БОРБА ЗА ВЕРУ - Раде Јанковић: Православна нада и секуларни оптимизам

„Јер су уска врата и тијесан пут што води у живот,

Тога дана, Пилат је имао све разлоге да буде оптимист. Нешто што је претило да се изроди у побуну, окончало се мирно, без инцидената – ако изузмемо оног среброљубца који се обесио, и једно неуспело потезање ножа који је враћен у корице, такорећи одмах, и без примене силе.

Све у свему, Пилат је био задовољан: покушао је чак да буде и добар, понудио је амнестију – али они су то одбили! И да тај „Јеврејин“ не беше тако тврдоглаво ћутљив, разговор међу њима је могао да се развије у један сасвим пристојан и занимљив дијалог, достојан пера неког новог Платона. Уосталом, он је дао све од себе: дао је повод, тему, довољно широк оквир - чак и згодан шлагворт: „Истина? Шта је то истина?“... После свега, Пилат је дакле могао мирне душе да опере руке, и да се, сада већ сасвим уморан од тих „јеврејских зађевица“, скљока у лежаљку под балдахином од мермера и кованог гвожђа. Остриге из Мраморног мора биле су тако софтане, а вино из Либана добро расхлађено...

Тога дана, и Јевреји су имали разлоге да буду оптимисти. Све се коначно свршило једним мањим земљотресом од кога је напукла само једна стена. А како је заправо почело, изгледало је као да ће се све порушити: и Закон, и Храм, и Синедрион... Све у свему, што би се рекло: „како смо се надали, добро смо се удали!“ На крају је све, ипак, исапало некако happy: само један међу нама је разапет – ако не рачунамо ону двојицу који су то уосталом и заслужили. И шта је то, молићу лепо, у односу на хиљаде оних који би били разапети да смо Га послушали и пошли за њим?... Овако, рачуница показује: Закон је очуван, Храм неоштећен, Синедрион јединствен и непоколебљив као никад пре. Један је застор, додуше, раздеран – али шта мари, то ће се већ некако закрпити. Па и ако буде морао да се купи нов – Боже мој! - то је још увек мања штета од оне која је могла да се деси: да је Онај „разбојник“ ушао са том гомилом „пробисвета“ у Светињу над светињама, и да се крунисао за Цара Јудејског, како је – кажу - намеравао. Зато се задовољни разиђоше својим кућама – да прославе Шабат који управо беше започео. Поседали су око својих украшених трпеза. Кошер је већ био припремљен, и пушио се из шарених земљаних здела постављених по столовима...

Само су Његови ученици тога дана били тужни. То „мало стадо“ окупљено на Голготи имало је тога дана све разлоге да заплаче и да зарида. (1) Он је висио разапет на крсту, и издисао је у страшним мукама. Јуда га је издао, а Симон, звани Петар, управо се беше три пута одрекао од Њега „прије него пијетао два пута запјева“ – баш онако како је Учитељ и прорекао, оне вечири кад су последњи пут заједно вечерали. Ето, данас су ту само „Марија Магдалина и Марија, мати Јаковљева и Јосијина, и мати синова Заведејевих.“ (2) А колико јуче било их је на хиљаде који су Га дочекали код „Златене капије“, и који му клицаху: „Осана Сину Давидову! Благословен који долази у име Господње! Осана на висини!“ (3) Где су они сада? Где је оних четри хиљаде гладних које је нахранио са „седам хљебова“, и који „једоше, и наситише се“ (4); где су убоги и болесни које исцели, и мртви које подиже и гробова?... Па и ти ученици Његови – где су они сада? Куд се дедоше синови Зведејеви, Јаков и Јован брат његов? Куд одоше Тома и Андреја?... Зашто се сви саблазнише о Њега? Зар да се оствари пророчанство: „Ударићу пастира и овце ће се разбјећи.“ (5) Све је дакле изгледало некако пусто и изгубљено тога дана. Кнез овога света се радовао и задовољно је трљао руке. Девети час се приближавао. Почело је да бива студено. Сумрак се згушњавао...

