Ђуро Виловић: Крвава црква (6)
субота, 01 септембар 2012

 ХРВАТСКИ ПОПОВИ И ФРАТРИ У РАСПАДУ ЈУГОСЛАВИЈЕ

И У ПОКОЉИМА СРБА

 IV ПО УПУТИМА ЖУПСКИХ УРЕДА

Присташе су хрватског народног покрета задњи пут чули глас свог вође др. Мачка – из етера. Говорио је преко загребачке радио станице и рекао:

Драга браћо Хрвати! Драге сестре Хрватице!

Задесило нас је највеће зло, што нас је уопће могло задесити – рат. Вратио сам се међу вас и остајем с вама. Останите ми верни и дисциплинирани, а ја ћу остати с вама у вези. Моје ће вам поруке стизати по досада уобичајеним путевима.

   То је казао последњи глас др. Мачка драгој хрватској браћи и драгим хрватским сестрама. То је било након што је др. Мачек напустио краљевску владу и потпретседништво у краљевској влади, негде у Чачку или негде око Чачка. Влада је кренула преко Ужица, Сарајева даље у свет, а др. Мачек у свој Загреб с одлуком да остане у њему и у вези с драгом браћом и сестрама. Међутим се догодило другачије. Присташе више нису чули Мачков глас, а, вјеројатно, више нису примили ниједну Мачкову поруку. Зашто је изостао и глас и порука др. Мачка, остаје тајном. Две су могућности: или др. Мачек није могао да се јави својим присталицама, или није хтео. Ако није хтео, значи да је свесно и хотимице припустио да се даљни догађаји одвијају без његова учешћа... Ако није могао, онда су опет две могућности: виша сила га спречила да упути редовним, односно како он рече, досада уобичајеним путем, своје поруке. Виша му сила у првој од те две могућности и зачепила уста, па није могао да шаље поруке. У другој од те две могућности: он је упутио поруке, досада уобичајеним путем, али те поруке нису никуд стигле. Тај je досад уобичајени пут: по текличима од места до места, од села до села. Пут, тврдили су чланови ХСС, врло брз и врло ефикасан. Тај је пут можда нагло прекинут, јер можда су текличи отказали службе по налогу њихове крижарске или неке друге побожне организације, а „Католички мужеви“ одоше заједно са сељачким и грађанским заштитама, да се ставе на располагање „жупским уредима“. Оде свак својему, а оста сам др. Мачек и чисти његов део у хрватском народном покрету...

   Међутим су драга хрватска браћа и сестре примале друге поруке, од другог вођства. Дне 11. априла 1941. године у 16 часова и 30 минута објављивала је загребачка радио станица ову емисију:

Цењени грађани града Загреба: Долази савезничка њемачка војска. Искитите прозоре на својим кућама. Жене и девојке, цвећем у рукама дочекајте савезничку војску! Будите јој при руци у сваком моменту!

Хрватски народ диљем Хрватске нека се одмах обрати на жупске уреде, где ће добити упуте, што ће даље радити.

   Према овој емисији  у п у т е  су се већ тог момента налазиле у жупским уредима  д и љ е м  Хрватске. Упуте су одређивале штa ће хрватски народ диљем Хрватске радити даље. Када и како су те упуте положене по жупским уредима? Свакако пре ове емисије. Свакако пре оно 24 сата, што је Кватерник прогласио НДХ. Јер се у 24 сата, па ни у 24 дана, не могу достави упуте билo какве нарави у жупске уреде, јер се већина тих уреда налази изван седишта пошта, телеграфа и телефона. На крају и теклићи, па били они и крижари или мали, па чак и велики круничари, не могу у 24 сата да стигну и у најзабаченија села диљем Хрватске, а пототово у времену и у приликама, кад се та усташка Хрватска још налазила у радним југословенским бановима и пуна југословенске војске.

   Дакле су те поруке депониране по жупским уредима још у Југославији. Међутим није сигурно да су упуте уопће достављене и остављене по жупским уредима диљем Хрватске, а није било ни неопходна потреба да се доставе. Писац текста цитиране емисије, веројатно доглавник Будак, јер је рећ д и љ е м његова била рећ, што је много и често говори кад говори и пише, кад пише, сасвим добро зна да хрватски попови и фратри савршено знаду што у овим данима има да ради хрватски народ диљем Хрватске. Очито боље и од доглавника и од самог поглавника, попови су и фратри стварни усташки вође на терену. Што усташка влада зна прилике у Чапљини, коју није никад ни видела, па у стотине и хиљаде ситних места, за које није никад ни чула! У сваком је месту жупски уред, а у сваком жупском уреду седи бар по један поп или фратар и позна тамо сваког човека у главу и сваку прилику у срчици.

   На крају резултати ових упута, што их је хрватски народ диљем Хрватске примио од жупских уреда, јасно показују, да се није свугде једнако или једнообразно поступало, а то би било другачије, да су постојале једнаке и једнообразне упуте.

   Било да су много раније, још у Југославији, за југословенског времена, положене усташке упуте: што у данима преврата и првих дана усташке владе има да ради црватски народ диљем Хрватске, било да је усташка власт оставила и вођство и иницијативу хрватским поповима да жаре и пале по својој вољи и иницијативи, једно је изван спора, а то је да су жупски уреди у оним данима водили хрватски народ диљем Хрватске.

   Не сматрам потребним да утврђујем да су жупски уреди исто што и попови и фратри, јер агенси жупских уреда нису ни канцеларијске собе ни столови, ни распела на зидовима, него Жупници и капелани.

   Емисија радио станице Загреб позивала је споменутог датума хрватски народ да се о д м а х обрати жупским уредима на упуте шта ће даље радити. Значи, да је већ у тим уредима готово и спремно. По материјалу и документима прикупљеним о том даљњем ради, хрватског народа диљем Хрватске, види се јасно, да су попови и фратри прихватили иницијативу и вођство рада, а по резултатима рада, лако се могу да реконструишу и саме упуте жупских уреда, односно хрватских попова и фратара. Изненађује да су заборавили, да вођство и инцијатива носи и – одговорност.

За илустрацију како су попови и фратри схватили улогу вода на терену биљежим у овом моменту карактеристичну чињеницу, што сам је сам непосредно уочио, а која се и иначе даде утврдити:

У ноћи између четвртка 10. IV и петка 11. IV. 1941. стигао сам паробродом из Сплита у своје село Брело. Ту сам ослушкивао и пратио даљне догађаје. Опазио сам, да сви усташки курири, све што у име усташа долази навраћа у жупски уред у суседном селу, у Башкој Води, у коме је жупник фратар. Тај фратар све дочека, прима, с њима конферише. За који дан ми људи казују да фратар у Башкој Води није задовољан ни са усташама ни са усташком НДХ и да својим жупљанима без закопчаности говори, да је све лудо замишљено, луђе проведено и да ће се све свршити с катастрофом. Истиче пред људима своје уверење у победу савезника и казује им најновље вести радио станице Лондон. И сам сам тако посредно преко фратра у Башкој Води и његова преношења жести, могао да пратим обавести радио станице Лондон. Фратар је дуго био и мој посредни информатор, јер њему усташе не одузеше радио апарат, јер је фратар – њихов човек, а другима су свима одузели.

   То је чињеница, али чињеница, која говори много. Прва је реч те чињенице, да „жупски уред“ за све усташе значи њихов уред. Друга је реч те чињенице, да за све усташе сваки жупник значи исто што и усташки агент. Трећа је реч те чињенице, да и сами фратри и попови исто онако као што су без обзира на своја лична мишљења и уверења, у служби и на диспозицији католичкој цркви, да су исто тако, без обзира на своја лична схваћања и уверења, у служби усташког покрета и усташке власти. Жупник је у Башкој Води у овој чињеници и по овој чињеници, као фратар – усташа, а као носилац своје интимности – англофил и прок усташке катастрофе.

   Тако је било с фратром у Башкој Води или с фратром с дуализмом у себи, а како су се држали и како су деловали они јединствени фратри и попови, ствар је јасне интуиције и логична закључивања....

   Ако је овај англофил играо ипак усташки, како су тек играли усташки попови и фратри усташе, без обзира јесу ли били заклети усташе или само присташе усташког појрета. О томе нека казују чињенице утврђене чињенице:

   Одмах иза проглашења НДХ власт и команду у Имотскоме преузимају фратри. Подвргавају себи и жандармеријску станицу која је и бројна и јака. Фратри јој издавају наређења и послове. Главни шеф петорке која је преузела усташку власт, у целој имотској крајини, био је фра  С т а н к о  М и л а н о в и ћ. Други актер у фратарској усташкој влади у Имотскоме и имотској крајини фра С т а н к о   Б р а д а р и ћ, који је из Пругова, са своје жупе, дошао у Имотски, а рођен је Имоћанац, са митраљезом и заузео дуванску станицу. Он је одузео југословенском дивизиском ђенералу Марку Михајловићу војнички ауто и на њему се возао оборужан, са до зуба наоружаним другим усташама, и то са најгорим олошом и крволоцима тога краја. Кад га је нека сељанка сусрела и назвала му Фаљен Исус!, рекао јој је осорно: Нема више Фаљен Исус! него само За Дом спремно!

   Фратар Милановић одређује, а то се и спроводи, да се разоружава сва југословенска војска која пролази и повлачи се кроз Имотски. Хапси и затвара официре, трпа их у подруме испод жандармериске станице, а ту их мучи и гладом и жеђом. Једном ђенералу одузима ерарску благајну с великом сумом новца.

   По наређењу фра Станка Милановића створен је логор у Имотскоме и то код куће Вукадиновића, управ на дан католичког ускрса 1941. У тај су логор, под отвореним небом и без хране убачени и улогорени сви православни имотске крајине: старци, млади, жене, деца. Међу њима и две попадије, обе с децом: она попа Марка Плавше и она попа Николе Драгичевића, имотског пароха. Парох Драгичевић је био од усташа затворен, по изричитом налогу и захтеву фратра Милановића, свећеничког брата у Христу! Парох је у затвору остао преко три месеца, а из затвора су га извеле италијанске окупаторске власти, јер је Драгичевић рођен у Обровцу, па је према томе италијански поданик – по анексији.

   Док су постојали несретни логори, управитељ основне школе у Имотскоме Јосип Росић, иначе заклети усташа, који је као резервни официр још године 1938. положио присегу Павелићу, био је мекши од фратра. Иако је постављен за усташког подначелника, предлагао је фратру Милановићу да се логори распусте а несретни православци упуте својим кућама. Фратар му је Милановић на ово жучно одговорио: „С в е  р и ш ћ а н е  т р е б а  п о б и т и  а  н е  и х  и з л о г о р а  п у с т и ти!

