У току писања овог текста примили смо вест да је Синод разрешио дужности управљања епархијом владику зворничко-тузланског Василија. Прљава медијска хајка, оркестрирана појединцима из Синода СПЦ, од јуче додатно подгрејана аматерски монтираним компромитујућим снимцима, добила је свој епилог у уклањању још једног борца за Свето Предање.
После 11. септембра 2001. године било је мало људи који су рационално размишљали о позадини америчке „борбе против тероризма“. Шок је био исувише велики. После јуче објављених шокантних снимака, мало је оних који ће се одважити на оспоравање данашње одлуке Синода. Такво стање господин Слободан Антонић је хируршки прецизно дефинисао као „превентивна парализа“. Одлука екуменистичког врха СПЦ само је епилог њиховог синхронизованог деловања с антицрквеним медијима. Но, „Борба за веру“ наставља да сведочи истину и раскринкава непријатеље Српске Православне Цркве који српске правоверне епископе уклањају медијским линчом.
+ + +
Случај суспендованог владике Константина је веома битан и тесно повезан с хајком која се води против владике Василија. Оба ова случаја, укључујући и случај владике рашко-призренског Артемија, само су тактички елементи једне шире стратешке операције Ватикана и Фанара за уклањање свих правоверних епископа СПЦ, а све у циљу рушења преосталих брана у СА Сабору за несметан улазак СПЦ у унију с латинским јеретицима.
Најпре желимо да подсетимо наше цењене посетиоце да је владика Константин суспенодован одлуком Синода СПЦ 14. децембра прошле године. Одлука Синода гласила је: „Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве, на својој седници одржаној у Патријаршији српској у Београду 14. децембра 2012. године, узео је на знање постојеће извештаје и укупну расположиву документацију о тешком стању Средњеевропске епархије Српске Православне Цркве у погледу међуљудских односа, функционисања епархијских тела, финансијско-материјалног пословања и канонскога стања уопште и, на основу тога, са жаљењем донео одлуку да поведе поступак утврђивања канонске одговорности Његовог Преосвештенства Епископа средњеевропског Г. Константина за то стање. У том циљу Свети Синод је суспендовао епископа Константина од управљања Епархијом средњеевропском до окончања поступка, а за њеног администратора у том периоду изабрао Његову Светост Патријарха српског Г. Иринеја.“1
Синод је суспендовао владику Константина на основу закључака комисије коју је формирао почетком 2012. године, на чијем је челу, у својству председника, био (пагађате!) епископ бачки, бечки и свевасељенски, Иринеј Буловић.
Четири изасланика Синода и прота Милан Пејић из Хановера ушли су у Епархијски центар касно поподне истог дана када је обзнањена синодска одлука о суспензији владике Константина и запечатили га без присуства надлежног епископа.
Упитан да прокоментарише синодску одлуку о својој суспензији, владика Константин је кратко рекао: „Питајте Синод. Ништа више не могу да кажем“. А то значи: питајте Буловића, јер је он забранио да у СПЦ било ко даје изјаве осим њега.
Смена епископа средњоевропског уследила је, наводно, због неслагања у црквеној општини Берлин. Верници су, с правом, сматрали да је Синод био дужан да изда званично саопштење како би се знала права истина. Међутим, оваква очекивања била су илузорна, јер то није у језуитском духу којим је надахнута синодска инквизиција.
Положај владике Константина је више година систематски подриван. Тако му је најпре одузет од управљања Берлин, који је стављен под директну управу патријарха Иринеја, а одлуком Сабора од 26. маја 2011.године (у коме екуменисти и новотарци имају већину, па раде буквално шта хоће) епархија средњоевропска поделељена је на две нове епархије. Владики Константину је остало да управља епархијом која је обухватала само територију Немачке, док је на чело епархије аустријско-швајцарске, којој је прикључена и Италија, као администратор постављен Иринеј Буловић. На овај начин епископ бачки се приближио љубљеном, али и финансијски добростојећем римокатоличком фонду Про Ориенте. Но, Буловићу су се, узгред буди речено, отворили и други значајни финансијски извори (пошто је његова власт у СПЦ неограничена, а везе са земаљским моћницима јаке, он неће морати да било коме полаже рачуне како овим средствима располаже).
