БОРБА ЗА ВЕРУ - О Светој тајни покајања

ШТА ТРЕБА ДА ЗНАМО О СВЕТОЈ ТАЈНИ ПОКАЈАЊА* )

Многи читаоци нарочито они млађи недовољно поучени или сасвим непоучени тражили су да им се пруже основна знања из учења наше, Православне цркве о светим тајнама. Настојимо колико год нам је могуће да удовољимо тим жељама и нашу верску поуку посвећујемо овога пута св. тајни п о к а ј а њ а сматрајући да ће у ово предускрсно време, тумачење баш те св. тајне представљати и за све остале подстицај на толико потребно исправљање сопственог живота, и на духовну припрему за достојан дочек Светлог Празника Христовог Васкрсења.

О СВ. ТАЈНАМА УОПШТЕ

Тајне су видљиве свете радње, којима се души човека који верује невидљиво даје благодат Божја. Установљене су од Господа зато, да би кроз њих сваки верни примио благодат Божју. Православна црква има седам светих тајни.

1. У КРШТЕЊУ се човек рађа тајанственим начином за духовни живот;

2. у тајни МИРОПОМАЗАЊА прима благодат за духовни напредак и духовно јачање; .

3. у ПРИЧЕШЋУ прима духовну храну;

4. у ПОКАЈАЊУ се исцељује од душевних болести тј. грехова;

5. у СВЕШТЕНСТВУ се даје свештенику благодат да духовно препорађа и васпитава друге учењем и св. тајнама;

6. у БРАКУ се даје благодат која освеђује брачни живот рађање и отхрањивање деце;

7. у ЈЕЛЕОСВЕћЕЊУ се лечећи од душевних болести лечимо и од телесних болести.

Из овога се види високо достојанство и узвишеност тајана у Христовој цркви. — Свете тајне су духовне радње које вернима у истину дају благодат Божју. Св. тајне су стална ми-стична веза, која сједињује човечји живот са Богом, освећује га, храни га и измирује с Богом. Кроз тајне се наставља спасоносна делатност Христова и остварује спасење људи.

Свештеник треба да врши св. тајне са дубоком побожношћу и да тако улива своју побожност и вернима. Унутрашњи осећаји и спољашње радње свештеника треба да се слажу са светим радњама које врши, у целом понашању свештеника не сме бити извештачености већ треба да се огледа оно што он врши, и ово понашање свештеника треба да душевно подиже верне.

При вршењу св. тајана треба да је свештеник у стању благодати, слободан од сваког тешког греха и да није под забраном од стране Цркве. Св.тајне истина не могу бити профанисане од недостојних, а исто тако ни њихово дејство не може спречити ни уклонити недостојан вршилац; али, они који врше св. тајне оптерећени текшим гресима, навлаче на се бе кривицу вечне смрти. Ако је, дакле, свештеник свестан да је учинио тежак грех, то се не сме усудити да приступи вршењу св. тајана пре но што осети у себи искрено кајање због учињеног греха и пре но што озбиљно одлучи да ће свој грех исповедити, чим му се пружи прилика за исповест.

Свештеник треба да се одазове свачијем позиву од својих верних на вршење тајана, а нарочито светог крштења, покајања и причешћа, и то у свако доба дана и ноћи, и да учи верне да га у случају опасности зову без устезања, без обзира на време и без бојазни да ће га тиме можда узнемирити. Свештеник терети своју савест одговорношћу, када неко његовом кривицом остане без благодати једне тајне, која условљава улазак у царство Божје и спасење душе, а нарочито ако се изгубљено више не може поправити. Свештеник има тако исто да пази на то, да се једнако брине како за богате тако и за сироте, како за угледне тако и за све остале међу својим вернима, да не би изгубио ни једне душе, искупљене драгоценом крвљу Спаситељевом!

Свештеник при вршењу св. тајана мора имати чисту намеру, ону намеру коју је имао сам Спаситељ при установљењу тајне. Само слављење Божје и спасење човека треба да га овде руководе!

Од оних који примају свете тајне тражи се да се добро спреме за примање св. тајне и да су у стању благодати. За спремност и стање благодати одговорни су у првом реду сами примаоци тајана, а свештеник је дужан да их поучава о овоме и да их води достојном примању св. тајана.

