Католици у Београду већ икоНопишу и Светог Саву
Била би неправда ако се мисли да за све негативности у Српској православној цркви кривица треба да падне на епископа бачког Иринеја. Не, није он за све крив.
Криви су, превасходно, епископи који су му омогућили да истисне из црквеног живота канонску саборност, без које је Црква као таква незамислива.
На саборност се позива када треба да оправда избор за епископа кандидата који му је по вољи због „међуцрквених настојања“ и екуменизма; или када треба да „суспендује“ некога ко му није по вољи, као у случају епископа рашко-призренског Артемија. Овај му је био велика препрека на путу ка удовољавању захтевима Европске уније и Вашингтона, с једне стране, и удовољавању жељама римокатолика да се бржим корацима, несметано, води дијалог о међуцрквеном зближавању ради уједињења, с друге стране.
Праву природу „неустрашивог визионарства“ и „изградитељства Цркве“ епископ бачки Иринеј ће испољити посебно у јубиларној 2013. години, кад се у Нишу слави седамнаест векова од Миланског едикта 313. године. Тешко се то славље замишља без присуства римског папе, за чији долазак ће се довијати, не само римокатолици, него и највиши државници Србије у договору, наравно, са проверено наклоњеним сатрудником, епископом бачким Иринејем.
Много још дешавања има, која су на телу Српске православне цркве отворила болне ране, а која посредно или непосредно стоје у вези са „међуцрквеним настојањима“, са бесплодним „међуцрквеним дијалозима“, из којих проистиче једно само, а то је - да се римокатолици постојано држе своје вере и еклисиологије, у истрајном ишчекивању да им се „шизматици“ (тако називају православне) врате, како би се нашли у „правој католичкој вјери“.
Наивне и недовољно учвршћене Србе у православној вери маме на разне начине. Тако, на пример, у својим храмовима, у Београду, иконопишу Светог Методија, кога су на Сплитском сабору 1059. године, осудили као јеретика; иконопишу и Светога Саву иако им није непознато да их је он држао за јеретике.
Срби у својој доброћудности, као предуслов за долазак папе у Србију траже да прво оде у Јасеновац, како би испољио жаљење и кајање за гнусна погубљења, од стране руку људи римокатоличке вероисповести, огромног броја људи.
Није томе тешко да оде у Јасеновац, као што му није било тешко да уђе у џамију или синагогу, јер зна какву добит за римокатолицизам из тога извлачи. Само жртве у Јасеновцу знају да би им посета папе била додатни бол, јер је ондашњи папа Пије XII (1939-1958) могао да спречи чињење злочина, а није хтео.
Није ли се, у другим околностима, позната папска злурадост према православним Србима испољила и 1999. година, када су немилосрдно бомбардовани од стране „Милосрдног анђела“?!
И нека друга болна дешавања у Српској православној цркви могу се довести у везу и са, по речима епископа крушевачког Давида, „изградитељством цркве на свим пољима“, односно са „неустрашивим визионарством“ у еклисиологији епископа бачког Иринеја и њему сличних.
У та болна дешавања спада, на пример, непромишљено брисање одреднице „Српска“ у називу „Српска православна црква“. Ако по схватању недобронамерних појединаца преименовање треба да гласи: „Православна црква у Србији“, не значи ли то да се дојучерашњи делови Српске православне цркве ван Србије, у европским земљама и на другим континентима, препуштају туђој црквеној јурисдикцији?
Али, та штетна појава се као зараза проширила и унутар Србије. Придевска именица „Српска“ брише се и у називима епархија (епископија). Црногорскоприморска митрополија је због политичких и опортунистичких разлога принуђена да отпише одредницу „Српска“, али зашто то чине Шумадијска, на пример, и друге неке епархије по Србији?!
Раслабљивању Српске православне цркве увелико је ишло наруку и установљивање „епископских савета“, који ни терминолошки ни еклисиолошки немају утемељење у свештеним канонима. Тиме се умањује важност и снага Сабора Цркве.
Ако је за такву појаву у Америци, на пример, образложење могло да буде географска удаљеност, коме је онда одговарало оснивање „епископских савета“ у Црној Гори, Босни и Херцеговини и Хрватској? Одговарало је нарушитељима јединственог духа и канонског смисла саборности у Српској православној цркви.
Како другачије схватити настојање митрополита црногорскоприморског Амфилохија да се на заседању Светог архијерејског сабора, 26. маја 2006. године, наводно „ради што успешнијег остваривања спасоносне мисије Цркве“ оснује, у оквиру Српске православне цркве, црквена јединица под називом „Православна црква у Црној Гори“?! Ову сада, уз митрополију, чини: Епархија будимљансконикшићка, делови Епархије милешевске и Епархије захумскохерцеговачке - делови који су у саставу независне Републике Црне Горе!
Та „Православна црква у Црној Гори“, дакле, има сопствени „Епископски савјет под предсједништвом Архиепископа цетињског и Митрополита црногорскоприморског“. След догађаја после таквог чина најречитије говори о томе куда иде, и каква је, у ствари, задња намера људи који стоје иза таквих новина.
Посебно велику рану и болне последице по Српску православну цркву производи, недовољно промишљено и неканонско васпостављање Охридске архиепископије. Не само због тога што су у том чину пренебрегнуте еклисиолошкоисторијске и канонске препреке, или што недостају основни предуслови за њено канонско битисање у данашњим међуправославним и међуцрквеним околностима, него и због тога што се она, чак и тако мањкава, пројављује као „старија од Српске православне цркве“.
Треба ли да се овде присетимо дубље историјске прошлости Цркве, када је Охридски архиепископ изазивао метеж, упорно захтевајући да заузме место испред Кипарског архиепископа, иако је Кипарска архиепископија аутокефална од Трећег васељенског сабора (431. године), а Охридска основана 535. године, са благословом папе римског Вигилија, јер је тада та област била под његовом јурисдикцијом. Али то је широка тема, која изискује посебан научноистраживачки приступ.
Наставиће се...