ми тихо каже: “Србе не можемо да заборавимо. Ми вас толико волимо, и бојимо се огрешења о вас...наша љубав према вама је – Божја заповест“.

Као и сваки прави Косовац, био је дубоко потресен збивањима у Рашко-призренској епархији, чијег је архијереја и монаштво волео искреном љубављу. Знао је да ће догађаји који следе оставити болан траг у историји Србске Цркве и народа... “Ко ти ископа око? Брат! Зато је тако дубоко!“- усуд ове изреке нас прати вековима, а Бог би помогао, али нема коме. Знао је то новопрестављени брат у Христу Слободан, и било му је тешко; и кад се рвао са предсмртном бољком, о томе је мислио, јер није мислио само о себи.

Одлазе, један по један, људи који су служили Богу и роду. Оде, недавно, Кијук; оде госпођа Олга Врањкић, у чијој кући је одседао отац Јустин; сад оде Костић Слободан, песник и хришћанин. Покосила га је болест која је постала масовна после бомбардовања НАТО пакта 1999... „За радост што живети, дисати знам, /захвалност, реците, коме да дам?“ питао се песник Осип Мандељштам... А брат Слободан је одговарао, и као песник и као човек: “Творцу,Творцу“...

Иван Буњин, писац дубоког религиозног надахнућа, написао је једну од најлеших песама о посмртном сусрету човека са Богом. У спомен Слободана Костића, доносимо је на крају (у неримованом преводу Ане Грдан-Терзић):

И цвеће, и бумбари,

и трава, и класје,

И плаветнило и подневна жега...

Доћи ће време – Господ ће блудног сина да упита:

„Јеси ли био срећан у животу земаљском?“

 

И заборавићу све – сетићу се само ових

Пољских путева између класја и трава –

И припивши се уз милосрдна колена

Нећу моћи да одговорим од слатких суза.

Бог да ти душу прости, брате Слободане, и да те прими у Царство Своје!

 

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 02 април 2012 )