Тако ће свет изгледати и хришћанима последњих времена. Као чир на рану која дуго сазрева, тако ће се и Антихрист појавити после низа поколења одпалих од Бога - кад безбожништво достигне своју пуноћу, и „гној“ сазри у простору и времену. Антихрист је чир на рани светске апостасије. Кад тај чир „пукне“, гној ће се излити на читав свет. Својим сатанским смрадом загадиће све: воде, ваздух и земљу; душу, срце и тело; речи, мисли и дела... У животу људи последњих времена неће бити ништа што би било слободно од утицаја Сатане: ни наука, ни уметност, ни култура. (6) Тада ће се разоткрити „тајна безакоња“ – јер ће се уклонити „онај који сада задржава“. (7) Али предходно ће доћи Илија и Енох да нас опомену. Они ће проповедати три и по године – али узалуд! (8) И биће прве жртве Антихриста – они који су дошли да га разобличе. „И кад сврше свједочанство своје, онда ће звијер што излази из бездана учинити с њима рат, и победиће их и убиће их. И тјелеса њихова оставиће на улици града великога, који се духовно зове Содом и Мисир, гдје и Господ наш разапет би.“ (9) Ту, у Јерусалиму, њихова ће „тјелеса“ стајати „три дана и по“. И Антихрист „неће дати да се њихова тјелеса метну у гробове.“ (10) Јер ће му бити дата „власт над сваким родом и народом и језиком и племеном.“ (11) „Мало стадо“ ће бити расуто и десетковано. Исповедање правоверија ће бити забрањено и строго кажњавано. Хришћани ће моћи да се окупљају само тајно, у замраченим собама и неким новим катакомбама...

Васкрсење и Вазнесење Св. Пророка Еноха и Илије

И даћу двојици својих сведока, и прорицаће хиљаду и двеста и шездесет дана обучени у вреће... И кад сврше сведочанство своје, онда ће звер што излази из бездана учинити с њима рат, и победиће их и убиће их. И после три дана и по дух живота од Бога уђе у њих; и сташе оба на ноге своје, и страх велики нападе на оне који их гледаху. И чуше глас велики с неба, који им говори: Изиђите амо. И изиђоше на небо на облацима, и видеше их непријатељи њихови. (Откр.11:3,7; 11-12)

Тада се треба чувати лажних пророка. Једни ће говорити да је све у најбољем реду. Не повлачите се у пустињу, ни на Патмос – не бежите „од овога свијета“ створеног руком човека; јер он је тако узбудљив, тако чаробан. Не идите у манастирску усамљеност, где мирише на уље и на тамњан, и где је једино осветљење дрхтави пламичак кандила – дођите у наше градове, у наше мегаполисе, где миришу парфеми и неонска светла осветљавају сваки скривени кутак. Препустите се нашим играма: са лоптама, са парама, са људима; нашим задовољствима: у лакој музици, лаким дрогама, лаким женама. Уживајте! Диајлектика нас сигурном руком води ка напредку: повремене „кризе“ само су привремени застоји; наука већ крчи нове путеве и уклања све пред собом. Ми смо покрстили све ваше предрасуде – бљештавим силиконским екранима. Смислићемо и неко ново, још веће „научно чудо“, и све ће опет бити још боље него што је било пре. Све ће бити „cool“!... То су пророци оптимизма. Шта још може, шта још треба да се каже о њима - што већ није речено? (12) Само још ово: у последњим временима ови ће лажни пророци покушати да преваре, ако је могуће, чак и изабране. То им већ полази за руком. Многи су хришћани данас, међу њима чак и православни, већ ухваћени у ту мрежу; „чешу уши“ том лажном науком, успављују се „бајкама“ о земаљској срећи – управо сада кад треба бити будан, остати на ногама – бдети и „стражити“. Многи се православни данас понашају као да су крштењем закључили полису осигурања са Богом: сви други ће пропасти – ми ћемо се спасити! Јер смо изабрали праву „Осигуравајућу кућу“! Они неће да виде да је наш положај на земљи несигуран – тиме и трагичан; и да се тај трагизам не уклања склањањем у „Сигурну кућу“ – већ његовим проживљавањем до последње „капи жучи“. На начин Светих Отаца: борбом са страстима, са искушењима Лукавога – личним подвигом, молитвом, постом, исцељењем душе. Дух бира на кога ће да сиђе! Прекрштене руке на крштењу, метанисање пред иконама, ломљење славског колача – то није никаква гаранција правоверија, ако изостане љубав, милосрђе, аскеза. Једном речију – дела! Не, уопште није лако бити православан, како се то оптимистима чини. И не само да је тешко него долази време када ће бити и опасно – „долази час када ће свако ко вас убије мислити да Богу службу приноси.“ (13)