Свештеник треба да учи своју паству о суштини св. тајана, дејству, моћи и значењу радњи, које су у вези са тајнама.

Исто тако свештеник има да опомиње верне да са дубоком, искреном побожношћу, чистом савешћу и чистим срцем прилазе примању св. тајана.

Пошто су св. тајне један део православне вере, то је свештеник дужан код њихова разјашњења да пита примаоца о основним истинама вере, о оним истинама које су по својој природи безусловна средства спасења, на пр.: о св. Тројици, о искупљењу света кроз Исуса Христа итд. Онога који не зна ове истине, има свештеник да га њима научи, јер кроз ове истине може боље схватити моћ тајне и ојачати своју веру.

Они који не знају и који нису поучени у најпотребнијим истинама вере, не могу бити од свештеника припуштени св. тајнама, јер овакви, иако се не урачунавају у неверне, ипак нису далеко од њих.

ПОКАЈАЊЕ је тајна, у којој верни усмено открива (тј. исповеда) своје грехе Богу у присутности свештеника и добија кроз свештеника опроштај грехова од Самога Господа Исуса Христа.

Исус Христос је дао светим апостолима, а преко њих и свим свештеницима власт да разрешују (опраштају) грехе: „Примите Духа Светога! Којима опростите грехе, опростиће им се, и којима задржите, задржаће се" (Јов. 20:22—23).

Још је Јован Крстителљ припремајући људе за примање Спаситеља, проповедао крштење покајања за опроштај греха. Он их крштаваше у реци Јордану, при чему они исповедаху своје грехе (Мк. 1:4—5).

Свети апостоли, примивши за то власт од Господа, вршили су тајну покајања: „Многи од оних који су веровали, долажаху, признаваху грехе своје и казиваху дела своја" (Дела ап. 19:18).

За добијање опроштења (разрешења) грехова од онога који се исповеда (покајника) тражи се:

искрена скрушеност због греха и њихово усмено признавање (исповест),

чврста намера да се исправи сопствени живот,

вера у Господа Исуса Христа и нада у Његово милосрће.

У посебним случајевима покајнику се налаже „епитимија" (грчка реч, значи: забрана), која се састоји од чињења, дела побожности и извесних лишавања, усмерених на савладавање греховних навика.

Крштењем се човек чисти од свих грехова, али како он и после крштења поново може да греши и уистину и греши, Господ Спаситељ је установио у Цркви тајну покајања (Јов. 20:20—23), којом се човек чисти од грехова учињених после крштења. Покајање је за грешнике друго крштење. Свештеник Цркве Христове силом Светога Духа отпушта и разрешава хришћанина од грехова, које је он учинио после крштења, а за које се грехе каје и исповеди их. — Тако се кроз свештену радњу свете тајне покајања хришћанин изнова чисти и посвећује исто као да је изишао из воде крштења.

2. речи које се изговарају при вршењу ове тајне, и

У покајању хришћанин исповеда пред свештеником грехе учињене после крштења.

Речи које се изговарају при вршењу тајне покајања и које свештеник изговара при - разрешавању грехова (разрешна формула) јесу ове:

„Господ и Бог наш Исус Христос, благодаћу и милосрћем свога човекољубља, нека ти, чедо (име), опрости све грехе твоје; и ја, недостојни јереј, влашћу коју ми је Он дао, опра-штам ти и разрешавам те од свих грехова твојих, у име Оца и Сина и Светога Духа, амин."

Радња пак која се врши при изговарању ових речи јесте полагање руку на главу покајиика и благослов у знаку крста при изговарању последњих речи наведене разрешне формуле.

Извршилац св. тајне покајања је православни епископ или презвитер (свештеник). Но презвитери могу вршити ову свету тајну само са дозволом епископа. Свештеник се влашћу вршења ове тајне зове: духовни отац, духовник, и има при вршењу ове тајне разне дужности; он мора бити достојан духовничке дужности.

Исповђено у тајни покајања остаје за увек тајна, и свештеник не сме никада и ни у ком случају да открије оно, што му је у исповести неко казао.

Па не само речима, него ни каквим знацима, или на било који други начин, не сме указати на исповеђено, иначе потпада најоштријој казни.

