У име аутора књиге „Југославија април 1941 – септембар 1943.“, мр Миле Михајловић, јавио нам се господин Јован Његовић Дрндак и изразио захвалност што смо на „Борби за веру“ пренели текст који је о поменутој књизи написао господин Милослав Самарџић. Господин Његовић Дрндак нам је такође послао на објављивање и текст о страдању Срба који је мр Мила Михајловић, иначе новинар RAI-a и члан Удружења књижевника Србије из Рима, написала за Прву међународну конференцију о Јадовну, одржану у јуну месецу 2011. године. Ми се овом приликом захваљујемо госпођи Мили Михајловић и господину Јовану Његовић Дрндаку на послатим прилозима, које са задовољством објављујемо у наставку.
Уредништво
+ + +
Мр Мила Михајловић, Рим
Реферат за Прву међународну конференцију о Јадовну
Бања Лука, 24. и 25. јуни 2011. године
- Италијански извори - документи о масакру Срба у Лици, Далмацији и Книнској крајини -
Италија улази у рат 24. маја 1915. након што је 26. априла исте године са Француском, Енглеском и Русијом потписала тзв. Лондонски споразум о реципрочној гаранцији сигурности. Споразум је, измедју осталог, предвидјао да ће по завршетку рата Италији припасти Истра, централна Далмација са градовима Задар и Шибеник и острва. Медјутим, ствари се нису одвијале по предвидјеном. Русија је током рата престала да постоји, а Француска и Енглеска су, у сложеној игри интереса, на Мировној конференцији у Паризу 1919. године подржале став америчког председника Wilsona о формирању нове државе Срба, Хрвата и Словенаца. Последично, долази до италијанско-југословенских преговора по "јадранском питању". Преговори се завршавају 12. новембра 1920. тзв. Споразумом из Рапалла. Италија је остала "кратких рукава" - припала јој је само општина Задар - 50 квадратних километара територије, са свих страна окружене границама Краљевине Југославије - и острво Лагоста.
Међутим, Италија се никада није одрекла територијалних и политичких претензија на територију која је, пуна четири века без прекида и све до 1796. године, била у саставу Венецијанске Републике. Прилика јој се пружа 1941. па, у договору са Немачком и, са циљем да коначно у своју корист реши "јадранско питање", креће у инвазију Краљевине Југославије.
Већ на почетку примећује да нешто није у реду, будући да је немачка инвазија из Корушке и Стирије отпочела 2 дана пре договореног термина. Тако и командант италијанске 2. Армије, генерал Vittorio Ambrosio, наредјује моментални покрет италијанских трупа. Циљ је био да се окупира што већа територија. Инвазија је отпочела 11. априла у 12,00 часова. Истог дана, медјутим, Италијани сазнају и да је проглашена НДХ. Био је то гром из ведра неба и за италијанску владу. Формирање хрватске државе био је резултат тајног договора Немачке са делом хрватских главешина на челу са пуковником Славком Кватерником који је, 10. априла 17,00 сати преко радио Загреба" прогласио НДХ. Циљ Немачке био је да ограничи италијански територијални утицај на Балкану. Догађај је изненађење и за Павелића који је у то време још у Риму, где је у изгнанству провео последњих 12 година. Међутим, три дана касније, за католички Ускрс који је те године падао на дан 13. априла, и Италија је Далмацију прогласила за своју територију и то на целокупном војно окупираном простору и на њено чело поставила Цивилног комесара, Атоса Бартолучи, дотадашњег партијског лидера у Задру.
И док Павелић безглаво јури да што пре стигне у Загреб и преузме власт од свог ривала Кватерника, немачког човека, на линији Берлин - Рим се воде преговори о окупационој територији и њеној расподели. Постиже се компромисно решење по коме Италија пристаје на опстанак НДХ, али под италијанском круном. Након закључних консултација, у подне 15. априла , преко радио станица Немачка и Италија ће симултано обавестити свет да су признале нову хрватску државу.
Павелић се из Загреба журно враћа у Рим и 18. маја са Мусолинијем потписује споразум о границама, тзв. Римски споразум који, медјутим, Италија никада није ратификовала, па он никада за Италију није ни постао обавезујући. Исто тако, границе разграничења никада нису исцртане.