   У месецу мају, у говору у цркви, учио је фратар Миленовић да је т у р с к а  в е р а  б л и ж а  к а т о л и ч к о ј  н е г о  п р а в о с л а в н а! (По исказима многих очевидаца.)

   У Имотски је стигла већ и италијанска војска. Имочани обасипљу Италијане многим пријавама и доставама, Италијани не познају свет да би поступили по тим пријавама па траже од имотских жандара да им помогну код распознавања људи. Фра Милановић даје директиву имотским жандарима: „Пазите да Италијани не ухапсе ниједно српско или хрватско лице које је припадало југословенским националистима. Те ја требам кад оду Италијани! (Жандарски каплар Петар Пркут) Тај исти казује да је у Имотски стигао глас да су се појавили четници око Љубишкога. Милановић журно шаље камионе у Сињ по оружје и по муницују, а по Имотскоме диже устанак за борбу против четника. Успева му да пошаље више камиона оборужаних присталица у борбу.

   Уз фра Милановића и Брадарића у усташкој власти, коју дуго држе фратри у Имотском, суделију још: фра К р с т о  Р а д и ћ, жупник у Руновићу и гвардијан имотског манастира фра  Ћ и р о  У ј е в и ћ. Радић је наговарао и харангирао да се у његовој жупи побију сви православни, да не осване ни један живи Србин.

   Чињенице саме говоре какве је упуте давао „жупски уред“ у Имотскоме „хрватскоме народу диљем Имотскога и крајине што ће даље радити“. Било је ту и много јачих ствари од упута. Биле су команде. Усташка влада у Загребу за дуго времена на шаље никога да замени фратарску команду. Очито да су фратри радили одлично и по интенцијама усташког режима.

   Много је популаран фра Станко Брадарић по једноме свом крвавом захвату. Многа се сведочанства слажу:

   Повративши се на своју жупу Пругово предводио је Брадарић с револвером у руци групу усташа, коју је сам сакупио, организовао и наоружао у насеље Брочанац, да би ухватио познатог и истакнутог српског борца Марка Параћину. Марко је опазио тај долазак и сетио се шта он има да значи, па се уклонио из куће и сакрио негде у близини.

   Фратар нахрупи с усташама и тражи Марка, а кад се увери да га нема у кући, стане да мучи његове укућане. Марко гледајући муке својих опали неколико хитаца и погоди неке из фратрове групе да се спретно повуче даље. Фратар Брадарић да се освети, нареди да се спале сви православни домови у насељу. Изгорело је 16 кућа, а фратар је убио једног Србина уз повик: „Једно псето мање!“

   Дон К р с т о  Ј е л е н и ћ, 35 година, родом из Ждрелца, жупник у селу Пољица код Задра, према исказу многих сведока, па и католика, повео је усташку банду у православно село Трибањ у Равним Котарима и дао јој потанке упуте шта ће даље радити. Усташе су по тим упутама најпре опљачкали православну цркву у Трибњу, а пљачку из цркве понио је дон Јеленић са собом. Та је православна црква изузетно била богата и црквеним одеждама и утварима, а и заветним даровима, јер су људи из Трибња много поморци, а многи исељеници, па су у својим текобама полегали свакакве, па и драгоцене савете својој цркви. Нарочито су се исељеници сећали с даровима и своје цркве и свог села, далеко тамо крај мора ...!

   Пре одласка с пљачком из Трибња издао је овај „жупски уред“ свом „хрватском народу“ упуте што ће даље радити .... Православним нареди поп Јеленић, да се окупе око своје цркве, где да им се неће ништа зло догодити, него ће само чути савете што имају чинити, да им се ништа зло не догоди....

   Млади, снажнији православни свет осетио је инстинктивно да му католички поп Јеленић не може ништа добро саветовати, па ко са сплавима, ко на чамцима, а неки и пливањем пређоше преко канала и умакнуше у Рожанац, на окупирани италијански териториј, а одатле у Задар или се расуше по околини.

   Стоидвадесет слабијих православних глава поверовало је попу Јеленићу и окупило се око православне цркве у Трибљу. Сад је слиједило с њима и над њима оно, што је овај „жупски уред“ упутио хрватски народ, „што ће даље радити“: усташе су најпре натерали православне из Трибња, окупљене око православне црквице у Трибњу, да уђу у цркву и да се привремено сместе у цркви, па тамо склоне и одморе. У цркву је могло стати укупно осамдесет људи, жена и деце, а остатак од четрдесет људи разлучише усташе. Девојке и девојчице од 12 до 20 година одведу у кућу Јована и Душана Маринковића – Тишлера. Та се кућа налази уз дивну плажу, удаљен стотињак метара од цркве. Други разлучени део одведу усташе до рта званог Пунта Шибуљина, где су их поклали, па повезали жицом и камењем и побацали у море. Након тога се усташе вратише у кућу са затвореним девојкама. То су сва изабрана млада створења мучили у три фазе. У првој су мученичкој фази усташе силовале ове девојчице. У другој су се фази усташе иживљавали у најразноврснијим первезитетима над овим младим мартирима. Између осталих преверзитета, радовало их је и то, да девојкама у утробу гурају пиштоље или да им тамо на лијевак сипају море. У трећој фази мучења усташе поубијаше девојке, па их мртве и повезане жицом и камењем одвезоше чамцима и побацаше у море код Пунте Шибуљине. Оно осамдесет и бравом и кључем и крачуном добру су затворили у цркви. Осигурали су такав затвор још и посебним катанцем. Пред тако затворену цркву поставили су усташе још и стражу, да чува не би ли се ко од побеглих у Рожанце, повратио и покушао да ослободи затворене или да им не би добацио какво јело или пиће.

   Ово је 80 православних свих доби и полова чамило у опљачканој цркви посве без јела и пића, у пуном гладу, жечи у смраду, што је морало настати у тако нагруваном малом простору. Јадници су морали једно пред другим да обавља и своје секреције и то у својој цркви. Док се ово збивало у православној цркви, усташе су у парохову стану и по пароховој авлији славили оргије: пекли су српску отету јањад и телад и испијали српско вино.

   Сваког трећег дана отварали су трибањску цркву, па су из ње износили мртву и умирућу Србу. Опет их се мртве товарило на чамце, возило до Пунте Шибиљине и тамо везане жицом и камењем бацало у море.

   Последњи су Срби мртви изнесени из цркве дванести дан. Црква је у Трибљу тада престала да буде смртном постељом од осамдесет Срба, али у исти час постала позорницом усташког раздора. Усташе су потпуно уништити иконостасе, слике, црквене клупе и барјаке. Све је полупано, потргано и раздерано. Црква је након тога затворена опет и сим оним истим затворима који и пре. Кључеве су усташе однели са собом.

   Чињенице говоре много и јасно. Чињенице нарочито подвлаче како је 1.300 година, по вези са Столицом св. Петра у Риму, одгајани „хрватски католички народ“ манифестовао и своју дубоку религиозност и своју прастару културу. Западну, дакако! Своју истинску религиозност показа тај народ у додатку, заправо у епилогу сведочанства што и дадоше тамошњи католици. То изгледа овако:

Онако затворена и онако опустошена првославна црква сама се отворила. Не се ни како ни на који се начин та црква отворила, али је тамошњи католички пук поверовао, да се чудом отворила. Та се вера у чудо појачала, кад је, не дуго иза тога, ударио гром у близини цркве, па на вратима расталио жицу, којом је, изнад свих ранијих затвора био осигуран улаз. Црквена се врата на тај начин поновно отворила, а тамошњи хрватски и католички пук почео да ходочасти и да на голим колењима обилази православну цркву, да се бије по прсима и да уздише покајнички.

Није пук вршио та, покајничка дела због српских мученика због зла невино проливене крви, него из страха, да му казна божја не смањи љетину, да га не обије туча, не нападну болести и помор на стоци. Хиљаду и триста година слуша пук од својих свећеника да је страх божји почетак мудрости, па се ипак након „два чуда“ пук нешто умудрио, али његови свећеници ни тада ни касније.

   Међу крвавим усташким поповима много се истакао сарајевски жупник цркве св. Јосипа  Б о ж и д а р  Б р а л о. Много рекламован међу својим колегама а исто толико обдарен поверењем усташких првака. Док је другим хрватским фратрима и поповима исказана усташка част и поверење да дају упуте „хрватском народу диљем хрватске што ће даље радити“, Брало је обдарен насловом и положајем поглавникова повереника за бившу дринску бановину. На том се положају толико прославио и популаризовао, да му је скоро затим посвећена једна сарајевска улица.

   По ономе што се могло утврдити Брало се истицао у много погледа. Један очевидац сведочи:

„Видио сам попа Божидара Брала у ауту са карабинком у руци, чуо сам да како повикује и како понавља: С м р т   С р б и м а! Према исказу више сведока и очевидаца: „На Алипашином Мосту дао је поп Божидар Брало побити 180 Срба, а онда је уз те мртваце и око тих мртваца повео игру“.

   Брало је неуморан у усташком крвавом и злочиначком оргијању и, чини се, дословно узео смисао написа из политичког гласила свог шефа и надбискупа Шарића, „Католичког Тједника“. Дошло је време да ми /католици/ одлучујемо ко ће остати у Босни, а ко неће.

   Очевици с много гнушања оцртавају театрални састанак између поглавникова повереника за Дринску бановину попа Божидара Брала и усташког стожерника адвоката др. Виктора Гутића. Тај је стожерник Гутић понио барјак испред свих српских крвопија, као и испред свих католичких прозелита. Иначе тип врло ниско оцењен као адвокат, права срамота своје професије, а поред тога хрватски „домородец“ о чијем се патриотизму не може и не сме да говори у пристојном друштву. Морални и интелектуални монструм. То је све знао и морао знати и поп Брало. Међутим кад је његов шеф и надбискуп могао да јавно грли Павелића у цркви св. Петра у Риму, могао је и Брало да грли и обасипа пољупцима на свечаном сусрету пред публиком – Гутића. Том приликом су се, у измењеним поздравним говорима, називали браћом и дивили се јавно и међусобно својим усташким подвизима.