Хришћанину, дакле, који после потпуног очишћења својих грехова у крштењу, изнова греши потребно је ново средство за очишћење његове савести. Од лица које приступа овој тајни тражи се извршење извесних услова, које доказује да ли је неко способан и достојан да прими св. тајну покајања.

У погледу способности тражи се од лица које приступа покајању да је постигло такву духовну зрелост, да може да разликује добра дела од злих, да је при здравом разуму (или да није сасвим без разума), и да је најпосле упознато са истинама хришћанске вере.

Што се тиче узраста од кога је сваки православни хришћанин дужан да у извесном року приступа светој тајни покајања требало би да то свакако буде за женска лица после 12. године а за мушка лица после 14. године. (Међутим, узраст може бити и млађи па већ од 7. године мушка и женска деца могу приступати тајни исповести — како је то уобичајено у руској пракси).

У погледу достојности, траже се од онога који хоће да добије опроштај грехова ови услови:

1. мора се у тузи кајати за учињене грехе и озбиљно и одлучно желети да се даље чува од грехова и да поправи свој живот.

Уколико је неко увредио Бога, који је највише и љубави најдостојније добро, а ако има у себи развијено осећање љубави према Богу, у њему се из таквог осећања рађа туга због учињене увреде, (савршено кајање). Кајање које потиче из љубави према Богу, доноси грешнику потпуну милост Божју и опроштај грехова (Лук. 7:47. I Петр. 4:8).

Но и кајање из страха и наде (несавршено кајање) довољно је за ваљаност тајне, под условом да постоји нада на милост Божју кроз Исуса Христа, и да се она оснива на вери у Исуса Христа, који нас је својом смрћу на крсту измирио с Богом и који је наш највећи свештеник, па према томе и може спасти оне који кроз Њега долазе Богу (Јевр. 7:25).

Исто тако кајање треба да је опште, тј. да се протеже на све грехе;

затим да је чврсто и непоколебљиво, (наиме да је грешник одлучио да не учини грех ни из страха од зла, ни из наде на добро);

најзад кајање треба да је активно, делотворно, наиме да је грешник одлучио не само да се чува од грехова, но да употребљава и средства против греха.

2. Лице које се каје треба да исповеди своје грехе пред свештеником, јер свештеник не може да везује или разрешава, ако не зна шта има да веже или разреши. Исповест треба да је:

а) потпуна, наиме покајник је дужан да на исповести открије све грехе учињене после крштења. (Од потпуне исповести се изузимају: глуви, глувонеми, они који говоре страним језиком; болесници који не могу да говоре или који су изгубили свест, или који су после једног исповеђеног греха почели да умиру. Овде се убрајају и они који не могу због старости да се сете појединих грехова. Најзад чини се изузетак са оним болесницима поред којих свештеник не може стајати без опасности од заразе. Други мотиви, као мноштво грехова или какав важан интерес свештеника не могу бити благословен и оправдан узрок, због кога се скраћује исповест и због кога свештеник може обавити непотпуну исповест!)

б) исповест треба да је искрена,тј. да покајник не таји истину, да не прећуткује нити умањује своје грехе, да не исповеда грехе које није учинио, да не прећуткује такође ни окол-
ности које карактеришу морално стање грешника, напр. да ли је грех учињен по навици, да ли је грех који се понавља, да ли у кући има прилику да греши итд. Најзад,

в) исповест треба да је тајна, усмена, учињена са скромношћу и истинском побожношћу.

3. Покајник треба да изврши канон тзв.епитимију, коју свештеник налаже при исповести покајнику према тежини његових грехова и према стању његове савести.

Свето Писмо налаже да сваки хришћанин пре евхаристије има да искушава себе (I Кор. 11:28—29) стога је данас исповест обавезна пред светим причешћем, и обоје су као једна целина у нераскидној вези. — Исповест без причешћа сматра се без сврхе, а причешће без исповести немогућим.

У погледу обавезе исповести у извесним временским роковима четврта црквена заповест налаже нам, да имамо четири пута у години исповедити своје грехе пред свештеником.

Но свакако и они мање ревносни не треба да пропусте да се бар једном у току године исповеде (обично за време четрдесетнице, или за време ускршњег и госпођинског поста) Док је ревноснијим верницима могуће да то учине сваког месеца.

