В. Димитријевић: Између себичности и љубави (о васпитавању деце)
четвртак, 03 јануар 2013

 Oво предавање одржао сам пре седам година, код проте Дејана Дејановића,угледног београдског свештеника из храма Светог Трифуна. Учинило ми се да може бити занимљиво и читаоцима „Борбе за веру“.  Што се тиче васпитања деце, самоувереност ме је одавно напустила, а остало је само уздање у Бога и Мајку Божју. Предавање су прекуцали уважени сарадници проте Дејана.

+++

26.децембар 2005.

Сви често мислимо да смо најлепши, да смо најпаметнији. Али довољно је да се нађемо у некој озбиљној животној ситуацији, па да видимо да смо далеко од тога ако смо иоле озбиљни људи. Много пре него што сам се оженио, писао сам на ове теме. Године 1995. изашла је књижица Младост и страсти, а 1997. Православна ризница о браку и породици. Један свештеник је у Чачку учествовао на представљању тих мојих књига. Када сам се оженио и суочио се с неким чињеницама,  сретнем се с тим свештеником и започнем разговор о тим  књигама, а он ми каже: „Ја се сећам тебе у том занесеном стању, и само сам чекао да се ожениш, па да видиш како то стварно изгледа.“ И стварно - код Светих отаца можете да прочитате прекрасне савете о браку и породици, о односу између мужа и жене, али у Србији је тај однос много сложенији. То нису само муж и жена, уз њих су и ташта, таст, свекар, свекрва, свастика, шурак, зет… Што  пре неки дан рече један мој пријатељ: „Дође зет и растури слогу у породици.“ Сви ти врло сложени односи, настали у српском народу и у традиционалној српској заједници, не могу баш да се нађу код Светих отаца. Не зато што Свети оци нису бринули о свему, него зато што је свака конкретна животна ситуација нешто што захтева Божију помоћ, Божији благослов и Божије промишљање о сваком тренутку нашега живота, а и истовремено значи и наше старање и труд да живимо животом који није из књига него из реалног и свакодневног .

Недавно сам својој жени рекао што смо били побожни и молили се по манастирима… то нам је, сад само да трпимо. Како станеш на молитву, деца закмече: хоће воде, иду тамо-амо, долазе, одлазе, покушаш нешто да им објасниш.... Наравно, и она читају молитве, иду у цркву и умеју да буду дивна, али деца су деца. Ја имам троје живих људи који неће да пристану на моје шеме и шаблоне. Све оно што ћу вам говорити кроз ову тему, говорићу из две перспективе: прво као православни читалац, јер сам то на првом месту, значи човек који воли и има времена да чита и за своју браћу у Христу труди се да нађе текстове које и  они могу да прочитају јер немамо сви времена да све читамо. То је моје интересовање, али и служба да, кроз оно што прочитам, помогнем људима да и они сами дођу до правих и озбиљних текстова на ту тему; друго, о понечему из свог скромнога животног искуства. Ових седам година, колико сам у браку, потпуно сам схватио велику истину речи Св. Серафима Саровског: „Учити друге је као бацати камење са куле на земљу, а испуњавати оно што друге учиш је као носити камење у џаку на врх куле.“ Стварно је тако, сваки озбиљан човек, истински озбиљан човек који живи, колико – толико, неким православним хришћанским животом то види и зна. Међутим, у томе и јесте прави хришћански живот.

Наше је време − време великих духовних заблуда. Можда смо томе допринели и ми који правимо књиге, па се често дешава да неке књиге високог духовног садржаја дођу у руке људима који су почетници. Па онда они покушавају да на себе примене све што су прочитали, рецимо из Лествице, а нису успели да испуне ни оно основно. Отац Серафим Роуз, који је био велики учитељ православне трезвености, наводио је врло често такве примере. Сетите се само, ако сте читали о њему, када је један човек кога је он знао свако јутро када крене на посао излазио на терасу и изговарао 2−3.000 пута Исусову молитву. Једног јутра му је засметао комшија који је нешто петљао око својих кола, па овај није могао да се удуби у молитву. Сишао је и истукао га. Отац Серафим Роуз каже: „Тај човек је био чврсто уверен да је на изузетном духовном нивоу и да је врло побожан, али није могао да издржи основно искушење да комшију пусти да обави свој посао, без обзира на то што је бука кратко трајала.“ Ево и другог врло важног случаја који од нас захтева огромну трезвеност. Једна жена се исповедила код оца Серафима Роуза: причала је да се развела, имала је децу и хтела је да их пошаље у неки дом на старање, а она да оде у манастир. Отац Серафим јој одговара овако: „Ако одеш у манастир а не васпиташ своју децу, не изведеш их на прави пут, изгубићеш душу заувек. Дакле, немој случајно да се играш и да помишљаш на то да децу своју пошаљеш у неки дом, а ти из неке тобож побожности одеш у манастир.“ Ево и трећег случаја. Један обраћени Американац, који је био пун ревности, опет оне која није по разуму, толико је вршио духовно насиље над својим сином и женом, приморавао их да читају дуга молитвена правила, да ревнују итд., да су га и син и жена оставили. Онда му отац Серафим Роуз каже: „Очигледно да сам ја крив за то твоје стање јер нисам био довољно убедљив и нисам успео да те уверим да то није никакав хришћански пут. Мораш да прекинеш сва молитвена правила да би се непрестано кајао, молећи се Богу да ти опрости што си тако поступио према својој породици и да се на сваки могући начин потрудиш да се с њима помириш.“

