Два лажна прилаза духовном животу
Али неко може да се запита, какве све то везе има са нама, који се трудимо да како најбоље знамо, водимо трезвени Православни живот? Има много везе. Морамо да схватимо, да је живот око нас, какав је ненормалан, место где ми почињемо наш сопствени Хришћански живот. Шта год ми правили од нашег живота, какав год истински садржај му ми давали, он и даље има нешто од печата “ЈА генерације” на себи и морамо бити довољно скромни и смирени да би ово видели. Одавде почињемо.
Постоје два лажна прилаза животу око нас, који данас често многи узимају, мислећи да је то некако оно што би Православни Хришћани требало да чине.
Први прилаз - најуобичајенији - је једноставно ићи у корак са временом; прилагодити се рок музици, савременим модама и укусима и целокупном ритму нашег бучног, неотесаног модерног живота. Често старомодни родитељи, који имају мало контакта са овим животом и живе свој живот мање или више одвојено, насмешиће се када виде своју децу, како прате најновије лудило, мислећи да је то нешто безопасно.
Овај пут је тотална катастрофа за Хришћански живот; то је смрт душе. Неко може и даље да води спољашње исправан живот, без борбе против духа времена, али је унутра мртав или умире; и најтужније од свега - њихова деца ће платити цену у разноврсним психичким и духовним поремећајима и обољењима који постају све уобичајенији.
Један од водећих чланова самоубилачког култа који је завршио трагично у Џонстауну пре четири године, била је млада ћерка грчког Православног свештеника; сатанистичка рок група као “KISS-Knights In Service of Satan”, састављена је од бивших Руских Православних младих људи; највећи део чланства сатанистичког храма у Сан Франциску, према истраживањима, били су Православни младићи.
Ово су само неки од ударних случајева, већина младих Православних људи не залута толико далеко - они се само мешају са антихришћанским светом око њих и престају да буду примери било каквог Хришћанства за оне око њих.
Ово је погрешно. Хришћанин мора бити другачији од света, изнад свих данашњих настраности ненормалног света и ово мора бити једно од основних ствари које зна, као део његовог Хришћанског васпитања. У противном, нема сврхе да се називамо Хришћанима - мање више Православним Хришћанима.
Други лажни приступ насупрот томе је онај који се може назвати лажна духовност. Преводи Православних књига о духовном животу, постају све доступније и Православни речник духовне борбе је пласиран све више у атмосферу, тако да неко може наћи растући број људи који говори о исихазму, Исусовој молитви, аскетском животу, узвишеним стањима молитве и највећим Оцима као што су Свети Симеон Нови Богослов, Свети Григорије Палама, Свети Григорије Синаит.
У реду је бити свестан истински узвишене стране Православног духовног живота и да се има поштовање за велике Оце који су то живели; али, уколико немамо врло реалну и врло скромну свесност и познање, колико смо далеко сви ми од тога данас; од живота исихаста и колико смо мало припремљени да му чак и приђемо, наше интересовање у томе више ће бити само израз нашег егоцентрицног “пластичног” универзума.
“Млади људи ЈА генерације постају исихасти!!!”, то је нешто што неки покушавају данас да ураде; али у ствари они само додају нову игру, названу “исихазам” новим атракцијама у Дизниленду.
Постоје и књиге на ову тему које су врло популарне. Што је врло битно, Римокатолици су кренули у ово под Православним утицајем и они сами утичући на друге Православне људе. Например, постоји један језуитски свештеник отац Џорџ Малуни који пише свакакве врсте књига на ову тему и преводи Светог Макарија Великог и Светог Симеона Новог Богослова трудећи се да људи данас постану исихасти. Имају свакакве врсте “харизматских” окупљања, људи наводно бивају инспирисани Духом Светим, наводно преузимају све врсте учења од Светих Отаца, која су далеко од оног где смо ми данас.
Ово је врло неозбиљно. Ту је такође и госпођа Катерина Хук-Доерти, која пише књиге о “Пустињи”, отшелничком животу; “Безмолвије”, тиховатељском животу; све ове ствари које она покушава да убаци у живот, је као да желите да имате нову рекламу за слаткиш.
