Законоправило оцу Петру Драгојловићу поводом његовог “Одговора на памфлет...“ од 26. 11. 2008.
Оче Петре,
Поштујући Духовну академију на коју се позивате, желимо Вас подсетити да то није довољно. Господ није за ширење Истине имао за критериј дипломе већ нелимицерна срца апостола својих.
Организујте (или овластите нас да то учинимо Вама за љубав) јавну трибину на којој ће присуствовати одређени број чланова Удружења грађана Законоправило, с једне, и Ви и они које Ви позовете, с друге стране, да у хришћанској љубави и дијалогу гласно и јасно покажемо најмање две значајне ствари:
Прво, да се ми не кријемо, него да пред Вама и целим светом можемо да покажемо наше лице и нашу веру у једну Свету саборну и апостолску цркву и
Друго, да пружимо необориве материјалне доказе Вашег невиђеног лицемерја и Вашег безакоња: црно на бело!
Време и место борбе (мишљења) препуштамо Вама, часни оче, а оружје дозволите да изаберемо ми: истину и доказе неприкосновене!
И још нешто, оче Петре,
Не доликује једном јеромонаху са завршеном Духовном академијом, да кривотвори истину. А ваистину, неистинита је Ваша тврдња да смо ми „скривена браћа“ и да нисмо смели да се потпишемо. Јер на нашем саопштењу које смо доставили средствима јавног информисања, стоји и печат и потпис! Осим тога, та Ваша лаж контрадикторна је и истинама овим:
1. Нас 1.641 (хиљаду шесто четрдесет један) стависмо своје потписе и бројеве личних карата на своје несагласје са безакоњем појединих јереја (међу којима сте и Ви) – о Савиндану 2008. у цркви Вазнесења Господњег у Чачку..
2. Нас преко 11.000 (једанаест хиљада) стависмо своје потписе на апел који упутисмо мајском заседању СА Сабора СПЦ, који по трећи пут (обратите пажњу: трећи пут!) потврди своју одлуку о богослужбеном поретку коју Ви газите без страха од Бога и без стида од људи. Ко Вас је овластио да тако дрско показујете непослушност Светом Архијерејском Сабору? Како Вас није страх пред Вечном Истином да Ви, поред таквог свог понашања, напишете како имате „чисто срце“ и да њиме „позивате на јединство и братску љубав“. Авај! Не каза ли Господ: „Тешко вама, лицемери“?
3. По казивању Ваших истомишљеника (којима истина није баш јака страна) зар нас не би у Душковцима „неколико аутобуса“ и зар тамо не показасмо своје лице клечећи док нас Ваши истомишљеници удараху? То наше лице показасмо и реформаторима-батинашима, као и нашем епископу и ТВ камерама.
4. Зар нас не беше, нескривена образа, у катршкој цркви на Архангела Гаврила, када је Ваше истомишљенике (авај школоване!) штитило мноштво полицајаца?
5. Зар нас не беше, нескривена образа, о Илиндану у годовичкој цркви кад напустисмо храм свети, не хотећи да суделујемо у разулареном безакоњу Ваших (авај, школованих!) истомишљеника?
6. Зар нас не беше у Ариљу да Вашим истомишљеницима кажемо да зауставе несрећу коју уносе међу нас новотаријама својим?
7. Зар нас на стотине не беше на хришћанским трибинама пред лицем јавности? Зар нас не беше на многобројним конференцијама за штампу нескривених лица?
8. Зар неких од нас не беше пред Патријаршијом у престоном граду Београду, на потоњем Сабору архијерејском кад Ваши истомишљеници хтедоше да уклоне са трона нашег омиљеног патријарха Павла?
9. Зар не идосмо у двор епископа нашег са молбама нашим? Зар не клечасмо пред чиновницима његовим, пред камерама њиховог видео надзора, не кријући ни своја имена, ни своја лица, ни своје сузе, ни своје именима и презименима потписане молбе?
10. Зар не показасмо своје лице пред епископом нашим у гучкој цркви приликом освећења фресака? У оној истој цркви којом старешинује љути противник светоотачког Предања и одани новатарац ђакон Синиша, иако тамо има свештеника са дугим пастирским искуством?
Не кријемо се ми, оче Петре! Боже сачувај!