   Божидар Брало, поред осталих усташких мисија, био је изабран од поглавника за носиоца хрватске експанзије на  С а н џ а к, на  С т а р  и  Р а с, на колевку српске државности и државотворности. О том Браловој мисији донео је сарајевски  Н о в и  Л и с т од 25. јула 1941. на страни 6:

Пријепоље 14 јула 1941. У уторак стигао је у Пријепоље Поглавников повереник влч. Брало. Велика скупина Хрвата муслимана и католика дочекала да је на најсвечанији начин приликом службе Божје у обновљеној цркви на Лиму. Године 1887. сазидали су је војници пионирског батаљона аустро-угарске војске. Црква је била за прошлих режима запуштена. Нико није смио да се раније заузме за уређење цркве. Католички Одбор за уређење ове цркве под претседништвом усташког потпуковника Ст. Јаковљевића намакао је доста средстава и обновио црквицу из темеља изнутра и извана. Тај је одбор позвао Брала да отслужи службу. Он се одазвао у пратњи свог тајника, усташе Рудолфа Зубића, примао свечане дочеке, пролазио испод славолука, примао рапорте двију почасних чета: њемачке и домобранске. Њемачке је војнике поздравио Брало са: Хајл Хитлер!, а домобранце са: За Дом! Њему су у почаст по Прибоју и по Пријепољу виориле њемачке и хрватске заставе. Њега су сачекали грађани са свим војним и цивилним властима, говорници са поздравним говорима и девојчице са цвећем. Муслимани Санџака упућивали су му молбе да увери поглавника о њиховој јединој жељи и нади, да Санџак буде анектован НДХ. Он им је свима и надуго говорио о љубави, која треба да влада између Хрвата муслимана и католика у Санџаку, јер и у љубави муслимана и римокатолика и у другим покрајинама лежи сигурно стоји чврста будућност Хрватске Државе“. „Зато се ви Хрвати, муслимани и римокатолици поштујте и волите“.

   Мањо Ђанђановић – извешћује исти лист истога дана – да изјави одушевљење своје и својих саплеменика одржао је пред Бралом овај говор:

Драги г. Брало! Поздравите нам много г. Накију Хаџића и реците му да ми исто тако као и он волимо нашу браћу католике. Ја ћу као доказ тога купити звоно за ову католичку црквицу и тиме хоћу да почастим вечно пријатељство између католика и муслимана у Санџаку. Ми муслимани вам овде свечано обећајемо да ћемо ову нашу црквицу чувати као и нашу џамију“.

Затим је замоли влс. Брала да он сам то звоно заједно с проф. Хаџићем донесе у Санџак. Брало је – завршује извештај био на ове рећи много узбуђен и обећао је да ће тачно учинити по жељи г. Мање и кроз 15 дана доћи поново у Санџак.

Макар је Божидар Брало поглавников повереник, он овде и у овој прилици наступа као свећеник, целебрант, позван да у обновљеној аустроугарској војничкој цркви отслужи прву службу божју. Као такав би се морао строго и стриктно држати начела католичке цркве о избегавању сваког додидра са иноверцима, али .... како је свугде и увек у овом усташком времену тешко преточено и помешано усташко и католичко тако је и овде у карактеристичним количинама. Заостао сам одуже код овог збивања, по форми комичног, по суштити наказног, да би пружио драстичну слику, како је Брало, типичан претставник усташког хрватског клера потпуно погасио и кршћанску и католичку свест и савест у себи, а до максимума распалио само усташку мржњу. Та усташка мржња па све српско и православно доводи га до тога, да изводи немогућу католичку тираду о братству и љубави верника двију различитих цркава: католичке и муслиманске, скоро у исто време кад тај исти декламатор о љубави, поштовању, и слози муслимана и католика, повикује и понавља оборужан карабином:  С м р т  С р б и м а! И кад даје да се убије 180 Срба и над тим мученичким лешевима и око њих води коло...

   Ствар постаје отужнија кад узме у обзир да ову санџаску тираду изволи Брало као целебрант, а не као поглавников повереник. Нашло се наивних муслимана, у већим количинма, кои су поверовали да католичка црква може да воли муслимане, а није им јасно да је она само сада стекла прилику да се реши Срба, православних и да само чека прилику да проведе своје готове основе у ликвидацији муслимана. Она за све има и времена и – основу.

   Ни поп Брало ни фратар Милановић у Имотскоме нису изузетна свећеничка лица, која су не само давала упуте хрватском народу диљем Хрватске, него команде. Усташки повереник у Крашеву био је фра  А л о ј з и ј е  М и с и л, усташки повереник у Добоју био је поп, жупник др.  Д р а г у т и н  К а м б е р. Било је врло много места у усташкој Хрватској, где су „жупски уреди“ били и повереници и команданти. Свугде где није било усташке интелигенције или заправо, полуинтелигенције. Очито да се ради о надмоћној већини свих места у НДХ. Знам: на целом отоку Брачу, изузев среског места Супетар, прву и једину усташку власт сачињавали су искључиво жупници, попови, а негде би се њима придружили и учитељи основних школа. „Жупски уреди“ су на овај начин држали бар осам десетина усташког територија у својој власти, под својом командом и под својим упутама. На све су мислили, а једно једино су испуштали из својих мисли и рачуна – одговорност. Онда кад се Србе најбујније и најздашније клало командовали су хрватски попови и фратри бар са осам десетина усташког територија и терора.

   Усташки повереник др. Камбер чешће се забележио у усташкој штампи и јавности:

„Стожерник др. Виктор Гутић посетио је 5. VII. 1941. Добој. Поздравио га је повереник Камбер и истакнуо да у њему поздравља најпре Поглавника, државу Хрватску а и нову Европу, којој се прикључујемо“. (Хрватски народ, Загреб, 11. VII 1941, страна 13.)

„Стожерник др. Гутић каже да је у Добоју био задовољен пионирским радом жупника др. Камбера, који неуморно делује и ствара, сретан и задовољан да своје силе може посветити за добро народа и НДХ. Др. Камбер међу осталим оснива убочки дон“. (Из клерикалног Хрватског гласа преноси Хрватски народ, Загреб, 12. VI 1941, страна 4.)

„Др. Драгутин Камбер, жупник из Добоја био је дне 17 јуна 1941 примљен у аудијенцију код доглавника др. Миле Будака“. (Хрватски народ, Загреб, 18. јуна 1941, страна 16.)

   У августу 1941. др Камбер је упутио поглавнику опширно писмо о устанку Срба у Босни и о надирању четника према Добоју. Писмо о устанку Срба у Босни и о надирању четника према Добоју. Писмо је у највећем делу војно-стратешке садржине. У њему су и сви политички пасуси:

Искрено треба признати да смо и ми Хрвати направили, објективно узевши, погрешака, које су устанак Срба у Босни убрзале и дале ми нарочити ток жестине, а у њиховим очима стекли ми извесно морално оправдање, док су за провршнијег страног посматрача прибавиле извесне аргументе против нас .... Сувише им нагло укинусмо веру (протерасмо им попове). Узесмо им доста иметка и побисмо их знатан број, а осталима стависмо сувише јасно да се не могу задржати међу нама као Срби и православни...

Ја нисам нити за равноправност Срба, док су међу нама, али док су међу нама, могу бити грађани другог реда, али ипак морају за њих постојати закони неки, који се морају поштивати и који се самовољно не крше. Не могу они бити изван закона...

Кад се пред преким судом дигне један осуђени Србин па каже: „Не поричем да сам крив. Дошли су четници па казали: људи што чекате? Укинули су нам веру, отимају нам иметке, припадамо по свим рекама кривњом и без кривње, па дигнимо се да и ми издигнемо или да себи приборимо колико могнемо! .... Што ми можемо који слушало него да помислимо: И ми би се бунили на вашем месту!

Ја знам, господине Поглавниче, да су они нама колективно и појединачно много скривили, а знам и то да су непоправљиви непријатељи наше државе па и ексистенце, али наглашујемо да и Срби који мене познају својим заклетим противником...

... Далеко је од мене, господине Поглавниче, да се утварам, да имам рецепт за решење српског проблема. Кад бих га имао био би највећи доброчинитељ хрватског народа...

... прелази на католичку веру заплетени су свакаквим бирократским претљанијама. Треба жупницима у тој ствари дати шире могућности, јер ипак изгледа, да кога прелазом на католичку веру пребацимо с ову страну барикаде, да мора остати међу нама, ако и не због уверења, а оно ради бивше субраће и њихова осећања према њему. Тако ће бар бити у врло много случајева. Драги наш Поглавниче! Ја у Вас верујем. Настојим да разумем Ваше потешкоће, па желим да макар мало допринесем. Ви ако можете да дођем на усмени и потајни реферат, наредите нека ми то из Ваше канцеларије јаве.

                   Дубоко Вас поштујем и поздрављам: За Дом спреман

Др. Камбер с.р.

   Ово јасно и искрено писмо искрено тумачи жеље, планове и основе католичке цркве у Хрватској за НДХ и уз НДХ: Ослободити се, уз сваку цену, православних Срба из НДХ.

   Суптилна је диференца између  к о м а н д е  и  у п у т а. Није чудо што су многи „врхунски уреди“ заменили упуте са командама. У тешким и крвавим збивањима једва ће се моћи да осети чији је удио у злу јачи: оних који су извршавали злочине или оних који су давали упуте за та дела.

   За илустрацију неколико само усташких збивања, а по упутама „жупских уреда“:

„Усташе је у Грачацу водио  Ј а к о в  Ш и к и ћ, сељак без занимања. Скупио је око себе 150 највећих крвопија, пљачкаша и зликоваца из Грачаца и још из три села око Грачаца. Најгори су били они их села Гудуре. Остали су сељаци из Јавора и Кнежева. Можда они не би били починили толико зла, да с њима нису били Гудурани. Говорило се по Грачацу, а и другде, да ни Шикић не би био у стању, да сам заснује и проведе толике несреће, да није стајао под упорним упливом домаћег жупника. Ја тог жупника знам само по виђењу, али му не знам ни име ни презиме (Иво Никшић). Знам само да је, по изгледу, ружан човек, а по његовим упутама Шикићу, мора да је душевно још ружнији. Жупски је двор мио сталним усташким центром и за целога времена злочиначке усташке владе над Грачацом и околином. Поред католичког жупника опћенито се убрајало, а и убраја, у духовно вођство Шикићеве банке још и два брата Остермана: трговац Ђукица и његов брат. Они су оптужили, али су они и дојављивали оптуженим да су оптужени и онда за награде интервенисали. Крваве би хонораре примали у динарској валути и у роби. Чини се да им је била милија роба од валуте, јер се код њих, наког извесног времена оваквога пословања, накупило ништа мање него два магацина пуна сваковрсне робе.

