Уредништво: Владика Иринеј Бачки опет глуми „зилота“
среда, 20 март 2013

         У домаћој јавности се опет, пре неколико дана, огласио владика бачки и бечки, Иринеј Буловић, глуматајући, по ко зна који пут, једног принципијелног домаћег екуменисту, који је римокатоличком бискупу Немету „очитао лекцију“. А није ништа очитао, него је поново показао која је и каква је његова улога у СПЦ.

Наиме, он је својим текстом доказивао, из петиних жила, колико је скуп поводом 1300-годишњице Миланског едикта, а који организују он и потчињени му патријарх српски, у суштини екуменистички, осим што није позван папа. Поред поглавара помесних Православних Цркава, биће ту представници свих источних и западних јеретика. И поред свег труда српских екумениста, да Ниш 2013. постане центар светских екумениста, бискуп Немет није задовољан! Из текста владике Иринеја види се да га је дубоко ожалостило што његова екуменистичка прегнућа нису правилно вреднована од „браће римокатолика“ (како је назвао Латине).  Немету је рекао да је његово схватање екуменизма „унијатско“, иако се тобож сам Ватикан одрекао уније (што су обичне глупости – Ватикан се није одрекао уније, и Баламандски споразум из 1993, којим се тобож то десило, поништен је касније папином одлуком) – ту је хтео да каже како је он, Иринеј, већи католик од папе, и боље познаје њихову теологију од самих римокатолика. А унија је и даље модел Ватикана, што се увек и стално види у Украјини.         

 

Читање текста владике Иринеја изазвало је у нама помешана осећања мучнине и сажаљења. Мучнине – због поданичког односа према римокатоличком бискупу, и сажаљења - због упињања да докаже своју несумњиву проватиканску орјентисаност. Невредновање његових заслуга за екуменистички курс врха СПЦ, испровоцирало га је да помене и „петнаестак Буловића“, који су оставили кости у Јасеновцу. Бискуп Немет је заборавио (да ли?) да је владика Иринеј поданички стајао испод слике надбискупа геноцида, Алојзија Степинца, благословитеља убица поменутих његових предака - мученика. Упркос томе, и много чему другом, г. Немет није задовољан Иринејевим доприносом напретку екуменских односа СПЦ са Римокатоличком "црквом". „Не би било особито укусно да овде и сада подсећам г. Немета на све тековине међуцрквеног дијалога и сарадње у Србији током последњих деценија“, рекао је владика бачки. Он из скромности, дакле, не жели да се хвали тековинама екуменистичке револуције у СПЦ, мада би било веома корисно да је то учинио, на чему бисмо му били неизмерно захвални. Тако бисмо на једном месту имали побројана сва његова&comp. злоделанија против Српске Цркве и њених верника.

 

Кажу да је Иринеј Буловић писац оног срамног писма врха СПЦ упућеног новоизабраном папи (мада то и није толико важно), у коме се папа Фрања проглашава „изабраником Светог Духа“. Кључно је да је дух који је призвао папу Фрању, исти онај дух који је Буловића водио у трулеж екуменистичке лажи, који га је навео да прави хаос у Српској Цркви, да крши све каноне Цркве Божје. Тај исти дух је и несрећног патријарха Вартоломеја са Зизјуласом и митрополитом Амфилохијем одвео у Рим на папино устоличење. А то, наравно, није Дух Свети, јер је Дух Свети – Дух  Истине.  

 

Иринеј Буловић испод слике надбискупа геноцида Алојзија Степинца, благословитеља убица 700. 000 Срба, између којих и петнаестак његових предака уморених у Јасеновцу

+ + +

Епископ бачки др Иринеј: Једно другачије виђење

Кратак коментар на изјаве бискупа Немета

Случајно наиђох на изјаве Његове Преузвишености бискупа зрењанинског г. др Ладислава Немета Танјугу, које је Радио-телевизија Војводине 9. марта на свом сајту пренела под насловом Бискуп Немет: Дискусија о папиној посети Србији „неукусна”

Сагласан сам са ставом господина бискупа који се односи на медијску мантру или рашомонијаду о евентуалној папиној посети Србији – она заиста јесте неукусна и неумесна, па, у крајњој линији, и некоректна према мудром и достојанственом старцу који се недавно повукао из активне службе на катедри римских епископа. Али не могу, а да се укратко не осврнем на његове ставове о Српској Православној Цркви и о односима између Православне и Римокатоличке Цркве у Србији јер су и ти ставови, по моме мишљењу, неукусни и неумесни, а такви су зато што не одражавају чињенице и не изражавају истину. Ићи ћу редом.