Епитимије се дају по снази и вољи оних који их примају, а не по мери њихових грехова, каже цариградски патријарх Јован Посник (582—595). Јер нама је заповеђено, вели он даље, у једно исто време и олакшати тежину и налагати терет. Јер јарам Христов је благ и бреме лако.

Св. Јован Златоусти указује у много прилика, да се код кајања не узимају у обзир само спољашња дела (покајања), да се не узима у обзир толико време, колико озбиљност и ревност унесена у поправљање, и да Бог онима који се кају и исправљају своје грехе опрашта лако и без оклевања.

Исто учи и св. Василије Велики говорећи: Ми гледамо на начин покајања а не судимо о овоме (тј. о стварном исправљању грешника) по времену.

Знајући то, духовник даје епитимију по способности лица. Он мора да расмотри (каже се у 102. правилу трулског синода 692. године) какво је расположење грешника, да ли он нагиње здрављу (духовном), или напротив, својим поступањем привлачи на себе болест (греховну), и на који начин он у ствари проводи свој живот... Све старање пастира мора се састојати у томе да се поврати изгубљена овца и да се пружи лек оној, која је змијом рањена да не би ударила о стрмине очајања, нити се разуздала на распуштени и нерасудни живот. Духовни лекар мора да сваким начином — помоћу тежих или опет помоћу блажих и лакших лекова, — спречи страдање и да се постара да рана зарасте, узимајући при томе у обзир плодове кајања, и мудро упућујући човека, који је позван небеском посвећењу.

Исповест је одувек тражена ради опроштаја грехова. Грешници тајно исповедају свештенику-духовнику своје грехе, а овај им налаже епитимије или каноне који одговарају приликама. Покајници се савешћу обавезују да ће извршити наложене каноне или покајне вежбе. У православној цркви покајање обавезно прате као средства очишћења: молитве бдење, пост и одрицања разне врсте, чињење милостиње и уопште добрих дела.

По речима апостола (I Јов. 1:9) резултат покајања је добијање кроз Исуса Христа опроштаја грехова и очишћење од сваке нечистоте и неправде. Уз то исповест је још у апо-столско време била усмена и подробна (Дел. 19:18 и Јак. 5:16).

Главне црте чина покајања у исповедном уставу Јована Посника су ове:

Онога, који се исповеда, поставља јереј према олтару и говори заједно са њим Трисвето и псалме (6 на броју), затим долазе тропари, молитве, предисповедна поука, исповедање, молитве разрешења, после исповедна поука, читање из пророка Језекиља, и Еванђеља по Луци 15:1—10, и отпуст.

Духовни отац приводи покајника пред икону Господа Исуса Христа (или пред свети крст). После почетног узгласа: „Благословен Бог наш... ''долази Трисвето, Оче наш, Господе помилуј, затим:

Слава Оцу и Сину Светом Духу и сада и увек и у векове векова, амин.

Ходите, поклонимо се и припаднимо Христу, Цару нашему Богу.

Ходите, поклонимо се и припаднимо самоме Христу, Цару и Богу нашему.

Смилуј се на ме, Боже, по великој милости својој, и по мноштву доброте своје очисти безакоње моје.

Опери ме добро од безакоња мога, и од греха мога очисти ме.

Јер ја знам безакоње своје, и грех је мој непрестано преда мном.

Самоме Теби сагреших, и на Твоје очи зло учиних; а Ти си праведан у речима својим и чист у суду свом.

Гле, у безакоњима се зачех, и у гресима роди ме мати моја.

Гле, истину љубиш, и јављаш ми непознато и тајне свемудрости своје.

Покропи ме исопом, и очистићу се; умиј ме, и бићу бељи од снега.

Дај ми да слушам радост и весеље, да се прену кости потрвене.

Одврати лице своје од грехова мојих, и сва безакоња моја очисти.

Срце чисто сагради у мени, Боже, и дух прав обнови у мени.

Не одгурни ме од лица свога, и Светога Духа свога не одузми од мене.

Подај ми радост спасења свога, и духом владалачким поткрепи ме.

Научићу безаконике путевима Твојим, и безбожници ће се к Теби обратити.
Избави ме од крви, Боже, Боже спасења мога; обрадоваће се језик мој правди Твојој.

Господе, отвори уста моја, и она ће казивати славу Твоју.

Јер да си хтео жртве, ја бих принео; за жртве паљенице не мариш.

