Проф. др Вељко Ђурић Мишина: Светосавље као имунитет на Нови светски поредак
недеља, 20 мај 2012

   ИМА НЕКА ТАЈНА ВЕЗА – ФРАЊЕВЦИ И НЕВЛАДИН СЕКТОР НА ИСТОМ ЗАДАТКУ: РАСТУРАЊЕ СВЕТОСАВЉА

Пре 71 годину над Немачким Рајхстагом залепршала се совјетска застава и она је означила крај Другог светског рата и коначан слом нацизма. Приметно је да се последњих двадесетак година напори војника Црвене Армије ниподаштавају и Дан победе се злоупотребљава. Тако је 9. мај „постао“ Дан Европе па му се губи суштина – победа Истока над Западом, победа Словенства над Германством, левице над десницом... У тај тренд уклопиле су су и бројне такозване невладине организације у Србији, анационалне по свом карактеру и штићеници Амбасаде САД.

Домаћи евроунијати, који иначе презиру традиционалну српску окренутост Русији, православљу, али и рационалне потребе Србије да се окреће Евроазијском блоку држава, од 9. маја праве симбол нечега што Србију треба што више да одвоји од њених корена и идентитета, а нарочито од сећања на Други светски рат, на Јадовно, Јасеновац, Крагујевац и Краљево. Такав ментални рат против српског народа у коме се намеће потреба да раскрсти и обрачуна са историјским сећањем, пожељан је за стране менторе и саветнике из разноразних амбасада јер се од Срба могу направити уљудни и мирни становници Европе, потпуно пацификовани бесловесни робови, послушници Европске уније и њене надрелигије, а на самом крају крајева и учесници њеног новог хришћанства. Колико се православље тешко уклапа у Европску унију може да послужи и пример Грчке која са својом економском кризом представља парадигму става Европске уније према традиционално православној култури.

Мржња према економском снажењу Русије, крсташки повици да неистражено благо Сибира није својина руске државе него и осталог света, опасно наговештава неке нове операције „Барбароса“ у модерном контексту и савременим размерама уништавања и технологије.

Светосавље као имунитет на Нови светски поредак

Социјални инжењеринг невладиног сектора на примеру Србије суочава се са инерцијом православне традиције, друштвеним везама и националном свешћу која је грађена на светосавском хришћанству. То вековно искуство национално доживљене источно-православне вере има своју историју и препознатљив културолошки контекст. Иако је атеистички систем комунистичке епохе маргинализовао религију, са почетком и у току распада Југославије 1991-1995. дошло је до реафирмације српске духовне подлоге и корена. Трагање за старим симболима и ослонцима идентитета није пролазило без лутања и ситних грешака, али је Српска православна црква у том крвавом југословенском распаду остала чиста и неупрљања, захваљујући мудрости и ауторитету блаженопочившег патријарха Павла, остала изван каљуге дневне политике и са тражењем духовног смислa у националном страдању (пад Крајине 1995. и окупација Косова и Метохије 1999). Док Косовски завет и даље тиња и док је потенцијално могуће да се разбукти и омасови у српском друштву, морална снага те спонтане идеологије и социјалне доктрине наше Цркве, постаје опасна за креаторе политике Југоисточне Европе.

Јунаци и аутори „викиликс-депеша“ позивају у помоћ дипломатију, религијске експерте и аналитичаре, али што је још занимљивије и представнике религија из средина историјски и традиционално уперених против Срба. Да ништа није случајно показао је и 9. мај 2012. године у сред Београда, у Медија прес центру.

Удружени злочиначки подухват NGO и РКЦ

Београд и Србија добили су ново невладино чедо, хибрид звани Београдски мултирелигијски и интеркултурни центар (Бемиц). Оснивачка скупштина и представљање истог почела је у 11 часова у просторијама Медија прес центра, у присуству већег броја његових протагониста из редова Римокатоличке цркве, како из саме Београдске надбискупије тако и из „региона“, али и уз здушну подршку великог броја домаћих невладиних организација. Овај спој традиционалних србијанских атеиста и противника јавног уплива Српске православне цркве на савремена збивања и јавни морал са дужносницима Римокатоличке цркве, симптоматичан је у своме легитимисању и тражењу одговора за „савремене проблеме друштва и постизање толеранције“. Ангажовање Римокатоличке цркве у јавном дискурсу у Србији, представљање као „сестринске“ Цркве, уз готово стално подсећање да Ватикан није признао независно шиптарско Косово, само је прашина у очи Србима. Новоизграђена катедрала у Приштини и у другим градовима, уклапа се у албанску племенску незаинтересованост за конфесионалне разлике, а Ватикану ништа не смета да „окрене ћурак“ и када му се прохте отвори нунцијатуру код Хашима Тачија или његових наследника.

На крају крајева, то колико Римокатоличка црква поштује државу Србију може да послужи и њено устројство на овим просторима. Наиме, не постоји „Бискупска конференција Србије“, власт београдског надбискупа, макар и у почасним индицијама се не протеже не простор „посткумановске Србије“, даље на југу од Медвеђе је Апостолат Светих Кирила и Метода... Чудна конструкција, али утилитарна, на коју домаћи теолози и канонисти не обраћају довољно пажње.

А (т)ко је фра Маркан?

