ХРВАТСКИ ПОПОВИ И ФРАТРИ У РАСПАДУ ЈУГОСЛАВИЈЕ
И У ПОКОЉИМА СРБА
III ЦРНА ПЕТА КОЛОНА
Између Југославије и НДХ има један временски простор. Врло кратак и карактеристичан. Може се узети, али не мора, да тај временски простор почима 27. марта 1941. Како је тога дана реагирало југословенство, заправо српство, а како хрватство – зна се. Кад се аналише та реакција, долази се до констатације: на једној је страни било цело свесно и патриотско српство уједињено само са искљученим Хрватима из хрватског народа, а на другој страни сви Хрвати, цио хрватски народни покрет.
Прва је страна тражила слободу или смрт, а друга је страна тражила, над том провалијом, неке своје посебне хрватске рачуне без обзира на државу, на државни суверенитет, па и државни интерес. Прва је страна тражила Југославију са националним, слободарским садржајем, а друга је страна тражила Хрватску без обзира на све обзире али уз једини обзир, да се даље и живи и на доводе живот ни глава у опасност. У томе су били сви Хрвати сложни и јединствени, као што су он други Хрвати, они искључени из хрватског народа, бескомпромисно стајали са Србама и са свим подвизима овог јуначког и слободарског народа. Тих је Хрвата било мало тек толико да се може рећи да их је – ипак било. Ти су се Хрвати већ тога дана коначно и дефинитивно претопили у Србе, јер их је српска душа и свест и борбеност цркнула, као што срче велика капља ситне капљице воде. Од тога дана ти Хрвати више у себи не могу ништа да пронађу хрватско осим једног безграничног бола и исто таква стида што им је судбина удесила, да се роде под хрватским именом.
За држање и становиште католичке цркве у Хрватској према приступу Југославије Тројном илустративан је напис босанског фрањевца фра М. Џаје:
Кад је опасност највећа божја је помоћ најближа (Г л а с н и к С в. А н т е, Сарајево, бр. 5-6, 1941, страна 161–168):
Дне 25 ожујка, био је уторак и Благовести. Тај је дан синуо трачак наде, као сунчана зрака с тмурног небишта. У подне је радио јавио текст пакта са силама Осовине. Слушали смо говоре државника једне и друге странке. Било је наде, да ће се рат уклонити и разум победити. Чаршија је врло разнолико пропратила ту чињеницу.
Овај фра Џајин трачак наде, као сунчана зрака с тмурног небишта, поставља фра Џају, и све његове, у пуну опреку с мишљењем свих пријатеља Југославије. Они су више националним, слободарским духом и инстиинктом него, можда, сазнањем у пакту са силама Осовине гледали и видели пропаст, коначну пропаст слободе и нације. 3а њих потпис пакта са силама Осовине није никакав „трачак наде, као сунчана зрака с тмурног небишта“. Они су већ тада и гласно, а више немо скандирали: Боље рат него пакт, боље гроб него роб! Фратар Џаја више воли пакт него рат, радије је роб него гроб. Не само он, не сви тек организовани чланови католичке цркве у Хрватској него скоро, скоро сви организовани Хрвати у хрватском народном покрету. Довољно се сетити уводника Мачековог Х р в а т с к о г Д н е в н и к а у тим данима, тих панегирика и дитирамба Њемцима, старим верним хрватским суседима.... па ранијег словакизма у Х р в а т с к о ј С т р а ж и и да се у реченицама фра Џаје нађе прави смисао. Довољно се сетити посдедње изјаве др. Мачка својим присташама преко загребачке радио станице:
Задесило нас највеће зло, што нас је уопће могло да задеси: рат.
Па да се тачно оцени што се односи фра Џајин трачак наде, као сунчана зрака с тмурног небишта. – На – рат! Фратар је Џаја и цела католичка црква у Хрватској против рата, јер рат је, а рату нико не зна свршетак и резултат, а у рату може да гину цивили, па богме и – католички свећеник. У рату се може и градовати и то не само на бојном пољу него и на жупском двору, па, богде и у манастиру.
Од глада и рата ослободи нас, Господине!