Чула сам да је усташки злочинац Шикић погинуо у борби у Винковцима. Крвава су се усташка збивања у Грачацу одвијала овако:

Шикић је наступио са својом бандом још 12. априла 1941. Упао је у магазин на станици и опљачкао га. Ту је и тако наоружао своју банду и одмах кренуо од станице у место Грачац, где се тога момента одржавао сајам. Ту се Шикић са својима појавио међу светом на сајму, грачачки су Срби знали шта им се спрема. То им је потврдио и жандармериски командир, који је преломио сабљу и бацио је према магацину. Срби су ушли у жандармериски магацин, узели тамо оружје и наоружали се. Та је околност изненадила и уплашила Шикића, па се повукао са својима. Срби су по ноћи остали господари Грачаца: пуцали су а у ноћи поставили и страже. На жељезничкој су станици скинули и растргали усташку заставу.

Сутрадан, у недељу 13. априла стигли су морнари из Обровца а скоро одмах за њима и Италијани. Дошло је до мањег сукоба. Морнари су се повукли, а Италијани пошли даље. Цио један дан Станица је била сама и небрањена. Тога се дана у теретном камиону довезао на станици Шикић с Антуном Павичићем. Зашли су у Драгичевића бараку и тамо нашли неку девојку чије име не знам. Покушали су да је силују. Били су пијани. Господарици је бараке успело да пијаним и надраженим усташама отме, заправо да сакрије девојку. Затворила ју је у орман па уверавала и уверила усташе да је побегла. Шикић и Павичић изађу очито: да траже даље побеглу девојку. Док се ово збивало, неки Далматинац, чије име такође не знам, одвезе се у Обровац по карабинијере. Они су ухватили Павичића и одвели са собом у Обровац. Путем су га силили да гази своје усташке значке, а и другачије су га кажњавали за онај покушај силовања.

Од ових дана па све до аугуста месеца Грачацом влада Шикић и његова усташка манда, а по упутама католичког жупника, око којега су се стално купили. Они су најпре, под претњом смртне кадне, одузели оружја од Срба, а кад су их разоружали, почели су једног по једног да затварају. Око 50 су одвели у Госпић. Кад су у истом месецу Италијани посве напустили Грачац, отпочеће усташе са опћим покољем Срба. Оне из села око Грачаца довозили би и затварали у кућу свештеника Милоша Мандића. У тој би их кући најпре свакако мучили: неке су чак у врелој води парили. Српкињи Даринку, иначе гојазну женску, убили су, испекли на комаде, па скували и дали Ссрпкињама жетелицама за ручак. Силили су жетелице да једу, истичући да је то месо Српкиње Даринке ... У то је време Шикић издао наредбу да српске девојке пожању пшеницу са српских њива а жито да донесу усташама. Те и такве жетелице присиљавали да једу месо своје српске сестре. Сувишно је напомињати да се с тим бедним жетелицама збивало свашта. Бивало је све и управо оно што се сетио ма ко од тих претставника хиљадугодишље културе дириговане из месног жупског уреда... Усташе су побили много тих трагичних жеталица. Спасене од надошлих опет Италијана и данас су живе.

Село  Ш т и к а д а  пред једним упадом Шикићеве банде опусти. Осташе у селу само старо и нејако, а остали се посакрише иза грмља и по кукурузима. Чикић пошаље за одбеглима поруку: – Опремите се, идемо на крштење! Најпре старци повераваше да се ради само о прекрштавању, а онда по порукама увере и одбегле. Свет се врати у село. Усташе их поведу, али их не поведу цркви него јамо Бари. Тек сада, кад је село разабрало о чему се заправо ради, наста јак плач и јаук. Јама је била опкољена жицом, бодљикавом жицом. Усташе сташе да нагоне село и преко жице и у јаму. Нагонили су чак и хицима из пушака. Коначно су усташе затрпали јаму. Ту је нашло смрт 380 мушкараца, жена и деце. (Из исказа удове Милеве Баџа, избеглице а пред сплитском одбором за помоћ српским избеглицама.)

Пред истим Одбором у Сплиту навела је госпођа Стефанија Мухочиновић, супруга грунтовничара у Грахову у своме исказу:

„Католички жупник у Грахову водио је и командовао свим усташким акцијама у Грахову. У три наврата одвезали су усташе по пуне камионе Срба. Први су пут одвезли 12 Срба и попа из Црног Луга, попа Дрка и једног заклатог дечака, који је био стрпан у врећу. Други је камион одвезао 24 Србина. Одвезли су их непознато куда, али се од одвезених више нико није јавио жив. Кад су српски устаници 29. августа те исте године ушли у Грахово, убили су међу првима католичког жупника, очито сматрајући га духовним вођом усташа и надахнитељем усташких злочина у Грахову“.

   Инж. Светозар Бабац исказује:

„Настао је расап југословенске војске у Мостару, где сам се нашао као резервни официр. Повлачио сам се према Вргорцу, где ми је била служба и породица. Ишао сам у омањој групи. Сретоше нас усташе и затражиле исправе. Погледали би само у војничку буквицу и кад би у њој пронашли да је вера означена као српско-православна, одмах би таквог војника одвајали, а друге би пуштали. Нас српско-православне вере доведоше у недовршену зграду школа на десетом километру од Мостара према Читлуку. Ту смо проживљавали неописиве часове муке и страдања. Одводили би једног по једнога вани на двориште. Могли смо да гледамо на то двориште смрти, где би наше другове довели у дно дворишта, прислони уз нека врата и убијали из плотуна. Уз то смо могли видети на доришту много сељачког света доведена овамо, да ужива у српској смрти. Међу светом видо сам више фратара и сви су имали на очима наочаре са црним стаклецитима. Они су прилазили од групе до друге групе сељачке и свакој су нешто живо тумачили, објашњавали ...

Такви фратри са црним наочарима ме прате, сретају и предусрећу на целом путу. Они су главне личности у овом усташком времену и у овом усташком крају. Њима се пријављују, њима се подносе извешћа, а од њих се примају и наређења. Они се и држе као главна лица и главни актери. У тим данима, а у оном је крају време било облачно и хладно. Све је најаваљивало снег, али снег ипак није падао. Ничије, па ни не знам како нежно и осетљиво око није тремало да се заштићује с црним стаклом ....“

   Саобраћајни чиновник на станици Каштел Стари Миљенко Петровић истиче у свом исказу још једнога фратра с црним наочарима. То је по усташком злу добро познати фратар др. П е т а р  Б е р к о в и ћ, жупник у Дрнишу:

„14. априла 1941. у 11 сати носу ушао је у страничну канцеларију фратар Берковић с четворицом пратилаца. Био је обучен као какав претржац марве. О рамену му је наша војничка пушка, а џепови су му пуни бомба. Поздравио ја шефа станице и рекао: Побили смо се са српском војском, која је ишла од слапова Крке преко Дрниша. Радиле су пушке и бомбе. (Ти се фратар инстинктивно маши по џеповима и опипа бомбе.) Морали смо да узмакнемо. Та  ђ у б р а д  иде према Сплиту, а и ми идемо према Сплиту по наше људе да их помлатимо.

Кад је фратар ушао у канцеларију носио је у руци црне наочари, а кад је изашао ставио их је на нос, макар је било већ иза поноћи...

   Ова два сведочанства о фратрима са црним наочарима доказом су да су фратри у јужним крајевима НДХ упућени да се скривају и максирају на усташким подвизима или су се сами сетили да су тако увек раније и чинили прави претставници католичке цркве, кад су изводили крваве политичке основе. Било прво било друго, ти су црни наочари остатак раније, лукавије, опрезније праксе католичке цркве, која није радо дозвољавала да је неко ухвати на делу. У Хрватској су људи ове цркве међутим теже дегенерисани, па се ови црни наочари појављују као комичан анахронизам, а крваве руке католичке цркве ломатају посвуда и голе и окрвављење. Овај је покушај маске одвише ситан према големој голотињи јавних и отворених злочиначких и крвавих захвата, а још к томе уз хвалу и самодопадна признања о извршеним злочинима.

   Међутим и у овим истим крајевима, где су се појавили фратри са црним наочарима, огромна већина одбацује сваку маску и без икакве камуфлаже издају команде и дају упуте „хрватском народу“ што ће даље радити. Онако отворено, јавно и суверено као што наступа и ради фратар Милановић у Имотскоме, ради и фратар декан у Метковићима фра  В л а д о  Б и л о б р к. Он поред упута даје и готове спискове лица, која треба побити. То исто и на такав начин чини жупник у Рогозници код Омиша. Дон  Д у ј е  Н а з о р тура у шаке месним усташама списак лица која треба побити и уверава усташе да је то потребно да касније не би били на сметњу. На истом је послу био и дон Ц о ц е у Трогиру и више „жупских уреда по Каштелима код Сплита. Макар у тим крајевима нема Срба, али тамошњи су „Жупски уреди“ мишљења, да са Србима има да нестане и свих Хрвата србофила. У самоме Сплиту, у оном мало усташких дана, грађани су имали прилике да виде чувара сплитског хрватског пантеона фра А г о с т и н а  Ч е с в о л у, гвардијана самостана св. Фране на обали како опасан револвером и под кишобраном предводи усташку патролу да хапси Србе и србофиле. Грађани знаду да је главни усташки стан у самостану на Доброме, а касније, за окупације, да је самостан на Пољуду, главно састајалиште и збориште усташких Сплићана, које предводи бивши запослени Мачекове Грађанске Заштите у Сплиту Марио Риги. То је оно исто лице, које се пожурило у Шибеник да моли Италијане да би што пре стигли у Сплит, у коме да је опасно због пролаза многих југословенских официра и војника, који би могли образовати какву борбену формацију и угрозити Сплит.

   Једна од првих упута, што су је „жупски уреди“ давали „хрватском народу диљем Хрватске“, свакако је упута у значење и у последице проглашења НДХ. Ову су, упуту давали сви с много заноса, с много радости и славе. То су чинили с неприкривеним одушевљењем као о свом делу и о свом успеху. Обилазили су пријатеље, заустављали знанце и обасипали их великом радосном новошћу. Свој „хрватски народ“ упутили су чим су пре могли и на начин, којим су најбоље могли. Они који су имали радио апарате учинили су одмах. Тако је самостан св. Фрање на обали у Сплиту већ 10. априла, дакле у часу кад је Кватерник прогласио НДХ имао на прозору радио звучник и на тај начин објављивао многобројним шетачима по сплитској обали тај „велики историјски час“. Друга „жупски уреди“ који нису имали ни радио звучнике ни шетаче, имали су трећи већ дан прву недељу и ускрс. Тај је ускрс био поред осталих реткости и чуда, што их је имала католичка црква у усташкој Хрватској и то чудо – имала је једана ускрс без Христа. Приредила је једну прославу Христова уз потпуно искључење Христа, његове личности, мисије, муке, победе и ускрснућа, са све прославне ускрсне приредбе. У тој се ускрсној недељи срео клер и ускрс са католичким верницима у Хрватској по црквама. Колико је том клеру стајао не срцу успех усташтва, открио је сам том приликом у пуној мери. Клер је по свим црквама објављивао „велики“ догађај а не онај догађај који је изненадио, кажу евангелисти, римску стражу, две Марије и још неке пријатеље око Христова гроба, него догађај проглашења НДХ. Тај је клер овај догађај формулисао као „ускрснуће Хрватске“. Говорили су искључиво о томе и о таквоме ускрснућу. Никада, а в ројатно и ниједан од њих није се ни занио ни одушевио ни тако триумфално у усрксном јутру објавио Христово ускрснуће, као што је у екстази, која је била слична хистеричним крицима славио то трагидно „ускрснуће Хрватске“.