Други ће говорити: „Узалуд! Све је узалуд!“ Све је само јалов напор, узалудно трошење и расипање – без сврхе, без смисла, без икаквог коначног циља. И то није зато што је свет отпао од Бога, од Истине; што је свет огреховљен кад је човек погазио завет дат Богу, кад је окусио забрањено воће са дрвета сазнања добра и зла. То је зато што је свет и створен као такав, као творевина нижег ранга, као у основи зао; што га није створио некакв добри „Отац“ већ зли Демијург – „Врхунско ништавило“ (14) - побуњени анђео Сатана. Зло је дакле у корену света, а не само у његовој манифестацији. Зато се стално враћа, непобедиво, вечито, као што се стално враћа у подножије планине и онај камен - који Сизиф упорно, али узалуд гура ка њеном врху. (15) Никакакво добро не може трајно да укони зло из овога света, и не постоји начин да се то промени. Исчезнути, нестати заувек, изаћи из тог зачараног круга поновних рођења; дематерјализовати се, потонути у ништа - „опонашати нормалан камен“ (16) – то је једино што човек још може да учини за себе, кад већ није у стању да избегне „несрећу да буде рођен“. То су пророци песимизма. На врхунцу безнађа песимист ће смислити какав вицкасти силогизам – „силогизам горчине“ – у настојању да оправда своје трајање, упркос ресантиману према свему што постоји. „Живим само зато – рећи ће – што је у мојој моћи да умрем, кад год ми се ћефне: без идеје о самоубиству, већ одавно бих се убио.“ (17) Попут оптимисте и песимист би могао да постане заводљив – опасан демагог, дакле проблем за православно мишљење. Његов поглед на матерјална добра, на трулежност цивилизација, на декаденцију модерне културе; дистанца коју има према историји, према илузији о њеној постојаности, према утопизму њене секуларне есхатологије, блиски су погледу правоверног хришћанина – али не и идентични! То није блискост истомишљеника већ сапутника, који, додуше, седе у истом купеу али силазе на различитим успутним станицама. „Песимист мора – каже Сиоран – свакодневно да измишља разлоге постојања: он је жртва „смисла живота““. (18) У томе и јесте проблем: песимист јесте жртва – али жртва принета погрешном „богу“. Док правоверни хришћанин одбацује вредности овога света са надом у вечни живот – песимист одбацује све: и свет, и наду, и вечни живот. Песимист је искушеник Сатане који се врзма око Бога. (19) Али кад Бог погледа на њега, он се тргне од тог погледа препуног љубави и бежи главом без обзита, јер, како сам каже, жели да буде „немилосрдан“. (20) „Ех, што није снага мога неверништва мало већа!“ – вајка се песимист на врхунцу свога безнађа – „Што ја не могу, урезавши у своје месо једно друго име, име Ђаволово, њему послужити као светлосна реклама!“ (21) А то више није само кокетирање са ништавилом – то је више од тога! То је изазов, рукавица бачена у лице свима који верују „у једнога Бога, Оца, Сведржаитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог.“ (22)

