Отац Митрофан Хиландарац: Монах Георгије Светогорац (Витковић) (1920-1972)
четвртак, 27 јун 2013

 УГАСИО СЕ ПАЛЕЋИ КАНДИЛО СВЕТОМ САВИ

Кад је наш новозамонашени отац Симон тек био прошле године дошао у Хиландар, срео је оца Георгија Витковића, нашег српског пустињака на Св. Гори, и сав био њиме опчињен. Чим је месец дана касније обукао своју искушеничку расу, одмах је подражавање навелико почело, како у спољашњим знацима, тако још више у начину живота.

Дође ли неки већи празник, наш млади искушеник би најпонизније затражио благослов од духовника да мало прође по околини манастира, и онда би журно отишао уз један планински поток, са чије се десне стране, на два километра од манастира, налази историјско светиште - келија Св. Тројице, коју је подигао Свети Сава, Доментијан ту живео и многи пустињаци потом, све до о. Илариона који је пре 40 година оставио иза себе још приметну хумку са увелико натрулелим крстом. Ту се и о. Георгије пре две године неко време задржао, а онда из његовог сталног боравишта, Старог Русика, навраћао овамо кадгод би за то осетио потребу. На такво сретање је и наш искушеник сваки пут помишљао кад је стрмом стазицом од "Спасове воде" скретао право горе на стену према тој келији.

Није о. Симон био једини који је осећао потребу да се нађе у близини једног таквог духовног атлете. И Светогорски калуђери и мирски људи тако су осећали. Живећи у свету, тој пустињи пуној бесмислица, многи посетиоци: и наши Срби из духовног и световног позива, и странци из пресите и нервозне Европе, са много интереса и очекивања траже у Светогорској пустињи одговоре на масу питања која их данас занимају или муче. Кад би неки од њих наишли на о. Георгија, брзо су за њима следили све нови и нови, и те препоруке су кроз протекли низ година учиниле овог нашег ретког подвижника познатим широм Европе, оно до чега је њему најмање било стало.

Сећам се још живо, кад је оно пре 10 година дошао неки студент из Бона у наш манастир, два дана пошто му је истекла дозвола за боравак. Кад му је речено да нас без нужде доводи у ситуацију да се саглашавамо са непоретком, он објасни да је заправо нужда код њега у питању. Тражио је свуда, вели, духовника и није нашао, па је зато окаснио са напуштањем Св. Горе. Он није знао ни један од језика којима се Светогорци служе. Зато му поменусмо, да ако би други пут дошао иа Св. Гору, потражи о. Георгија који зна стране језике, и објаснисмо му, одакле је до њега најближе и најлакше доћи. Месец дана касније стиже нам писмо из Бона. Тај исти студент је од нас отишао право о. Георгију (пет сати хода, ако се не залута), остао је са њим, каже, целу ноћ у разговору, и сад пише да је први пут разумео о чему се у овом животу ради, као и да је отпочео један нови пут, не налазећи довољно речи да нам захвали што смо га оног дана на право место упутили.

Годинама су се понављали такви и слични случајеви, завршно се последњим од пре неку недељу.

Скит Свете Тројице на Спасовој Води, где се о. Георгије подвизавао до 1971.

* * *

Ко зна шта су носила у души два млада Американца кад су недавно узлазила од манастира Св. Пантелејмона према Старом Русику, с намером да виде о. Георгија и да разговарају са њим. Да им се иза једног савијутка на путу не указа кула, они би направили још који предах на узбрдици која их је тамо водила. Али ето, још мало, па ћe они под она три дуба, како им је речено, где обично пустињак Георгије разговара са својим посетиоцима, уживати двојни одмор - душом и телом. Указаше се и та три стабла са једном круном пред великом зградом из које се уздизала кула, једини још остатак старог руског манастира, у који се некад, пред очевом потером, склонио наш Св. Сава. Но шта су знала ова два странца о целој позадини везаној за ово свето место. Нису они знали ни то, да је о. Георгије изабрао себи ово место за подвиг и да је за њега већ 12 година везан, само да би горе на кули, у малој црквици посвећеној Св. Сави - палио кандило.

Врата су на згради била отворена, значи - он је ту. Чекали су неко време да се појави, потом викали, а онда су решили да уђу.

Први кораци преко прага и трзај уназад. - " Он је", рече хладно први. - "Спава?", рече упитно и збуњено други.