   Пред очима су ми бројне исповести и сведочанства о тим и таквим ускршњим прославама по католичким црквама 13. IV 1941. Сва та документа оцртавају једну те исту стварност, а она се састоји у следећем:

1. Целокупни је клер у екстази поздравио усташки успех.

2 Тај је клер усташки успех једнодушно и једногласно пред својим верницима приказао као дело божје, као божју награду за муке, невиље, за молитве и за побожност Хрвата.

3. Сви су „жупски уреди“ тумачили народу, да је др. Анте Павелић божји човек његов изабраник, коме је Бог наменио ту част и срећу да изврши његову вољу и донесе побожним и верним Хрватима награду и сатисфакцију.

4. Др. Анте Павелић је приказиван као главна личност у овоме „ускрснућу“, што га тај дан католички клер објављивао својим верницима. Њему је одана слава, признање и пуна благодарност. О Павелићу, о његовој личности, делу и успеху говоре сви делови проповеди у овој ускршњој недељи, Христа није нико спомињао на сам дан Христова усркснућа, него је управ на тај дан он био потпуно искључен из свих цркава у НДХ. Уместо Христа обожаван је Павелић и као да су тог ускрсног преподнева изгарала све свеће, димио тамјан из свих кадилница, брујале оргуље и звона, кликтале проповедионице и проповеди у пуној скали понова у част Павелићу. Христа није било нигде, осим, можда, на истакнутим распетим крстовима, па по сликама обешеним и насликаним на црквеним зудовима, а да ли га тамо приметило неко побожно око, није много веројатно. Али, ако га је нечије око тамо зуапазило, могло је да види само то да је насликани Христ, макар скучен и забачен, ипак увучен у Триумфалну поворку овог новог „творца“. Ускрситеља“, чију су бучну прославу обвијали по свим католичким црквама у НДХ усташки попови и фратри.

   Христу је тога дана била отета прослава и ускрснуће, да се уведе прослава Анте Павелића и његовог „ускрснућа“ Хрватске...

   Не знам да ли се тада и да ли се тога дана у свим тим католичким црквама у НДХ нашао и један једини Неверни Тома, који би посумњао у то ново „ускрснуће“ и који би шануо: Не верујем док не ставим свој прст... – на потпис света да је Хрватска уистину – ускрснула...

   Исповести и сведочанства бележе многобројне експекторације занешених проповедника. Да не одуговлачим наводим због илустрације само један једини пасус из проповеди, којом је славио такав ускрс без Христа жупник у Жежевици-Орју, у крајишкој опћини, дон Станко Кадијић:

„ОНАЈ ЛОПОВ, РАЗБОЈНИК КОЈИ ЈЕ УКРАО ХРВАТСКИ НАРОД И КОЈИ ЦРКАО У МАРСЕЉУ!.... Дон Станко је при томе огорчено, презриво и врло гласно пљунуо с олтара у страну. Присутни, браћо Шкеро, сведоче, да је жупник код сваког спомена, било Краља било Југославије, стално презриво и гласно пљуцао а да у читавој проповеди доследно никад није спомену Павелића, а да пред његовим именом није уметнуо атрибут: Свети. Исто је тако у проповеди испуштао Павелићево презиме, па га означивао само са:  С в е т и  А н т е, свети Анте Павелић, који нас је ослободио од Срба ....“

   Не сматрам потребним да документујем то парадоксно ускршње збивање по католичким црквама у НДХ дне 13. априла 1941. Знам да је верницима по тим црквама живо остало и упечатило се у помети то ускрснуће без Христа. Они су за осетили, они су имали више побожности и више љубави према Христу од својих пастира па су и проговарали... Они су издашно казивали што је било по црквама и како је било. Била је одлична прилика, да сви „жупски уреди“ лако и ефикасно изврше и предаду „хрватском народу диљем Хрватске“ прву упуту. Прва упута је прослава проглашања с нагласом да је то чин божје награде за муке и молитве Хрвата, да је Бог ту награду дао по делу и рукама Анте Павелића, угодника божјег или како рече, нипошто осамљени дон Станко Кадијић, свето Анте Павелића.

   Још пре тога дана, тога истог дана, и у данима иза тога дана: радили су „жупски уреди“ брзо, сигурно и успешно. Давали су посвуда у путе, свакакве упуте.

   Поп дон  И л и ј а  Т о м а с, жупник у Клепцима код Чапљине у Херцеговини, заклети усташа, ватрен борац и анђеоска душа ... Таквога оплакује С а р а ј е в с к и  Н о в и  л и с т дан, два иза како је овај раздражени поп примирен и јустифициран од „четника“ у Клепцима у пролеће 1942. Неког су дана стигли тамо – каже онај сарајевски лист – четници, да потраже и да се одуже попу Томасу за његова дела. Поп је био свестан што га чека. Да се отме царству небескому, за које је толико радио, према његовим лажним хвалама, па да се задржи у краљевству од овога света, за које је излио тако много презира и омаловажења у својим проповедима, побегне пред четницима – у гроб и сакрије се. Бар је био толико брз и муњевит, да је, у тој брзини у оној ноћи, Дон Илија поломио ногу. Ни то да није спречило да увуче у такву ногу и отешчали главу у гроб. Нашао је још к томе његов жупљанин и прокаже у гробу храброг усташког првака. Оно што је даље било следило је побожну католичку, а понешто и ону другу, муслиманску, публику оног сарајевског листа. Ону исту, и једну и другу публику, која се није никад ни потресла, а камо ли следила ни над дон Илијиним језама ни над језама свих и многобројних Дона и Фра-а.

   Веродостојни сведоци и очевици исказују о дон Илијиним делима за свету римокатоличку веру и за Независну католичку Хрватску:

Жупник, у Клепцима дон Илија Томас јавно командује једним херцеговачким усташким сектором. По њему обилази оружан пушком, револвером и бомбама. Он издаје упуте у форми наређења препреденим усташама, да му сакупе све православце из села Клепаца, Лознице, Пребилова и Тасовчића и да им саопће, да им је остављено на избор: у смрт или у католичку цркву. Они, који изабраше католицизам бише по дон Илији уведени у католизицам, али уз необичне околности. Дон Илија, након што је помножио католичку цркву с људима с ножем под грлом, држи проповед и у њој између осталога изјави: „Ви беле овде (католици) видите да ови црни гавранови који су с леве стране (православни тек уведени у католицизам) желели бу да буду и бољи и белији од нас, али им то неће успети. Тек. Можда и једно, ако данас дођу на састанак у црквену кућу и саслушају проповед“. На овај је начин окупио дон Илија на једно једино место све преостале православне из четири села. Кад су нови католици ушли у црквену кућу, нису дочекали проповед, него усташе, које је дон Илија упутио, што имају даље радити. Усташе су брзо поубијали све, преваром сакупљене Србе. Подвлачим сличност преваре дон Илијине с оном дон  К р с т е  Ј е л е к и ћ а  с православним светом у Трибњу, а и сличности упуте тих двају „жупски уреда“.

   Метковачки жупник, декан фра  Б ј е л о б р к даје упуту, да треба побити све православне. Овај „жупски уред“ јавно поручује православнима:

„Џабе вам се покрштавати, кад чемо вас ионако све побити!“

Њему се може узети као олакотна околност, што осуђеним на смрт није бар осрамотио образ ни оптеретио савест комедијашким отпадништвом од православља и прилажењем католицизму као што је радио дон Илија Томас у Клепцима. Оно је свакако отежујућа околност што је састављао спискове оних, које треба побити, па које се заиста и поклало.

   Бјелобрк је у једној ствари био радикалнији од својих свећеничких колега, а то је, што се на његовим списковима налазилоне не само Србе православне вере, него и Србе католичке вере (као н. пр. др. Боснић и други, који су убијени заједно са 400 Срба). Тако је он ценио Хрвате, југословенске националисте. У тој оцени у оним данима, садржана је пуна истина и тачна инуиција. У тим данима више није било заиста ниједног Хрвата, југословенског националисте, који се није осећао Србином и брисао са себе сваки траг хрватству, а само се случајно још водио у књигама међу припадницима католичке цркве...

   Гласови, вести, што су стизале из НДХ, онда у појединостима непроверене, али у суштини потврђене, кршиле су у томе малом броју честитих Хрвата и хрватство и католицизам, односно последње трагове и остатке и једног и другог у оним свестима и савестима. Стварност је брвила све илузије, а усташка проза сваку затеглу поезију ранијих декламација. Стварност је била језива, крвничка, људождерска:

Нашице: по упути патра  С и д о н и ј а  Ш о л ц а  усташе су одвели православног свештеника Ђорђа Богића изван града, мучили га најстрашнији начин, ка после још живоме разрезали су груди и извадили срце.

Градина: Католички свећеник  К а р л о  Л у к а ч, зачетник је свих прогона Срба у месту и околини. По његовом наговору дивљачки су мучени и убијани Срби. Његова је заслуга да су управо сви католици тога места учестовали у прогону злостављању.

Кукуњевац (срез Дарувар): По његовом и по упутима „жупског уреда“, усташе су покупиле све Србе, стералих у цркву и тамо све мушке старије од 15 па до 60 година извели у црквену порту и ту их поклали.

Славонски Брод: Католички катехета  Д р а г о М а р ј а н о в и ћ већ 10. априла 1941. иницира крваву акцију. Православне Србе хапсе, батинају, убијају и мртве бацају у Саву. У целом срезу похапшени су православни свештеници и одведени у логор, где су мучени и тучени.

Загреб: У загребачком срезу истакао се као активан прогонитељ Срба жупник из Сибиња, о којем је већ било говора М и х о в и л  П р а с к и ћ, који је био у рангу усташког пуковника.