„Понорна је дубина догмата.“ – учи нас свети Јован Лествичник. (23) Правоверни хришћанин је онај који држећи се догмата, са вером у Бога, и уз помоћ свог Анђела чувара, упркос свему – упркос ветровима који га шибају са свих страна - успева да се одржи на ногама, да сачува присебност, равнотежу духа и тела - док корача изнад понора, уским брвном које води од овог трулежног света „гдје мољац и рђа квари“, на ону другу страну – у ону вечну и безбедну луку - „гдје ни мољац ни рђа не квари, и гдје лопови не подкопавају и не краду“. (24) Брвно је танко и клизаво, а он је натоварен на својим плећима теретом земаљских дужности и обавеза: према себи, ближњима, породици, вери, нацији, држави... Зато иде полакао и ступа опрезно. Пре сваког искорака, дуго и пажљиво, стопалом опипава место на које ће стати. Јер довољан је само један неопрезан корак, па да се стропшта у провалију бездана.

То је пут којим само ретки иду. „Мудрост“ овога света иде широким аутострадама и булеварима – зашто би се ломатали по тим уским стазама; зашто да се муче на том клизавом брвну? „Мудрост“ овога света неће да се мучи, кад може да живи лепо и удобно – зашто споро и пипаво, кад може брзо и тренутно? Чему тај напор хришћана, кад се зна пут који води до среће? Зна се и шта је то срећа. Све се зна!... Вара се, међутим, онај који мисли да све зна – јер „не зна још ништа као што треба знати.“ (25) Правоверни хришћанин је „лудост“ овога света. Он то зна али се не стиди, јер он је ту да постиди „мудрост“ овога света – јер зна да је речено: „што је лудо пред свијетом оно изабра Бог да посрами мудре; и што је слабо пред свијетом оно изабра Бог да посрами јаке.“ (26) Правоверни хришћанин није ни оптимист ни песимист. Он је трагични јунак светске драме, њене историје „до краја свих времена“; он не живи са оптимизмом већ у нади – а нада је у основи „безумље“ овога света; тврдо чекање онога што не видимо – „Јер кад ко види нешто како и да се нада?“ (27) Тако нам се открива понорна дубина догмата: „лудост“ хришћана је истинска мудрост овога света – зато идемо уском стазом, брвном, а не широким булеварима историје. Али ако се све, па и оно што се супротставља Истини, дешава са Божијим допуштењем, онда мора да постоји и неки недокучиви разлог – јер кад био докучив не би био Божији! – који допушта да се „мудрост“ овога света тако кобно вара и данас, као што се варала и много пута пре.

Сви су варали тога дана! Највише су се варали Римљани. Њихов оптимизам је трајао све до 476. год. Али пре тога, и они су, као и многи пре њих, прошли кроз лудило самозаваравања; оно исто лудило кроз које пролазимо и ми – људи последњих времена. Најпре је Понтије Пилат, због неке корупционашке афере, био позван у Рим и смењен. Потом је Веспазијан са својим легијама умирио ту вазда немирну провинцију Палестину, и Римљани су коначно могли да одахну и да се препусте својим раскалашним и суровим уживањима. Тачно седамдесет година касније, у доба Трајана, Рим је поново пуцао од снаге и задовољства. Трајан је поправио старе и изградио нове путеве и аквадукте. Читаво брдо је срубио да би направио место за нови форум, већи од свих дотадашњих заједно; да би освојио Дакију направио је мост преко Дунава, чудо од технике тога доба. Из победничког похода на Дакију вратио се са тако богатим пленом, од кога су се читавих 123 дана у Риму непрекидно одржавале гладијаторске борбе. Наступио је период мира и просперитета за који су сви оптимисти веровали да ће трајати бар хиљаду година, ако не и вечито – владавина Марка Аурелија за коју је Гибон рекао: „Ако би се од човека тражило да утврди период у историји света у којем је људски род био најсрећнији и најбогатији, он би без оклевања навео оно време које је протекло од ступања Нерве на престо па до Аурелијеве смрти.“ (28) Век и по касније, међутим, у време Диоклецијана, већ се могло наслутити да Рим пропада. Када га је Максимилијан позвао да из своје раскошне палате у Сплиту дође у Рим и оконча некав крвави сукоб који се управо беше заметнуо – Диоклецијан је одговорио, да када би он, Максимилијан, могао да види какав одличан купус расте у његовој башти, никада од њега неби тражио „да жртвује такво задовољство ради државничких послова и брига.“ (29) Кад се дође дотле, до „купуса“ и „димљених кобасица“; кад савест затаји, а воља изда позвање – то је сигуран знак пропадања! Рим је копнио и нестајао под теретом бриге - за „купус“ и „кобасице“. Све што је држало до себе да је „паметно“ - бежало је из њега. Максимилијан је отишао у Милано, Галерије у Сирмијум, Констанције у Трево... Улицама су се ваљали олош и фукара, да и они једног дана оду негде трбухом за крухом... И тако, кад су 476. год. удружени Вандали, Готи и Лангобарди коначно ставили тачку на снове „о империји која ће вечно трајати“ – Рим је уствари већ одавно био само цркотина. Некада силни град у коме је живело преко милион ставновника, сада је био само омање село од неких 12.000 душа. А међу житељима не беше више никог са некада славним презименима: Јулије, Флавије, Порције, Аурелије, Плиније...