Десно од врата, у оделењу које је претходило степеништу за први спрат, поред у зиду уграђене чесме, седео је са главом погнутом напред крупан монах оштрих црта лица, коштаних руку, са великим жуљевима на спољашњим зглобовима прстију, жутомрке пути која је прекривала само кости исушеном телу.

Два дошљака су стајала ту неко време непокретни и без речи. Место планираног дијалога отпочео је код сваког од њих један као никад дотле озбиљан монолог. Они су сами себи у овој атмосфери свете тишине дали одговор на многа своја питања, која људи по инерцији и кукавичлуку увек остављају да неко други то учини. Потом су, чинећи поклон у знак поздрава, отишли журним кораком назад, да у Св. Пантелејмону обавесте шта се у Старом Русику десило са последњим његовим житељем.

Идућег дана вест је преко Кареје дошла до нас у Хиландар. Сви смо били потиштени, иако то на Св. Гори за овакве случајеве није обичај. Ми смо веровали и имали јак осећај, да је о. Георгије навршио своју меру, и да га је Господ позвао на отпочинак од његових надчовечанских трудова. Али, нама је он сад много недостајао. Осетили смо врло снажно да га нема. Постали смо сиромашнији.

Јуче сам тек отишао на његову хумку, да учиним 40 метанија, да се опростимо по монашком обичају. Стајао сам потом дуго ту.

Унаоколо је био празан простор, пун борова и кестена. Само једна самица ту у близини где однедавно живи млади Рус, јеромонах Евстатије, даје душу овој големој падини.

На повратку у Хиландар имао сам дуги пут и велику самоћу. Ишао сам гребеном Атонске планине одакле се изнад превоја, увала и пропланака, гледа кад на једно кад на друго море, с обе стране нашег полуострва. До тог задовољства ми данас није било стало. Спуштена погледа на камениту стазу покривену првим опалим лишћем, почео сам да живо размишљам о свему ономе што сам између свога првог сусрета са Бранком Витковићем у Минхену 1951, и ове свеже хумке о. Георгија Витковића, посредно и непосредно доживео и сазнао. Дошавши синоћ у манастир реших се да о свему томе и напишем.

Десило се то у оно време кад сам био пун зебње да ли ћу, како ћу и кад ћу да нађем свој коначни пут у један пуни живот којим би било вредно живети. То под туђим небом, пред неизвесним сутра, и са наметљивим проблемима опстанка у оним поратним данима - није било ни мало лако. Требало је подстицаја однекуд, подстрека од неког, и максимум сопствене воље.

У Богенхаузену, "Дедињу" Баварског града Минхена, била је наша српска црква. Сваке недеље и празника ту се виђало на десетине наших земљака. Међутим, мени већином познатим, лицима, била је покоји пут и једна личност која ми је привлачила нарочиту пажњу, али ме одбијала својим неутралним држањем. Уместо да му приђем, ја сам друге питао које тај човек. - Студент електротехнике и велики особењак, речено ми је. И на томе би се све и завршило, да се код тог студента није нешто чудно догодило. - Свештеник под чијим сам ја духовним окриљем годинама живео, учинио је на поменутог студента у неколико личних додира такав утицај, да је овај, укључен у "коло струје", намах засветлио... После једног вечерњег богослужења остао је Бранко Витковић међу нама неколицином који смо око цркве живели, и почео нам објашњавати, како он као електротехнимар гледа на небески домострој. Његове су црне очи живо прелазиле преко наших ликова, а коштана рука спретно на једном компликованом цртежу показивала васионске феномене, повезујући све то са премудрошћу Божјом. Кад нас је Бранко те вечери пун смирености напустио, осећали смо да се код њега одиграо један грандиозан преокрет.

Неко време потом био сам позван да га посетим. Живео је под кровом једне велике зграде у избегличком логору. Мала просторија, сто, постеља и нешто књига у њој. Падоше ми у очи неколике свеске дивно исписане и исцртане. Из њих је учио. Био је при крају својих студија. Очекивао сам да прича о себи или нашим општим проблемима, и у том смислу хтео сам да поставим нека питања. Али он направи један неочекивани увод и поче да ми казује о Св. Антонију, првом монашком учитељу наше Цркве, кога је он тих дана по први пут из неке књиге упознао, и све време моје ограничене посете остао је код ове теме и својих врло интересантних коментара. По његовом лицу, по боји и интензивности гласа, имао сам утисак да целог дана ништа није окусио. Али у сваком његовом покрету, гесту, речи, видело се јасно да он плива у неком унутрашњем блаженству, у једном унутрашњем свету у којем је све нашао без остатка, и у који би желео свакога да уведе ко му се приближи.