Ево како је изгледало то прво територијално разграничење. Као италијанска окупациона зона одредјен је део Југославије западно од тзв. демаркационе линије која је ишла, у главним цртама, од Брежица, Јастребарског, Пазина, Ровиња, Топуског, Равнице, Шашина, Јајца, Доњег Вакуфа, Горажда, Вишеграда. Ова зона је обухватила:
- неке територије анектиране Краљевини Италији (Словенија, Ријека, Далмација);
- неке територије у саставу НДХ (западна Босна и Херцеговина);
- територију Црне Горе;
- неке просторе анектиране Краљевини Албанији (Косово, Дебар, Струга).
Територија у саставу НДХ је подељена у две зоне: у првој, која се простирала измедју граница Краљевине Италије и демилитаризоване линије која је текла отприлике на 50 км у дубину источно од италијанске границе, није било дозвољено НДХ ни да формира нити да држи војне јединице било које врсте и облика; у другој, која се простирала измедју демилитаризоване и демаркационе линије, НДХ је могла да формира и да држи војне јединице по својој вољи и находјењу. У обе зоне медјутим, и цивилна и војна власт припадала је НДХ и италијанске трупе требало је да се сматрају као стране трупе стациониране у пријатељској земљи.
Ово је било политичко разграничење. На терену је била друга прича. Ту се водила борба за превласт и стање је било крајње конфузно. Моментално су почели усташки погроми Срба, а од Римског споразума (18. маја) креће неконтролисани и масовни егзодус Срба и Јевреја ка италијанској окупационој територији - како већ 19. маја обавештава Команда дивизије Sassari у Книну.
Ево шта је записано у документу који су италијанске војне власти припремиле за званичне потребе своје владе септембра 1945.
".... а) Дана 21. маја код команданта дивизије "Sassari" у Книну дошле су три особе, медју којима и отац ШИМИЋ фратар Фрањевачког реда, рекавши му да их је Влада у Загребу овластила да у округу Книна преузму цивилну власт. На питање каква је линија њихове политике, у име све тројице је одговорио фратар ШИМИЋ: "Побити све Србе у најкраћем могућем року". Пошто му је подвучена тежина такве изјаве и замисли, тим више јер је изречена од стране свештеног лица, тројица индивидуа су се цинично насмејала и одговорили да ће учинити то што су њима Срби двадесет година радили.
б) У месту Вељун, дистрикт Слуњ, усташе су ухапсиле православног свештеника, Србина, оца Бранка Добросављевића и наредили му да ископа гроб за свог сина, средњошколца. Када је завршио са копањем гроба, пред њега су довели сина тако измрцавеног да је младић пред оцем и мучитељима на мукама издахнуо. Видевши то, усташе су оцу наредиле да, пошто свештеник, мртвом сину очита опело. Читајући опело, отац БРАНКО се три пута онесвестио, али су га ови ударцима кундака натерали да опело до краја доврши, па га онда убили ту, покрај сина.
в) У месту Нашић, усташе су убиле 17. јуна православног свештеника Ђорђа БОКИЋА. Убиству је присуствовао извесни ПЕЈАНОВИЋ из села БРЕШИЦА, који овако описује свештеников крај. Усташе су везале свештеника БОКИЋА за дрво и почеле да га муче. Одсекли су му уши, нос, језик и браду, проболи му очи и, када су установили да је он, упркос свему, још увек жив, распорили му груди и онда у њега пуцали.
г) Дана 1. и 2. јула, места СРБ и СУВАВИА скоро су комплетно уништена а побијено око 3.000 Срба, становника тог подручја.
д) Увече 6. јула италијански војници су, патролијарући пољима у близини ГРАЧАЦА били привучени смрадом меса у распадању. Констатовали су да је у близини нека јама на чијем дну су затекли бројне лешеве и једног још живог мушкарца. Похитали су да га из јаме извуку и сместе у италијанску пољску војну болницу. Човек им је испричао да су га усташе ухапсиле током вечери 1. јула на жељезничкој станици у ГРАЧАЦУ заједно са још 9 Срба. Током ноћи су их одвели до оне јаме, везали двојицу по двојицу, пуцали на њих и бацили у јаму.
ђ) У Госпићу, августа месеца, усташе су ухапсиле, заједно са сином старим 16 година, извесног Дукића, богатог локалног православца. После неколико дана, дошли су код Дукићеве жене, питајући је ко јој је дражи: муж или син. Пошто је жена одговорила да јој је дражи син, усташе су је упитале да ли би била вољна да им преда све што има, а они ће јој заузврат сину поштедети живот. Жена им је одмах сачинила писмену изјаву о цесији свег имања. На то су усташе затражиле да им жена преда своју четрнаестогодишњу кћер. Када се жена побунила и почела да виче, усташе су јој показале ископане синовљеве очи и питале је да ли их препознаје."
