Вековни однос Римокатоличке "цркве" према српском православном народу – истрајавање у злочину
среда, 21 новембар 2012

 Много пута сам чуо многе разлоге за тај тобожњи "екуменски" дијалог са римокатолицима од оних који тврде да је та врста дијалога сам основ наше вјере и да је непостојање истог ствар наше мањкавости и да смо ми два плућна крила потребна Европи и свијету да би продисали , преко тврдње да смо ми римокатолицима потребни и да они не могу без нас да се изборе са богоборачким секуларизмом Запада (постоји ли већа глупост од ове, па тај секуларизам су сами римокатолици породили и која је то гордост у умовима наших екумениста) па до оних који дијалог своде на дијалог толеранције различитих култура (али то у том смислу није више екуменистички, већ пацифистички или културолошки дијалог).

Како год, чињеница је да су римокатолици досад тражили опроштај од Индијанаца, Јевреја, спаљених на ломачи, жртава педофилије и сл. али од православних Срба опроштај нису тражили. Нису тражили опроштај баш тамо гдје су, не само у 20.вијеку, већ и у вијековима раније, понајвише криви били. Ту покајања нема, има само даљег истрајавања у злочину.

Прије неких 250 година, Срби Жумберчани су послије вијека притисака, прогона, затварања остали са само два православна свештеника и једним ђаконом. Свештеници су били рођена браћа Теодор и Марко Прусац, а ђакон је био њихов синовац Јанко Прусац. И они сами, уз помоћ гомирских калуђера, успјевали су опслужити православне Србе Жумберка као духовни пастири. Али католички мисионари, језуити, уз помоћ српских унијата, покушавали су на све стране да Жумберак одвоје од православних. Тим послом у Жумберак је из Марче ,српског манастира којег су преузели унијати, дошао калуђер Палковић који се у послу превођења Срба на унију ослонио на локалне војне команданте, прије свега на мајора Пецингера (свака сличност са садашњим дешавањима у Српској Цркви је случајна). Уз помоћ аустријских војних власти они су покушавали да забране долазак гомирских, православних калуђера у Жумберак и самим тим да Србима Жумберка прекину сваку везу са властитом Црквом. Тако су се два брата свештеника и синовац им ђакон нашли окружени са овим опаким и на свако зло спремним људима чији је крајњи циљ био превести и у пакао са собом одвести српске православне душе Срба Жумберчана. Прво је умро брат Марко, а убрзо за њим у постељу, тешко болестан, легао је и брат му Теодор. Пецингер и Палковић играли су око болесног православног свештеника као мачке око млијека, улагујући му се, а истовремено дали наредбу да уколико се стари свештеник пожели причестити да то има обавити код унијатског калуђера Палковића и никако другачије. Дали су и наредбу, чим посљедњи православни свештеник Жумберка умре, да им се одмах јави како би се све код њега попечатило и закатанчило. Свештеник Теодор Прусац умро је на Јовањдан 1751. године. Био је десети свештеник из своје лозе и уједно посљедњи православни свештеник у Жумберку. Након његове смрти, Пецингер и Палковић су се окомили на јединог преосталог Прусца, ђакона Јанка, позвавши га себи и понудивши му Царство земаљско. Ђакон Јанко, иако сам, без најближих сродника, далеко од гомирских калуђера, далеко од владике Ненадовића који га је и рукоположио, далеко од свих Срба, лицем у лице са двије лукаве змије са главом у Ватикану, одбија њихове ласкаве понуде, као прави Христов војник и потомак својих православних предака. Мајор Пецингер га потом баца у окове и затвара у карловачку тврђаву гдје је православни исповједник ђакон Јанко Прусац предао душу Богу након пола године тамновања. У самртном часу нису му дозволили, како је тражио, да га причести православни свештеник. Данас у Жумберку више нема Срба, нема ни православних, има горљивих унијата гркокатолика и Хрвата. Они и њихови потомци са сликом папе у домовима, са шаховницама на зиду, настоје да се никад не сјећају шта су били прије Јовањдана 1751. када је умро посљедњи српски, православни свештеник у Жумберку.

Ово је само једна од многих прича које одсликавају вијековни однос  римокатоличке "цркве" и српског православног народа.  Као што већ рекох, ту покајања нема, само истрајавања у злочину. Еда ли жртва са крвником, у тренутку клања, може водити "богословски" дијалог?

Синиша

http://www.svetosavlje.org/listarhiva/Home.aspx/Topic?topicId=17403

Слика у наслову: Надбискуп геноцида Алозјије Степинац и усташки поглавник Анте Павелић

Последњи пут ажурирано ( среда, 21 новембар 2012 )