Са незаборавним утиском и јаким подстицајем отишао сам оног дана из мале кровне собице Бранка Витковића.


Вађење моштију монаха Георгија Светогорца 2005. године

Неко време потом и мени се отвори један нови пут. Мислио сам на Бранка врло често, али га нисам виђао. Кад сам чуо да је прекинуо електротехнику и отишао за Париз на Теолошки институт Св. Сергија, ни мало ме није изненадило.

Године су пролазиле. У два - три маха сазнао сам понешто о Бранку Витковићу. Једном да је у Палестини - замонашио се. Потом, да је у Светој Гори, у нашем Хиландару. И радо сам се у тим приликама враћао на оне јединствене слике из наших неколико заједнички проведених часова. - Онај његов импресивни мушки лик, она херцеговачка кршност у држању, она религиозна благост у пуној мужествености једног идеалисте, и његови стални покрети напред у тражењу - снажно су деловали на мога унутарњег човека.

Да, сусрети у овом животу нису можда никада случајни. Господ нам се, у икономији нашег спасења, најчешће обраћа преко људи, јер ми њих пре можемо да разумемо него што можемо непосредно Њега. У мом случају сам Бранко није био довољан. На реду су били још и други "инструменти" и "оруђа"...

Али једног дана, кад сам поред себе имао најпотребније ствари од све дотле стечене имовине, и кад сам се у реци туриста из Север не и Средње Европе спуштао према италијанском југу, да преко Јадрана и Северне Грчке стигнем до последње моје земне станице Свете Горе Атонске, онда ми је Бранко Витковић изнова постао непосредно актуелан. За који дан још па ћемо бити опет заједно, сад за стално, на истој еванђелској стази, у истом чину, и у заједничкој служби нашем древном Хиландару. Али кад сам стигао на Атон, у Кареји већ, чуо сам да Бранко живи на Старом Русику као монах Георгије.

Дани су ми у Хиландару брзо пролазили иако су почињали од поноћи. Наврши се година и време мога искушеништва. А чим се замонаших, старији ме послаше у Кареју да на "Атониади" (Богословској школи) учим грчки језик. Сад је о. Георгије само сат хода био удаљен. Пре него што сам стигао да до њега одем, појави се он једнога дана. Непосредан, топао, са пустињачким шармом, љубопитив за моје духовно стање и неисцрпан у поучавању, - тих пар сати нашег разговора били су ми, после првог сусрета са Хиландаром. дотад највећи доживљај на Св. Гори.

На растанку сам га молио да ме чешће обилази, ако може. Он је то врло радо чинио иако не често. Поступао је тако намерно пошто ми је задавао духовне вежбе и остављао ми времена да их до идућег сусрета довољно савладам. Онда би ме врло умешно преслишавао, допуњавао, и на разне ствари поновљено скретао пажњу. А кад би са тим "службеним делом" бивали готови, онда смо се опрезно враћали у нашу прошлост, и један пред другим указивали на онај "црвени кончић", који нас је, свакога на свој начин, доаде довео.