Ова три примера којим почињем излагање морају много да нам укажу на потребу царскога пута, пута између крајности. Као што говори један свештеник, православље је најнормалнија вера на свету, она захтева нормалност. А Св. Амвросије Оптински је говорио да је основно правило хришћанског живота: „Живи, не кукај, не жали се, никоме не досађуј, никога не осуђуј и свакоме скини капу.“ Ето, то ти је цео хришћански живот. То су наши стари умели. Умели су и по десеторо деце да одгаје, да их изведу на прави пут у најтежим могућим временима. Сетите се само мајке која остане сама с децом, муж јој погине у рату, или оде 1912.  у рат, а врати се 1918. или се уопште не врати. Она остаје са петоро, шесторо деце и не удаје се, не изда мужа свога, прељубу не чини. Не пада јој на памет да му окрене леђа, да се о њој прича, да  децу осрамоти, већ сву децу сама изведе на прави пут. Тако чини чак иако јој се муж никада не врати. Људи нису падали у очај. Замислите овакав случај: човек се врати из рата, целу му породицу побили, а  он неће да дигне руку на себе, неће да се убије, него своју породицу обилази редовно на гробљу, моли се за покој њихове душе и поново се жени и поново децу рађа. Живот тече даље.

Како је Чика Јова Змај, тај предивни човек, чијих песмица, нажалост, нема у нашим веронаукама, а требало би да буду основе веронауке, издржао када је остао без жене и петоро деце? Да ли је неко о томе мислио? Замислите човека који је био лекар и који није могао да помогне својој жени, Ружи, коју је искрено и чврсто волео. Умире му и петоро деце једно за другим, и два сестрића. Читали смо и у основној и у средњој школи Ђулиће и Ђулића увеоке. Никада нико није причао како је човек могао да издржи такав огроман губитак, али ко је читао Ђулића увеоке, он зна шта каже Чика Јова Змај. У једној песми њему се јављају деца с оне стране гроба и кажу:

 Где год је Српче које,

љуби га уместо нас!

А у другој песми, која је пред сам крај циклуса Ђулићи увеоци:

Христос сиђе с иконе престолне,

Из путира, где су опште боли,

Причешћује појединце болне.

....

Ко окуси миром се озрачи,

Осети се целином исцељен,

Није више самоћом пригушен,

Није више од света одељен.

И враћа се у живот С пречишћеном, с узвишеном тугом. Колико смо ми данас далеко од тих људи, нормалних, породичних, обичних, оних од пре 50 и 100 година. И то исто говори отац Серафим Роуз. Ми уопште не смемо да фантазирамо о некој лествичничкој духовности. Наравно, треба да је знамо, поштујемо и волимо, али  морамо увек бити свесни да нисмо на нивоу обичних, нормалних, православних хришћана од пре 50 или 100 година. Има он још један занимљив случај. Каже, дошао један млад човек на Свету Гору познатом духовнику и питао га шта да чита од духовне литературе. Овај му дао Дикенсову књигу Давид Коперфилд. Младић се запрепастио: „Како, оче, па то је сентиментални роман викторијанске епохе.“ А овај му одговори: „Ако хоћеш да ме слушаш, читај ту књигу, ако нећеш, ти онда како хоћеш, нећу ти наметати.“ Зашто је он тако поступио? Серафим Роуз каже зато што је то књига о нормалним људима, који су нормално живели у једној епохи која је била хришћанска, у XIX веку,  у којој се готово никад не помиње Господ Исус Христос, а цела атмосфера, посебно однос између мушкарца и жене, прожета је духом љубави, нормалности, поштовања и свега осталог што је красило тај свет, и источни и западни, док је живео по хришћанским начелима.

Наравно ту је и Достојевски, као и многе друге књиге које су писали људи у хришћанској епохи и које данашњем човеку могу да помогну да опстане јер, како каже отац Серафим Роуз, и то треба имати у виду: „Данашњи човек живи потпуно телесношћу. Из телесности се не може одмах прескочити у духовност.“ Данашњем човеку због егоизма и начина васпитања које усађује култ „ја“, много недостају емоционална страна личности, душевност, здрава једна душевност. Потребно је да човек пре него што уђе у свет духовности, развија душевност. Отац Серафим Роуз је своју духовну децу водио да гледају Шекспира и пуштао им класичну музику и васпитавао их у класичном духу.

Нека ми опрости прота Дејан, који је типичан представник старог српског свештенства, образованог и културног, али данас је таквог свештенства све мање. Сећам се покојног проте Лазара Милина. Какво је тај човек имао држање, какву дикцију, какву општу културу, какав став… То данас недостаје и међу верницима и међу свештеницима. Хришћанство је вера високо културна,  она захтева културу од човека, не мислим ону површну, плитку, чисто земаљску културу, него дубоку културу која извире из култа. То је оно чега данас нема. Хоћемо да постанемо хришћани у једном безваздушном простору, и то је један од основних проблема васпитања. Као православни читалац, био сам по ко зна који пут одушевљен чињеницом да су наша браћа православни Руси успели да се сачувају, иако су преживели страшне епохе. По званичним подацима Руске државне комисије, 200.000 свештених лица је побијено у прогону Цркве од 1917. године до пада комунизма. То је званични податак објављен 1995. Велики је то и озбиљан народ. Много страшних, али и сјајних текстова о овој теми, дошло ми је до руку, о некима ћу рећи неколико реченица.

Ево, пре свега, текста Родитељски греси и болести деце, извесног Зорина. То је врхунски текст који се бави основним проблемом. Ви знате да у нашем народу постоји чврсто веровање да се греси родитеља преносе на децу. Али то није оно преношење да деца директно одговарају за грехе својих родитеља које нису починили. Као што ми не можемо лично да одговарамо за Адамов грех, него добијамо склоност греху и смрт која нам се преко Адама преноси, као што кроз Христа добијамо вечни живот, тако исто грех раслабљује природу и деца која се рађају у породицама оптерећеним грехом, рађају се раслабљена. Зато су не само Свети оци него и наши стари врло пазили на такво понашање. Наши стари, када су се женили и удавали, врло пажљиво су гледали из какве се породице жени или удаје. Да ли у тој породици има неморалних људи, да ли има лопова, да ли има хоштаплера. За мушкарце се говорило: гледај какви су му ујаци, по тој линији се гледало. За женску децу има изрека: Гледај мајку,  бирај ћерку... није то било случајно.