1. Уважени зрењанински бискуп тврди да обележавање 1700-годишњице Миланског едикта у Нишу ове године није „екуменски оријентисано”. Занимљива оцена! Поред поглаварâ Православних Цркава, Српска Православна Црква позива и високе делегације Римокатоличке Цркве, источних дохалкидонских Цркава и Цркава Реформације, као и Светског Савета Цркава и Конференције европских Цркава, – практично сав хришћански свет, – а обележавање није „екуменски оријентисано”?

Да ли бискуп Немет верује да екуменски дух постоји само онде где је присутан римски првосвештеник? За мој рачун, иза такве концепције екуменизма – ако је она посреди – може се, без много маште, назрети менталитет унијатизма, с тим да је унија као модел постизања јединства хришћана званично одбачена у Римокатоличкој Цркви у току последњих пола века, од Другог ватиканског сабора до данас.

2. По бискупу Немету, „коришћени су аргументи с циљем непозивања папе на тај догађај”. Остаје нејасно: који и чији су аргументи у питању? И још: ко је био позван или дужан да позове папу „на тај догађај”? Ако мисли да је то био задатак Српске Православне Цркве, онда га питам: по чему би моја Црква била позванија од његове да упути такав позив? Ако су медији у Србији, па, истини за вољу, и поједине личности из Српске Православне Цркве прелазиле границу доброг укуса у повременом подгревању теме о папи и Нишу, где је ту место и улога наше браће римокатолика? Јесу ли баш сви бискупи били невинашца и земаљски анђели дајући разноразне изјаве на дотичну задату тему?

Неки православни Срби јесу, стварно, помињали Јасеновац као станицу на евентуалном папином путу у правцу Србије. Али са високог места Римокатоличке Цркве у Србији чуло се да то не долази у обзир јер тек треба утврдити шта се догодило у Јасеновцу. Ако је теза неких православних Срба о овоме можда ишла на нерве некима од браће римокатолика (можда и њему самом?), да ли је изјава са високог места о Јасеновцу као наводној историјској енигми могла да испровоцира или, штавише, да дубоко позледи неке православне Србе, нарочито оне чији преци или сродници оставише кости у Јасеновцу?

Најдебља књига у мојој личној библиотеци јесте издање Меморијалног центра Јасеновац, штампано већ у време осамостаљене Хрватске, са списком од досад регистрованих близу сто хиљада јасеновачких жртава (у томе броју, ако не звучи неукусно, и петнаестак Буловића). Који је коначни број жртава, – да ли неких триста хиљада, како тврде многи угледни историчари данас, или читавих седамсто хиљада, како се тврдило раније, – то само Бог зна, а ми људи никада нећемо знати, али једно знамо поуздано: нема дилеме, нема тајне, нема енигме у вези са оним што се онде збило. Ја, разуме се, не спадам у оне који би за то окривили све Хрвате или све римокатолике или пак заборавили да је међу жртвама било и Хрвата, као и римокатоличких свештеника.

3. Непозивање папе римског у Ниш за бискупа Немета „значи да у Србији још нема спремности за прави искорак у правцу екуменског дијалога” и да се у Србији напредак екуменских односа запажа „не толико са Српском Православном Црквом” колико „са представницима протестантских црквених заједница”. Ово је, нажалост, груба неистина. Тачно је, наравно, да и Православна и Римокатоличка Црква у Србији негују искрен однос и хришћанску сарадњу са Црквама Реформације и обрнуто, али тврђење да Српска Православна Црква није исто тако и толико отворена и искрено дијалошки опредељена према Римокатоличкој Цркви заиста изазива, најблаже речено, многе недоумице и питања.

Не би било особито укусно да овде и сада подсећам г. Немета на све тековине међуцрквеног дијалога и сарадње у Србији током последњих деценија (о томе се може обавестити из прве руке од своје браће бискупа ако, због дугог боравка у иностранству, није добро обавештен и упознат са свим релевантним чињеницама). Штавише, и многи од његових колега из Аустрије, Немачке и других земаља, укључујући и суседну пријатељску Мађарску, могу му потврдити да међуцрквена клима у Србији по много чему превазилази стање ствари у већини других земаља Европе, па и шире.

Мило ми је, најзад, што бискуп Немет истиче слободу деловања своје Цркве у Србији. Зашто ту слободу сматра „релативно великом”, а не великом, не знам. Био бих му најдубље захвалан уколико се заузме да моја Црква има у неким суседним земљама бар мали део слободе деловања коју његова Црква ужива у Србији. По потреби, могу му доставити много конкретних података о ,,слободи деловања" Српске Православне Цркве у поменутим земљама.

Придружујем  се, и то свесрдно, његовом ставу да Србија треба да поштује сопствене законе и да неправедно одузету имовину врати Црквама и верским заједницама, а са своје стране додајем – и грађанима.

http://www.spc.rs/sr/episkop_bachki_dr_irinej

 

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 21 март 2013 )