Као што је речено, 20. маја је телеграмом из Рима стигло наређење са Мусолинијевим потписом о предаји власти Хрватима. Последично, италијанске команде су повукле пунктове, али не и војне постаје у Обровцу, Грачацу, Книну, Ливну, у Имотском и Макарској. Али, већ неколико дана касније и супротно сваком очекивању, Мусолини зауставља свако повлачење италијанских војних снага у Далмацији. У процепу измедју званичне политике и стварности, прогресивно је растао хрватско-италијански јаз, нимало на помоћи италијанским трупама и то баш у моменту отварања новог историјског поглавља: поглавља градјанског рата у Хрватској. Рата аномалног и страног директном интересу Италије.
У оваквим приликама, само су војне команде биле у стању да прате стање које се претварало у хаос. Предњачила је дивизија "Sassari" са седиштем у Книну.
Почетком јуна месеца, у Книну и околини, после доласка "групе усташа у плавим униформама који су се представили као јединица за егзекуције", започео је масакр. (УС-СМЕ - Коверта 580 - Команда VI армијског корпуса - Извештај 30 - В.П.39 - 31. мај 1941).
Тих дана, у редовном дневнику Команде дивизије Sassari записано је следеће: "Осам српских сељака (усташе) су извеле из воза на станици у Зрмањи. Одатле су их, везане одвели у жељезничку станицу у Грачацу а одатле на планину Велебит где су их живе бацили у дубоку јаму звану "Тучић". Само један је успео да се спасе. (Извештаји у прилогу писма генерала Monticelli упућеном Генералштабу, Дневник наводи догађаје од 20. маја до 29. јула 1941. Писмо се чува у МИП Италије, коверта 146).
Пар дана потом, италијанска војска на терену је забележила сведочење једног православног свештеника (УС-СМЕ - Коверта 240 - Команда дивизије Sassari - Извештај капетана Carlo Перусино о разговору са једним попом - В.П.86 - 3. август 1941) и каже: "Поп детаљно описује усташки масакр. Спасао се само сељак Никола Костур, син Спиридонов из Врлике. Тврди да су од 43 православна свештеника из Босанско-личке епархије жива само 14, тј. они који су успели да се склоне на италијанску територију."
Неколико дана касније у Книну, усташе су из кућа извеле 34 Србина. Породицама су, да их умире, рекли да их воде на рад у Немачку. Одвели су их у рудник боксита близу Дрниша и, све везане на један конопац, побили метком у потиљак. Правим чудом, тројица су преживела. На зглобовима руку имају дубоке, крваве ране. Један је метком рањен у ледја." (исти извор). Текст даље наводи:
"Тројица преживелих су Новаковић Ђорђа Тодор; Новаковић Илије Тоде; Марић Марка Илија. Он се после неколико дана придружио Србима побеглим у планину у зони Голубића. Међу побијенима су: Радић Стево, Душан и Ратко - три брата власника кафане близу жељезничке станице ШИПАД; Поповић Маихаило, свештеник у селу Полака; Медаковић Миле, гостионичар из Книна; Војновић Лаза, продавац у трговини; Дешић Ђуро, брат снабдевача месом италијанске војске; Шкарић Иван, поштар у Врбнику (3 км. од Книна); Млинаровић Ђуро, представник Бановине; Ђулаковић Милан, трговац дуваном у Книну; Орловић Илија; Јегина Лазар; Митровић Спасе, посластичар у Книну; Бабић Бошко; Марић Душан; тројица сељака из Книнског Поља: Косарас Тоде, Косарас Мирко и Калат Шиме; Олстаски Никола, официр српске војске руског порекла; Цветковић Јован, адвокат у Книну; Кликов Милан, сељак из Стрмице; Шупељак Никола, жељезничарски инспектор; Ћетнић Мирко, сељак из Ћетне (Врлика); Бједов Бранко, гостионичар у Книну".
У документу (УС-СМЕ - Коверта 582 - Команда дивизије Sassari - Редовни дневник н. 30 - В.П. 39, 11. јуни 1941) се наводи следеће: "Дана 9. јуна стиже вест да су усташе ухапсиле тридесет особа и одвеле их у непознатом правцу, осим што су у Книну ухапсиле још тридесет особа и преместили их у затвор суда у Госпићу. Они којима, у очекивању судјења, судбина није била наклоњена да буду заборављени у паклу тог затвора, одведени су на Велебит и бачени у јаме.