Много пазимо и на полно понашање у браку. Наша црква се мало  бави проблемом полности, који је један од кључних питања духовности човека. Полност је пре свега питање духовно. Зашто? Постоји некакав лажни стид, непотребно прећуткивање. Отац Дејан је деценијама исповедник, чује с каквим све људи долазе проблемима везаним за то. Буде и страшних прича. Мени је један прота причао када је исповедао неког младића, хтео је да побегне због оног што му је све тај младић испричао, једва је издржао да га саслуша до краја. Нема ко да каже човеку шта је оно битно у тој, заиста свештеној, области. Покојни владика Данило је о томе говорио: „Мени многи замерају што ја причам о томе, а ја мислим да је боље да млади православни Срби, деца наша, чују то од нас попова, него да прочитају у порнографском часопису.“ Ето, то је логика духовника. Наше је учење у тој области свештеној, превелико. Запамтите шта каже Св. Григорије Нисијски: „Најсветији органи људског тела су чедородни органи јер свим осталим органима човек служи самоме себи, а чедородни органи служе за продужење људског рода, па је посао смрти безуспешан.“ То пише у великом катихизису Св. Григорија Нисијског. Значи, ми нисмо никако неки лажни моралисти који се споља забрављују, а у себи се кикоћу на те теме. Не! Него ми имамо најузвишеније учење, полност је огроман Божији дар човеку. И као свештени дар и као дар љубави и као дар могућности љубави између мушкарца и жене, он треба да се чува. Међутим, ми данас живимо у доба разврата. Отац Павле Флоренски је објаснио шта је разврат. Он каже: „Човек према спољашњости треба да буде окренут отвореношћу, пријатељством, топлином и љубављу. А његов родни живот, његова интимна осећања у полној сфери треба да буду поунутарњена.“ Међутим, разврат савременог човека  је као изврнута рукавица, оно што треба да буде унутра, што треба да буде са чедношћу и стидљивошћу скривено, то се окреће ка споља, а пријатељство, отвореност, љубав поунутарњују се. Људи постају неповерљиви, себични и затворени у себе. А агресивно бестидни према спољашњости. И тако се човек уништава.

Сетите се шта је рекао Св. Деспот Стефан Лазаревић у Слову Љубве:

Узљубите љубав, младићи и девојке, за љубав прикладни;  али право и незазорно, да младићство и девство не повредите, којим се природа наша Божанској присаједињује,  да Божанство не узнегодује.

Јер апостол рече: Духа Светога Божијега не растужујте,

Којим се запечатисте јавно у крштењу.

Ето шта је рекао Деспот Стефан у тој чудесној химни љубави. Он није рекао да бежите једни од других. Како би наши стари имали по десеторо деце да су бежали једно од другога. Рекао је: „узљубите љубав“, али како? Па, право и незазорно да не повредите младићство и девство, јер стара српска реч целомудреност указује на дубину тога. Човек који чува своју чистоту је целосно мудар, читаво његово биће је прожето божанским енергијама које га штите од кварења, од трулежности. Тако су наши стари могли да имају по десеторо деце и да остану чедни. Ко је читао о животу наших старих, ко је читао натписе на гробљима, у књигама Радојка Николића Камена књига предака, Сељакова душа на камену, Каменописци народног образа итд. види да је  постојао култ чедне породичне љубави, која је трајала по 40-50 година, колико су људи живели у браку и брак нису раскидали.

Сетите се приповетке Лазе Лазаревића Први пут са оцем на јутрење о васпостављању ауторитета оца. Од Руса је о томе писао Достојевски у роману Браћа Карамазови. Како је  жена Марица помогло свом мужу Митру да се врати? Када је остао без свега, када је све прокоцкао, када је све уништо и када је хтео да дигне руку на себе, она му долази и каже: „Митре, господару, шта то хоћеш да урадиш? Па ти си нама највреднији, ако ти будеш здрав, ако ти будеш жив, све ћемо обновити. Дукате моје дај поново у трговину. Ти си способан човек. Нисмо туњави, још смо млади, ти си најпотребнији мени и деци.“ И тај се човек враћа, поново постаје домаћин, и прво што ради, буди сина да иду на јутрење у цркву. А док се коцкао, ишли су само за Ђурђевдан да прекади колач. Величанствена прича, треба је често читати.

Видите како жена спасава породицу, као што је Ана Достојевска спасила свог мужа Фјодора од коцкања. Прочитајте Успомене Ане Достојевске. То је једна од најлепших химни брачне љубави. Достојевски је био тежак коцкар, претпоследњу хаљину своје жене заложио је да би могао да се коцка, али она каже: „Ја сам видела да је њему тешко, да се много мучи због тога што је то јаче од њега. И он је стално осећао кајање и стално ме молио за опроштај и обећавао. Једног дана, када је изгубио неки велики новац, дошао је и рекао Више се никада нећу коцкати. И више се никада није коцкао.“ Као што Марица није рекла своме мужу: Битанго, све си упропастио, уништио си кућу, тако и Ана Достојевска није рекла  ништа оштро своме мужу и он се вратио. А таква је љубав била могућа, као што каже архимандрит Рафаило Карелин,само захваљујући чедном односу у области полности. Људи су се пазили кад ступају у везу, чували су се у току поста, чували су се на велике празнике, а нарочито су се чували од сексуалних односа када жена затрудни. То јесте сложена област. Не желим да намећем неки модел за свакога. О томе треба да се разговара са свештеником и то треба да чине супружници међу собом. Нема једног модела за свакога. И Св. апостол Павле је рекао: „Не забрањујте се једно другоме, сем по договору привремено, да би се предали посту и молитви, па опет да се састанете“ (Прва Коринћанима, 7:5). Али мора да постоји нека граница. Не може се живети развратно, абити хришћанин. Уосталом, разврат је све прогутао у српском народу. Пророк каже: „Јутром су кад устају као товни коњи, сваки рже за женом ближњега свогјега. Зато ли нећу походити? вели Господ, и душа моја неће ли се осветити таком народу“ (Јеремија, 5:8,9).