Лист „Франкфуртске вести“ упутио је, у децембру прошле године, на основу дописа са територије епархије средњоевропске, неколико питања епископу бачком, везаних за велике новчане износе који су узети са рачуна епархије, између којих и следеће: „Да ли је тачно да је са рачуна Епархије средњоевропске 2011. године скинуто 850.000 евра и прослеђено вама у Нови Сад, као администратору новоформиране епархије за Швајцарску, Аустрију и Италију, које су изузете из дотадашње Епархије средњоевропске?“ Пошто је био „на службеном путу“, епископ бачки није одговорио директно, већ је с његовим благословом одговорио протонамесник Владан Симић, његов секретар и в.д. секретара Епархијског управног одбора Епархије аустријско-швајцарске:
„Није тачно. Истина је да је одлуком Светог архијерејског синода Српске православне цркве извршен деобни биланс између Епархије средњоевропске и Епархије аустријско-швајцарске. На основу резултата деобног биланса, који су потписали епископ Константин и епископ Иринеј, новоформираној Епархији аустријско-швајцарској припадају одређена новчана средства која се морају користити за организацију црквеног живота у новој епархији. До сада је на рачун аустријско-швајцарске епархије у Беч уплаћен мали део тих средстава. У Нови Сад или Епархију бачку није донет ниједан евро. Напротив, добар део црквених послова у новоформираној епархији који изискују и одређене трошкове покрила је Епархија бачка.“
Уследило је питање: Да ли је тачно да сте на Светом архијерејском сабору тражили додатних 500.000 евра као администратор те нове епархије?
Одговор: „Није тачно. Епископ Иринеј не потражује ништа. Он је од Светог архијерејског сабора и Светог архијерејског синода задужен да организује рад епархијских тела у новоформираној Епархији аустријско-швајцарској до избора и устоличења епархијског архијереја ове епархије и за свој рад не жели да прими ништа, сматрајући рад за свету Цркву довољном наградом.“2
Да је новинар поставио још једно питање, типа, рецимо: да ли је тачно да епископ бачки за епархијски новац купује храну? - одговор би, вероватно, био: није тачно! Епископ Иринеј не купује храну за епархијски новац. Он за свој рад не жели да прими ништа, сматрајући рад за свету Цркву довољном наградом. А тачно је да он не живи о хлебу, него и о свакој речи која излази из уста Божијих. Такав подвижник до сада није виђен у Православној Цркви. Јер он, заправо, и не једе, већ живи, искључиво, од удисања ваздуха.
А Буловићу и екуменистичко-новотарској компанији мора се веровати на реч.
30. јануара 2013. године казнена експедиција Синоца СПЦ стиже у Химелстир и одузима управљање епархијом владики Константину. У пратњи патријарха Иринеја, који је преузео управљање епархијом, био је и свеприсутни владика бачки, неформални патријарх српски. О овој посети званични сајтови СПЦ или уопште нису известили или су дали извештаје у свега неколико реченице. Опширније о посети известиле су „Фракфуртске вести“, па смо тако сазнали да је патријарха заинтригирало звоно на аеродрому у Хановеру, и да је куцањем жезлом по малом звону одгонетнуо да звоно „нема клепало“. Екуменистичка делегација Синода сусрела се и са Норбертом Трелеом, католичким бискупом хилдесхајмским, високим представницима Евангелистичке цркве и представницима православних цркава у Немачкој.“3 Такође је требало да се одржи седница са српским епархијским свештеницима, на којој би се конституисан Управни одбор и Епархијски савет.
Шта се догодило том приликом у Химелстиру, и какве су конкретне одлуке о субини владике Константина и даљег функционисања верског живота у епархији донесене, остало је непознато. На сајту епархије средњоевропске није било никаквог саопштења. Последње саопштење на том сајту постављено је 17. децембра прошле године, а односи се на седницу Синода од 14. децембра, када је одлучено да се владика Константин суспендује. На званичном сајту СПЦ такође није било никаквог саопштења.
