БОРБА ЗА ВЕРУ - Одабране духовне поуке игумана Никона Воробјова

…иако су судови Божији од нас сакривени, али Господ је открио Светима Својим шта је корисно за оне који се спасавају, а они су доста записали за утеху и поуку нама. Tако нам Свети угодници објашњавају да у последњим временима неће ни бити монаштва или ће се понегде и одржати спољашњост, али без делања монашког.

Они који траже Царство Божије неће имати никаквих сопствених подвига. Спасаваће се само трпљењем жалости и болести. Зашто неће бити подвига ? Зато што људи неће имати смирења, а без смирења подвизи ће им донети више штете неголи користи – они чак могу и да погубе човека, јер код оних који се подвизавају побуђују високо мишљење о себи и рађају прелест. Само уз руководство веома опитних духовних људи могли би бити допуштени ови или они подвизи, али таквих људи данас нема, не могу се наћи. Данас је душама људским руководитељ Сам Господ и, делимично, књиге, ко их има и може да схвати. Како то руководи Господ ? Допушта прогоне, увреде, болести, дугу старост, пуну тегоба и немоћи.

У причи о домаћину који је унајмио раднике, речено је да су они који су дошли у једанаести час добили плату једнаку као и они који су радили читав дан и пре њих. Та прича се може применити на нас, савремене монахе и тражитеље царства Божијег који у немару проводимо читаве дане земаљског живота. Ипак, по Своме превеликом милосрђу, Господ нас призива да у последњем периоду живота порадимо у Његовоме винограду – трпљењем старости, болести, губитка ближњих или њиховим страдањима. Ако без роптања поднесемо те тешкоће, онда ће се и нама (као и радницима једанаестог часа) узети то краткотрајно страдање као да смо се подвизавали читавог живота. Штавише, Антоније Велики, ава Исхарион и други тврде да ће они који се буду спасавали у последњим временима безроптним трпљењем жалости и невоља, бити прослављени више од древних Отаца.

Преподобни Серафим Саровски чудотворац у сагласју са древним светим Оцима говорио је да, када би човек знао каква су блаженства припремљена онима који се спасавају, пристао би да хиљаду година живи у келији, пуној гмизаваца, који би му гризли тело, само да се не лиши будућег блага.

Трпљењем својим “стичите” душе своје. Нека вам Господ помогне да до краја изнесете вама послате крстове. Амин.

Драга Л.В….ако се све заповести састоје у двема – у љубави према Богу и љубави према ближњима, а љубав се достиже извршавањем заповести датих нам у Јеванђељу, oнда и треба тежити за знањима која најкраћим и најлакшим путем воде ка испуњењу тих заповести. Мирски човек може да се ограничи на телесно делање, онима који траже више неопходно је оно унутарње. Сам Господ је двема речима исказао у чему се оно састоји и шта је посебно неопходно у тешким временима ( види Мк. 13;33) – бдите и молите се. Није речено у то и то доба него увек. Бдети – значи пазити на себе, на своје мисли, речи, осећања; пазити и све што је противно речи јеванђељској одбацивати молитвом Исусовом, чиме се испуњава друга реч. Ако будете тако радили, онда ће вам бављење том молитвом заменити све, премда се не искључују ради олакшања, и друга делања. Непрестано принуђивање себе на молитву Исусову најбољи је доказ да човек хоће да буде са Господом, да хоће да испуњава Његову заповест.

Чак и у време богослужења цариник је изговарао само пет речи и оправдао се. Свети оци кажу да се све молитве могу заменити само једном – Исусовом.

Тако ће се, пак, молитва вршити правилно онда када се нераскидиво здружи са покајањем, када буде била израз скрушења срдачног због своје недостојности, греховности, свести о непрестаном нарушавању јеванђељских заповести. Такав израз скрушења срца била је и цариникова молитва. Имај то у виду ! Плодом духовним не урађа пуно понављање молитве Исусове наглас, него молитва као излив срца испуњеног скрушењем. Онда ће она убрзо изазвати умилење и загревање срца, а то ће јој донети лакоћу и остало. Вршење заповести јеванђељских – спољашње и унутарње – сразмерно снагама човековим, бдење и скрушена молитва Исусова, ето то је оружје непобедиво, доступно, рећи ћу, једино доступно оружје нашем времену. Бављење њоме држи човека увек у духовној напрегнутости, не веже га ни за књиге, ни за животне услове, чак ни за здравље. Оно нам је свугде и увек ( осим онда кад се удубимо у неки посао, који изискује велику пажњу) доступно.