Бјеловар: Катехета  М а т о  П а љ у г а  води жупнике и фратре који се нису сустезали од никаквог прогона људи, жена и деце. Било је случајева да су попови и фратри активно учествовали у прогањању и клању.

Крижевци: У своме срезу прогоди Срба били су необично окрутни и крвави. Истакли су се поред Виктора Томића, вође усташког одреда, који је ретком крволочношћу убијао Србе у масама, истакао је др.  Т о м а  С е в е р о в и ћ, каноник и цио унијатски каптол, па католички свећеник  Н а ђ и Ј о с и п  Б а ј а к. Сви су они харангирали католичке масе да потуку све православне.

Коњиц: Поред усташког логорника дра  З в о н к а  Ј е р к о в и ћ а  у прогонима и убијању Срба истакао се католички свећеник  М.  К р п о.

Тузла: Католички свећеник, катехета на гимназији у Тузли др. Д р а г а н  Д у ј м у ш и ћ  био је повереник усташког логора и главни саветник у свему што се предузимало против Срба. Фрањевци су радили с њиме и паралело с њиме. Уз то се још истакнао у злу жупник  Т а д и ј а  М и х а ч е в и ћ, који је са Рудолфом Матернијем и Фрањом Липолдом давао упуте за све прогоне проведене у Лукавцу. Активан усташа био је и католички богослов  М а р и ј а н  П е р и ћ, који је лично учествовао у мучењу Срба. Жупник Михачевић преузео је начелништво усташке опћине у Лукавцу иза како је смењен др. Људевит Јуринац, који се није слагао са прогонима Срба.

По упутама ових „жупских уреда“ извршена су сва усташка зла у Тузли месту и у срезу: прогони, мучења, убиства затварање православних свештеника, одвођење у логор у Цапраг, запљена њихових имања, расап њихових породица. Коначно је проведена пљачка владичанског двора и канцеларије црквеног суда. Владици зворничко–тузланске епархије господину Нектарију однели су усташе, све инсигније, крстове, панагије, намештај, књиге, одела, готовину, вредносне хартије, живеж и друге ствари.

Рума: Духовни вода прогона у срезу Рума био је жупник из Хртковаца  А н т у н  М и ј а к о в и ћ. Из града и са села у срезу одведени су безбројни Срби у логоре. Масовно се убијање Срба врши непрекидно по покретном суду, коме је на челу Томић. Православно свештенство или је похапшено или се разбежало. Све су православне цркве затворене.

Удбина: Овдашњи „жупски уред“ поп  М а т о  М о г у ш, много истакнути крвопија православних дао је упуте за убиства, пљачку и истребљење и јавно тим усташким актерима обећавао одрешење од греха. Његово је зло коначно уплашило и самога њега, па је поп Мато Мугуш побегао од места својих злочина и сакрио се у Загребу.

Слуњ: Првак међу инструкторима усташких злочинаца био је „жупски уред“ из Ваганца, па жупник  П е р о  Ч и р г и ј а из хрватског Благаја. Остали су „жупски уреди“ у толикој мери харангирали против православних Срба да је дошло до масовних убијања. Међу хиљадама убијених, убијен је и православни свештеник Сава Полић из села Маљевца заједно са женом. Заклали су ножем.

У самој православној цркви у Великој Кладуши заклано је преко 400 људи. У месту Вељуну ухапшен је православни свештеник Бранко Добросављевић са сином Небојшом и још 600 Срба. Пред очима оца свештеника убили су усташе сина Небојшу, а оца натерали да чита опело свом сину. Након тога су и оца убили.

Глина: Католички жупник у Глини Ж у ж е к има највише заслуге за језиво убијање у Глини, а тамо се збило ово: Најугледнији Срби у Глини, и у околици похапшени су и позатварани по разним зградама у Глини. У Глини су доважани Срби камионима и из околних срезова па затварани у зграду среског суда и у православну цркву. Кад су све зграде напуњене затвореним Србима, отпочело је убијање у православној цркви, да би се направило места новим хапшеницима. Највеће је клање извршено од Видовдана 1941. године до 2. августа исте године. Клање је вршено увек на тај начин да је по неколико стотина затварано у православну цркву и под надзором усташког официра Јосипа Добрића и Михајла Цвитановића и других усташких официра, који су стајали на уласку цркве и проматрали клање.

Клање је почимало сваке ноћи у 10 сати. Црква није била осветљена, него су били одређени усташе, који су електричним џепним лампицама осветљавали простор. Усташе су клали Србе ножевима по врату или су их ножем ударали у груди гађајући срце. Жртве без оружја, браниле су се ногама и рукама, али им је таква обрана одвише слабо помагала, јер су њихови крвници били оружани до зуба. Клање је трајало редовито од 10 часова у ноћи до 2 часа иза поноћи. За све је ово време у цркви била ужасна гужва и неописиви јауци жртава као и мрске псовке крвника. Тај се ужас разлевао цијелом Глином. Поклане Србе износили су усташе и бацали их на камионе па одвозили у реку Глину. Овако је клање вршено осам пута, у православној цркви у Глини. У времену покоља у цркви мале Госпојине, усташки су официри одводили из најугледнијих српских кућа и девојке и младе жене. Све су одведене силовали, а многе након силовања – поубијали.

Католички жупник у Глини Жужек одавна, нашироко и систематски распаљивао је мржњу на све што је православно, српско и југословенско. На томе је послу био упоран његов сарадник глински адвокат др. Пук, па католички сениор, хирург и шеф месне болнице др. Шиме Цвитановић. Кад је стигао овај усташки моменат, жупник је ово учио да се стари разабуктани пламен мржње претвори у разорни пожар. На другом је месту истакнуто и у „Равној Гори“ забележено, да је идеју за клање у цркви у Глини дао гвардијан фрањевачког самостана  Ч а с т и м и р  Г е р м а н. Остали жупски уреди нису ништа препустили да покрштају остатке српског живља иза ових и оваквих покоља.                Опузен: Дон М а р т и н  Г р у д е л и – В е л а г а присуствовао је масовном покољу Срба у овом месту, где је он жупник. Након покоља жупник је усташким крвницима приредио обилату гозбу. Частио их је вином и печеним јањицима. Жупник је Гудели учествовао и гозби.

Ови су покољи извршени у Опузену на Неретви, а по упутама метковачког декана фратра  В л а д е  Б ј е л о б р к а. Упуте су даване у форми спискова. Из Метковића је доведено десет Срба а из Чапљине и околице још 390. Заклани, а неки међу њима и недоклани бачени су у реку Неретву. Река је тада, текла мутна и крвава, а телеса су спрких мученика пловила реком као брвна за поплаве.. Река их је доносила и до мора. Видели су их морнари на паробродима и они под једрима. Много се тада по оближним хрватским и католичким крајевима говорило и о мученицима и о дон Гудељевој гозби, али се не може рећи да се по оближним хрватским и католичким крајевима потресла и ражалила било Хрватска, било славенска, било кршћанска било човечанска савест. Било је трезвених изузетака који су трнули јаче над последицама него над чињеницама покоља. Било је необично мало изузетака који пустише и сузу и уздах над оваковом смрћу браће, мученика. Већине огромна она већина, као да је певала у хору, којим су дириговали хрватски попови и фратри;

                   Гледај, Стипе, озго са небеса,

Што се ради од српских тјелеса...!

   Стипе, кога зазивају ови стихови, то је Радић, Стипе Радић, а усташама уопће, а онима у мантијама напосе, било је много до тога да нагласе да је Радић њихов вођа и учитељ, а они да остварују његову политику... Није ми успело да истражим ни аутора ових карактеристичних вераса ни тренутак њихове генезе, али сам их слушао и забележио у данима покоља ....

   „Жупски уреди“ су свугде и свагда у акцији. Дају упуте, издају команде. Фра  И в а н  К р с т и ћ  сињски фратар, присуствује и даје упуте кад се баца 82 жива Србина у јаму. Дон  Р а д е  Ј е р к о в и ћ  је сарађивао у подвизима по упутама метковачког „жупског уреда“ фратра Бјелобрка. На упутама жупских уреда сарађивали су још фра Т у г о м и р  С о л д о, капелан у Чапљини, фра А н д р и ј а  Ј е л ч и ћ исто у Чапљини и око Чапљине. Истакао се и дон Ј у р е  В р д о љ а к, жупник Студенаџа. У упутама био је издашан дон Н и к о  Д е л и ћ, каноник у Макарској. Фамозан и међу усташама по насиљима, усташкој силовитости и бахатошћу у користољубљу и србождерству бијаше жупник у Виску, дон М а р и н  Б а д и н, рођен у Каштел Староме. Он је у олтару прилазио с пушком, а с пушком и са усташама, које је сам окупио и водио, утеривао је неутеране заостатке редовине (жупљанских подавања жупнику). У многобројним колима превезао је својиме и Каштел Стару, на тај начин утерано и прикупљено богатство. Чини се да након тих дела није се осећао сигурним у Биску, па је напустио жупу и преселио у Загреб, где је обдарен усташком службом. Загребачке су новине објавиле да се у месецу јуну 1942. венчао с неком госпођицом...

   Можда би се некако могле да разумују конспираторске упуте по просторијама црквено-религиозних удружења и организација, али шта да се каже о упутама датим по црквама и са олтара као што су ове:

Ливно: др. Срећко Перић, фратар у Ливну, ранији католички жупник у Нишу, проповеда с олтарта, да Србе треба све одреда поклати, прву његову сестру која се удала за Србина. После покоља он ће све одрешити од греха, јер убиство није грех, ако је извршено у интересу католичке цркве.

И заиста срез ливањски страховито је пострадао. Неколико хиљада Срба: људи, жена деце зверски је мучено и побијено најсвирепије. („Равна Гора“, год I, бр. 4 од 10. марта 1943.)

Каштел Нови код Трогира: У данима најсвирепијег клања Срба по теренима НДХ, одвија се погреб у овоме месту. Овде је жупник дон  Ђ а н и  В у л е т и н, давни истакнути франковац, па усташа. Износе мртвога из куће. Док носачи износе мртвачки сандук, једноме од њих попузе нога на степеницма. Фабијан Марић, коме је попуза нога, нерасположен и љут због те неприлике, нешто гласно опсује.

– Не гријеши, бештијо“, повила на њега присутни жупник Вулетин, Мирићу овај јавни укор пада тешко на срце. Он зна какве гријехе и злочине изводе попови и фратри управ у то време по НДХ, па узврати попу:

              Убијати и убити је грех!

              Није грех убити, него је грех бештимати (псовати), одвраћа сместа, спремно жупник Дон Ђани Вулетин. (Више присутних).

