Владимир Димитријевић: Проклетство новца и пад Вавилона |
четвртак, 26 април 2012 | |
Једна стара богомолничка песма, из доба Светог владике Николаја, каже: “О, Господе, дај ми хлеба, / и остало шта ми треба/ али ми никад не дај новац, / јер је новац душегубац“. А шта је новац? Једна условност – парче папира или метала, а данас, чак ни то – једна компјутерска информација, за коју постоји договор да вреди толико и толико, и да се тиме може продавати и куповати. Ипак, он делује као магијска сила, која радикално мења људе и њихове односе. О томе француски књижевник Уисманс, декадент који је постао ревносни хришћанин, у свом роману „Тамо доле“ пише: “Правила новца су свеобухватна и свима јасна. Пара на пару иде, тежи да се гомила на истим местима, најрадије иде хуљама и просечњацима; а када се, по необјашњивом изузетку, згрне код каквог богаташа који у души није ни убица ни ђубре, новац постаје јалов, неспособан да се преточи у неко разумно добро; чак и у дарежљивим рукама немоћан је да оствари неки виши циљ. Рекло би се да се тако свети што је стигао на погрешно одредиште,да се намерно паралише када не припада ни последњој битанги, ни најгорем тупаџији. Још је необичнији када, сасвим ванредно, залута у кућу сиромаха; одмах га упрља ако је био чист; најскромнијег гољу претвара у расипника, истовремено делује на тело и на душу, свог власника наводи на најнижу саможивост, на срамну охолост, наговара га да свој новац троши само на себе; од понизног човека направи безочног лакеја, од најдарежљивијег, шкртицу. Новац, у секунди, мења све навике, преокрене све идеје, преобрази најтврдокорније страсти, док оком трепнеш. Новац је најкалоричнија храна за највећи број грехова, а он им је, на неки начин, и марљиви књиговођа. Ако парајлији допусти да се заборави па удели милостињу и задужи неког сиромаха, одмах код тог сиромаха изазове мржњу према доброчинству; тврдичлук замени незахвалношћу, поново успостави равнотежу, тако рачун буде поравнат, да случајно не буде почињен један грех мање. Међутим, заиста постаје чудовиштан тек кад се, скривајући сјај свог имена под црним велом једне речи, назове капиталом. Тада се његово дејство не своди на индивидуалне подстицаје,на савете да се краде и убија, већ се протеже на читаво човечанство. Сама реч капитал одлучује о монополима, оснива банке, капарише намирнице, располаже животом, може, ако хоће, уморити глађу на хиљаде људи! Новац се, за то време, храни, гоји и сам себе опођује у некој каси; и оба света падају пред њим на колена, умиру од жеље за њим, као за Богом. Е па онда, или је новац, који је на овакав начин господар душа, ђавоља работа, или га је немогуће објаснити“.
Француска револуција, бољшевичка револуција, нацизам -не би били могући без снажног уплива скривене власти новца. О томе је, између осталог, писао Ентони Сатон у својим књигама -„Вол Стрит и успон бољшевика“ и „Вол Стрит и успон Хитлера“. Стотине милиона људских живота у крви је нестало због новца именованог капиталом, о чијим господарима пише у својој „Шок терапији“ Наоми Клајн. Јер, како би рекао Маркс: “Капитал се гнуша одусуства профита, или врло малог профита, као што се природа гнуша празног простора.С одговарајућим профитом капитал постаје смео. Нека је 10% сигурно, па се свуда може применити; са 20% постаје живахан;са 50% позитивно вратоломан; са 100% баца под ноге све човекове законе; 300%, и нема злочина који неће ризиковати, макар претила и вешала“. Руски философ Александар Панарин, чију је студију о Трећем Па ипак, свег овог лудила не би било (или би га било много мање) да није новца, једног од главних извора опасности по човека као боголико биће. О томе кроз размишљања светских писаца (овај оглед сам чврсто засновао на раду мог професора социлогије, Небојше Нинковића, „Место и улога новца у књижевности“, због чега му упућујем искрену захвалност). НОВАЦ У АНТИЧКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ Још је грчки мудрац Солон уочавао да новац има моћ да врлину претвара