Владика Константин је последњи пут виђен у јавности на Литургији у Химелстиру, 2. фебруара 2013. Међутим, на Литургији коју је патријарх служио већ сутрадан у храму Сабора Срба Светих у Штутгарду, уочи обележавања славе Републике Српске, владика Константин није било присутан, већ је патријарху саслуживао протојереј-ставрофор Слободан Милуновић из Минхена, који је био под забраном свештенослужења коју му је изрекао владика Константин.
На питање какве су одлуке донесене и зашто је изостало обећано саопштење за јавност, архијерејски заменик, прота Милан Пејић, парох хановерски, рекао је да је "одлучено да се до званичног саопштења не дају никакве појединачне изјаве".4
Јавност је остала ускраћена и за информацију о томе шта се тачно догађало са владиком Константином од тренутка суспензије. Познато је, међутим, да се није јављао на доступне бројеве телефона нити је имао било какву комуникацију с јавношћу. Чак ни неки од његових најближих нису знали шта се са њим догађа, па су покушавали преко појединих православних форума да дођу до такве информације. „Франкфуртске вести“ су из извора из поменуте епархије, дошле до информације да му је на располагање од црквених власти стављена соба од десетак квадратних метара. Било му је допуштено да користи кухињу и купатило, а ускраћен приступ епархијским канцеларијама, телефону, компјутеру и интернету. Одузето му је и право коришћења службеног возила. Као што видимо, не само да је владика био ускраћен за своја владичанска права, већ је био ускраћен и за основна људска права. Реч је, дакле, о класичном притвору.
Зоран Величковић, председник Црквене општине Хановер, потврдио је 8. априла “Вестима” да је владика „напустио Химелстир”. Према неким изворима, он се тренутно налази у „монашком тиховању“ (читај: притвору) у згради Патријаршије.
О канонској утемељености поступања синодске инквизиције према епископу Константину, за поменути лист говорио је наш највећи канониста, иначе сарадник „Борбе за веру“, правник Жељко Жугић Которанин: „Владика Константин није морао и није смео да прихвати одлуку о повратку у Београд. Јер, канон Картагинског сабора каже да епископ који је оптужен за неки канонски преступ за време док траје црквена истрага и суђење, док год сарађује у поступку, мора да ужива пуно општење у својој епархији. Претпоставка је да је оптужба оборива, у овом случају на црквеном суђењу, па се до коначне пресуде оптужени епископ има сматрати невиним. Канони не предвиђају ни суспензију ни изолацију.“
Несумњиво је да се у СПЦ систематски прогоне и уклањању павоверни епископи с циљем да се Српска Црква до темеља уруши а српски народ покатоличи. Појединци из Синода, који организују и диригују овим медијским хајкама, руководе се језуитским начелом да циљ оправдава средство. Шаблон је, више или мање, исти. Најпре се покрене снажна медијска кампања блаћења хајканог владике, како би јавност његово потоње уклањање са епископске катедре доживела као праведну и исправну одлуку и чак одала признање управо онима који су га облатили и уклонили (један од „верских аналитичара“ у служби евроекумениста – Живица Туцић, то, по наруџбини, увек приписује „гвозденој метли“ патријарха Иринеја).
Указаћемо овом приликом нашим посетиоцима на још једну важну чињеницу, везану за прогон владике Василија. Наиме, упркос томе што је он, у новембру прошле године, тобоже, „званично затражио од Светог Синода Српске Православне Цркве да буде ослобођен активне службе, односно управљања повереном му Епархијом“, и то „због озбиљних здравствених тешкоћа“, и што је „Синод примио и начелно прихватио његову оставку“, - Синод га је уједно и „умолио“ да, „упркос тешкоћама, руководи животом Епархије зворничко-тузланске до редовног заседања Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве у мају 2013. године“. И то, како је у свом саопштењу навео доживотни портпарол СПЦ, из два разлога: „Први је тај да је коначно разрешење од управљања Епархијом у надлежности Сабора, а не Синода (екуменистима се журило да смене владику Василија, па нису ни чекали да о томе одлуку донесе предстојећи мајски Сабор – нап. „Борба за веру“); други пак јесте чињеница да је Свети Синод истовремено умолио Преосвећеног Епископа Василија да заврши започете градитељске и друге важне пројекте у повереној му Епархији.“5
Упитан да прокоментарише своју смену, владика Василије је за лист „Данас“ изјавио: „Епископи не смеју да дају саопштења и изјаве, већ то може једино Синод, односно портпарол Српске православне цркве".6
Тако изгледа страховлада коју је епископ бачки увео у СПЦ.