И Јевреји су се варали тога дана. Њихов оптимизам је трајао краће – свега четрдесет година. Говори се да је, док је опсада још увек трајала, из самог града Јерусалима, преко градских зидина избачено преко 116.000 лешева. Кад су легије Веспасијановог сина Тита коначно освојиле град, на хиљаде житеља је ухваћено и разапето на крст – „број тих разапетих је био тако велик“ - каже Јосиф Флавије - „да је простор вапио за крстовима, а крстови су вапили за телима.“ (30) Он је израчунао да је укупно изгинуло 1.197.000 Јевреја – те кобне 70. год. после Христа. Речено језиком модерног новоговора, била је то „колатерална штета“ - „трошак“ који су пропустили да урачунају у своју оптимистичку калкулацију – оног дана када је Кајафа раздерао своје хаљине говорећи: „Хули на Бога! Шта нам више требају свједоци?“ (31); а они сви до једног повикали у глас: „Заслужио је смрт.“ (32) А зашто? Само зато што им је једном, док је излазио из Храма, рекао: „Ни камен на камену неће овдје остати који се неће разметнути.“ (33) Они су то примили као дрско светогрђе. А требало је да схвате као озбиљно упозорење. Јер тако и би, заиста: рукама Титових легионара Храм беше разорен до темеља - камен по камен. Што није прогутала ватра – однето је у Рим као ратни плен, заједно са 97.000 робова који се продаваху будзашто. О да ли ће икада схватити сви ти вешти трговци и рачунџије: у сваку калкулацију у којој нема Бога - Сатана ће умешати своје прсте, поквариће рачун, смрсиће рачуницу!...

Најмање су се, ипак, варали хришћани. Њихово заваравање је трајало свега један дан – целу једну суботу. А онда? Онда се обистинило оно што Господ беше говорио док је још био у Галилеји – „да ће послије три дана васкрснути.“ (34) То јутро - беше недеља – „око изласка сунца“. „Марија Магдалина и Марија Јаковљева и Саломија купише мирисе да дођу да га помажу.“ (35) Али кад дођоше до гроба „видјеше младића обучена у бијелу хаљину гдје седи с десне стране“. (36) То беше Анђео који им рече: „Исуса тражите Назарећанина, разапетога. Устаде, није овдје; ево мјеста гдје га положише.“ (37) А онај велики камен, што га предходног дана првосвештеници и фарисеји прислонише на гроб, да га утврде и запечате – тај камен беше изваљен и гроб беше отворен! О заиста, заиста је тако: нема те препреке коју Бог неће уклонити са пута којим хода праведник!...