Жртва Богу је дух скрушен; срце скрушено и смирено Бог неће одбацити.

Благовољењем својим, Господ, прослави Сион, и нека се подигну зидови јерусалимски.

Онда ће Ти бити миле жртве правде, приноси и жртве паљенице; тада ће метати на жртвеник Твој теоце.

Смилуј се на нас, Господе, смилуј се на нас, јер ми грешници, немајући никакав изговор (оправдање), приносимо Теби као Владару ову молитву: смилуј се на нас!

Господе, смилуј се на нас, јер се у Тебе уздасмо; не гневи се веома на нас, нити помињи безакоња наша, него сада као милостив погледај и избави нас од непријатеља наших: јер си Ти Бог наш, и ми смо људи Твоји, сви смо дело руку Твојих, и име Твоје призивамо.

Отвори нам двери милосрђа, благословена Богородице, да не погинемо ми који се у Тебе надамо, него да се Тобом избавимо од беда, јер си Ти спасење рода хришћанскога.

Покајни псалам и покајни тропари читају се да би се побудила осећања и срце покајника због учињених грехова; (и цар Давид је у греху испевао овај псалам).

Молитвама за покајнике које затим следе, побућује се у срцу покајника нада на милост Божју:

Боже, Спаситељу наш,... прими Твојим уобичајеним човекољубљем, слугу Твога (име) који се каје за грехе што је учинио, не узимајући у обзир ништа, опраштајући неправде и превазилазећи безакоња. Јер си Ти, Господе, рекао: „Не желим смрти грешника него да се обрати и жив буде"; и: „Седам пута седамдесет опраштати грехе". Јер је величина Твоја беспримерна и милост Твоја неизмерна. Ако пак на безакоња будеш гледао, ко ће остати? Јер си Ти Бог оних који се кају, и Теби славу узносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и кроз све векове, амин.

Господе Исусе Христе, Сине Бога живога, Пастиру и Јагње које узима на себе грех света, Ти си опростио дугове двојици дужника и отпустио грешници грехе њене, Ти сам, Господару, разреши, отпусти, опрости, грехе, безакоња, сагрешења вољна и невољна, која ове слуге Твоје учинише свесно и несвесно, преступањем закона и непослушношћу; и ако од ђавола бише преварени као људи који тело носе и у свету живе;

О, Владару, човекољубиви Господе, услиши нас који се молимо Твојој доброти за ове слуге Твоје, и као многомилостив не узми у обзир никакве грехе њихове, ослободи их вечних мука... Јер си Ти једини безгрешан, и Теби славу узносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу сада и увек и кроз све векове, амин.

Ако има много покајника, ове молитве се читају дотле као заједничке за све покајнике, а затим почиње сама исповест која мора бити насамо са сваким појединцем, макар он био и малолетан.

ДУХОВНИКОВА ПОУКА ПОКАЈНИКУ ПРЕД ИСПОВЕСТ

Љубљено у Духу Светом чедо (име), добро је што си приступио светом покајању, јер ћеш тиме као духовним купањем опрати грехе душе своје и као небеским леком бићеш исцељен од смртоносних рана њених.

Само се постарај да скрушеност овлада срцем твојим за све грехе твоје, и да их Господу Богу твоме, који је с нама невидљиво, — преда мном смиреним који сам од Њега добио власт да разрешавам грехе, — истински исповедиш, ништа не скривајући, и ништа не додајући, него како си што учинио и сећаш се, тако и исповеди. Јер је скривање греха душегубна самообмана, а додавање — смртоносна клевета. Тога двога ради не опраштају се исповеђени греси. И пошто се због ове сметње тајна стварно не извршује, рађа се нови смрти грех.

Не треба, дакле, да скриваш никакав грех ни из стида, јер сам и ја човек са слабостима, могу да паднем у сличне грехе, и имам искуство у погледу слабости људских. Одбациш ли пак стид и изобличиш себе преда мном једним, нећеш бити изобличен за те грехе пред Анђелима Божјим и пред свима људима на Страшном суду. А скријеш ли преда мном једним, бићеш онда изобличен пред васионским скупом, и нећеш избећи вечну казну.

Немој што сакрити ни из страха, јер ти ја нећу учинити нажао, и никада никоме нећу казати твој грех; моја је дужност да те духом кротости лечим.