Зато Вас и позивамо на трибину да вам покажемо лица наша. Да Вам покажемо разлоге наше због којих ћемо се бескомпромисно борити за светоотачко Предање, за поштовање одлука епископа наших, који сабрани чине највише законодавно тело у Српској православној цркви – али не као слободни стрелци и самовољници, него саборно.
Ми беседу Вашу нисмо могли објавити у целини, јер је нисмо ни снимали. Нисмо хтели с Вама да се у Цркви Божјој расправљамо – јер, за Бога милога, Литургија је почела у 5 изјутра, а у храму је било тридесетак славара, људи који би се саблазнили било каквом препирком. Решили смо да Вашу беседу поменемо као узнемиравајући пример. Без обзира на Ваше добре намере, та беседа је, у храму у коме се поје по благослову СА Сабора СПЦ и вековном литургијском предању, била беспотребна и сувишна; јер ту у цркви Св. Марине у Атеници Богу се служи „како ваља и требује“, а верни народ то поштује, и следи своје свештенике, старешину оца Голуба и пароха Србољуба. Боље би било да сте отишли у Студеницу и Вашу сабраћу, младе архимандрите Тихона и Тимотеја, у беседи подсетили на одлуке СА Сабора СПЦ. А да нисте говорили против традиционалног богослужења – јесте, јер, тврдили сте да није важно како се служи, да постоје ове и оне праксе и тиме сте довели у питање три извршне одлуке СА Сабора СПЦ о служењу Литургије (2006, 2007. и 2008. године). У том смислу, потпуно сте у праву: наше саопштење за јавност поново је открило наше праве намере – да се изборимо да се у Епархији жичкој Литургије служe по одлукама СА Сабора СПЦ, при чему проповеди попут Ваших нашој борби само одмажу.
Нама је веома драго што сте у Атеници служили како Сабор налаже, па смо зато били и зачуђени беседи супротној томе. Но, чуђење је трајало кратко: и Литургија у Душковцима на треће Тројице 2008. служена је како треба, али је онда свештеник читао заамовну молитву окренут Западу. Тако то бива кад самовоља уђе у човека: служи се овако, проповеда онако, а испада – свакојако.
Хвала Вам, драги земљаче, што сте све нас позвали на братску љубав и слогу, за коју се и УГ „Законоправило“ залаже. Само, Ви сте пут ка слози и љубави погрешно трасирали у својој беседи: он се не може наћи равнодушношћу верника према томе како ко служи, него доследним поштовањем одлука СА Сабора СПЦ. Лепе су биле Ваше речи љубави, али су потребна дела љубави. А ко Господа воли, твори заповести Његове; а за нас је СА Сабор СПЦ установа Господња, чије су одлуке, по Уставу СПЦ, обавезне и извршне. Мрзитељи Цркве у Срба највише желе да се саборске одлуке не поштују, и да се народ раздели на „новотарце“ и „старинце“. Недавно су једне новине објавиле текст у коме се позива да се старе владике наше Цркве „лустрирају“ и да се предност да „напредној“ омладини архијерејској. То је циљ мрзитеља, а не доседно спровођење саборских одлука, за шта се УГ „Законоправило“ залаже.
На крају Вашег писма, изнели сте своје ставове који су нас и навели да Вашу беседу поменемо у саопштењу писаном са сасвим другим циљем.
- Спољашње различитости у богослужењима СПЦ нису „догматске природе“, али јесу плод самовоље архијереја и свештеника који не слушају одлуке СА Сабора СПЦ. Као такве, оне су штетне по душу, јер је грех непослушности Цркви веома озбиљан. (Мт. 18, 15-17).
- Своје мишљење о богослужењу и „различитостима“ могли сте да имате само док СА Сабор СПЦ није донео своје одлуке. Сада и ми и Ви треба да умујемо како умују Саборски Оци, и како пише у Служебнику, који је изашао 2007. и са благословом Вашег и са благословом нашег архијереја (а не, као што има свештеника, који својом руком и својом самовољом доцртавају и прецртавају шта се у Служебнику чита тихо, а шта гласно, упркос јасним богослужбеним упутствима. Зар не? Не прецртавате ли и Ви богослужбени пропис?!?)