Од тренутка зачећа почиње васпитање деце. Ви знате да је савремена ембриологија открила колико деца осећају од ранога, утробног периода. Како подносе стрес, како се понашају када се роде, ако су била непрестано под стресом. Ако мајка и отац брину о своме детету док је у утроби, ако се мајка причешћује, моли се Богу, ако је њен муж поред ње, ако дете у утроби још осећа њихову љубав, њихову приврженост, осећа благодатну атмосферу у дому, када се роди, то ће бити сасвим другачије дете од оног детета које је било подвргнуто стресу још у утроби мајчиној.

 Наравно, када се дете роди, онда почиње васпитање. Узмимо текстове једног психолога и калуђера, игумана Евменија Аномалије родитељске љубави и психолога Максима Бондаренка Како односи у породици утичу на развој детета. Како су то озбиљни проблеми. Када сам их прочитао, најежио сам се колико сам грешака починио. Колико је опасно наметати своје илузије детету,а мислити да имаш  ауторитет. А проблем је следећи: како своме детету не наметнути свој модел понашања, како да родитељ под видом жртвовања за дете не ограничи његову слободу, не ограничи његов живот. Читајте књигу о проти Алексеју Мечеву и његовом сину Сергеју. То је једна од најлепших књига које сам читао о духовном лику једног свештеника који је канонизован у Московској патријаршији. Био је свештеник, мирјанин, духовник, изузетан човек. Његов син Сергеј је касније пострадао као свештеномученик, њега је отац молитвом својим ограђивао и он је прошао велику духовну кризу у младости, побунио се против ауторитета, да би се вратио и постао свештеномученик и исповедник вере Христове.

Данас је основни проблем како да заштитимо дете, како да мајка не буде посесивна, како да се избегне патологија у родитељској привржености, не у љубави, љубав никада није патолошка, љубав је жртвена, али у привржености типа: „Ти ћеш бити овакав какав ја хоћу или те неће бити“ – ту је патологија. Када је један човек отишао у манастир, његова мајка љута због тога, каже: „Њега није родио Бог, него ја!“ То је опасна и врло дубока мисао која открива опасност патолошког односа према васпитању. А сви смо мање-више склони томе. Колико је човек спреман да због свог времена и свог рада жртвује пажњу потребну детету. Не заборавите, ако прескочите неки одговор на детиње питање, можда сте учинили кобну грешку. Знам и по себи, ја сам прави књишки мољац, али ипак некада приметим да деци треба пажња и оставим књиге и посветим им се, а некада не приметим − и то је онда грех. Увек мораш да станеш, оставиш све и посветиш се детету, да видиш шта оно хоће. Деца невероватно осећају. Неки дан ми пријатељ прича о свом детету које иде у први разред средње школе. Каже да последње три године у његовој фирми ништа не ваља, али он о томе не прича у кући. Међутим, дете га је питало: „Тата, од када имаш ту фирму, све си забринутији. Ако те  мучи и смета ти, зашто је не угасиш, немој себе да мучиш?“ А он о томе никада није говорио пред њим! Деца непогрешиво све осећају.

 Родитељи не смеју ни да се свађају пред децом. Све што вама говорим да је лоше, не значи да и сам не чиним. Сећам се да сам једном своју децу од 6 и 4 године питао шта им се не свиђа код нас родитеља, шта би ваљало да поправимо. Рекли су ми: „Ми не волимо када се ви свађате.“ То је кључно. Зато отац не сме, чак и када је мајка нервозна, па удари дете, да се умеша у однос између њих.

Један монах код кога сам се ја исповедао, Бог да му душу прости, диван човек је био, говорио је: „Никада нисам отишао љут из манастира и вратио се љут у манастир.“ Све мораш да оставиш и нормалан да изађеш из куће, а то није лако, поготову ако су оба родитеља запослена, па иду из куће, ипак молитвом је све могуће. Зато је заједничка молитва родитеља и деце кључ и темељ на коме се све гради. Нека дечица имају своје мало молитвено правило, али нека се понекад моле и с родитељима. Али не на силу, него када они желе да се укључе у молитву. Треба да  се осећа заједничка молитва,  да деца знају да имају заједничког Оца, као што ја и моја деца имамо заједничког Оца на небесима. Да с тим Оцем разговарамо и да том Оцу преносимо своје молитве, своје бриге и да су та молитва и та брига у ствари оно што заједнички гради породицу.