При исповести кори себе а не извињавај; казуј своје грехе а не туђе. Немој ми казивати лица која су имала удела у гресима твојим, јер је то зло рађење о ближњима. Само своје грехе исповедај, не као у обичном разговору, већ са жаљењем искреним, од срца, и са добром намером да се убудуће чуваш од сличних грехова. Без тога не може бити истинског покајања. Пошто тако настројиш своје срце, одај хвалу Господу: преда мном грешним кажи сам безакоња своја, да би се, добивши опроштај, ослободио окова греха, очистио и душевио исцелио благодаћу Божјом. *

Ево, чедо, Христос невидљиво стоји примајући твоју исповест. Немој се застидети нити уплашити; и немој ништа сакрити од мене, већ слободно реци све што си учинио (учинила), да би примио (примила) опроштај од Господа нашег Исуса Христа. Ево и икона је Његова пред нама, а ја сам само сведок да посведочим пред Њим све што ми будеш рекао (рекла). Скријеш ли што од мене, двострук грех имаш. Пази дакле: пошто си дошао (дошла) у лечилиште, немој отићи неизлечен ( неизлечена ).

Приступајући исповести покајник се у мислима обраћа своме исповеднику:

Опрости ми, оче свети, и благослови, што год згреших у све дане живота својега. И овога дана безбројно сагреших душом и телом, сном и леношћу, помрачењем бесовским, у мислима нечистим, у заборавности ума, и у осуђивању. Згреших срцем и свима својим чулима, слухом и видом, хотимице и нехотице, и нема греха којега не учиних. Али се за све кајем. Опрости ми, оче свети, и благослови, и помоли се за мене грешнога.

Свештеник затим пита покајника прво – да ли верује као што учи и верује Православна црква у св. Тројицу, у Цркву, у свете тајне, у искупљење човека Сином Божјим, у васкрс мртвих и вечни живот. Потом каже ономе који се исповеда да изговори Синвол вере.

После тога свештеник пита покајника за његово морално владање и то према његовом добу старости, према приликама у којима живи, према полу и позиву. Другачије свештеник пита образованог, другачије необразованог, другачије младог, другачије старог, другачије болесног, другачије здравог.

Када је покајник исповедио све своје грехе, тада му свештеник према гресима даје послеисповедну поуку, а затим га позива на молитву, којом се моли за опроштај грехова покајника.

Господе Боже спасења слугу Твојих, Милостиви и Жалостиви и Дуготрпељиви, Ти тугујеш због наших зала, и не желиш смрти грешника него да се обрати и жив буде.

Ти се сам и сада смилуј на слугу Твога (слушкињу Твоју) (име), и подај му (јој) покајничко расположење, опроштај и отпуштење грехова, праштајући му (јој) сваки грех, вољни и невољни; помири га (је )и присаједини светој Цркви Твојој у Христу Исусу Господу нашем, са којим Теби приличи сила и сјај, сад и увек и кроз све векове, амин.

После ове молитве разрешава свештеник онога који, се каје говорећи:

Господ и Бог наш Исус Христос, благодаћу и милосрђем свога човекољубља, нека ти, чедо (име), опрости све грехе твоје; и ја, недостојни јереј, влашћу коју ми је Он дао опраштам ти и разрешавам те од свих грехова твојих, у име Оца и Сина и Светога Духа, амин.

При разрешењу од грехова, духовник покрива главу покајника епитрахиља, а када говори крај ове разрешне молитве, чини десницом знак крста преко епитрахиља на глави покајника.

После разрешења од грехова свештеник говори: ''Достојно''... ''Слава,...и сада и увек'', и чини отпуст. На отпусту свештеник даје покајнику да целива крст.

После тога свештеник може дати покајнику канон против његова греха, тј. дати епитимију за грехе.

Епитимија (долази од грчке речи која значи забрањујем, запрећујем); налаже се у виду духовне казне грешнику (на пр. најтежа епепитимија одлучење од причешћа светим тајнама, одлучење од заједнице са вернима); или се она даје као лек грешнику (на пр. лакша епитимија: пост, метанија, милостиња, молитва итд.).

Но епитимија нема снаге и значења задовољења правди Божјој за грехе, јер је задовољење за грехе дао Господ Исус Христос на крсту (Јевр. 10:14), и као таква није безусловно потребна при исповести.