   Огулин: И в а н  М и к а н, жупник и зачасни каноник у Огулину, предводи у крвавом терору заједно с Јурицом Марковићем великим усташким жупником. У затвору окружног суда у Огулину било је стотинама Срба. Жупник Микан дневно обилази затворе и лично воловеком жилом немилосрдно бије Србе, грдећи усташе како су нехатни на том послу. Наређује да се српски манастри Гомирје опљачка до голих зидова, а усташе су то савесно извршили. Манастирско је братство, по његовом наређењу, одведено у логор и побијено.

   Брчко: Фра  А н т о  К л а р и ћ, жупник у Трамушници, организовао је у свом селу усташке одреде и са њима крстарио по српским селима хватајући Србе где је стигао. Одводио их у своје село, затварао у једну шупу и тамо држао данима без јела и пића, мучећи их зверски лично и уз помоћ својих усташа.

   Книн: Фра  В ј е к о с л а в  Ш и м и ћ, фратар из манастира у Книнском пољу, лично је клао Србе.

Нашице: С и д о н и ј е  Ш о л ц, фратар фраљевачког манастира у Нашицама вршио је терор насилног покатоличавања Срба. Читава српска селиба била су по његовом наговору депортирана, јер нису хтела да промене веру.

Костајница: Гвардијан самостана стајао је на месту кад су усташе клали Србе и бацали их у Уну. Гвардијан их је све подјаривао и потстицао на покољ.

Славонски Брод: Католички свећеници   Ј о с и п  Г у н ч е в и ћ  и  Д р а г у т и н М а р ј а н о в и ћ  вршили су функције полициских органа и наређивали да се Срби хапсе, муче, убијају, а томе су и лично присуствовали.

Глина: Г е р м а н  Ч а с т и м и р, гвардијан самостана у Чунтићу руководио је масовним убијствима Срба. Његова ја идеја била да се кроз неколико ноћи кољу Срби у православној цркви у Глини.

Е у г е н  П у ј и ћ, католички свећеник у Херцегнови, лично је заклао камом православног свештеника, свог колегу у селу.

Истицали су се давајући иницијативу за клане и прогон Срба или у присилом покатоличавању Срба: католички капелан у Петрињи, жупник из доње Долине среза Босанске Градишке, жупник из Дивуше среза Двор,  А н т е  Ђ у р и ћ, један фратар из Карловца, жупник Ј о с и п  А с т а л о ш  из Даља, жупник М а т е  М о г у ш  из Удбине, жупник из Брбаског, жупник др. В и о л и н и  из Брчког, катехета   С и л в е с т а р З у б и ћ из Вуковара, жупник Ј о с и п  О р л и ћ из Суње, жупник из Ловинца, фратри из самостана у Суњу, жупник  Ф р а њ о  М а т и ц а  из Нове Градишке. („Равна Гора“, год. I, бр. 4 од 10. марта 1943.)

   „Жупски уреди“ нису редовито сустезали ни хвале ни признања усташким крволоцима за њихова крвава дела, којим су „чистили“ НДХ од Срба. Што јачи крволок и теже крволоштво, то јача хвале и јаче признање. У овоме погледу карактеристичан је овај случај:

Бања Лука, 19 августа 1941. Пре неколико дана напустио је стожерник др. Виктор Гутић Бања Луку, одлазећи у Загреб, где треба да прими нову дужност коју му је поглавник одредио. Уочи тога дана приредила се сва хрватска друштва и многобројни пријатељи стожерникови опроштајну вечеру у врту стожерникове куће. (Наводе се гости и говорници опроштајних говора).

Др.  Н и к о л а  Б ј е л о г р и в  и ћ, жупник, позравио је у име жупљана такођер стожерника Гутића у назвао га сиротињском мајком, јер се увек бринуо за оне најсиромашније, затим честитајући мајци стожерника на труду и жртви, што је отхранила сина који се читав живот залагао за Хрвате и Хрватску. (С а р а ј е в с к и  Н о в и  Л и с т, 20. VIII 1941, стр. 7).

Допис свршава: „Након вечере уз непрекидне поклике и аплаузе седа стожерник Гутић у ауто и с пратњом полази у Босанску Градишку“.

Значи: сва хрватска друштва Бања Луке, сви узваници, пријатељи стожерникови непрекидним поклицима и аплаузима изразују своје удивљење одобравањем над Гутићем и над његовим делима. Зна се ко је Виктор Гутић и шта је све учинио као усташки стожерник у овоме крају. То ти смета сва хрватска друштва, а још мање жупника да га назива сиротињском мајком. Колико је цинизма овај поп сасуо у тој похвали, јед се може казати. Крволок па сиротињска мајка?! Жупник је Бјелогривић овим поздравом истакао не само своју неограничену дозу цинизма, него још јачу дозу лицемерја и оног типичног католичког продавања рогова за свијеће. Узме ли се у обзир да је жупник Бјелогривић био Гутићев зао дух, да је Гутић био, углавном реван извршитељ Бјелогривићевих упута, а да су све упуте односиле на покоље, прогоне и насилна покатоличавања Срба, онда говор о сиротињској мајци заиста оцртава врхунац и цинизма и лицемерја. Бјелогривић није једини католички поп који се одушевљавао и Гутићем и његовим дјелима. Други је поп  Ж у п а н али много искренији и непосреднији. Он открива због чега толика признања Гутићу, дакле управ оно, што Бјелогривић сакрива.

Босанска Градишка: Жупник Жупанчић уз котарског предстојника  Терзића Ивана, општинског начелника Асиза Бошњака био је стално у испраћају стожерника др. Гутића па је и он одржао говор на опроштају. Говор је био пун хвале и признања за очишћени босанскоградишки котар од Срба. (Хрватски народ, Загреб 12. VIII 1941, стр. 6).

   (Тај је срез имао 39.621 Србина, 4.535 Хрвата, 7.335 муслимана. Дакле честитка за 39.621 – чишћење!!)

   Скраћујем, прескачем, испуштам. Кад се једном донесе све упуте и команде и дјела „жупских уреда“ диљем усташке Хрватске, то неће бити књига, него библиотека. Објава, документарна и исцрпна, свакако ће уследити, да цио свијет може и проучавати и видјети ненадмашиву појаву католичке цркве у Хрватској и у Југославији, а нарочито у НДХ. У овој књизи су тек грубе, па макар и основне, линије једног монструма и моралног и хуманог и религиозног и политичког какав се сам оцртао својим чинима, а нарочито у данима кад су „жупски уреди“ давали упуте „хрватском народу диљем Хрватске што ће даље радити“. Кад сва тужна и трагична истина буде позната свијету, онда ће се најобјективнији сетити необичног парадокса: Некако у то исто време обилази католичка црква у Пољској свијетом и за врло много докумената показује што је све тешко, нехумано и крволочно радила нацистичка Њемачка по Пољској. На томе су послу пољски високи клерици, кардинал, надбискупи, бискупи и остали црквени угледници. У исто време преостали живи Срби прикупљају документе о ужасним и језовитим злочинима католичке цркве по усташкој Хрватској. Уз парадокс имаче свет и прилику да оцени – ко је јачи и већи мајстор зла: немачки нацисти по Пољској или хрватски попови и фратри по усташкој Хрватској. Свет ће се моћи и да забави институцијом, и то управ црквом, која док једним сабраним документима оптужује за зверства и крвопролиће невиних, у другим документима оставља печате зла, које можда тешко иза себе оставља оне које она за зла оптужује.

   Има се осећај да ће Србин, који је потресао катастрофалним потресом отомански империји, аустро-угарску царевину, да ће потрести још једним светским империјем. Овај пут духовним. Прије и сад а – својим мученичким костурима! Шпанска инквизиција немило је потресла, ни данас се тај потрес није потпуно смирио, католичком црквом. Та шпанска инквизиција била једва танка сјена према крвавим збивањима католичке цркве у усташкој Хрватској. Док је у Хрватској за неколико мјесеци на свиреп, нечувен, у историји незабележен начин поклато преко пола милиона Срба, а само зато што су Срби и православне вере, за даљни који месец дана би се тај број подвостручио да се и даље могло да коље без запрека. У Шпанији, за инквизиције ... на једном територију неупоредиво већем од НДХ, у пучанству исто толико већем од онога у НДХ, у времену неупоредиво дужем од крвавог усташког времена, а без икаквих запрека, пало је (Види Лорентес I, 272) само 10.220 глава, док је у свему 97.321 лице кажњено телесним казнама, спаљеном имања и затвором. Диференца износи можда пуно пола милиона. Али се ово двоје не може ни да упоређује учешћем католичке цркве у тим крвавим и свакаквим другим злочинима. Онда, у Шпанији, је католичка црква, углавном доминикански ред, вршио улогу инквизитора, дакле проналазио и означавао жртве, а цио је остали дио злочиначког посла довршила краљевска шпанска власт. У усташкој је Хрватској католичка црква била инициатор, организатор, а у највећем делу и непосредни или бар посредни извршилац крвавих злочина...

   Ако је 10.220 мртвих Шпанаца могло вековима да оптужује у просушеним костима да указује на крваву цркву, што јој може да донесе мученичка снага од преко пола милиона шпанских костура?

   Само ако Срби не забораве и оне коструе и њихово пресудно значење и у историји и у судбини заробљена и експлоатисаног човечанства.

   Међутим је и до овога часа свет, у више момената, показао интерес за све српске мученике у усташкој Хрватској. Друге прелазим, а застајем на италијанском дневном листу Il resto del garlino од 18. септембра 1941. Тога је дана тај лист донио напис под насловом „Gli Uccellini di gratias“ од С. Золи. Напис стваран, духовито писан. О овом ће напису бити речи, можда, на више места у овој књизи. Овде и на овом месту наводим да садржи разговор између немачког артилериског мајора К.... и аутора написа г. Золија. Немачки мајор, у возу од Загреба до Оштарија, износи пред италијанским публицистом свеже доживљаје и опажања у Босни. Између осталога напис има и ову ставку:

Ci son state banke di massakratori che erano e verosimmilmen lo sono ancora cappeggiate ed miliammate da sacerdoti e monaci katolici. La cosa e asciprovata a Travnik, un setinaio di chilometri a su di di Banjaluca, nei pocini giorni che io mi ci trovaro, un fratre sopresa uncifare col croaficsso alla mano una bandia da lui stesso capeggiata e statonakralmente, passiate per li armii da un partoe gerasiosse delle trupe d’ocupazione.

-               Mediavo dunque…

-               Gia’ Medisero … agravato dall’ impiego delle mitrogliticci, delle bamba a

-               Croati dei lunghi?

