Ђакон Владимир Василик о 430-тој годишњици од дана преласка западне „цркве“ на Грегоријански календар…
У октобру ове године напунило се 430 година од увођења Григоријанског календара. Овај календар увео је 4. октобра 1452. године, римски папа Григорије XIII у римокатоличким земљама, заменивши Јулијански: следећи дан после четвртка 4. октобра, био је петак 15. октобар.
Замолили смо познатог богослова, доктора филолошких наука, доцента Петроградског државног универзитета, ђакона Владимира Василика да нам каже своје мишљење о значењу тог догађаја за хришћански свет и о томе зашто је важно да се православни придржавају Јулијанског календара…
Увођење календара који је добио његово име, од стране папе Григорија, изазвао је у пром тренутку у Европи велики шок. Некоме то може изгледати чудно, али у почетку нису само Православни, него и протестанти иступили против новог календара, и сматрали су га папистичком фикцијом, смишљеном ради ширења папизма у читавој Европи и свету. Затим је постепено, током XVII и XVIII века Европа прешла на нови календар, због очигледне астрономске погодности.
Излишно је и говорити да се папа Григорије ни са ким није саветовао, одлуку је донео сам, ауторитарно. Не само без икаквих консултација са Православнима које су тада сматрали шизматицима, него чак и без мишљења Сабора. Иако је, истину говорећи, увођење календара било карактеристично за дух Тридентске контрареформације, за агресивни тријумфализам Римокатоличке цркве. Треба рећи да је то онај исти папа који је установио медаљу у част Вартоломејске ноћи.
Православна Црква није тај календар прихватила због пуког ратоборног антилатинизма, него због тога што он није пригодан за њене циљеве, између осталог и због празновања Васкрса. По том календару крши се читав низ услова, између осталих и онај по коме православни Васкрс не сме да се подудара са јудејском Пасхом. Речено је да се Васкрс слави првог пуног месеца после пролећне равнодневнице.
И премда Јулијански календар може бити несавршен за световне потребе, он црквеним потребама изузетно одговара. Не треба приступати храму са мерилима која одговарају бизнис-центру. Тако се до звоника иде мердевинама а не лифтом. Језиво делују ти западни храмови, где се Царске Двери отварају и затварају аутоматски. Слично је и са Јулијанским календаром. Он за нас чува то свештено мерење времена, које су знали и искусили још свети оци Првог Васељенског сабора. Тај календар, у крајњој линији бар што се тиче празновања Васкршњег циклуса, уједињује читав Православни свет. А у потпуном виду, Руску, Српску и Грузијску Цркву и Јерусалимску Патријаршију.
Увођење новог календара својевремено је било повезано са веома мрачним и сумњивим личностима типа Патријарха Константинопољског Мелетија (Метаксакиса), кога нису баш неосновано сумњичили за масонство. Прихватање календара се спроводило грубим насиљем над савешћу верујућих, као што је то било са монасима Вааламског манастира двадесетих година прошлог века. Речено је “Познаћете их по плодовима њиховим” (Матеја, 7: 16). Због тога се надамо да РПЦ никада неће сменити благодатни, светим оцима установљени, Јулијански календар.
Превод: Ранко Гојковић