|
 Прва беседа Светог Јована Златоустог:
''Зар не видиш колики су, који живљаху у врлинама, претрпевши безброј ужаса, поумирали , не примивши ни једног добра? А други, напротив, који починише велика зла, поотимаше туђа имања, покрадоше и починише насиља против удовица и сирочади, насладивши се богатством и раскошношћу и безбројним добрима, помреше, не претрпевши никакве невоље. Када ће дакле, било они први примити награде за врлину, или ови – казне за неваљалство, ако наша дела досежу само до граница живота?
Ако има Бога, као што Га дакле има, свако ће рећи, да је праведан, а ако је праведан, и то ће признати, да ће и овима и онима дати по заслузи. Ако ли би требао да и овима и онима дати по заслузи, а нико од њих овде (на земљи) није примио, нити онај за неваљалство – казне, нити овај за врлине – награда, очевидно, да ће преостати неко време, када ће једни и други добити одговарајућу плату. Иначе, раду чега је Бог нама усадио у нашу душу судију, који непрестано стражи и бдије?, кажем – савест. Та нема, нема међу људима ни једног судије тако будног као што је наша савест, јер спољашње (државне) судије даду се новцем поткупити и ласкањем умекшати и од страха се могу претварати, и много је других средстава која изврћу њихов праведан суд, а суд савести не зна ничем таквом да попушта, мада би те новца давао, мада би ласкао, и мада би претио, и мада би друго шта радио, он ће ипак објавити праведну своју осуду против грешних помисли, и сам онај који је грех учинио, сам себе осуђује, мада га нико други не окривљује. И то савест непрестано ради и не једном и не двапут, већ често и кроз читав живот, и мада је прошло много времена, никада неће заборавити онога што је било, већ и при вршењу греха, и пре врешења, и после вршења храбро устаје као наш тужилац, и понајвише после вршења.'' Друга беседа Светог Јована Златоустог: ''Онај који признаје да после овога живота нема ништа, безусловно мора признати да ни Бога нема. Ако после овога тамо ништа нема, онда ни Бога нема. Ако пак има Бога - праведан је, а ако је праведан, сваком дели по заслузи; а ако после овога живота нема ништа, где ће свако примити оно што је заслужио? Пази, многи се, као што сами напред признаше, против своје заслуге користе благом и почастима на овом свету, док се други, који праведно живе, кажњавају. Ако дакле немамо другог времена после овога живота, праведници ће бити неправедно одбачени, а грешници ће се против заслуге наслађивати. Ако ли тога (другог живота) неће бити, како би онда постојала правда? Јер је безусловно потребно: или да постоји неко време после овога (живота), које ће сваком по заслузи датим јер га овде (на земљи) не налазимо; ако ли пак нема тог времена, како ће свако примити по својој заслузи? Ако ли неко по заслузи не прима, онда по твоме ни Бог није праведан; а ако Бог није праведан, онда не би ни било Бога. Али нека светогрђе падне на главу оних који нас приморавају да тако говоримо. Погледајте, до каквог је светогрђа реч дошла. Али да Бог постоји – дела громогласно вапију; дакле, Он је и праведан, а ако је праведан, Он сваком даје по заслузи, а ако свакоме даје по заслузи, преко је потребно да после овога живота постоји време у коме ће свако примити по заслузи, примити казну или награду за своја дела.'' |