А сада пар речи о савременој деци и црквеном животу, о претеривању у приморавању деце да испуњавају сва црквена правила. Треба водити децу у цркву и на Литургију. Али не можете очекивати од мале деце да буду непрестано удубљена у молитву. То деци није једноставно, њихова пажња не траје дуже од десетак минута. Треба их учити да осећају лепоту Свете тајне Богослужења, али не треба их приморавати. Поменућу један страшан случај из Русије, случај жене која је остала без мужа, па је своју децу приморавала да иду по манастирима на сваку службу, на свако бденије. Једном је била више дана са децом у манастиру и син од десетак година није хтео да уђе у цркву,  а она је сва љута викала на њега: „Улази у цркву или ћу те набости на виле.“ Мали је полудео и после је постао разбојник и касније мафијаш, ћерка се такође изгубила, све се  срушило. Не може тако да се гради кућа. Следећи пример говори о једној побожној мајци која је редовно одлазила у цркву, приносила молитве и једнога дана доводи једну бескућницу с улице у кућу. Син је пита: „Што си довела ову жену?“ Мајка му повишеним тоном одговори: „Ти да ћутиш, то је хришћанско дело, дело милосрђа, она је овде, биће неколико дана, хранићемо је...“ Син је саслуша и оде из куће не слажући се с мајком. Оде код једне жене, која је и описала овај догађај, и пожали јој се: „Зашто сви имају нормалне мајке, а моја мајка је верујућа?“ Та бескућница је била неколико дана у њиховој кући, попила, појела шта је имало, запрљала кућу и отишла. Син је био разочаран и није хтео више да иде у цркву. У међувремену је нашао девојку. Мајка му отишла у манастир. Он исприча  комшиници, која је такође била верујућа жена, али другог типа, да жели да се ожени јер му је девојка трудна, али не зна како ће мајка реаговати... На крају је мајка све схватила, вратила се кући и прихватила одлуке сина, почела да чита књигу о гајењу мале деце, а син је читао неку црквену књигу и вратио се цркви. То је пример како су се вратили у нормалу, а младић је почео да схвата хришћанство као нешто лепо и нормално.

Деци неке ствари никако не смемо дозволити, на пример насртање на родитељски ауторитет. Малом детету се не сме дозволити да родитеља удара ни у шали јер је родитељски ауторитет свештен. Још се у Старом завету каже: „Поштуј оца свога и матер своју, као што ти је заповедио Господ твој, да би се продужили дани твоји и да би ти добро било на земљи“ (Пета Мојсијева, 5:16).  Пише и ово: „Ко опсује оца својега или матер своју, да се погуби“ (Трећа Мојсијева, 20:9). И прича о Хаму и његовом проклетству је врло битна прича за разумевање тог проблема. Зашто је Хам проклет? Зато што се подсмехнуо наготи свога оца. Морамо имати разумевања за своје родитеље. Каже Исус, син Сирахов: „Сине, немој презрети оца свога ни ако остане у старости без ума.“ Када човек стари и губи своје потенцијале, мораш се трудити да га поштујеш јер је то заповест Божија. Томе треба учити децу, а кажњавати их с љубављу. Шта значи кажњавати, како ограничавати децу, какве су казне? Нису то само физичке казне, мада су и оне неопходне у неким тренуцима, мада дете само тражи... да то добије. Постоје много озбиљније и важније казне као што је ограничавање извесних дечјих слобода и њихових могућности, које проистичу из унапред уговорених правила која се крше. Ако дете крши унапред договорена правила и то ради свесно,  не може  проћи без казне.

Велики проблем садашње деце је себичност. Живећи у једном свету у којем имају све и све добијају, деца нису научила да деле. Просто су агресивна у својој себичности. Зато децу када уђу у неку свеснију фазу треба учити да чине милостињу, да оду у неку сиромашнију породицу, да посете некога ко је болестан. Деца осете да у свету постоје људи којима је потребан помоћ. Један руски ђакон, описујући своје обраћење у Цркву, у Христову веру, каже да је можда његовом обраћењу допринело то што је први новац који је добио од оца, када су пролазили поред Тројице-Сергијеве лавре и тамо видели просјаке, уз очеву сагласност, дао њима. Милостиња, каже Свето писмо, избавља од смрти. Ако се деца на време науче да буду милостива, то ће много значити. Покојни владика Данило, који је био веома милостив човек, једном ми је рекао: „Ко проси, да и круну носи, треба му дати.“ Децу томе треба учити и то доста помаже у развијању дечје саосетљивости.

О играма, играчкама и бајкама које деца прихватају могли бисмо сатима да говоримо. Како данас заштитити децу од медијске навале, од рачунара? Игра и бајка су неопходни елементи васпитања детета. Озбиљни психолози су утврдили да је бајка неопходна за формирање детиње личности. Деца која у детињству нису читала бајке касније се много теже суочавају са животним проблемима јер је бајка архетипска прича о животу. Читајући бајку дете се први пут суочава са решавањем кључних животних питања, као што је питање смисла живота, као што је питање смрти, патње, болести, победе добра над злом. Те су приче дате у архетипским сликама које дете може да прихвати. Бруно Бетелхајм, познати психолог, психоаналитичар, који за нас православне хришћане ипак није много релевантан, говорећи о значају бајки  цитира Дикенса: „Кад сам био дечак, дете, био сам заљубљен у Црвенкапу. И највећа срећа коју сам могао да осетим јесте што сам мислио да са Црвенкапом могу да се оженим.“ Зашто се свака бајка завршава браком? Тај идеал, венчали су се и живели  срећно до краја живота, идеал испуњења оном другом половином, велики је људски идеал. За дете које има осећај бесмртности, бајка представља излаз вечите радости. Срећан завршетак сваке бајке је оно што даје детету сигурност да овај свет има смисао. Бетелхајм је то објаснио на једном примеру. Узмите басну Цврчак и мрав и бајку Три прасета. И басна и бајка имају исту моралну поруку −  мораш да сазреш и да превладаш своје инфантилно стање у коме си само безбрижан и тражиш задовољства, а не бринеш о ономе што живот стварно доноси. Значи, то је морална порука оба дела. У Цврчку и мраву поука је пласирана тако да је за дете то шок јер се оно понаша управо као цврчак. Оно не може да разуме суровост мрава који неће да помогне цврчку. Дакле, басне нису за малу децу јер изазивају ефекат супротан од онога који желимо. А бајка  Три прасета функционише савршено јер су три фазе детињег узрастања изванредно приказане. Бетелхајм каже: „Дете размишља путем поистовећивања са јунацима.“ Зато је велики мајстор бајки за одрасле Џон Толкин, писац Господара прстенова и Хобита, рекао да у бајци не сме да буде двосмислености, добри морају да буду лепи и племенити, а зли − ружни и одвратни. Њихов спољашњи изглед треба да одговара њиховој унутрашњој суштини. Зато је Хари Потер страховито опасан јер је то класична прича о борби добра и зла у којој су вешци и вештице добри. То се зове промена парадигме. Архетипски ликови зла који су одувек били такви у европској свести сада постају носиоци добра, све се смешта у једну атмосферу која одговара дечјем читалачком узрасту од 10−14,15,16 година. Вешци и вештице су сјајни, они су кул, они се боре против зла, а они који немају магијске и окултне моћи поспрдно се називају нормалци. Какав је потенцијал те поруке која се убацује деци кроз врло фино написану причу? Зато је класична бајка врло важна. Као што је важна и играчка.  Погледајте само какве се све наказе продају као играчке. Најодвратнија чудовишта са пентаграмима, са гробљима, ју-ги-ох карте, то су потпуно демонске фигуре са демонским садржајима и текстовима. Деца то доносе у вртић да се играју. Имали смо дигимоне, покемоне и сл. Сва та бића су из јапанске демонологије, а сада ето и  тих ју-ги-ох карата које су врхунац сатанизма за децу. А јадни родитељи уопште не размишљају о томе и не знају шта им деца раде и шта гледају. Зато је важно контролисати телевизију и програм који гледају деца. Морамо их надзирати.