Убиства су се догађала посвуда. Официр дивизије Sassari je, u blizini Госпића, са прозора на возу, гледао како усташе убијају једног младића. (УС-СМЕ - Коверта 582 - Команда дивизије Sassari - Редовни дневник н. 41 - В.П. 39, 12. јуни 1941)
Исти извор наводи и догађај у Дрнишу: "петнаестак ухапшених Срба међу којима и тројица свештеника, сви претучени, током ноћи су некуд одведени камионом и о њима се више ништа није сазнало. (УС-СМЕ - Коверта 582 - Команда VI армијског корпусаи - Извештај н. 42 - В.П. 39, 13. јуни 1941)
Већ крајем маја, италијанске војне команде сазнају, иако још фрагментарно, о новом феномену: "стижу вести да се бројни Срби, добро наоружани, на разним местима организују зарад освете усташама, чим италијанска војска буде повучена". (УС-СМЕ - Коверта 523 - Команда дивизије Sassari - Историјски дневник - В.П. 86, 29. мај 1941). Али, Срби неће чекати на одлазак Италијана.
Да боље објасни незамисливи хаос настао у Хрватској, командант 2. Армије, генерал Виторио Амбросио је Генералштабу у Риму упутио рапорт о стању. (УС-СМЕ - Коверта 724 - Команда 2. Армије, Генерал Vittorio Ambrosio Начелнику Генералштаба - Редовни дневник н. 31 - В.П. 10, , 11. јуни 1941). У писму се истиче и да у Лици, где су Срби најбројнији, "политичко-верска битка поприма одиста језиве аспекте, јер се усташе препуштају осветама и одмаздама забележеним само у мрачном добу Средњег века". Надовезујући се на наређења Владе и Генералштаба италијанским трупама на терену да не интервенишу, генерал Амбросио тражи јасна упутства "како би се прецизирала линија понашања насупрот ... злочинима који су актуелно у току, пред очима свих команди и трупа наше војске".
У Грачацу, Книну, у Дрнишу "бројне фамилије ухапшених свакодневно у великим групама долазе у италијанске војне команде, дуго пред њима стоје и преклињу за заштиту својих најмилијих" (УС-СМЕ - Коверта 583 - Команда VI армијског корпуса (Фонограм н. 6924 - Из команде 2. Армије Команди VI армијског корупуса - сати 12,11- В.П. 39, од 3. август 1941)
У овој ситуацији, било је неизбежно да додје до снажне нетрпељивости па чак и побуне италијанских трупа на терену, под тешком фрустрацијом позиције импотентног посматрача. Такво опште осећање италијанских трупа описује и преноси генерал Монтичели, командант Дивизије Sassari, у писму упућеном 16. јуна у рапорту "резервисано-лично" генералу Renzu Dalmazzo, команданту Армијског корупуса. Генерал Монтичели описује испрва стање у Книну, како усташка хапшења, тако и убеђеност да од ухапшених "нико није избегао смрт". Он даље каже да "убиства наређује усташки псеудо-трибунал у Госпићу једино на основу дојава локалних лудака које су најчешће освете личне природе". Генерал излаже неизбежна реаговања италијанских војника које су " у свим официрима и војницима усадили презир и одвратност према том олошу неспособном ни да себе нити друге контролише, нити зна да управља на начин достојан цивилизованог света. Сваки осећај симпатије према хрватском народу је угашен од када смо принуђени да присуствујемо оваквим чиновима. Бити натеран да будеш пуко гледалиште, ствара осећај да си и сам саучесник тих насиља и бруталности која ће, засигурно, историја тешко осудити" - пише даље генерал Монтичели. Ситуација коју генерал Моничели описује је апсолутно прецизна, исто као што је и његово предвиђање, још опасније за команданта: ризик од побуне трупе. "Желим, Екселенцијо, да вам јасно изложим своје утиске, као човек и као војник, јер осећам да, упркос дубоком осећају дисциплине усађеном и у мене и у моје официре и војнике, исто као и наше живе воље да увек испоштујемо наређења старешина, нисам у стању да гарантујем да ће тако бити пред насиљем које се чини у нашем присуству, да гарантујем да моји војници пред масакрима неће енергично интервенисати, што би могло да повреди хрватску преосетљивости и њихов осећај локалних "господара"".
Православна црква у Растовићима коју су усташе опљачкале и разориле,
затечено дана 7. августа 1941.