Буловић третира читаоце својих изјава као недоношчад, па такве изјаве и даје. Човека који има озбиљне здравствене тешкоће, Синод умољава да „заврши започете градитељске и друге важне пројекте у повереној му епархији“ (sic!, што би рекао фудбалер Атанасије). Портал „Фронтал“ из Републике Српске, у коментару на одлуку о пензионисању владике Василија, у новембру прошле године, исправно је приметио да разлози за његово пензионисање сигурно нису здравствене природе, јер је митрополит дабробосански Николај (екумениста) у далеко горем здравственом стању па ипак није пензионисан. „Фронтал“ је такође навео да је „замена владике Василија већ спремна, и да је у питању актуелни намесник дабробосанске епархије владика захумско-херцеговачки Григорије. Тако би се вратила и стара традиција да се у Сарајево иде преко Херцеговине. На Григоријево мјесто доћи ће игуман манастира Житомислић Данило, што је такође некадашња устаљена пракса.“ „Фронтал“ додаје да је Григорије једини Босанац који не припада тзв. “босанској вези” у СПЦ, „и за кога се сумња да је особа кога „Блиц“ обично именује као 'извор близак врху СПЦ'“.7
По сазнањима „Борбе за веру“, владика Василије је прошле године на Синоду био изложен петосатној психичкој тортури, пре него што је „добровољно“ затражио од Синода да буде пензионисан. А зашто није смењен тада? Да ли су Буловићева образложења истинита? Наравно да нису. Прави разлог је тај што владика Василије није био довољно у јавности искомпромитован, а за то се чекао погоднији тренутак.
У међувремену смо видели, у више наврата, да владика Василије уопште није болестан, иако је сам, под притиском, изјавио да је „у лошем здравственом стању“, и да га „боле ноге“, али да „извршава бројне епархијске обавезе“.
Тако је, на пример, 7. априла 2013. године у препуном Саборном спомен-храму Рођења Пресвете Богородице у Добоју освештао икону Богородице Табинске,8 исту ону икону коју је Буловић протерао из своје епархије.9 (Овде се намеће питање: како то да толико мноштво верника следи епископа оптуженог за хомосексуализам?)
И да закључимо: сведоци смо преломних догађаја за СПЦ. Правоверни епископи морају, подржани верним народом и национално-патриотски оријентисаним интелектуалцима и јавним делатницима - одбранити канонски поредак у Српској Цркви и стати на пут њеним рушитељима у лицу папско-фанариотске агентуре. У противном, као што већ рекосмо у једном саопштењу,10 сви ће они, један по један, доћи на ред на боловање због разноразних „болести“, тобожњих новчаних проневера и других сличних лажних разлога. Ако се не супротставе Портпаролу и не кажу народу: „Да, можда смо грешили, али нећемо да због наших греха уништавају Српску Цркву. 'Господар прстенова' и његове слуге неће проћи“. Нека би им Бог дао снаге и храбрости за такав чин!
Свети Оче Саво и сви Српски Свети, молите Бога за нас!
______
1 http://www.spc.rs/sr/saopshtenje_za_javnost_6;
2http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/281621/Irinej-nije-opljackao-Himelstir-;
3 http://borbazaveru.info/content/view/5462/37/;
4 http://www.vesti-online.com/Vesti/Svet/292486/Patrijarh-ostavio-zbunjene-vernike;
5 http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1096/tekst/saopstenje-za-javnost/;
6 http://www.novimagazin.rs/vesti/vladika-vasilije-primoran-da-ode-u-penziju;
7 http://frontal.rs/index.php?option=btg_novosti&idnovost=27402;
8http://www.spc.rs/sr/vladika_vasilije_osveshtao_ikonu_bogorodice_tabinske;
9http://borbazaveru.info/content/view/4057/77/;