На крају, да вам кажем - рецепта нема, јер деца нису кромпири. Пред вама стојим часно и говорим да никакве гаранције немам ни за своју децу, не знам у какве ће људе одрасти иако расту у породици где се заједно молимо Богу, одлазимо у цркву, трудимо се да живимо православним животом. Остаје нам само да се молимо Богу и Пресветој Богородици. Сетимо се Акатиста Мајци Божијој, да Мајка Божија и Светитељи преузму бригу о нашој деци, да нам помогну јер ми својим силама васпитати децу не можемо. Не заборавите да је и Господ наш Исус Христос био дете. „Ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско“ (Матеј, 18:3). Шта то значи? Дете има две кључне особине: прва је апсолутно поверење у родитеља, пре свега у оца. Ја знам једног младића који је као дете причао: „Мој тата је уловио слона.“ Питам га: „Где је (слон)?“ „Ено га на тераси.“ То дете није лагало у класичном смислу, већ је оно веровало да његов отац може да улови слона. То је дечја вера у Бога. Бог може све. Друга особина деце је да се свађају, али да се лако мире. Деца брзо прелазе преко свега. Нису злобна, могу да учине нешто врло лоше али то их не држи дуго. Деца се брзо мире и брзо кају за своје поступке и у том смислу мудрост детиња је оно што нам је Господ заповедио. Уздајмо се у Господа и Пресвету Богородицу да ће нашу децу заштитити, а ми − колико можемо да се трудимо. На првом месту нека буде благодат Божија над њима, а ми само да будемо помоћници те благодати. Најважније је да деца осете да ми волимо Бога, да Бог постоји и да живе у таквоме свету. Када то осете, све остало ће лакше схватати.

Поуке и коментари кроз одговоре на питања

− Издавачка делатност је таква да вредне књиге тешко налазе пут до читалаца. На пример, Да Винчијев код је 15 недеља најчитанија књига у Београду. А та књига је на нивоу партизанске приредбе у роману јер је пуна глупости, на пример да је цар Константин на Првом васељенском сабору убедио владике да потпишу да је Христос Бог, као да они у то нису веровали. Па то пас са маслом не би могао да поједе. И то Срби читају!

− Књигу Младост и страсти радио сам под директним духовним надзором владике Данила. Она је негде и оштра и ја бих је мало углачао. На пример,  мало је „опорији“ део о мастурбацији,али млади имају тај проблем, и ја сам решио да о томе пишем. Млади људи ће то прочитати, а постоји тачан светоотачка одговор и на то питање. Св. Атанасије Велики у својој канонској посланици монаху Амону пише и о томе. Људи то морају да знају, то је конкретан проблем. Не можемо свести људе само на причу да буду добри. Како каже Св. апостол Јаков: „Ако ли брат или сестра голи буду, и оскудевају у свакодневној храни, И рече им који од вас: Идите с миром, грејте се, и наситите се, а не дате им шта је потребно за тело, каква је корист?“ (Саборна посланица, 2:15,16)

− Ми за све имамо одговоре у светоотачким одговорима. Нико није писао боље о браку од Св. Јована Златоустог, који је био девственик од младих ноката, који никада није имао додира са женом, а такве поуке о браку и породици није дао нико као он, практичне, корисне, које дан данас могу да се примене. На пример, када се свађамо са женом, па она каже: ово је моје, ја сам донела од моје куће, ти одговориш: па како је само то твоје, кад је све твоје, и ја сам твој. И тиме не ласкаш жени. Ласкање је кад нешто говориш у лошој намери, а у овом случају желиш да покажеш жени своју љубав, своју пажњу. Такође Св. Јован Златоусти каже да се жени никада не треба обраћати само именом, него увек и уз име додати неку лепу реч. Каже он у једној беседи: „Мене оптужују овде да сам постао проводаџија са амвона, а ја кажем: брак је основа свега и ако нема доброга брака, нема ничега и зато ћу увек говорити на те теме.“ Шта је била његова мудрост? Какав је то био човек видимо читајући његово житије и његова дела. О новогодишњем пијанчењу, које је и у његово време постојало, каже: „Мени се подсмевају и кажу: сваке године причаш против пијанчења за Нову годину, а нико те не слуша. Нема везе, нека ме 10 послуша, доста је и 5 нека ме послуша, доста је, па и да ме нико не послуша, они који су ме чули да проповедам понашаће се умереније када оду на то место, него да ме нису слушали.“ Ето шта је проповедна мудрост − никада није узалудно проповедати. То нам данас недостаје.