Зашто рат? Ни Словачка није ратом лагумисала ЧСР ни у рату забола нож у леђа Чесима, а домогла се своје католичке слободе и своје католичке државе, свог Штата. Једноставно је дошао Хитлер као са неким чаробним: Сезаме, отвори се!, па све отворио, све растворио и сложио нову Европу са ослобођеним народима, које је био потлачио версајки уговор о миру. Хрвати су довољно јасно саопћили Хитлеру и свијету, да се они сматрају потлаченим народом по том версајском уговору о миру. Др. Мачек је јавно изјавио, да је њему посве свеједно, да ли ће слободу хрватском народу донети Хитлер или Рузвелт. Хитлер по приступу и Југославије Тројном Пакту, а Рузвелт по вези Југославије са савезницима. Има индиција, по којима се даде наслућивати како би се провела Југославија уз Осовину и уз Тројни Пакт, па како тадањи кнез намесник и Хрватска, али док ти и многи други односи нису документарно ни утврђени ни рашчишћени, није потребно улазити у ствар. Тек једно се може претпоставити да је фра Џаја, а и цела католичка црква у Хрватској имала разлога да не жели рата и да није морала да гледа у рату пут, по којем ће отићи њен успех и њена солуција. Та је црква у могућности да буде добро обавештена, па је и била. У тим истим данима су њени крижари тврдили својим знанцима, да Југославије неће бити, па ушла у рат или не ушла. Исто су тих дана тврдили, да ће бити мала Србија и већа самостална или како они, већ онда рекоше н е з а в и с н а Хрватска. Они нису желели да Југославија уђе у рат, па су у објави текста уговора о приступу Југославије пакту сила Осовине сагледали трачак наде, као сунчану зраку с тмурног небишта.
Међутим су рачунали и с могућношћу рата између Југославије и сила Осовине, па су све учинили, да тај рат испадне у корист оних, који су имали остварити основну ствар њихова програма – макнути Југославију с географске карте света.
Они су били једна од најбоље организованих, па и једна од најстаријих петих колона.
Морали су бити на стварном послу пете колоне већ онда, кад су имали пред очима солуцију рестаурацију Аустрије и апостолске династије, Хабсбург. Уз ону другу солуцију, ону по словачком узору, тражило се од њих и они су дали и морали дати најбоље од себе.
Постоји огроман материјал, што утврђује та дела и такве успехе. Таквих је успомена препун наш човек и сва средина. Казује се врло много о разним поповима и фратрима, па чак и о опатицама на послу црне пете колоне, а исто се тако много препричава о везама ове пете колоне с оном, која је оперисала у нашој бившој војсци. Све то није проверено, а наступа време, кад ће се многе ствари, личности и догађаји утврдити. Журба није потребна у овој ствари. Тим је мање потребно да се нижу овде дела црне пете колоне и то управ испред главе IV ПО УПУТАМА ЖУПСКИХ УРЕДА и пред документима с далеко тежим и усуднијим садржајем...
Тек о њиховом суду о нашем 27 марта 1941. фра Џајин напис наставља:
Не знам да сам икада у свом дугом веку имао пригоди проматрати веће скокове и акроматске „салтомортале“ у промени мишљена и измени „политичког уверења“ неких појединаца, као од 25. III. до 15. IV т.г. кроз равно три седнице. Али такове „преоријентације“ нису биле само код појединаца. Ето и Југославија се за цигла три дана из темеља „преоријентисала“! Државни удар! Прослава новог поретка овде била у недељу 30. III. Ратни су хушкачи изазовно демонстрирали. Сад је већ све овисило о том, како ће силе осовине реагирати на изазов.
Иронија којом стари босански фрањевац преперучује 27. марта није само његова него је заједничка целој католичкој цркви у Хрватској. Њему је 27. марта преоријентисање под наводним знаковима. Њему је свет, коме је 27. марта највећи душевни, патриотски, човечји и слободарски успон – ратни хушкачи! Њему је 27. марта 1941. године – изазов.