- У Русији и на Светој Гори постоје ситније литургијске разлике, али се на јерејској Литургији, свештеничке молитве, а нарочито Анафора, читају тихо, двери се отварају и затварају и завеса повлачи и навлачи где треба, осим када су у питању богослужења митроносних протојереја (у Русији) или саборно служење више јеромонаха (на Светој Гори), што је од стране помесних црквених власти благословена пракса, а не самовољна новотарија. У Жичкој епархији се понегде, на жалост, самовоља протеже дотле да се иконостаси своде на мале олтарске преграде, јерејска Литургија служи са све време отвореним олтаром, а свештеничке молитве се читају преко озвучења, као да смо под вашарском шатром.
Ми смо врло ценили Вашу беседу о Св. Архистратигу Михаилу, јер се и ми трудимо, иако грешни, да га подржавамо у смирењу – смирено прихватамо одлуку СА Сабора СПЦ о богослужењу у послушности – слушамо одлуку СА Сабора о богослужењу, у љубави и верности Богу – благодаримо Господу што је наш Сабор донео одлуку којом штити Светопредањско Богослужење, у одлучности да бранимо правду и истину – због чега и трпимо да нас називају „Законокварилом“, „Еврослинавцима“ и слично, и да нас песниче, као што нас је песничио прота Дмитар Луковић у Душковцима, и да шаљу полицију која нас одвраћа од одлазака на богослужења (попут случаја о летњем Аранђеловдану 2008. у Катрзи). Да ли Вас је било срамота у Русији: Руси су Вас сигурно питали зашто српски свештеници туку народ који клечи?
Да, и ми Владику Хризостома зовемо нашим епископом и оцем, подсећајући га на речи апостола: „Очеви, не раздражујте децу своју“ (Ефес. 6, 4). Као деца оцу трчимо му у загрљај, али он је, до сада, показивао да наше изливе синовске оданости сматра мање вредним од клевета, којим нас клеветају његови лажни пријатељи и сарадници, уверавајући га да смо ми „квазизилотска секта“.
Да, ко слуша Христа, слуша и његове епископе – и зато ми слушамо одлуке СА Сабора СПЦ (што се за Вас не би могло рећи, зар не оче Петре!)
Што се тиче Ваших похвала упућених на рачун бившег епископа Атанасија, види се да сте већ дуже време у Црној Гори, у којој важи правило: Ти мени „сердаре“, ја теби – „војводо“. С обзиром да је Атанасије Јефтић текст Ваш и ђакона Влада (из Врњачке Бање) о руској причесној пракси (пун произвољности) објавио у свом тротомнику о Литургији, јасно је да га хвалите на сав глас. Што би он рекао (а ми Вас подсећамо): „Јамчи бозаџија за чокалију“. Иначе, Ваш идол је нас из „Законоправила“ назвао „псеводозилотима“, „медиокритетским менталитетима“, „смућеном групом људи“, „антилитургијским бунтовницима“, „дојучерашњим удбашима“, „провокаторима“, „Законокварилом“, „друштвом одметника од својих Епископа“, „језуитским инквизиторима“, „шпијунима савести“, „уходама и жбирима“, „фанатичним поборницима старог начина служења“, „хистеричним, неуротичним ускогрудцима и искључивцима“, „самозадуженим поборницима предања“, итд. (О пречудесног пастирскога, љубећег срца. Јесте ли се од њега научили да тако разговарате са народом Божјим?) Због таквог језика и стила, као и због притиска које је вршио на Патријарха Павла 2006, терајући га да поднесе оставку (о чему је сам писао у „Политици“, одговарајући свом критичару, др Миодрагу Петровићу), није смео ни да се појави на СА Сабору СПЦ у новембру 2008.
Наши чланови су узели Ваш благослов зато што Вас не сматрају иноверником, него православним јеромонахом (но не безгрешним) и ту нема ничег чудног. Да је требало, направили би и велики наклон пред Вама.
Ми благодаримо епископу жичком господину Хризостому што је донео свој акт којим налаже да се у Епархији жичкој Литургија служи како СА Сабор СПЦ налаже. Али, док се у Жичи и Студеници буде служило неблагословеним начином, дух гордости, непослушности, лажи и подзорења неће напустити епископију Светог Саве.
Драги наш земљаче и доброжелитељу, и ми Вама желимо свако добро и духовни напредак, целивајући Вашу десницу којом држите Причесни Путир.
Уочи Божићњег
поста 2008.
УГ „Законоправило“
М.П.