− Недавно сам написао чланак о једном англиканском хришћанину, Клајву Стејплзу Луису, који је аутор Летописа Нарније, седам романа-бајки  за децу са дивном хришћанском поруком. Пријатељ Толкинов, изузетна личност, врло је поштовао православље. Био је и на Светој Гори. Одличан писац, велики ум. Сад је изашла његова књига Писма кусог репатоме, где старији ђаво учи млађег како да искушава људе. Изузетно добра књига, врло занимљиво написана. И како је говорио Достојевски: „Нама је запад драго гробље и ми на том гробљу можемо и морамо плакати“, све што је на западу вредно и што је хришћанско, ми поштујемо, а екуменизам је политика, и то врло вулгарна, идеолошка, левичарска. Ми никада никога силом нисмо превели у православну веру, то се зна. Сетите се само митрополита скопског Јосифа, који је замењивао патријарха Гаврила у заточењу, када су Словенци, већина од њих 30.000 које је Недић примио у Србију за време Другог светског рата, тражили да приме православље. Тада је рекао: „Чекајте да прође рат, па ко буде хтео да се крсти, нек изволи, а за време рата никога нећу да крстим.“ То су Српска црква и српски народ, то је моје мишљење, а свако има право на своје.

− Израз траума значи рана. Када се родитељи свађају, деци остају психичке ране. Заокружени свет родитељске слоге је битан предуслов за узрастање детета. Не може свађа увек да се избегне, али максимално се треба трудити, човек треба и да се исповеди и да се каје, и да се за слогу моли Богу, да се заједно и муж и жена моле да се не свађају, него да на неки други начин решавају проблеме. Наравно, родитељи у некој фази узраста, када је то могуће, треба деци да објасне и разлоге несугласица. Основни принцип православног васпитања каже Св. апостол Павле: „Поштуј оца својега и матер; ово је прва заповест с обећањем: Да ти добро буде, и да дуго поживиш на земљи,“ (Ефесцима, 6:2,3)  а одмах затим додаје: „И ви оцеви, не раздражујте децу своју, него их подижите у васпитању и науци Господњој“ (Ефесцима, 6:4). Немојте ви то што сте родитељи користити да радите све што хоћете, наш народ каже: „Ако си мајка, покриј се.“ Поштовање и према деци и супружника међусобно јесте основна ствар. Развод је заиста врло сложен проблем. Некада је у браку неиздрживо и развод је неопходан да не би дошло до тешких ломова, туча па, и злочина. Многе од тих ситуација се дају преовладати ако су људи побожни, ако истински верују у Господа, ако иду заједничким путем побожности. Морају се Богу молити, разговарати с духовником да то превазиђу. Нема ниједне куће без дима, а наш је народ некада био мудрији. Један мој пријатељ чија је мајка била монахиња, причао ми је да је била богомољка, врло побожна жена, а петоро деце је подигла. У комшилуку је био неки човек који је варао своју жену с неком из села, па је стално пролазио поред куће тог мог пријатеља када је ишао код оне друге жене. А његова жена је увек питала мајку мог пријатеља: „Новка, да ли си видела мог мужа да је прошао поред твоје куће?“ „Не, нисам.“ А сваки пут би га видела и увек је одговарала да није. Пролазило време, тај човек је престао да иде код друге жене и после неколико година његова жена каже: „Новка, хвала ти, ти си ми спасла брак јер да си ми рекла да си га видела, ја бих се развела.“

− У стара времена ако је неко хтео да се распита за девојку или момка какав је, никада није питао чланове домаћинске куће јер ниједан домаћин није хтео да куди момка или девојку из туђе куће, већ су питали оне сокачаре, бескућнике. Видите како се срушио тај наш хришћански, традиционални, православни свет. На нама је да га градимо и вратимо како год знамо и умемо. Наш народ је био побожан, шта год ми сад причали. Имало је то својих слабости, сујеверја и сл. Али ту исконску чистоту тешко да можемо достићи. Они су живели Богом, њихова кратка молитва из душе вредела је много више од онога што ја свакодневно читам. Основни принцип ауторитета су речи Св. апостола Павла: „Угледајте се на мене, као и ја на Христа.“ (Прва Коринћанима, 11:1) То значи да отац мора деци да каже да се угледају  на њега, мора да има ту слободу да каже да својим делима заслужи. Ево шта пише на надгробном споменику једног српског домаћина: „А сад, ђецо и унуци моји, добро знате шта вам дужност стоји, поштуј Бога и ближњега свога, придржте се карактера мога.“ То је суштина. Ко од нас данас то може да каже! Али морамо да се трудимо. Боже, помози свима да достигнемо то да деци кажемо: угледајте се, децо, на мене. 

− У Русији постоји једна врхунска креационистичка богословска школа, зове се Шестоднев, са врхунским научницима, геолозима, медицинарима, биолозима итд. Једном су говорили о томе зашто мајмуни личе на човека. И дали су врло озбиљно објашњење, које се заснива на светоотачком тумачењу да је Бог животиње дао човеку као својеврсне символе и поуке. Генетски, мајмуни и људи су врло сродни. Разликују се у врло малом генском проценту. На основу светоотачке анализе и научног учења кажу да је Бог створио мајмуна да би човек видео на шта може да личи, у шта може да се претвори. Као што наш песник Љубомир Симовић каже: „Ко се из човека не пење у Бога, силази у звер.“ И то је суштина учења о еволуције.

− Ако да Бог да ускоро ћете моћи да  видите дневнике царице Александре (Романове).[1] У праву је један руски теолог који каже: „Ми смо у царској породици добили слику савремене Свете породице.“ Свештеник који их је исповедао, отац Бељајев, када су били у ропству привремене владе, после Фебруарске револуције, прича да када је исповедао цареве кћери, да оне за многе грехе уопште нису знале, никада чуле нису за њих, па каже: „Да Бог да да све руске девојке и деца буду као што су цареве кћери.“ Недавно сам читао дневник њиховог исповедника. О томе је реч, љубав мора да се негује и у том смислу и однос браће и сестара мора да се негује на хришћанској основи да би они опстали и после смрти родитеља.