Фратар Џаја говори о свом дугом веку. Тај дуги фратров век није него тренутак у далеко дужем веку човечанства и народа, па ипак се никад у историји није догодило нешто онакво, какво се збило у Београду 27. марта 1941. Та је реткост одјекнула у читавом човечанству. Прво због тога што је реткост, друго због манифестације здравог инстинкта и развијеног слободарства једног колектива, што делује као један једини свесни, будни и здрави индивидуум. Човечанство је осетило, да се још није догодило, да је регент и влада све улагала и уложила, да избегне рат, а да је народ једним махом уклонио владу и регента да би ушао у рат и то у пуној свести да једино о његову уласку у рат овиси слобода, независност па и сам опстанак. Та је свест била јасна и изражена:
Боље рат, него пакт,
Боље гроб, него роб!
Историја зна само за регенте и владе, које су с више или мање мотивација, с више или мање наговора уводили народ у рат, па и онда кад су народи били најсвеснији. Још никад ниједан народ није повео и провео револуцију, да би ушао у – рат! Та величајна ријеткост српског 27. марта 1941. потресе цио свет: осовину, савезнике и неутралце. Силе осовине у највећој мери, Све, све само није фра Џају ни никога у његовој усташкој католичкој цркви у Хрватској!
Не наводим ове чињенице, да бих прао српски колектив од мрских фра Џајиних увреда, јер што месе хаје, кад пас.... Натодим ово, да подвучем бездану опреку менталитета порода католичке цркве у Хрватској и деце српске мајке. Да упрем прстом у ту опреку и да питам: а може ли и сме ли то икад више да живи заједно?
Тај је српски 27. марта 1941. био поред свега и дан великог препознавања. Дан стварне диобе и разлаза у једној гомили агрегата, што се звала – Југославија. Једним путем кренуше они са израженом свешћу и скандирањем: воље рат, него пакт, боље гроб, него роб! а другим путем сви, који у полазницима првим путем угледаше ратне хушкаче, а у њиховом чину – изазов. На другом су путу поред фра Џаје, његове католичке цркве у Хрватској још многи у Хрватској и другде, који су тог истог дана обилазили по местима и исписивали по туђим зудовима по Југославији: Доље господски рат! Хоћемо савез са СССР! (а тај дан СССР би јаче у савезу са силама осовине!).
Два пута одведоше растављени свет бивше Југославије. Први пут одведе у рат, страдање и мучеништво, да уведе у живот части, поноса и будућности, а други пут одведе у манифестовано ропство робове и лице личног шићара, па у смрт и изгубљене. Та се два пута нигде и никад више не састају.... Та се два пута иигде и никад више ни не смију да састану....!
Само пар карактеристичних чињеница да се сагледа пуна противност двају путева низ које крену бивши свет издате и расуте Југославије.
Др. Милан Луетић, у цивилу судија у Макарској, у војсци резервни официр, Луетић погибе на Вагњу након што је с пиштољем у руци устао против команданта и команде тражећи за Хрвате у војсци изузетно неко стање и држање. У отвореној и насилној побуни употребио је ватрено оружје против својих војних старешина и оборио неке од њих, а у побуни и сам погинуо. Догађај се збио 10. априла 1941. Догађај је несумњиво утврдио резервног официра др. Милана Луетића као рођена, кривоклетника и велеиздајника. Све су то тешки злочини по војном закону, смрти греси по католичкој моралци, а јер су јавно почињени, то су и саблазни.
Дан, два касније изашао је у загребачким Н о в о с т и м а разговор сплитског дописника тог листа с Луетићевим братом Андријом. Из тога се разговора види, да је др. Милан Луетић пред свој полазак из Сиња на војну дужност боравио у фрањевачком самостану, исповедио се и причестио, поразговорио и опростио од сињских фратара, усташких предводника. Оно што су касније ти сињски фратри извели с Луетићевим лешом драстично оцртава однос тих фратара и издајника, ребела и кривоклетника Луетића. Сплитски дневни лист Н о в о Д о б а од 12. априла 1941. објавило је:
Свечан испрачај дра. Милан Луетића, Сплит 12. IV 1941. Данас у три сата поподне, по новом летњем времену, уз огромно суделовање читавог хрватског Сплита, спроведен је на вечни починак усташа др. Милан Луетић. Спровод у Сињу кренуо је кроз град и стигао до испред Госпине Цркве, а затим је наставио даље све до моста на цести која води Сплиту. Ту се од врлог покојника опростио дирљивим говором који је код огромног мноштва народа изазвао сузе, р а в н а т е љ ф р а њ е в а ч к е г и м н а з и ј е фра Крсто Кржанић. Одрешење уз велику асистенцију дао је гвардијан о. Бернардин Топић. Мртво тело до Сплита пратио је брат професор Андрија, који је на путу приликом преузимања тела свог мртвог брата нашао и тело једног хрватског војника, који је погинуо за слободу и независност Хрватске. Читав сат пре почетка спровода Хрвати су се почели окупљати око куће жалости на Солинској цести бр. 4, да би на што величанственији начин испратили хероја Луетића. Мртво је тело положено на одар у стојној кући, око којега су чували стража чланови заштите (Мачекове Грађанске Заштите у Сплиту) и Хрватског Скаута. У поворци су ношени следећи венци: Погинулом Хрвату – усташе. Заједница хрватских судаца, Сплит – Борцу за хрватску државу – Хрватска Загорска Заједница, Првом борцу – хрватски поморци.