– In parto si, ma si peggrieni elemente della proporzione.

   Овај навод у италијанском језику гласи у тачном преводу овако:

Овде је било масакратских банди, а вероватно их има и сада, морално и стварно водећих и распаљених од католичких попова и фратара. Ствар је више него утврђена: код Травника неких стотињак километара јужно од Бањалуке, затечен је неки фратар како с распелом (крст са статуом Христовом у пози распећа) у руци распаљује крвничку банду, коју је сам организовао и повео. То је било првих дана, што сам тамо доспио. Наравски да је овај фратар прошао кроз оружане руке немачких војника, окупатора.

              То је дакле средњи век...

              Да, али је погоршан... с митраљезима, ручним гранатама, кантама бензина, динамитима и другим...

              Хрвати мештани?

              Делимично, да. Аали најгори елемент хрватског становништва: најобичније младићи испод 20 година. Ти су занешени млодозликовци сакупљени, наоружани и вођени од Хрвата, који су дошли из Загреба. Рекоше ми да су то усташе, али не присижем те ко је препознати, знате?

   Италијански пиблициста Gerrado Zoli раста се у Оштаријама с немачким артиљеријским мајором К. Италијан настави пут личком пругом и допре до Грачаца, седне пред забачену каваницу и опази наједном око себе на пола припитомљених врабаца у већим количинама. Те птичице скакутајући у близини, па и по самом столу, изазваше у италијанском писцу неке друге, неке давне и неке италијанске птичице... Оне, што их је свети просјак из Асиза купио око себе, па им проповедао реч љубави. Тад је свети просјак из Асиза утемељио просјачки ред фрањеваца, да би ред све љубио и све учио љубити, а једино му је оставио у дужности да мрзи благо, богатство и све карналне ужитке овога света. Свети просјак Фрање из Асиза купио је око себе и птице небеске, да им говори реч љубави. Његови животописци наводе да је братимио и сестрио и птице и рибе, јер му је свему живоме био оцем – отац небески, јер је у том братству све грлио и љубио... Тај је свети просјак из Асиза утемељио ред фратара фрањеваца, онај исти ред, чији потомци овај час својим делима и злоделима пуне ужасом и једног нацистичког, немачког мајора артилерије...

   Онај је први францискан из Асиза братио птице сестрио рибе, а ови његови ученици и потомци духовни по НДХ, набијени мржњом, кољу невине људе, браћу по оцу небеском, браћу по једном истом језику, браћу по једној крви и браћу по једном те истом тлу мајке земље, што их напаја соковима истих њедара: кољу, убијају, закапавају живе по јамама, мртве стрмоглављују у реку, у море и низ провалије... Gerrado се Золи морао да свети како је голема опрека између асишких птичица и стварности ових птичица по Грачацу и по целој НДХ. Оне су оном првом францискану сестрице, а овим последњим, најновијим францисканима ни невина деца ни жене, ако су Срби, нису и браћа ни пријатељи, па чак ни људи. Оне по Асизу цвркућу о светом просјаку, који им проповедао о љубави и звао их сестричима. Ове птичице по Гачацу црвкућу, а Gerrado Zoliju су могле неуморно одцвркутавају само језиву исповест нацистичког артилериског мајора К... Те су птичице из Гачаца монструозно цвркутале око Gеrrada Zolia. А како су тек те птичице цвркутале по католичкој Италији, кад се објавило онај језиви цвркут – у ступцима озбиљог Il Resto Del Carlino? Сведочанство нацистичког артилериског мајора К. Садржи одвише тешке чињенице за свест и за савест католичке Италије, која не само што се поноси за својом црквом, као издашним врелом европске, западне, културе и цивилизације, него од те цркве као од најбољег извора својих прихода вуче огромне користи. Та црква за Италију значи привлачиви мамац за толике годишње милионе ходочасника и туриста. Она је лављији дио привлачности њених градова и музеја,  па можда и целе италијанске садржајности. Признање да католичка црква у једној црквеној провинцији врши језиве злочине на може а да не падне тешко на италијанску душу. Такво признање објавило је издање Il Resto Del Carlino од 18. септембра 1941. Золијев напис признаје: 1. да негде тамо далеко у Босни католички попови и фратри – sacerdoti e monasi cattolici – воде крвничке банке – bande di massasratori. – 2. Много је теже признаје у подвученом односу између оних банди масакратора о оних католичких попова и фратара. Il Resto Del Carlino каже да су те масакраторске банке capeggiate... Наш језик нема адекватног израза за тај италијански израз: Capeggiate... Корен му је у capo, а то значи глава, главар. Значи свакако нешто више него просто вођење. Значи да су ти sacerdoti e monasi cattolici и организатори и идеолози и теренски вође оних масакраторских банди. – 3. Поред свих до сада подвучених односа између католичких попова и фратара према бандама масакратора у Босни, Il resto del garlino надодаје последњу констатацију, као најтежу, а та је: да су те масакраторске банде распаљене – infiamate – масакраторским пожаром управ и искључиво по католичким поповима и фратрима. Даље, као илустрацију, као чињеницу, што оцртава, осветљује утврђује све наведене односе између масакраторских банди и католичких попова и фратара, наводи немачки артилериски мајор К.., а преноси и објављује Gerrado Zoli, да је код Травника затечен фратар како с распелом у руци распаљује крвничку банду, коју је сам организовао и повео на клање... Коначно немачки артилериски мајор износи, А Gerrado Zoli преноси и објављује, суд о зликовачким присташама католичких попова и фратара у овом времену и на овом простору.

„Најгори елеменат хрватског становништва, обично младићи испод 20 година малодобни занесени зликовци... – Немачки је артилериски мајор кратко време боравио на усташком терену, али је уочио много. Није ли то и митности опис и анализа оних фратарских и поповских цорбаних армада против Југославије, што су већ описане у овој књизи. Не чини ли се да и реченицама, што говоре о младићима испод 20 година, ступају крижарски одреди, а они, што их предводе, оне усташе стигли из Загреба, да су то „усташе из наших католичких редова“, разни „католички мужеви“ и побожни радници сакупљени по Белгији, па упућени и одгојени у усташким логорима у пастви фрањеваца, који с крстом у руци поведоше Хрвате у бој за свету римокатоличку веру..? Тако нам ови странци (немачки артилериски мајор К... и италијански публициста Gerrado Zoli) и без нарочитих студија тек по летимичном опажању, пружиће пун докуменат усташке стварности католичке цркве у Хрватској. Докуменат о једној врсти упута жупских уреда „хрватском народу, што ће даље радити“.

   Жупски су уреди били веома активни у превођењу и примању неотпорних православаца у католичку цркву. Ноторно је и опће познато, да је доста православних, по многим местима, прешко у католичку цркву. Зна се, да су сви, иза клања, преостали православни морали да подносе молбе усташким властима за прелаз у католицизам. Прелази су обављани брзо и појединачно, и местимично је било тих прелаза у масама. Било их је у масама у присилно  као у случају попа дон  И л и ј е  Т о м а с а  у Клепцима код Чапљине. Само је по себи јасно, да се верски прелази не могу извршити без учешћа претставника и функционера цркве која прима бивше туђе у своје нове вернике. По свему се види, да је у ствари прелажења православних на католицизам, усташка власт и усташка црква стала на исто гледише: хрватство једнако католицизам, католицизам једнако хрватсво. Усташка власт жели у НДХ хомогено становништво, а католичкој цркви, која је још 1.439 на концилу у флоренци прогласила: „Света римска црква чврсто верује да нико који не припада католичкој веру, не само незнабошци но и јудеји, шизматици и јеретици, не може ући у царство небеско, него  ће сви отићи у вечни оган, који је спремљен за ђаволе, ако се пред смрт не обрате у ту цркву“ – добри су сви путеви и сва средства која натерају иноверце у католичку цркву. Она, доследно и логично учи, да се човеку може одузети и живот, ако је то пут и услов да постане чланом једино спасавајуће цркве. Једноставно због тога што је спас душе највеће човеково добро. У овом се случају не ради само о католичкој цркви, која жудно прижељкује повећање стада својих оваца да би могла што обилније да стриже, него и о томе што сваки нови члан католичке цркве у НДХ постаје и нови Хрват, усташа.

   Усташко и католичко помешано је упорно и нераздељиво у свему па и у ствари покрштавања Срба. Док су претставници усташке власти више говорили о покатоличавању Срба, хрватски су попови и фратри више радили и – покрштавали. Др. Камбер мисли, да усташка власт „бирократским претљањима“ омета ово најефикасније решавање српског проблема. Штета, што не написа своје замисли о слободи акције усташког клера у – покатоличавању Срба.

   Није без интереса попратити изјаве усташких властодржаца о покатоличавању Срба. Тако сам поглавник др. Анте Павелић:

Загреб 19. XI 1941. Јучер је Поглавник примио изасланство прелазника са грчко-источне вере из Велике Жупе Барања. Том приликом се захвалио великом жупану те жупе дру Стјепану Хаферу, који је предвео изасланство. Поглавник му је рекао да се није могао прихватити бољег рада и посла те му одао своје признање.

   Обраћајући се Позглавник изасланству нагласио је, да се овим догађајем, које га је створило сељашто грчко-источног дела хрватског народ спознајем истине и свог правог пробитка, унутарњи живот Хрватске потпуно сређује. Хрватски се народ овим повесним делом враћа изворима своје старе среће. Овим повесним делом извршена је заветна мисао прелазника из Велике жупе Барање за своје огњиште, за хрватски дом, за своју обитељ и за хрватску домовину. (Нова Хрватска, Загреб 20. XI 1941 стр. 2).

   Усташки министар правосуђа на збору у Крижевцима 6. XII 1941:

Осим тих непријатеља комуниста и жидова у нашој домовини има још један непријатељ, а то су Срби који су нас двадест година батинали у творевини која се с правом називала тамницом хрватског народа. Срби су дошли у наше крајеве с турским четама, као пљачкаши, као талог и смеђе Блакана. Не можемо допустити да у нашој народној држави владају два народа. Један је Бог и један је народ. Они који су дошли у нашу домовину прије 200 и 300 година, нека се врате одакле су дошли (Тако је! Пљесак).

Доглавник др. Миле Будак рекао је на једној скупштини да за њега вреди хрватска реченица: или се уклони или се поклони! А ја кажем: или се уклоните из наше домовине милом или ћемо вас истерати силом. Прекрстите се и будите верни синови хрватског народа (министар др. Мирко Пук).

   Усташки министар просвете, доглавник др Миле Будак на збору ......  

 КРАЈ

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 16 октобар 2014 )