Командант VI армисјког корпуса Генерал Renzo Dalmazzo je, уз властити коментар сагласности, проследио извештај и команди 2. Армије и Гувернеру Далмације. У писму гувернеру Bastianini, на речи генерала Монтичелија је додао: "Стари и опробани команданти батаљона, ратници опробаних капацитета и карактера, траже да их заједно са њиховим јединицама пошаљемо на било које друго ратиште, на најтеже припреме и задатке, на најгора места, само да не остану више приморани да импотентно присуствују, као сада, разбојништвима сваке врсте". Гувернер је моментално извештај генерала Монтичелија и писмо генерала Dalmazzo проследио Министарству иностраних послова. Уз то је додао и неколико најзначајнијих "mattinali-ja" (дневних извештаја) карабињера о усташким подвизима над српским цивилима и упозорио да пасивност пред покољем недужних доводи у "питање и престиж италијанског ауторитета и углед италијанске војске" (Извештај о покољу је у извештају Команде РР.ЦЦ. Задра дана 19. јуна 1941. Синтеза је послата уз писмо Гувернера Далмације прот. бр. 454/ тајност - Министарству иностраних послова у Риму 24. јуна '41.).
Команда дивизије Sassari, у једној синтези ситуације пише: "Многа деца су заклана јер српска. Ужасна вест се проноси кроз нашу војску: децу усташе позивају да се прекрсте, па закољу дете које се прекрсти на православни начин.(УС-СМЕ - Коверта 582 - Команда VI Армијског корпуса - Историјски дневник бр. 51 - В.П. 39, 22. јуни 1941).
Хапшења се врше и у Грачацу где је српски персонал на жељезници замењен хрватским". (УС-СМЕ - Коверта 582 - Команда VI Армијског корпуса - Историјски дневник бр. 50 - В.П. 39, 21. јуни 1941).
У Дрнишу, у ноћи 21. јуна, у камион је утоварено 16 Срба, камион се вратио празан са великим траговима крви. ".(УС-СМЕ - Коверта 582 - Команда VI Армијског корпуса - Историјски дневник бр. 41 - В.П. 39, 28. јуни 1941).
Такође у Дрнишу, леш, већ стављен у врећу, који усташе нису успеле да изнесу из затвора због неочекиване интервенције италијанских војника, исекли су на комаде и изнели га сакривеног у неколико куфера."(УС-СМЕ - Коверта 582 - Команда VI Армијског корпуса - Историјски дневник бр. 51 - Параграф Дрниш- В.П. 39, 26. јуни 1941).
Током послеподнева је дошла група жена из Подбабља молећи за помоћ и заштиту (УС-СМЕ - Коверта 582 - Команда VI Армијског корпуса - Историјски дневник бр. 57 - Параграф 5 - В.П. 39, 28. јуни 1941): сви мушкарци из села су, током ноћи, "пребачени камионима у зону Руновића и тамо бачени, везаних руку, у јаму. Пошто је речено да у тој јами још има умирућих али живих људи, командант наше постаје је наредио моментално слање на место лекара и аутоамбуланте (...). И стварно, из јаме су извађена двојица тешко израњављених али живих мушкараца (...); усташе су, након што су људе бацили у јаму, у исту испразнили и шаржере својих аутомата".
Који облик и колики степен је достигао револт италијанских војника на усташке злочине, сасвим јасно сажима следећи војни извештај. "Дубоко незадовољство чита се на лицу наших војника, незадовољство делом изазвано свешћу да их Хрвати овде једва подносе, а с друге стране, добијеним наређењима која обавезују на нереаговање војном силом против актера нереда, терора и крвопролића"...."Морал наших трупа, висок на почетку ратних збивања, сада је још виши али из револта". (УС-СМЕ - Коверта 523 - Команда дивизије Sassari - Редовни дневник - В.П. 86, 16. јуни 1941).