 Мошти оца Георгија

Његов је пут био у многоме тежи, па самим тим и далеко лепши. Нисам могао да га се наслушам о његовим " Париским данима" док је био на институту. Тад је он стајао у "првој љубави", почетном периоду у свом духовном животу, кад Господ својим одушевљеним следбеницима пружа обиље утехе и изазива их на велике подвиге, који се са лакоћом и без мере на себе примају. У таквом свом душевном стању пуном умилења од непосредног доживљавања Божјег присуства, он није могао да прати са довољно пажње текућа предавања. Била су му она, поред свег њиховог квалитета, ипак врло сувопарна, далека од живота, срачуната више на богаћење разума. Једва је сачекао да се заврши прва година, па је уз помоћ и са благословом свога Декана, Епископа Касијана, кренуо у Палестину и ступио у манастир Св. Саве Освећеног. Игуман тог Грчког манастира доделио му је послушање водича за странце. Са познавањем неколико језика, он је ову, за почетника на монашком путу врло незахвалну дужност, обављао добро, али, на своју срећу, кратко. Јорданским властима он ускоро по стаде сумњив, и без икаквог доказа и саслушања, они га једног дана избаце преко границе, - у Сирију. Отишао је у прву православну цркву да се помоли за просвећење пред новом неизвесношћу. Вече се било спустило. У углу где је стајао владала је полутама. Неко му приђе. Једва је разабрао понеку од упућених му речи из којих је следио стисак руке, и потом је осетио да му је у шаци нешто остало. Напољу је избројао 10 фунти стерлинга. То је било све што је сад имао, и по- следња мисао после молитве - Света Гора. Али претходно мора за Цариград ради дозволе. И реши да иде пешке. Иако је више дана путовао, стигавши пред Васељенску Патријаршију осећао се лак и свеж као да је на анђелским крилима донет. Тешкоћа је настала тек кад је чуо да дозвола не може да се добије брзо, већ после разних провера и неизвесног времена. Али он је мирно одговорио да ће целу ту процедуру да сачека на степеништу Патријаршије, што је код друге стране изазвало негодовање. Ипак он је седео. Старац није био, а на просјака није личио. Напротив. Његово држање је изазвало живу љубопитивост. Он се молио. Други су пролазили и окретали се. Питања и примедбе нису изостајали ни први, ни други, ни трећи дан. А онда му је место дозволе дата препорука за Атину да би тамо започео " редовни пут". Пешачење је настављено, фунте су мењане, Атина се ближила. У Министарству Спољних Послова, Одељење за црквена питања где спада и Св. Гора, речено му је да се пријави у избеглички логор Лаврион, и отуда да отпочне са папирима за Св. Гору. Али он је рекао шта је имао да каже, и отишао да седи на степеништу. Овде је и полиција имала посла, али је он смерно остао при своме. Раса у Грчкој је поштована. - Онда је са исправама у руци напустио престоницу и упутио се на север преко Тесалије и Халкидике према Атонској Гори.

У Хиландару је дочекан као прва ласта после дуге и хладне зиме. Први млад и способан човек међу ветеранима Хиландарским, употребив за свако послушање, права благодат, утеха и радост. И он је све то био пуних осам месеци. Радио је све и стизао свуда, а у свом слободном времену држао је строго своје келијно правило са много метанија, тако да је стогодишњи о. Сисоје, доле на спрату испод келије искушеника Бранка, постао забринут за даљи развој код оваквог ревнитеља на самом почетку уске монашке стазе.

Духовни је живот "авантура" своје врсте. За природе каква је била о. Георгија, он се постављао у две крајности: или све добити или све изгубити. Али је овај борац Христов после дотадашњих већ духовних искустава ишао смело у разрешењу горње дилеме.

Једног јутра он се појави пред старијима у Управи манастира, учини дубоки поклон, и одмереним гласом, са мало речи, изјави да ra пустиња неодољиво вуче, замоли за опроштај дотле и за благослов на свом даљем путу. - Знајући га из протеклих месеци и слушајући ове речи пуне одлучности и поуздања, Хиландарски старци су му тешка срца ипак дали благослов, и он је отишао.

Дуго је ишао са бројаницом у левој и штапом у десној руци, и са торбом до пола испуњеном "сухаркама" (осушени хлеб), а од пола најнужнијим књигама. Застајао је на планинским изворима и потоцима да се поткрепи. Остајао је у хладу или заветрини да се читањем светоотачких књига духовно освежи. И тражио је на високим литицама, у скривеним самицама, духовне руководиоце. Више пута је тако прокрстарио Св. Гором, док у старцу Јосифу на Новом Скиту, није нашао свог духовног оца. Тај је старац имао велику духовну снагу у себи и привлачио као неодољиви магнет све оне који су без имало резерве били окренути своме Господу. Шест месеци је о. Георгије провео у његовој непосредној близини трудећи се свим снагама да савлада "непрестану молитву", називану и духовна, срдачна, или Исусова молитва. Та је молитва централни елеменат, душа Светогорске мистике. Она је "најкраћи пут" ка Господу, али и најтежи и најопаснији. Без искусног духовног руководитеља, тај је пут оивичен вртоглавим провалијама.