у порок. Говорио је: “Многи су неваљалци богаташи, а врлински људи пука сиротиња, али ја с њима нећу мењати своју врлину за њихово богатство, јер је врлина вечна, а благо људско сваког часа воли да пређе другоме“. Софокле у трагедији „Антигона“ као да гледа наше доба: “Јер горег зла од новца читав нема свет, / он градове ће срушити и разорити свуд/ и због њега многи човек напушта свој дом./ У новцу лежи разлог многих дела злих,/ он учитељ је лош и људи честитих/ и казује им ниске лукавости пут/ и поступак у сваком чину безбожном“. И Рим је знао за ужасне последице тираније похлепе, која је завладала после доба Августа, цара који је стремио моралној обнови. Хорације је упозоравао да је јагма за богатством толико упропастила Римљане да су варвари постали часнији од њих. Гомилати злато, а бити без врлине, то је пораз за човека. Неморални богаташ је мало острво у мору мржње сиромаха. Јувенал у својим сатирама бива још оштрији:“Ако хоћеш данас да напредујуеш, учини какав злочин, јер сад злочин доноси палате, богате ручкове, сребрнину, велика имања, а поштење се само речима хвали“. И још додаје да је „особито поквареност завладала откако се у Рим стекло богатство целог света, прљави и гадни новац“ . Зато је хришћанство и у економској области донело радикалне промене у свет римске декаденције: похлепа је обуздавана законом Божјим, а хришћанима је било забрањивано да зеленаше и каматаре. Тек рана ренесанса на Западу уклања ову религиозно-моралну брану од потопа грамзивости... Почиње да се развија банкарство, које није ништа друго до маскирано зеленаштво. И тако настаје капитализам, који у 21. веку улази у своју дементно-терминалну фазу, настојећи да са собом у понор повуче и човечанство (о чему је сјајно писао Саша Гајић у својој, прошле године објављеној,студији „Духовне основе савремене кризе“). ШЕКСПИР О НОВЦУ
Постајући презиратељ људи као слабих и кварежи склоних бића, Тимон оптужује злато: “А ово, то ће направити црно белим, ружно лепим, добро рђавим, а кукавичким оно што је храбро/.../ Овај жути роб (злато, нап. В. Д.) створиће хаос од вере, давати благослов проклетима, учинити да се и сама бела губа обожава; уздићи лопове, дати им титуле, почаст и место на клупи Сената/.../ Проклети праху, ти општа блуднице човечанства, што завађаш руље народа“. Шекспир је опасност разуларене стихије новца видео јасно јер је, у његово време, Енглеска доживљавала првобитну акумулацију капитала на најстрашнији могући начин. Буржоазија, која је имала потребе за великим пашњацима због узгоја оваца од којих се добијала вука за мануфактурну производњу тканина, почела ја да сурово и без зазора отима земљу сељацима, који овом процесу нису могли да се одупру. Постајали су бедници и скитнице, и били приморавани да се пролетаризују, претварајући се у раднике мануфактура. Против опљачканих маса уводи се тзв. „крваво законодавство“. Новчани капитал, створен зеленаштвом и трговином, уништава миран живот сељака и разара еснафску привреду у граду, и постаје индустријски капитал. У том и таквом свету људи се претварају у чудовишта. Дејству новца посвећен је и „Млетачки трговац“, чији су главни ликови Венецијанци: трговац на велико, Антонио, племенит и добар човек незадовољан поквареношћу доба у коме се обрео и јеврејски зеленаш Шајлок, лишен свега осим чежње за златом (наравно, није пресудно то што је он Јеврејин – Шекспир веома објективно слика понижен положај Јеврејина у друштву које га тлачи; пресудно је његово зеленаштво, својствено новом типу пословних људи Шекспирове Енглеске.) Антонио је богат, али влада новцем, и не предаје му се са заносом; Шајлок новац воли више од кћери, која се удаје за вољеног човека и собом узима нешто очевих дуката. Шајлок каже: “Камо среће да је (кћи, нап. В.Д.) у мртвачком сандуку ту крај мојих ногу, а да су дукати у сандуку“. МОЛИЈЕР И ЊЕГОВА ЕПОХА У Молијерово време, Западну Европу захвата берзански менталитет и грозница шпекулисања. То је доба буржоаских друштвених реформи који стреме формално-правном ослобађању човека.