Али, наређења из Рима и даље су била она примљена 19. маја: остати на свом месту, гледати своја посла, не интервенисати. Без обзира на све, италијански војник, иако на свој начин, отказао је послушност. Испрва тајно, али видећи да од старешина није стизала икаква опомена нити забрана, да официри не само да их за такво непоштовање наређења нису кажњавали већ су се и сами придруживали иницијативи, рад на помоћи и заштити српског живља се проширио. Пљуштали су усташки протести упућивани италијанским војним командама на свим нивоима. Одговорено им је "да немамо ни власти нити воље да зауставимо ове иницијативе заштите које су одобрене дисциплинским правилима наше војске".(УС-СМЕ - Коверта 523 - Команда дивизије Sassari - Редовни дневник 18. јуни 1941)
Хрвати се, међутим, нису предавали и, неколико дана касније, број усташа у Буковици је увећан. "Из индискреција самих усташа је јасно да су појачања усмерена на оружано реаговање против Италијана на сваку њихову евентуалну интервенцију у корист Срба" (УС-СМЕ - Коверта 523 - Команда дивизије Sassari - Редовни дневник В.П. 86, 22. јуни 1941). У Книну, Грачацу и Дрнишу и у другим местима, официри и подофицири, да би заштитили најугроженије српске породице, смештали су се у њиховим кућама: у тим кућама су одмах Хрватима забрањивали улаз без претходно добијеног одобрења италијанске команде. Енергично реаговање на неколико усташких покушаја упада натерало их је да од њих одустану.
Вјекослав Шимић, фратар фрањевачког реда, инспиратор и водја усташа у Книну, активни учесник ноћних експедиција против српских цивила, очигледно се осећајући јак и моћан јер је усташа и мислећи да га свештеничка туника штити, насупрот италијанских интервенција заштите Срба јавно је почео да агитује против Италије. Једне ноћи "га је претукла непозната група војника" (УС-СМЕ - Коверта 582 - Команда VI Армије( Извештај бр. 49 - Параграф 2 - В.П. 39, 20. јуна 1941.).
Ситуација се сваким даном погоршавала. Не престају хрватски протести италијанској влади у Риму. Лично Анте Павелић 23. јуна пише Мусолинију жалећи се на "неспоразуме" Хрвата и Италијана. Није могао да замисли да ће већ дан касније забележити "неспоразум" далеко сложенији и конкретнији, када је командант VI Армијског корупуса упутио наређење свим командантима и јединицама да формирају истурену "провизорну линију контроле", уз оправдање да то намеће потреба одржавања реда и безбедности италијанске Далмације. Иницијатива је у хрватским редовима изазвала запрепашћење и убрзо се Армија генерала Dalmazzo нашла у оку циклона кроз телеграме, телефонске позиве, више пута понављаних наређења из Рима да се избегне сваки инцидент са хрватским трупама, да се пунктови помере на стара места,... Дакле уназад, ка обали. Генерал Dalmazzo је на све то одговорио телеграмом: лаконично и хладнокрвно: "Нико још није говорио о Книну, очигледан неспоразум, молим хитно линију на коју да поставим пунктове, имајући у виду да о будућим границама имам информације само из новинских чланака" "(Историјски Архив- Генералштаб - коверта 582 - Команда VI Армијског корпуса -(Телеграм без бр. протокола - од генерала Dalmazzo Команди 2. Армије - сати 10,40 - В.П. 39, 26. јуни 1941.)
Међутим, у првој декади јула, италијанским јединицама "стационираним " у Хрватској стиже наређење да се повуку. Италијански војни извештаји са терена (УС-СМЕ - Коверта 523 - Команда дивизије Sassari - Редовни дневник В.П. 86, 15. и 18. јули 1941) јављају да "у Грачацу српске фамилије су просто престрављене, а у Книну се запажа "ужас православног становништва и стрепња да ће се италијанска војска ускоро сигурно повући". Оправдано.
Из два села у околини Плитвица некуда је одведено око 8. 000 Срба примораних да крену без ичега (УС-СМЕ - Коверта 523 - Команда дивизије Sassari - Редовни дневник В.П. 86, 27. јули1943.). У околини Грачаца је спаљено неколико српских села, па је српски живаљ побегао и из оближњих места, тако да су "како у правцу Книна, тако у правцу Госпића, села потпуно празна (УС-СМЕ - Коверта 523 - Команда дивизије Sassari - Редовни дневник В.П. 86, 28. јули1943.). Исти извештај бележи и да су у Грачацу усташе убиле директора локалне банке и две жене. Извештај команде Пешадијске регименте "РЕ" 1. августа записује:"Из концентрационог логора у Јадовну побегло је око 500 логораша". У извештају Команде В Армијског корпуса од 2. августа стоји:" Преко 600 логораша Срба и Јевреја прошло је кроз Госпић пешке идући у правцу Карлобага, већина њих везана двојица по двојица. Остали су у затворима и чекају да наставе пут." Извештај Команде 2. Армије 11. августа записује: "3. овог месеца (августа) у госпићке затворе је стигло 400 Срба доведених из околине Загреба. Претходног дана су у правцу Карлобага одвели њих 500. Очекује се да 4. августа у Госпић из Загреба стигне група од 300 затвореника Јевреја. Јављено је да из Загреба стижу још два транспорта заробљеника, један од 50 а други од 100 особа, овај последњи чине старци, жене и деца од 1 - 8 година старости. Једног затвореника су чувари током пута задавили, а његово тело је, чим је воз стигао у Госпић, избачено из вагона на земљу покрај шина. 6. овог месеца, опет у близини Госпића, један официр 1. пешадијске регименте пронашао је у некој кући две мртве жене старе 30 и 17 година, са ранама од ватреног оружја, и мртво дете старо око 6 месеци, заклано и са раном од метка у грудима, као и још неколико спаљених лешева. 110 Срба су 4. овог месеца изведени из затвора, одведени на околна брда и тамо побијени....У Оточцу је 4. овог месеца затворено 39 Срба доби измедју 15 о 70 година, ухапшених у зони Кланац. Њих 10 су усташе исте ноћи заклале и бациле шахт у затворској згради".