− Нама никада  није било лако, у свако време је било и добрих и лоших ствари. Жртвености и озбиљности је раније била много више. Каже Св. Владика Николај у свом делу Српски народ као Теодул: „Српска патријархална задруга била је као манастир, са две разлике, било је мање молитве због више рада и рађала су се деца.“ Вук Караџић у Ријечнику пише како се Срби моле три пута дневно: изјутра кад устану, увече сви заједно и пред спавање свако за себе. Ништа није почињало без молитве и ништа се није завршавало без молитве. Ко није имао икону, залепи за брвно воштану свећицу, окрене се према истоку и сви се заједно моле. То заједничко у хришћанском духу и хришћанској озбиљности чинило је нашу породицу много стабилнијом него што је данас, што не значи да је и ова данашња такозвана атомска породица: отац, мајка и деца −  лоша. Није. Она је једноставно рањивија и већа је благодат Божија када си имао сто чељади у породичној задрузи. То је једна прича, а сад када је вас троје, четворо то је друга прича. И једно и друго је под благословом Божијим и једно и друго може да живи побожно − и патријархална задруга и данашња породица, с тим што треба оживљавати везе с родбином, враћати стара кумства где год је то могуће, враћати се тој српској солидарности. Породична везаност српског народа види се и по томе што ниједан европски језик нема толико назива за родбину и својту. Родбина  је по крви, а својта са супружничке стране. Ми имамо називе за десет колена уназад, иза чукундеде иде наврндеда, па курђел, сукурђел и на крају, ја сам мислио да је то неки ружан израз али није, курајбер.Тај ти више није никакав род. У мом крају водило се рачуна да се не ступа у брачне везе све до тог десетог колена.

Прота Дејан

− На питање од ког узраста деца треба да се исповедају тешко је тачно одговорити јер нису сва деца једнака. Када приметимо да су деца дошла до неког сазнања, колико - толико довољног, исправног о томе шта је Света тајна исповести и када видимо да она сама показују жељу и добру вољу да приступе исповести, треба им помоћи у томе. А никако, никако да деца осете било какву присилу, наговор. Ми свештеници имамо и таква искуства. Дође једна врло побожна и ревносна мајка, па просто своје дете гурка, као: иди исповеди се, а дете онако унезверено гледа у свештеника, шта то значи, да неће, не дај Боже, добити батине. Зато полако, довољно је да дете иде у цркву, да га родитељи доводе, да се код куће заједно моле Богу. А за исповест има времена, и кад се и дете и свештеник и родитељ сагласе. Дакле, све три стране. Тада се дете исповеда.

− Када су родитељи различити: један верујући, црквен, а други супротно од тога, тада би требало урадити следеће. Да овај родитељ који је у бољој позицији, коју ми оцењујемо као бољу,  претходно са супружником разјасни ситуацију и да обоје формирају мишљење које је најбоље за дете. Ма колико ми били добро информисани и начитани и себе сматрали педагозима, заиста без Божије помоћи ништа неће бити. Они који се усрдно Богу моле за своју децу, па макар не знали ни за какве педагошке вештине, имају децу која су срећна и Богом благословена. Ту нема никакве сумње. Мада, наравно, педагогија има свој смисао, значај и одређени домет и у то не треба сумњати, али пре свега је молитва Богу.

 − Свако ко учини самоубиство, наравно да је учинио велики грех. Није наше да судимо о његовој вечној судбини. Обично Црква из педагошких разлога, то знате сви, ускраћује обред опела самоубицама. Не због тога да се свети самоубици, него не би ли тај пример, та казна, било једно упозорење да други људи тако нешто не чине. Кад је реч о породици у којој се тако нешто десило, некада би та породица извукла поуку, молила се за покојника и никоме не би пало на памет да тако нешто учини. Ми у судове Божије не можемо да се мешамо. Ко је од нас тај који ће у име Господа да пресуђује вечној судбини? Нико! Нико да се то не усуди. Једино знамо да је то велики грех, не дао Бог да било ко од православних хришћана то учини, то је све. А Божији судови нама су недокучиви. Ми често кажемо, за било који случај, па то је невоља, несрећа, разне околности, сажалимо се и опростимо. Ми људи опростимо... па зар би ми овакви кави смо опростили, а шта мислите Господ?

− Ако неко каже да неће никада опростити, нажалост, морамо рећи да још није постао прави хришћанин. Ко није спреман да опрашта, самим тим и сам Господ неће њему опростити јер ми у Оче наш кажемо: и опрости нам као што и ми опраштамо. Ако не опраштамо, значи молимо Господа да и нама не опрости. Господ ће усрдну молитву услишити. Суштина наше вере је у Причи о блудном сину. Сећате се када је онај несрећни, грешни син кренуо очевом дому, није га отац чекао у кући да се појави, да падне пред њега на колена, па да му очита прво неку лекцију, па на крају и да му опрости. Отац је изашао из куће, пошао му у сусрет, раширио руке у загрљај. Истинско покајање – нема више греха. Све очишћено и лепше него што је било. Да није тога, тешко би нам било. Наша вера се и састоји у томе да до год смо живи, до год дишемо, има наде, има прилике, има могућности. Само, наравно с покајањем не треба одуговлачити. Не знамо хоћемо ли доживети сутрашњи дан. Значи − покајање да. Када? Одмах.

________________

[1] Владимир Димитријевић је приредио књигу Љубав је јача од смрти, о царској породици Романов која обухвата житија, поуке, страдања и чуда. Издавач је Образ светачки, 2008.

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 03 јануар 2013 )