Иза венаца ишли су свећеници (попови) затим фратри са Доброга, д о м и н и к ан ц и, ф р а њ е в ц и к о н в е н т у а л ц и. Спровод је предводио жупник преч. дон Дамјан Павлов уз асистенцију дра Урбана Кризомалија и дра Анте Кадића. Леш са посмртним остацима пратили су заштитари, суци, одвјетници и јавни бележници. У огромној поворци налазили су се др. Берковић и Стипе Матијевић, Јово Мратиновић, затим чутав одбор ХСС на челу са претседником Славком Ројом.
НА ВРАТИМА ЦРКВЕ СВ. ПЕТРА МРТВО ТЕЛО ДОЧЕКАО ЈЕ СПЛИТСКИ БИСКУП преузв. др. Клемент Бонефачић ДОПРАТИВШИ ГА ДО ОДРА. У цркви је отслужена посмртна молитва, након које је ДАО ОДРЕШЕЊЕ ПРЕУЗВ. БИСКУП!
Кад је мртво тело изнето из цркве у име субораца говорио је велечасни Дон Станко Дрнас. Међу осталим је рекао: „Растужени граде Сплите, има тачно 6 месеци да смо на овом истом месту отпратили великог родољуба, друга, пријатеља, суборца овог драгог нам покојника – дра Ива Куца. Иво и Милан, дика националистичког Сплита, оставише нас. Први у доба Голготе, а други у часу ускрснућа. Пред нама лежи овај див којега је одгојио хрватски крш на обалама хрватског ослободилачког мора, да делује као лучоноша под светом победничком заставом – Бог и Хрвати!“
Затим је Дон Станко Дрнас приказао живот пок. усташе, у којем је била утеловљена човечност, кршћанство и љубав за свету хрватску земљу. Нагласио је да је његов живот био сличан Римљанину Цинцинату који је за љубав мајке своје дао живот. То исто учинио је и Милан Луетић који је свој живот жртвовао да спаси Животе свију нас. Отац фра В ј е к о с л а в М р ђ е н говорио је у име пријатеља и нарочито истакао правденост и велико родољубље које је красило покојника, који је свој живот жртвовао у темеље Хрватске Државе.
Кад се попрати овај посмртни театар, упада у очи да су у њему сви хрватски „сталежи и редови“ само статисти, али уиграни, свесни и њему, а солисти су искључиво хрватски фратри, попови, па и сам сплитски бискуп. Они воде, режирају, они проговарају и говоре искључиво усташки. Они и овом приликом објављују усташку терминологију. Дохватили су ово изадајничко мртво тело па да с много буке и параде проносе од Сиња до Сплита и преко Сплита као инструменат анти-југословенске демонстрације и усташке манифестације. Све то још 12. априла, док је Југославија још жива и док се још бори за опстанак и част.
Овај нам карактеристично театар драстично показује које повео и ко води усташтво међу Хрватима, а ко га немо, али с радошћу следи. На овој бучној приредби католичке цркве у Хрватској учестује као један и јединствен цио хрватски Сплит, цио Мачеков „хрватски народни покрет“ са свим теренским вођством и организацијама. Овај нам театат уједно открива све и најшире могућности саботаже и петоколонске акције. Не осећа се никаква потреба да се избрајају и утврђују дела пете колоне у једној средини, која овако третира и овако схваћа једног палог петоколонаша. Чула се и одржала рећ и признање – хероја.