Са почетним плодовима ове молитве стеченим под духовним окриљем старца Јосифа, о. Георгије доби благослов да иде и усами се на Старом Русику, па повремено да долази на даља духовна саветовања. Браћа Руси из Св. Пантелејмона дадоше му радо право боравка тамо. У срцу му је одмах почела да расте мисао да ту, у истој кули где и Св. Сава, прими монашки постриг, и да ту, палећи канди- ло Св. Сави и молећи му се за помоћ у аскези, чека и даље покрете свога срца следећи Вољи Божјој. - Годину дана касније он се замонаши узевши Св. великомученика Георгија за свога заступника и заштитника. Аскетизам Св. Саве и исповедничко мучеништво Св. Георгија, били су сад спојени у један идеал кога је требало у дневном животу на Старом Русику следити.

Пустиња је велико поприште борбе. Кад у њој има више житеља, онда се природа човекова некако лакше успокоји. Али на Старом Русику никога није било поред о. Георгија. Само самствовање у оном пределу представљало је већ један велики подвиг. Али природна храброст о. Георгија, његова физичка снага, јака вера и будна свест да је пошао стопама Св. Саве, - учинили су те године његовог пустиножитељства на Старом Русику великим и плодним и за њега и за многе.

Његова дневна храна биле су само наквашене сухарке. Једино суботом је кувао за два дана дивље траве са зејтином. У руци је не престано држао бројаницу са 300 куглица. Двадесет таквих је требало у току дана провући између палца и кажипрста, и код сваке куглице изговорити Исусову молитву, усклађујући њене речи са ритмом дисања. За те речи је требало повезати сам ум, и исти са њима и дисањем сводити у срце, да би се ту ум сабрао и ослободио лутајућих мисли које доводе искушења и расејавају дух. (Ову молитвену технику Светогорске мистике данас подражавају на хиљаде заинтересованих Европљана, док је нашем православном свету једва позната). Уз то је чинио и 500 дневних метанија са додиривањем пода челом. Нема сигурно ни једног занимања на овом свету, које би се о напору и замору могло да мери са овим пустињским. Али и то није било све. То је норма коју пустињак не сме да подбаци. Тек оно што је преко тога, то је о. Георгију чинило радост, тиме је он хтео да посведочи своју љубав према Господу, и то је требало да буде у ко- начном сумирању његово мучеништво попут његовог заштитника Св. Георгија. Тако је наш пустињак живео више од две године пре нашег сусрета у Кареји. Зато је мени у првом тренутку било тешко да га препознам. Уместо некадашњег кршног Херцеговца, преда мном је стајала једна прилика средњовековних аскета, какве се данас још на фрескованом слоју наших светогорских храмова дају видети.

Аскеза сама за себе није била циљ о. Георгија. Али он је знао да без ње као такве не може свој велики циљ да постигне. Зато је он уз дате форме и норме у пустињском типику, додавао непрестано нове жртве. Он тај типик није изводио формално: да има на броју дневне метаније и извучене бројанице. Он је са великим усрђем гледао на квалитет свога подвига. Много сам пута био сведок тога и дивио се у себи.

И болести су за њега представљале део аскезе - духовног вежбања. Годинама је муку мучио од заушњака и врат му је бивао данима надут као дебло дрвета. Он је то узимао као додатак уз своје пустињско правило, и остављао Пресветој Богородици, чије је име свакога часа језиком Цркве хвалио, да Она ту болест заустави кад буде време. Тако су временом и други физички недрузи и невоље долазили и пролазили. Није га то много занимало. Он је имао да иде напред, да стигне где је пошао. Све што му се негативно дешавало он је примао као завист ђавола, и појачавајући кроз то свој подвиг, остављао је да Господ и остали помагачи на његовом путу спасења учине своје кад и колико треба.

Он је необично волео природу, али кад је био у својој "бази" дан је увек проводио у затвореном простору своје мале келије. И то је било у стилу његове аскезе. А у ноћима је бдио обавезно напољу макар било и врло хладно. Њих је волео због мистичне атмосфере, ради молитвене нужде коју је свет баш у тим часовима имао, и да би се "покошкао" са ђаволом који за о. Георгија није био ни претпоставка ни утвара, већ сушта реалност са којом се он носио до зноја и бола.