И „Врли нови свет“ данас има све разлоге да буде задовољан. Поразили смо Србију, Бугарску и „Дакију“ – заузели смо читаву Источну Европу. Освојили смо и богат плен: земљу, банке, руднике, предузећа... Наши кредити су омча око њиховог врата; наша војска је жандармерија која будно прати сваки њихов покрет. Русију смо опколили са свих страна, сабили је у мишију рупу. Само још помало мрда унутар простора који смо јој „ми“ одредили. И зато се управо спремамо да у част тих победа, на улицама свих европских градова организујемо велике гладијаторске игре. За почетак у Атини, Мадриду и Лисабону. Очекујемо, међутим, да се ове гладијаторске борбе ускоро прошире и на улицма Рима, Париза и Берлина. Овога пута, оне неће трајати само 123 дана, него читавих 123 година – ако све буде онако како смо наумили. Свеједно, њихов смисао је исти: као и пре две хиљаде година, гладијатори ће се и овога пута борити између себе - само за голи живот! Једни у патикама, излизаним фармеркама и дуксевима, са марамама које им скривају лица – наоружани транспарентима и каменицама; други у цокулама, кожним скафандерима и шлемовима са тамним визирима који им скривају лица – наоружани дугим цевима и пишљтољима који истински убијају...

И Јевреји данас имају све разлоге да буду задовољни. Коначно смо добили своју државу, после скоро две хиљаде година чекања. То, додуше, још увек није оно „Царство Давидово“ које нам је обаћано – али биће! Радимо упорно и свим средствима да буде. Изградили смо нове путеве, нове градове, нове облакодере од стакла и бетона. Изградили смо и бетонски зид висок 4 метара. То је ново светско чудо – „Нови кинески зид“. „Западна обала“ је сада један велики гето – већи од свих до сада виђених. Изградићемо и нови Соломонов храм, да се у њега зацари прави Месијах – а не онај њихов Христос! Ми никада нисмо били моћнији! Имамо моћне људе, моћне пријатеље, моћно оружије. У нашим рукама је сва моћ овога света: штампа, телевизија, банке - новац, злато, дијаманти...

Правоверни хришћанин види све то, и моного више од тога. Види како се ставрност сваким даном све више изопачује и удаљава од свог Божанског праузора; како оно што беше саздано као Логос – реч Божија – мало помало навлачи образину обмане, са сваким новим даном све више постаје страшило таме – лаж Сатане. Све се изобличава, урушава, прелази у своју супротност. Љубав многих је охладнела, усахла – претворила се у мржњу и разврат. Ломе се преграде и жито се меша са кукољем; „вино“ је прокључало и обручи само што нису попуцали - безакоње се умножава. Скраћују се сати, дани, месеци и године – брзина једе време. Са свих страна допиру гласови о ратовима, о глади, поморима и земљотресима (38) – „свијет сав у злу лежи.“ (39) Људи су постали: „самољубиви, среброљубиви, хвалисави, гордељиви, хулници, непослушни родитељима, неблагодарни, непобожни, безосећајни, непомирљиви, клеветници, неуздржљиви, сурови, недоброљубиви, издајници, напрасити, надувени, више сластољубиви него богољубиви.“ (40) Све је више оних: „Који имају изглед побожности, а силе њезине су се одрекли.“ (41) Смерни, честити и поштени пропадају – „А зли људи и опсјенари“ напредују „варајући и варајући се.“ (42)

И гле, једино се правоверни хришћани не варају – док се сви око њих обмањују! Јер правоверни знају: „Tо је све почетак страдања (43) – „јер треба све то да се збуде.“ (44) Зато стрпљиво чекамо. Чекамо „васкрсење мртвих и живот будућег века“ – чекамо други Христов долазак. Јер знамо: да ће се утешити они који данас плачу; да ће се наситити они који су гладни и жедни правде; да ће видети Бога они који сачувају чистим своје срце; да ће милостови бити помиловани; да ће се миротворци назвати синови Божији; да ће Царство небеско припасти оним који су прогнани правде ради... (45) И да ће пасти „Вавилон“, и блудница обучена у скерлет и порфиру; и да ће Сатана бити свезан и бачен у бездан на хиљаду година... (46) И да ће сићи „Јагње Божије“ са неба, и „Нови Јерусалим“ са Њим - и „да Његовом Царству неће бити краја“...