Епитимија је различита, према гресима, према узрасту. За многе нарочито тешке грехе одлучује се на неко време од св. причешћа. Онај који је извршио епитимију нарочитом мо-литвом бива разрешен и уведен у заједницу с Црквом. Од епитимије разрешава онај који ју је и наложио. Духовник нема права да прима на исповест оне који су под епитимијама наложеним од других духовника и да их разрешава од њихове епитимије, осим болне и оне који умиру, које је дужан исповедити и разрешити од епитимије сваки свештеник.

„Пазите да добра дела своја не чините пред људима да вас они виде, иначе немате плате код Оца свога који је на небесима. КАД, ДАКЛЕ, ДАЈЕШ МИЛОСТИЊУ, не труби пред собом, као што лицемери чине по синагогама и улицама, да их славе људи. Заиста, кажем вам: Примили су плату своју! — А ти кад дајеш милостињу, да не зна левица твоја шта чини десница твоја, — да милостиња твоја буде тајна! И Отац твој, који види тајно, платиће ти.

И КАД СЕ МОЛИТЕ БОГУ, не будите као лицемери, који радо по синагогама и на раскршћу по улицама стоје и моле се да их виде људи. Заиста, кажем вам: Примили су плату своју! — А ти кад се молиш, уђи у собу своју, затвори врата и помоли се Оцу своме у тајности. И Отац твој, који види тајно, платиће ти.

А КАД ПОСТИТЕ, не будите жалосни, као лицемери, који нагрђују лица своја, да би их видели људи како посте. Заиста, кажем вам: Примили су плату своју! — А ти кад постиш, намажи главу своју и лице своје умиј, да те не виде људи где постиш, него Отац твој који је у тајности. И Отац твој, који види тајно, платиће ти.

Поред овог исповедања и тачог држања вере, мораш држатн и заповести Господње, које нам је Господ Бог предао у Десетословљу¹⁰) и Еванђељу¹¹⁾,укратко овим речима изражене:

Љуби Господа Бога свог свим срцем својим, и свом душом својом, и свом снагом својом, и свом мишљу својом; и ближњега¹²) свог као себе самог.

О овим двема заповестима виси сав закон и пророци¹³). А испуњeња заповести Господње називају се хришћанским врлинама. Није доста хришћанину да има само праву веру без добрих дела: јер је вера без добрих дела мртва, као што су и добра дела без праве вере мртва, и ништа не користе; но ко право верује, треба увек да се клони од свакога зла и да чини добро.

^*) Ово је извод из поглавља о св. тајни покајања из Православне литургике од Др Лазара Мирковића; превод из Вел. Требника архимандрита о. Ј. Сп. Поповића.

¹⁰) „Десетословље је превод грчке речи ,Декалог" којом сс означава десет Божјих заповести које је Мојсију Бог дао иа Синајској Гори.

¹¹) Еванђеље је књига у којој је описан живот, рад и наука Господа Исуса Христа. Постоје четири писца који су нам то изнели: Матеј, Марко, Лука и Јован. То су четири еванђелиста. Матеј и Јован су припалали ужем броју дванаесторице Христових ученика, па су опис Христових дела и науке изнели баш као очевици. Марко и Лука су припадали ширем кругу Христових ученика, па су своја еванђеља писали делом као очевици, а делом по сазнању од очевидаца.

Реч Еванђеље је грчка реч и значи блага или радосна вест људском роду о спасењу.

¹²) По старозаветном схватању ближњи је неком човеку само човек исте народности; Јеврејин Јеврејину. Мисирац Мисирцу (2. Мојс. 2:13).

По новозаветној Спаситељевој науци, израженој у Спаситељевој причи о милостивом Самарјанину, (Лк. 10:29—37) ближњи нам је сваки човек који чини добро без обзира на народност.

¹³) У законским и пророчким књигама Старог завета дате су многе заповести и правила за живот. Али од свих тих закона и правила најважније су ове две заповести о љубави према Богу и према ближњем. Зато Спаситељ и каже да ''о овим двема заповестима виси сав закон и пророци" (Мт. 22:35—40).

¹⁴⁾Бити ''наследник царства небеског'' то значи – учествовати у вечном блаженству.