Отац Оливер Суботић: Важно, важније и најважније у хришћанским обичајима
понедељак, 12 новембар 2012

 Прави изазов за мисионарску делатност Православне Цркве данас није толико атеистичка или нехришћанска популација колико проблем номиналних хришћана који сматрају да је основна потврда православности нешто што није везано за активно учешће у литургијском животу.

Пред свештеником наше помесне Цркве стоји велики проблем уцрковњења људи који подвижничко-литургијски живот не сматрају мером православности, већ за то узимају обичајну сферу хришћанског карактера.

Нажалост, томе у прилог иде и пасивност великог дела свештенства које не указује довољно упорно и дубљи значај крсних слава и хришћанских обичаја , као и њихову везу са хришћанским животом, због чега се проблем номинализма наслеђује из генерације у генерацију.

Такво status quo стање је неодрживо и на дуге стазе је разорно. Осим тога наведена ситуација рађа и велики број парадокса. Један од највећих јесте учешће агностика, па чак и атеиста, у разним обичајима хришћанског карактера – неретко наилазимо на случајеве људи који не верују у хришћанског Бога, а славе славу или се придржавају локалног обичаја предатог од старине.

Неко ће приговарати да је и то пут да некога придобијемо за Христа, позивајући се на метод Апостола павла (1 Кор 9,22), те да хришћански обичаји представљају одличан мост за улазак у Цркву. То није спорно осим у једном случају – када се на нивоу хришћанских обичаја генерацијски остаје.

Основни проблем у целој причи јесте сотириолошког карактера – обичајност ван њене улоге у спасењу конкретне личности може имати позитиван предзнак из социолошког, етнолошког, психолошког и других аспеката, али је живот Цркве чиста девијација и промашај. Обичајност у наведеном смислу води ка хришћанству без Христа, секуларизованом моделу свести у коме Христос није мера, смисао и циљ свега. А онда све друго постаје мера и циљ: богата трпеза, раскошна одећа, традиционалне песме, дружење и весеље…

Постоји и други пол проблема који је донекле супротан наведеном, али је такође екстремног карактера. Увидевши да су многи хришћански обичаји у практичном погледу изгубили смисао јер су изгубили везу са црквеним животом (а некада су постали чак и антицрквеног карактера – мрсне славе у време поста очигледан пример), многи се питају зашто те обичаје уопште држати, зашто их једноставно не игнорисати или можда чак и укинути?

То је класичан пример радикалног редкционизма страног православном виђењу реалности, одвојеног од реалног живота и земаљског кабинетским теолошким формулацијама. Такав став би само направио велики јаз и поделе међу верним народом.

Излаз, дакле, није у негацији општеприсутних хришћанских обичаја зато што се славе на погрешан начин, већ подвиг њиховог укалупљивања у ритам црквеног живота и то по цену подозрења од стране већине. Прави приступ хришћанским обичајима који су се парадоксално изобичајили од литургијског контекста је у дуготралној и тешкој борби за њега. На нашем свештенству и катихетама лежи огроман задатак у том погледу.

На крају, треба се сетити богомудрих речи Светог Владике Николаја који је често умео да напомене да у разним  ситуацијама имамо у виду шта је важно, шта важније, а шта најважније. У контексту наше проблематике, потребно је стално указивати на оно што је важно: одржање традиције  и културних особености; оно што је важније: нагласак на њиховим хришћанским темељима и веза са аутентичним смислом; и оно што је најважније: инсистирање на живом и делатном укључењу обичаја у животу Цркве, а не вештачко одржање традиционализма који празном обичајношћу покушава да надомести  пуноћу живота у Христу. Тако ћемо хришћанске обичаје ставити у службу спасења.

http://srbin.info/2012/11/vazno-vaznije-i-najvaznije-u-hriscans/

Напомена: Текст је првобитно објављен у „Православном мисионару“ јул/август 2009. 

 

Последњи пут ажурирано ( субота, 17 новембар 2012 )