Кроз све што је радио или није радио, постојала је једна одре- ђена линија. За десет година мојих сусрета са њим, он се увек изразито пустињски носио. Било какву расу или подрасник или обућу да је добијао, он је све то доводио на један свој установљени фазон.

Његова је природа била обдарена естетиком. Умео је изванредно да калиграфише и декорише, и оставио је на више места по Св. Гори такве своје радове. Али на Старом Русику он је у згради која му је стајала на располагању изабрао једну од последњих про- сторија, са једним прозором застртим извешталом завесом. Лево и десно поред зида стајале су једна на другој наслагане књиге, а у средини асура на којој је и лежао, и седео, и своје метаније чинио. Ни чега ту више није било.

Новац нити је презирао, нити је желео да га има. Колико му је требало он је умео да заради правећи метле од асуре, или преписујући калиграфски текстове за неки манастир. А у изузетним потребама долазило је увек са неке стране. Једном је имао нужду и узајмио је на једном месту потребну суму. Рекао је да ће до конца године да врати. Крајем децембра је отишао на Карејску пошту куд је по који пут у години навраћао. Један његов друг са студија у Паризу послао му је из Америке једну суму, а он је химнама сл авио Пресвету Богородицу што се постарала да он своју реч одржи и дуг на време врати. А једном је имао у плану да оправи једну пећиницу на југу Атона где је за неко време мислио да борави. То сазна једна благочестива особа из Солуна и пошаље му 1000 драхми помоћи као прву рату. Без устезања је примио ради користи дародавца, али је поручио да му више не шаље. Он није био сасвим сигуран да ли се Богородица (Игуманија Св. Горе) слаже са његовим преласком тамо. Кад смо се после годину дана поново срели, он ми је исту ону хиљаду дао да вратим, јер није могла да буде употребљена за одређену сврху, пошто план његове селидбе није био одобрен. (Дародавац је био жалостан са једне стране, али пун узвишеног утиска с друге).

За време мога двогодишњег боравка на "Атониади", доживео сам о. Георгија као аскету са много страна. Све ми је на њему импоновало. Осећао сам радост једног слабачког детета које се поноси што му је одрасли брат у свему ненадмашан. Али од свега што је оца Георгија карактерисало, на мене је највећи утисак чинила његова радост. И оне две године, и свих година до пре пар месеци кад сам га последњи пут видео, из њега је избијало оно радосно усхићење, само њему својствено. И то увек: и кад је бивао у благодатном стању, и у стању сухоте, - стања која пустињачки живот наизменично прате.

Једном ми је било врло жао кад ми је на импозантан пустињачки начин отказао да преноћи у нашем манастирском конаку на Кареји, где има толико соба за долазнике и пролазнике, већ је отишао у једну шупу украј дворишта, где је и дотад кад га је пут навраћао остајао на коначишту. После дужег разговора навече отишли смо на отпочинак. У освит дана изађох на двориште. Оно је као високи балкон Кареје. Нема лепшег погледа на Атон и таласасте падине до његовог врха прошаране келијама и кубетима црквица, као што је то са овог нашег конака. Један такав поглед на самом освитку дана најбољи је увод у јутарњу молитву. - У тренутку кад је мој поглед кретао тамо, на видику ми се указао о. Георгије раширених и подигнутих руку, и светлим гласом ме поздрави: - "Христос Воскресе, оче мој Митрофане!" Пун унутрашње радости која се изливала преко засталог осмеха на његовом озареном лицу приђе ми, док сам ја стајао беспомоћан. Како да му отпоздравим кад данас није ни Васкрс ни недеља. - Ми смо деца Васкрсења, узвикну он. Нама монасима без Васкршње радости није могуће ни живети ни спасти се, зато кажи слободно - ваистину воскресе! И ја стидљиво за њим понових те речи. - Никад ми пунота људског живота није била тако очигледна као у том тренутку, а наш велелепни троспрат- ни конак није тог часа стизао ни до прага оне убоге зградице у којој је о. Георгије пробдио часове протекле ноћи.