Извештај Команде V Армијског корпуса од 15. августа бележи:" Многе српске куће у селу Студенци и околини (7км. северозападно од Перушића) усташе су запалиле, а њихове власнике побили.... У Оточцу, у вечерњим часовима 7. овог месеца, усташе су ухапсиле и затвориле око 30-так Срба. Током ноћи, око 22,00 сата, у затвору је убијено 10 људи православне вере. Њихова тела су камионом однета у непознатом правцу...Из Госпића је дана 7. о.м. је пешке у правцу Карлобага одведено 200 ухапшених Срба; изгледа да никада нису стигли на одредиште јер су успут убијени. Током ноћи истог дана, примећено је изношење из истих затвора непрецизирани број мртвих тела; тела су утоварена у камион који је отишао путем у правцу Карлобага. Дана 10. о.м. 80 заточеника Срба, држаних у локалним затворима, пешке су одведени у правцу Перушића. Истог дана, из зоне око Загреба, доведено је 220 Срба и 60 Јевреја. Први су одведени у госпићке затворе, а други у локални концентрациони логор. Истог дана, 350 затвореника Срба је из тих затвора пешке одведено путем Карлобага. Дана 11. о.м. је у Госпић доведено и ту по затворима распоређено 700 Срба стиглих из зоне око Загреба. Још 600 њих, међу којима и 30 Јевреја, стигли су у Госпић из непознатог правца. Такође истог дана, из госпићких затвора је изведено и у правцу Карлобага поведено 650 Срба, међу њима 30 жена и 30-оро деце младје од 12 година; сумња се да је било ко од њих жив." У извештају Команде пешадијске дивизије "РЕ" од 17. августа пише:"Дуге колоне Срба и Јевреја које се већ цео месец из Госпића одводе у правцу Карлобага, резултира да никада нису стигле на одредиште. Резултира, међутим, да на око пола пута измедју Госпића и Карлобага, прецизније у месту Оштарије, постоји дубока јама у коју су бачени људи из тих колона, претходно убијени ножевима и бојанетама..."У истом смислу се. у извештају војне постаје Трибањ од 21. августа помиње јама "Јамина" о чему су Италијани истражили и фотографски документовали усташки покољ становника из села Шибуљине.
Хрвати су, у својој политици уништења били толико надмени, да нису ни помишљали да би Срби могли да реагују. За италијанске команде, међутим, устанак Срба у Лици и Далмацији није био изненађење и као дан устанка се бележи 26. јули.