Тако је било и на Широком Бријегу где се ђачка омладина није дана преварити срамотним споразумом од 1939. године. После тога почела се развијати права борба на живот и смрт. Борба се наставила и ширила се мисао о независној хрватској држави. Свако је село имало своје усташке ројеве са заклетим усташама. Створен је нацрт за спречавање југословенске мобилизације. Тако је дочекан дан 10. априла па су усташе у ноћи између 10. и 11. разоружали месно оружништво и заузели пошту. Усташе је помагао оружнички поднаредник Перо Смољан који је и сам био усташа. Усташе су се ставили у везу са Мостаром, Имотским и Сплитом (Х р в а т с к и Н а р о д, 3агреб 4. VI. 1941, стр. 15) у ВЕЛИКИ ТЈЕДАН У ПОСТОЈБИНИ ПЕТРА СВАЧИЋА:
КНИНСКА КРАЈИНА: Једина хрватска застава вијала се тада на торњу цркве св. Анте према којој су бесно махали српски војници на узмаку.
.... А тамо у планини Пљешивици гвардијан книнског манастира усташа фра Жарко отишао је пред ускрс у село Ковачићи да понесе болесницима утеху последњих сакрамената, умакнувши четницима, скину свој хабит те се прометне у хајдука и оборужан читаше полугласно и усрдно своје молитве за спас душа свог народа ....
.... Преко класичне Промине, где је већ било од усташа заробљено неколико батерија и мноштво муниције и где је стари усташа фра Павао Силов на Велики четвртак прогласио Државу Хрватску с олтара .... (В. Живић у Х р в а т с к о м Н а р о д у, Загреб, 25. IV. 1941, стр. 11.)
Дрнишки усташе предвођени од фра Петра Берковића одмах су потом успоставили, разоружавши и похапсивши и последње преостале четнике, ред у читавој дрничкој крајини. Хрватски су часници и други усташе, који су побегли пред српском руљом, а која је и те како бројчано јака у овој крајини, нашли уточиште у самостану св. Анте у Книну. Иако малобројни усташе су на челу са старим хрватским борцима фра Луиђом Шимићем и фра Жарко Царевом испоставили ред и усташку владу у овој крајини. (Х р в а т с к и н а р о д, Загреб 27. IV. 1941.)
Дрнас дон Станко пред Сињем, код Госпина кипа према Хану, устајао је с пушком, наређивао војницима да иду у команду и да предаду оружје. При томе се живо интересовао, дали међу војницима има Срба. Присутни Звонимир Баковић, судски чиновник из Сплита, не зна како је поп Дрнас поступао с пронађеним Србима, јер их није било у његовој групи.
Кад црне пете колоне овако рекламише усташки доглавник Миле Будак:
Десио се један случај да је сеоски капелан разоружао три генерала педесет официра и хиљаду војника. (На усташком збору у Славонском Броду 15. VI. 1941.)
Јер ако један свећеник и два финансијска стражара заробе два генерала и 40 српских официра, ако један фрањевац уз помоћ неколицине младића разоружа целу српску сатнију, онда то јасно сведочи... (Исти у I броју З а д о м, гласника за политичка, господарска и културна путања, Загреб, април 1941.)
.... Онда то јасно сведочи да ово није толико истина, што се бројева бар тиче, колико је усташка пропаганда на рачун и за корист усташког клера и усташке цркве то учинила. Будак је у томе неуморан. Он је свестан услуга и снаге, што ју је усташка црква дала усташком покрету и режиму, а свестан је и обавеза усташких властодржаца према овој цркви, па је препоручује усташком народу:
Ми знамо колико је улогу одиграла наша католичка вера у нашој повести па је стога ми и држимо. Ми би смо је већ из политичких разлога држали јер је била једини бедем, који Београд није никада могао прескочити. (На усташком збору у Крижевцима 6. VII. 1941, Х р в а т с к и н а р о д, Загреб 7. VII. 1941, стр. 3.)
Доглавник Будак зна чији је био лављи дио у подривању Југославије и, очито зна боље него ико, каква је дела извршила и какве је успехе имала у Југославији – црна пета колона.
Наставиће се...