Желим Вам да ово схватите и научите. Одредите себи невелико правило, у складу са околностима Свога живота и својом моћи, а остало време, дању и ноћу, увек према могућностима испуњавајте правило Господа Исуса Христа: бдите и молите се, јер ћете тим бављењем избећи све несреће, материјалне и душевне.

Хвала на поздраву. Исто тако памтим и молбу од….Мени је њега веома жао. Понекад га се са љубављу сетим и желим му да се ослободи из канџи ђавољих. Он не би требало да у философији и науци тражи оно што је изгубио, него да вољним напором, “невидевши поверује” и изгради свој живот сходно вери….Нека вас Господ уразуми и сачува од сваког зла. Ако му будете писали, пренесите му од мене поклон, и такође, реците да свети Оци неверје сматрају истом онаквом страшћу какве су и блуд, сујета, гордост и остало. Овде више делује непријатељ, него ли човек. Неопходно је борити се са неверјем као и са осталим страстима – не расуђујући и разговарајући са помислима, него их од себе терајући вољним напором (“не пристајем”) и молитвом, нарочито молитвом Исусовом, по могућности непрекидном иштући из свега срца помиловање…..

Добили смо данас на дан Усековања писмо од тебе, тако жалосно, тако малодушно као да си допала тамнице. Чак и у тамници човек не би требало да буде тако малодушан. Као што се у природи мења време, тако се неизбежно и са свима нама дешавају промене у души. Зар ујесен због блата и лошег времена и осталог не падамо у очајање због времена, понекад је то тешко и преживети. Али, трпимо, чврсто верујући да ће опет доћи пролеће и лето и остало. Тако ћеш се и ти после туге радовати. У твом положају почетници пролазе кроз два стања – или се осећају као у рају…. а потом се охладе, почињу да се муче, тугују, не слушају савете, престају да се потчињавају старешинама, управо – преживљавају оно што ти сад преживљаваш и или одлазе, или трпе, смирују се и добијају – самопознањем – покајање, смирење, изгубљени рај и онда почињу непрестано да благодаре Богу и свима који су им помогли да дођу у то стање. Други почињу тако као ти: туга, очајање, малодушност, дрскост, спремност да пођу било куда, одвратност ка свему духовном, грубост према околини, маштања и помисли о одласку и остало.

То непријатељ нашег спасења са целом армијом напада на почетника, да му не би допустио улазак у Царство Божије, које је у нама. Из тог тешког стања у којем се ти налазиш и које, ипак, у веома малом степену подсећа на адска мучења, можеш судити и о супротном, управо – ако постоје адска мучења, значи постоје и неизрецива радост и блаженство, какве ни “око не виде ни ухо не чу ни срце човеково не осети”, радост и блаженство скривени у нама, који и јесу – Царство Божије. То Царство и треба, пре свега, тражити:”Тражите пре Царство Божије и његову истину”.

А како тражити ? Онако како су сви тражили: вером, послушањем, молитвом, трпљењем спољашњих невоља и унутарњих жалости, пажњом, прекоревањем себе и сталним покајањем, из којих се рађа смирење и неосуђивање ближњих. После смирења ће доћи и радост Духа Светог и Царство Божије. Ти си почела од жалости и очајања. То је добро. Што је даље, то ћеш и царство лакше достићи. Уверавам те да ћеш сада имати утеху од Господа, јер Он хоће да се сви људи спасуи разумију истину. Ни Господ не да човеку да искиси више него што може поднети. Схвативши да те је ђаво напао, да би те од самог почетка онемогућио да ходиш путем спасења, бори се кратком молитвом.