Ово је, наравно, врло неозбиљно и врло трагичан знак данашњих времена. Ове врсте узвишених ствари бивају коришћене од људи који немају идеју, нити појма о чему се ту ради. За неке људе, то је само навика или ствар прошлости; за неке који то узимају врло озбиљно, може бити велика трагедија. Они мисле да воде неку врсту узвишеног живота, а у стварности нису дошли до ресења унутар њих самих.
Дозволите да поново нагласим, да оба ова екстрема треба да се избегну - световност и “супер – духовност” - али ово не значи да ми не треба да имамо реалну свесност, познање законитих захтева које свет има према нама, или да треба да престанемо да поштујемо Свете Оце и да слушамо њихова упутства; и да користимо Исусову молитву према нашим условима и стању.
Само, то мора бити на нашем нивоу, на земљи са обе ноге. Суштина је, и то је ствар која је апсолутно неопходна за наш опстанак као Православних данас - ми морамо да схватимо у каквим временима ми живимо, како заправо мало знамо и осећамо наше Православље, колико смо далеко не само од Древних Отаца, већ и од обичних Хришћана стотинама година или чак једну генерацију пре, како морамо смирити себе, да би само успели да преживимо као Православни данас.
Шта ми можемо урадити?
Још прецизније, шта ми треба да урадимо да стекнемо ову свесност и како можемо да учинимо да она да плод у нашем животу? Покушаћу да одговорим на ова питања из два дела: Прво, у односу на наше познање да је свет око нас, као никада раније у историји Хришћанства постао нас свестан непријатељ; и друго у односу на наше осећање, свесност Православља, коју бојим се највећи део нас, има много мање него што треба, много мање од оног што морамо знати ако желимо да га сачувамо.
Прво, пошто смо хтели ми или не у свету, (а његови ефекти се врло јако осећају и на местима као што је наш манастир овде), морамо да се суочимо са искушењима отворено и реално, али без подлегања; нарочито, морамо да припремимо наше младе људе за искушења са којима се суочавају и да их ојачамо за борбу. Морамо бити свесни, да свет око нас ретко помаже, а скоро увек омета подизање детета у истинском духу Православља. Морамо бити спремни да сваки дан одговоримо на утицај света по принципима Хришћанског васпитања, подизања.
Ово значи, да оно што дете учи у школи, мора стално бити проверавано и исправљано кући. Ми не можемо да негирамо, да је нешто што ће дете научити у школи једноставно потребно и да нема никакве везе са Православним подизањем. Може бити научено неким корисним вештинама и чињеницама (и ако многе школе у Америци, данас нису у стању да успеју чак и у овоме; многи школски уцитељи, говоре нам да све што они могу да ураде, је да одржавају ред на часу, чак и без било каквих предавања деци), али чак и ако добију оволико, такође бивају научени многим погрешним ставовима и филозофијама.
Основни став детета у правцу и процени било литературе, музике, историје, уметности, филозофије, чак науке и наравно живота и религије пре свега, не смеју доћи из школе, јер вам школа даје све ово помешано са сваременом филозофијом; мора прво доћи из куће и Цркве иначе ће оно бити на путу да буде погрешно научено, у данашњем свету где је јавно образовање у најбољем случају агностичко, а у најгорем отворено атеистичко или анти-религиозно. Наравно, у СССР-у све је ово усмерено на дете, без икакве религије, а са активним програмом да се направи атеиста од детета.
Родитељи морају тачно знати шта се предаје њиховој деци, на образовним курсевима који су данас скоро универзални у школама Америке и поправљати кући, не само блиским и искреним односом (нарочито између очева и синова - врло ретка појава у америчком друштву), већ такође и у отклањању недоумица у моралном погледу, што је данас потпуно одсутно у јавном образовању.
Родитељи морају знати какву им музику деца слушају, које филмове гледају (гледање и слушање са њима када је то неопходно), каквој врсти језика су изложени и какав речник користе; и дати им Хришћански став о свему томе.
ТВ - у кућама где се нема довољно храбрости да се избаци кроз прозор - мора бити строго контролисан и под надзором да се избегну отровни утицаји ове машине која је постала водећи учитељ анти-Хришћанских ставова и идеја, у самој кући, посебно код младих.
Говорим о подизању деце, јер је ту место где свет удара у Православне и разбија их у делиће; код једном погрешно формираних ставова у детету, постаје двоструко теже да му се пружи Хришћанско васпитање.