Из те и такве његове духовне радости проистицао је по који пут и врло прикладан и назадетељни хумор. Тај се хумор односио увек на његове борбе са искушењем ђавољим. (За ненависника није било погодније језичке форме да се поруга, а у исто време аскет није хтео ни себи да ода неко озбиљно признање). У тим је случајевима о. Георгије превазилазио далеко глумачку вештину. Његова дикција и гестикулација су биле тако снажне, да су његови саговорници морали и да се насмеју, и да се диве, и да се замисле. Он је против ђавола био увек запета пушка. Имао је са њим велико искуство. Реаговао је ненадмашно, често само по рутинираном инстинкту. Попуштао му никад није. Ако би искушење дошло кроз људе, о. Георгије би, као са оним цариником који је на недоличан начин хтео да му одузме Св. Писмо, које је он увек уза се носио, ишао до Гувернера Св. Горе да ту ствар постави на своје место. Ако би га ненави- сник хтео да узнемири кроз животиње на јави или утваре, о. Георгије би намах предузео одговарајуће кораке, као онда са великом змијом која му се испречила на пут кад је дошао у близину Хиландара на келију Св. Тројице. Не тражећи у оном тренутку ни дрво ни камен, он је призвао Св. Георгија, скочио на њу, и брзим покретима ногу размрскао јој главу. А на Старом Русику је једног великог смука јурио све док овај није побегао на дрво. На ноћне утваре бацао је оружје вере наводећи одговарајуће стихове из Св. Писма и показујући хладну присебност. Сатанске озледе при отпочинку је сузбијао непрекидном молитвом срца и прозрачним сном. А мисаону борбу, сталну и најтежу, игнорисао је непрестаном запосленошћу ума у молитви, у будном читању и у живом разговору. Био је опитан у свему томе и многима је са усрђем помагао.

Једном сам био сам на Карејском конаку кад о. Георгије наиђе. Била је као и увек реч о молитви и искупљивању времена њом. Ја му предложих да останемо заједно бар три дана и да идемо обојица по његовом пустињачком типику, како бих могао да уђем у његову праксу, јер, рекох, ко зна?... Било му је очигледно драго, пристао је. - Ја сам први дан већ видео да не могу даље, иако ми је он један знатан део терета одузимао. Једноставно није било ни физичке ни духовне снаге у мени за такав напор. Од тога дана његова ми је необичност била још већа, и мој респект према њему изразитији. Али сам после тог непосредног суочења са његовом подвижничком жртвом помишљао на то да његова животна стаза неће моћи да буде дуга. Горео је сувише брзо. Он је и сам то знао и радовао се.

Мучеништво као идеал он је и философки и практично свакога дана обделавао. Једне ноћи седели смо код њега на клупи испод три једнако обликована стабла која потичу из истог корена и имају једну заједничку изванредно лепу круну, за њега представља велику симболичку вредност. Показа ми на неколико метара од нас једну уздигнуту мермерну плочу која светлуцаше на месечини, ограђену гвозденим кангелом. То је био олтар на којем су Турци одсекли главе тројици монаха овог манастира и бацили их овде у бунар, из кога је потом израсло ово трокрако дрво. Црква је после тог догађаја срушена, само олтарско место остало је ограђено. Ћутали смо једно време, а онда о. Георгије, у вези свега напред реченог, отпоче да говори о Светој Тројици и нашем односу према Њој кроз мучеништво. Ма како да то овде покушам по сећању да репродукујем, неће ни издалека сличити ономе што сам те ноћи од о. Георгија чуо. Али је основна мисао била та, да се Светој Тројици не може прићи без слободе, а слобода се стиче кроз мучеништво. Ради се о слободи човека до њега самог, његовог духа од свих земаљских примеса у њему и око њега, и слободе сваког стремљења од свега нечистог у њему. А то постићи претпоставља свакодневно мучеништво, пре свега и изнад свега мучеништво, али радосно мучеништво. Мучеништво је била пасија о. Георгија, зато га је он изабрао као главни пут у његовом прослављању свога Господа. Кад ми је пре неки дан о. Висарион, млађи јеромонах Пантелејмонски, који је опевао и сахранио о. Георгија, дао Св. Писмо које му је нашао у подраснику, видео сам у њему много места где се помиње мучеништво како су подвучена, и неколико листића однекуд узетих где је реч о мучеништву. Али сам био изненађен и узбуђен, кад сам у истој тој светој књизи нашао и слику вожда Карађорђа! Ни крајње одрицање света и свега у свету, о. Георгија није ни мало спутавало да остане изузетан патриота. О томе би се дало написати читаво поглавље. Али да ову слику стави овде, пре је верујем допринео његов пијетет према Мучеништву тог великог вожда, него и сам национализам.