Модерна технологија омогућава брз проток информација, више не мора да будете негде присутни, видео снимак на интернету вам даје присуство. Тако је снимак представљања показао корифеја практичног екуменизма Босне и Херцеговине Марка фра Оршолића у улози оснивача и председавајућег Београдског мултирелигијског и интеркултурног центра. За домаће читаоце његова личност није довољно позната. Али је реч о помало атипичном фратру, припаднику реда државе Босне Сребрене, историјски флексибилној институцији на овом парчету Европе, према Србима у Независној Држави Хрватској нарочито изверзираној. Водио је програм, један интелектуални егзибиционизам и концептуалистички перформанс пожељног хуманизма. Са магнетизмом верског вође, фратра, али наизглед либералног који нема хабит и који се уклапа у неконвенционалност свакодневице, магично је придобио домаћи невладин сектор. Али није ствар само у томе. Фра Марко, поред персоналних и личних веза има и идеолошких блискости са модерном ултралевицом – он је експерт Римокатоличке цркве из времена СФРЈ за марксизам. Магистрирао је у Источној Немачкој са темом о Камилу Торесу и теологији ослобођења. И као такав за домаћи невладин кадар је приступачан јер је левичар и јер је његово хришћанство, макар и било опијум за народ, фино и културно, много уљудније од брадатог православља.

Сабор нечастивих

Београдски мултирелигијски и интеркултурни центар оснива се на иницијативу Сарајевског имењака, дакле простом деобом екуменистичких ћелија на брдовитом Балкану, а са циљем даље експанзије Римокатоличке цркве источно од Дрине, с обзиром да су у два крсташка похода 1941. и 1991. успели да организацији Српске православне цркве и уделу православних у укупном становништву нанесу огромне ударце. Рођењу и кумовању овог чеда присуствовали су амбасадор Републике Хрватске Жељко Купрешак, затим викар фрањевачке провинције Босне Сребрене фра Маријан Караула, други човек фрањевачког реда Босне и Херцеговине. Фра Маркова братија из матичног реда, познатог по злу међу Србима западно од Дрине, а оличеном у његовим носиоцима као што су фра Мирослав Филиповић Мајсторовић (фра Сотона) и остали кољачи, увеличала су у великој мери скуп: ту је био и гвардијан самостана Светог Анте из Београда фра Филип Карапанџа, а један од говорника је био и Немац, такође висококотирани европски фрањевац Херман Шалик, чије је присуство требало да појача европску потврду заједничке београдске фрањевачко-другосрбијанске журке. Поред говорника Војина Димитријевића (Београдски центар за људска права) скуп је у публици увеличала и неизоставна Надежда Гаће (Nomen est omen!).

Фра Марко Оршолић као громогласни првоговорник засенио је остале предаваче, сведочећи свој успешни рад у посавским општинама Републике Српске, евоцирајући веома суптилно историјска права Бановине Хрватске, на оне крајеве где је пожељно развијати „толеранцију“ никако не у западним регијама где су Срби етнички очишћени, или у самом Сарајеву и околини без Срба, које је данас једна од парадигми урбане исламске доминације у Европи. Све је то пример покушаја како културним радом треба разграђивати
демографски и економски успех рада владе Републике Српске којој је
премијер био Милорад Додик, економске учинке на географском правцу Дервента – Бијељина (руски капитал у гасоводу и рафинерији Модрича). Симбиоза фрањеваца са невладиним организацијама у Србији само треба да допринесе, по принципу спојених судова, даљем српском растакању и универзалистичкој доминацији Црне Инернационале.

Лобирање за Ниш 2013.

Екуменистичке оргије и лицимерна радост паписта што су својим ногама овом приликом макар мало оскврнули и културно маркирали тло на коме њихов папа није био у историји иза Великог раскола. После Јасеновца, Јадовна, Цркве у Глини, јама и свега сличног, мобилисали се фратри из региона да нас уче о толеранцији. Ово неће бити проблем само за Српску православну цркву; него и за добре односе Надбискупије и Патријаршије. Лобирање преко домаћих кадрова и персона у редовима Српске православне за Римокатоличку цркву се нису досад показале као потпуно ефикасне у преваспитавању српских верника без обзира на утрошени новац, семинаре, зборнике радова које обилато објављује Хришћански културни центар у Београду... Код извесних програмираних теолога додатне обуке у камповима по северној Италији (а таквих има и у самој згради Патријаршији) не могу да надокнаде рупе у домаћем школовању, а психолошки комплекси су их искомпромитовали и онемогућили за сваки конструктивни рад. (Једна од драстичнијих примера улагања у кадрове а касније изјаловљених нада за екуменизам Римокатоличке цркве јесте бивша асистенткиња на предмету Општа историја Цркве, која је данас у судском спору са Богословским факултетом.)

Папа Бенедикт XVI је, може бити, као конзервативни теолог у проблемима јер има екстреме око себе, а на примеру Србије, хрватски националисти и усташоиди врше одвраћање пажње у другом правцу настављајући глорификацију Великог Злочина. Тако су Алојзије Степинац и други кољачи у календарима смештени у празнике. Паметноме доста!

Наши аналитичари ће да ћуте, православни глобалисити ће прати руке, а верни народ ће се збуњивати.

„На сву срећу“, како пишу православни верски аналитичари и публицисти по својим сајтовима, „до планираног сусрета са патријархом српским Иринејем није дошло“ иако су промотори Београдског мултирелигијском и интеркултурног центра то више пута најављивали. Паметноме доста!

Последњи пут ажурирано ( недеља, 20 мај 2012 )