Но, како каже Небојша Нинковић: “Немирна природа капиталистичког духа, у новом широком пространству које је створио капитализам, добија неслућене могућности деловања, али човека, кога политички ослобађа, баца у простор празне слободе, која у ствари не значи ништа, јер се пред њим као понор испречава сила економске зависности, на чијој ивици, попут жонглера на жици, покушава да се одржи. Стално је у страху и стрепњи, у грозничавој активности да се задржи на тој ивици и спасе понора економске пропасти“.Иако племство, тај остатак средњевековног схватања света, и даље покушава да доминира друштвом, владар апсолутне монархије пружа руку оном ко има новца – а то је буржоа. Као лик из таквог доба, појављује се тврдица Харпагон, огољена људска природа лишена свега узвишеног, а због шкротости лишена чак и пуне биолошке егзистенције. Својим себичњачким аскетизмом он мучи читаву околину и најближима не да довољно да једу. Обузет је страхом и свуда види лопове који му се прикрадају. Он не сумња само у себе, а новац доживљава као своју „утробу“. Кад га покраду, каже да више не може да живи јер му је сав живоот био у дукатима. ОНОРЕ ДЕ БАЛЗАК И СОЦИЛОГИЈА НОВЦА
ХРИШЋАНСКИ ОДГОВОР
Учење православног Хришћанства о својини и богатству најбоље је изражено у „Основама социјалне концепције Руске Православне Цркве“, објављеним 2000. године: “Црква не одређује право људи на својину. Међутим, ни материјална страна људског живота не изостаје из њеног видокруга/.../Црква не заборавља на потребу за хлебом насушним (Мт. 6,11), сматрајући да би сваки човек требало да има довољно средстава за достојанствен живот. Упоредо с тим, Црква упозорава на прекомерну привученост маетријалним добрима, богатством и сластима овога живота (Лк. 8,14)/.../ Према учењу Цркве, људи сва своја материјална добра добијају од Бога, Којем и припада искључиво право на њихово поседовање/.../Материјална добра не могу човека учинити срећним/.../ Црква позива хришћане да својину разумеју као дар Божји, који им је дат да би га користили за своје и добро својих ближњих“. Дакле, Црква не осуђује богатство као такво, него његову злоупотребу и тврдичлук,уместо помагања ближњима. НОВАЦ И АПОКАЛИПСА
Е, у та времена, против оботвореног Новца биће Бог Живи и Истинити, и трговачко-новчана Империја ће се срушити: у Откровењу је она описана као Блудница вавилонска. Ево слике: “И цареви земаљски блудничише с њом и трговци земаљски обогатише се од силе страсти њезине./.../ Јер греси њезини достигоше до неба, и Бог се опомену неправде њезине./.../ Зато ће у један дан доћи зла њезина:смрт и жалост и глад, и биће сажежена огњем, јер је силан Господ Бог који јој суди/.../ И трговци земаљски заплакаће и зајаукати за њом, што њихове товаре нико више не купује/.../ Трговци ових ствари, који се обогатише од ње, стаће издалека због страха од мучења њезина плачући јаучући, и говорећи: Авај, авај, граде велики, обучени у свилу и порфиру и скерлет и накићени златом и драгим камењем и бисером, јер у једном часу пропаде толико богатство!“ (видети 18. главу Откровења). А Свети Јефрем Сирин је говорио да ће у доба антихриста, кога ће плашљиви и лакоми примити као бога и месију, настати такве природне катастрофе и општа глад да ће се злато ваљати по улицама, и нико га у руке неће узимати – биће безвредније од блата. Ми, по свему судећи, живимо у предворју судбоносних догађаја. Шта год да буде, не смемо заборавити да служимо Богу, а не Мамону, идолу људске похлепе који се, као и сваки идол, пред лицем Живог Бога претвара у прах и пепео. А историја се неће завршити док год буде више оних који стреме вечном човештву од оних који стреме материјалном и пролазном. Јер, србска песма то одавно зна: “Земаљско је за малена царство,/ а Небеско увек и довека“... Оно се не задобија новцем, него христоликом љубаљу која је жртва...То је пут на који смо и ми позвани.Пут Богочовека. „Геополитика“, април 2012. |
|
Последњи пут ажурирано ( четвртак, 26 април 2012 ) |