То није знање по „мудрости“ овога света – то је знање по благодати Божијој. Ми нисмо научници, ни књижевници, ни фарисеји – ми смо као дечица, „нишчи духом“, који се уздају у бескрајну мудрост Свевишњег. И примамо је снисходљиво, у мери у којој нам се даје.

(1) „Заиста, заиста вам кажем да ћете ви запкакати и заридати... – Јован: 16; 20

(6) „Јер ће доћи вријеме када здраве науке неће подносити, него ће по својим жељама окупити себи учитеље да их чешу по ушима; И одвраћаће уши од истине, а окренути се бајкама.“ - Апостол Павле: „Друга посланица Тимотеју“ - 4; 3, 4

(7) Апостол Павле: „Друга посланица Солуњанима“ – 2; 7

(8) „И даћу двојици свједока мојих и прорицаће хиљаду и двјеста шездесет дана, обучени у вреће.“ – Откривење: 11; 3. Опширније о свему овоме: Протојереј Борис Молчанов: „Православно виђење Апокалипсе“ – http://svetosavlje.org

(12) У вези са темом o оптимизму, читаоца упућујемо на два наша чланка: „Оптимизам у последњим временима“, објављен на сајту „Пријатељ Божији“ - http://prijateljbožiji.com; и „Секуларни оптимизам као утопија последњих времена“, објављен на сајту „Борба за веру“ - http://borbazaveru.info

(14) Емил Сиоран: „Силогизми горчине“ – Београд, 1998., стр.39

(15) Тако је Сизиф постао мит XX века. Ако је прву половину XX века обележио мит о побуњеном Прометеју, његову другу половину обележава „Мит о Сизифу“. Сасвим је могуће да „Ново Доба“, које управо настаје пред нама – „Доба Водолије“ – споји ова два мита, будући да је ово време обновљеног паганског синкретизма. Невероватан је тај спој неспојивог - али чудовишно делотворан! Резултат једног таквог микса могао би да буде човек „Новог Доба“ – апсурдни побуњеник; неко попут Камијевог „Странца“ који излази на улицу са пиштољем у руци, и без икаквог разлога, насумице, пуца у првог пролазника који наиђе. Уосталом то нам се већ догађа! Последњи пут ономад у Ослу.

(16) Емил Сиоран: „Силогизми горчине“ – Београд, 1998., стр.15

(19) „Око Бога сам се врзмао – признаје Сиоран – као полицијски доушник; будући неспособан да га истражим , ја сам га уходио – Исто, стр. 52

(20) „Са мало више топлине у свом нихилизму, било би ми могуће да – негирајући све – одбацим и победим своје сумње. Међутим, ја имам само глад за негацијом, ја сам „немилосрдан“ – Исто, стр.18

(22) Православно мишљење не би требало да заобилази песимизам као појаву модерног света. Песимист би морао да буде предмет једног дубљег промишљања – изазов за Истину. Овде смо само овлаш и у грубим цртама покушали да скицирамо „прототип“ песимисте. Сиоран нам је послужио као завршни модел. Било би, међутим, погрешно и неистинито рећи: и једини! Модерно доба обилује различитим моделима, и сви су они произведени – не створени! Зато нам, уз Божију помоћ, предстоји једно дубље понирање у генезу ове модерне јереси. Јер, ако се пажљивије осмотри, може се уочити заправо: да је песимизам у основи свих јереси! У томе видимо изазов: у њиховом дијалектичком јединству. И како се оно постиже данас.

(23) Свети Јован Лествичник: „Лествица“ – издање Епархије рашкопризренске, стр.252

(25) Апостол Павле: „Прва посланица Коринћанима“: 8; 2

(27) Апостол Павле: „Посланица Римљанима“: 8; 24

(28) Вил Дјурант: „Цезар и Христ“ – Београд, 1996., стр.483.

(39) Апостол Јован Богослов: „Прва саборна посланица“: 5; 19

(40) Апостол Павле: „Друга посланица Тимотеју“: 3; 2,3,4