Али, нису у питању само деца, у питању смо сви ми, који се суочавамо са светом, који покушава да нас формира анти-Хришћански било преко школе, филмова, ТВ-а, савремене музике и свих осталих утицаја који утичу на све нас; највише у великим градовима.
Морамо бити свесни да све то што је усмерено на нас долази у једном пакету; има одређени ритам и одређену поруку за нас: поруку само-обожавања, опуштања, препуштања, уживања у себи, одустајања од било каквих размишљања о другом свету у различитим облицима било у музици, филмовима, ТВ-у или ономе што се предаје у сколама, какви се предмети наглашавају, која се позадина даје и све остало; то је све једна одређена ствар која нам се даје. То је заправо образовање атеизма. Морамо се борити, знајући шта свет покушава да нам уради, обликујући наш Православни одговор на то.
Искрено, посматрајући начин живота савремених Православних породица у свету и гледајући њихову веру Православну, изгледа да је та битка чешће пута изгубљена него што бива добијена. Проценат Православних који чувају свој идентитет нетакнутим и који се нису уклопили у слику данашњег света, је заиста мали.
Међутим, није неопходно да се свет око нас посматра као потпуно лош. У суштини, за наш опстанак као Православних, требало би да будемо довољно мудри и да искористимо све што је позитивно у свету на нашу сопствену корист. Овде ћу ући у пар ствари када можемо да користимо нешто у свету, нешто што делује да нема никакве везе са Православљем, а у циљу формирања Православног схватања света.
Дете, које је од најранијих година било изложено класичној музици и видело да користи његовој души, неће бити ни изблиза искушавано грубим ритмовима и порукама рока и других савремених форми псеудо-музике, као неко ко расте без музичког образовања. Такво музичко образовање, као што је неколико Оптинских Стараца рекло, чисти душу и припрема је за примање духовних утисака.
Дете, које је било научено читању добре литературе, добре драме, поезије и осетило њихов ефекат на својој души, тј. уживало у њима, неће лако постати зависник савремених филмова и ТВ програма, нижеразредних ТВ новела које пустоше душу и одводе је са Хришћанског пута.
Дете, које је научило да види лепоту у класичном сликарству и вајарству, неће бити лако увучено у изопаченост савремене уметности или привучено дречећим производима модерних реклама и порнографије.
Дете, које нешто зна о историји света, посебно Хришћанских времена, које зна како су други људи живели и размишљали, које су грешке чинили и у какве замке људи упадали, одвајајући се од Бога и Његових Заповести; и како су славно и утицајно живели када су Му били верни - умеће да направи разлику, умеће да схвати живот и филозофију нашег времена и неће нагињати да прати прву нову филозофију или начин живота са којим се сусретне.
Један од основних проблема у образовању деце данас је што у школама деци више не дају осећај за историју. Опасна и кобна ствар је кварити, изопачити детету осећај за историју. То значи да дете нема могућност да узима примере од људи који су живели у прошлости. У стварности, историја се непрестано понавља.
Једном, када то увидите, постаје вам интересантно да сагледате како су други решавали проблеме, како је било људи који су ишли против Бога и шта је произашло из тога; и како су људи мењали своје животе и постајали изузеци, и давали пример који је дошао до наших времена. Овај осећај за историју је врло важна ствар која треба да се омогући деци.
По правилу, особа која је добро упозната са најбољим плодовима световне културе - што на Западу скоро увек има одређени религиозни и Хришћански тон - има много боље шансе да води нормалан плодоносан Православни живот, него неко ко познаје популарну културу данашњице.
Онај који је прешао у Православље право из “рок културе”, а по правилу свако ко мисли да може да комбинује Православље са таквом врстом културе - претрпеће много патње и биће на теском путу, пре него постане истински Православни Хришћанин који је способан да преда своју веру и другима. Без ових патњи, без овог познања, Православни родитељи подизаће своју децу да буду прогутана од савременог света. Најбољи плодови светске културе, правилно примељени, чисте и развијају душу; данашња популарна култура богаљи и деформише душу и омета је да има пун и нормалан одговор на поруку Православља.
Стога, у нашој борби са духом времена можемо користити најбоље ствари света, које нам он може понудити с циљем да наставимо даље; све што је добро у свету, ако смо само довољно мудри да видимо то, усмерава Богу и Православљу и ми то треба да искористимо.
Наставиће се...
The Orthodox Word; vol 18, no. 4 (105)
July-August, 1982
Извор: "Православни одговор"