Вести које су филтрирале из зона у којима није било италијанских јединица биле су ужасне. "У Госпићу, Кули, Србу и Смиљану и у другим селима, усташе су побиле све Србе православце које су затекли"(УС-СМЕ - Коверта 523 - Команда дивизије Sassari - Редовни дневник - В.П. 86, 16. агуст 1943.). У истом извештају даље пише да је у концентрационом логору Дебела Главица (5 км од Госпића) "било је око 2.000 људи од којих је 500 побијено из митраљеза 31. јула и 1. и 2. августа (...) место Дивосело је комплетно разорено. 12 стараца је затворено у кући које су усташе минирале и дигле у зрак...У месту Сењ око 800 Срба је живо сахрањено, по десетак затрпано у јаме." Команда 2. Армије, у извештају МИП реферише да је половином августа, у концентрационом логуру Слана, на острву Паг, било око 4.000 Срба и 900 Јевреја, и још стотинак деце оба пола. "Ограничени капацитет логора у односу на број депортованих који стално пристижу, наводи усташе да континуирано елиминишу логораше на стотине, чиме праве места за новодошле (...). Елиминација се врши или дављењем у мору (...) или митраљирањем." Када је, крајем августа, острво Паг окупирала италијанска војска, између осталих је пронађена и заједничка гробница од око 150 м са 20 м. "Од ока се процењује да у њој има око 1.500 тела" "(МИП - Историјски архив- Југославиа 1941-'45. - коверта 109 - фасцикла 1 - (Извештај команде 2. Армије упућен Врховној Команди - Подаци о усташким активностима у расној борби против Срба и Јевреја - 26. септембар 1941. Прослеђено прот. н. 22301 од стране Врховне Команде МИП у Рим - 11. октобра 1941)
Историјски Архив- коверта 583 - Команда VI Армијског корпуса( Извештај н. 106 - Параграф 1, слово ф - В.П. 39 - 17. августа 1941)
Забележено: "Пуковник жандармерије у пензији, настањен у Сплиту, по повратку са острва Паг, реферише да су усташе убиле, у неколико ноћи, око 3.000 Срба међу којима и деце и стараца, депортованих овамо из разних делова Хрватске".
У параграфу Книн, истог документа се чита: " 2. августа је пронађен леш Србина из Стрмице, коме је одсечен нос и брада. Оба су му стављена у уста. Дана 3. августа, усташе су убиле ђакона цркве у истом селу тако што су му секирама отвориле груди, извадиле му све органе и одсекли му руке. Још 5 Срба, међу којима једно дете и један старац од 70 година, усташе су убиле након што су их мучили, повадили су им очи и у очне дупље сипали со".
Опет на своју руку и не чекајући ичије одобрење, VI армијски корпус је 3. августа наредио долазак у центар Грачаца батаљона берсаљера "Зара" са јединицама 73. легије црнокошуљаша. Два дана касније, војну команду у граду је преузео пуковник Умберто Салваторес. Доласком берсаљера у Грачац, по процени пуковника Салватореса, "најмање 1.500 Срба је спашено од елиминације". Првих дана августа, стање у Книну - иако тешко - изгледало је идилично у односу на оно што се дешавало у другим околним крајевима. Срби су наставили да се склањају на италијанску територију. У селу Билишани (околина Обровца) "скупило се 321 избеглица, скоро све жене и деца; у Жегару (...) дана 6. августа, бројне жене и деца су пристигла са неколико хиљада грла стоке и покућством""(Историјски Архив- коверта 583 - Команда VI Армијског корпуса (Извештај н. 100 - В.П. 39, 11. август 1941).
Ситуација ће се решити 13. августа, када Мусолини даје генералу Ugu Cavallero, Начелнику Општег Генералштаба упутство да: "а) окупира, од стране италијанских трупа, целу демилитаризовану зону (...); б) да увећа, колико год да је потребно, бројност италијанских трупа актуелно распоређених у тој зони; ц) да из те зоне избаци хрватске трупе; д) да сву власт повери, само на простору хрватске територије, италијанским војним властима, без обзира на присуство хрватских цивилних власти - ако желе да остану у месту; е) да италијанском војном персоналу повери управљање жељезничким превозом на линији Ријека - Сплит; ф) да одложи, до потпуног нормализовања ситуације а по могућству по завршетку рата, одређивање граница са Хрватском и све преговоре везане за границе" (МИП - Архив - Југославија 1941 - Коверта 108 - Фасцикла 10 (Писмено прот. н. 21395 - тајност - 14. август 1941.).
На напредовање устаника, Хрватска није имала куд већ да прихвати захтев италијанске владе кроз "формулу сарадње" - реферише Риму из Загреба министар Цасертано. Уместо удаљавања из демилитаризоване зоне хрватских трупа, Павелић је предложио да исте предју под италијанску војну команду. Мусолини је тај предлог прихватио и телеграмом захвалио (УС-СМЕ - Коверта 568 - Команда дивизије Sassari - Редовни дневник - Параграф: Книн - Ситуација устаника - В.П. 86, 29. агуст 1941.).
По наређењу генерала Vittoria Ambrosio, команданта 2. Армије, до 5. септембра, све усташе су безпоговорно морале да напусте целокупну демилитаризовану зону. То је уједно означило и крај - све до капитулације Италије 8. септембра 1943. - усташког масакра над Србима у Лици и Далмацији.