По својој изузетности био је о. Георгије од свих и свакога запажен. Једни су га високо ценили, други имали на њега разноразне примедбе, као што то увек међу људима бива. Он сам није био никад задовољан својим достигнућима. Често ми је говорио да је манастирско житије много благополучније од пустиножитија коме нигде краја нема. У манастиру може човек своје врлине и слабости на браћи својој да контролише и да зна отприлике где се налази. У пустињи је то немогуће. Зато се он држао умне молитве као дављеник сламке. Она у срцу и пост у стомаку, били су о. Георгију једини јемци да ће благодат Божја све друго надокнадити и допунити.

Иако је помно бринуо о своме спасењу, о. Георгије никад није окретао леђа другима. Он је увек прекидао своје дневно правило кад би неко дошао за његову помоћ. Код других је одлазио незван и заметао разговор да би их подстакао или охрабрио. Али ми је често говорио: тешко је данас учити и указивати. Људи наших дана, чак и у раси, не примају савет и поуку. Налазимо се у последњем времену. Једно је само право решење: спасавајући се, спасавај. То мени говоре највећи пустињаци из најгорње Атонске пустиње.

У Хиландар је радо навраћао откад су нам у последње три године почели да пристижу нови монаси из Србије.

У сусретима и разговорима био је о. Георгије посебно оригиналан. Кад се у својој келији занимао молитвом прослављајући Господа, а неко ударао доле на вратима зграде, он се није обазирао ни на прво, ни на друго, ни на треће лупање. Тек кад би оно даље продужавало он би силазио и прихватио разговор не мерећи време. Ја сам га једном приликом тражио и вратио се са Старог Русика у уверењу да није био тамо. Код једне касније посете рече ми да ме је онда кроз прозор гледао, показао ми куд сам ишао, како сам био обучен и шта сам у руци носио. - "Па зашто се ниси јавио кад сам куцао, или касније кад си ме видео?" - "Ево зашто. Ја имам једно искуство. Они који истрајно ударају на врата, показују касније и више интересовања у разговору и њима се вреди посветити. Осталим је од мале вајде." Његова љубав коју сам увек осећао није ми дала да му замерим, напротив, био сам му захвалан за ову поуку. - Питао сам га том приликом како он гледа на странце који га траже, и да ли би ја требало у некој прилици да их на њега упућујем или не. - "Ти их слободно пошаљи, а да ли ће доћи до разговора или не, не зависи ни од њих ни од мене, већ од Пресвете Богородице". Хтео сам да знам како он то мисли. - "Ја знам, рече, кад су они пред вратима ударају друкчије од Срба и Грка. Онда ја обесим о леђа један крст који овде имам, узмем штап у руку, искривим се као параграф и сиђем у двориште говорећи без везе. Неки заврте главом и брзо се изгубе. Други настоје да разговарају као да се ништа десило није. Тад се ја полако исправим, одведем их на ону клупу испод три дуба, па им говорим док могу да слушају".

Нама Хиландарцима је долазио или зором или у сумрак. Тако је то било у складу са његовим редом. Умео је изванредно да изазове узвишене утиске. Појавио би се тихо у келији код кога је хтео. Погрбљен, насмејан, заморен, право би са врата ишао право икони, лако правећи поклоне и крстећи се, оставио би потом велику метанију и увек: како иде умно делање (стална молитва), како терпеније, држиш ли послушаније без роптања? итд. Позвао би онда и другог и трећег да се ту нађу. После језгровитог разговора о свему што је нужно, одлазио би. Ако је то било вечером, он би се повукао у једну од празних келија коју је себи једном изабрао и она га увек отворена чекала. Кад бисмо ми у поноћ кренули на правило преко дворишта, он би већ стајао у сенци чемпреса пред великом црквом, добацивао нам по неку реч охрабрења за сабрану молитву на дугом правилу, а сам остајао напољу, правио метанија на трави и славио Господа на свој начин окренут звездама, и тек кад би почела Св. Литургија нашао би се у неком углу цркве. (Пустињско правило замењује сваки део богослужења "вучењем" зрнаца на бројаници по одређеним мерама, само Света Литургија не може ничим да се замени.) По изласку из цркве он би се нашао у некој келији на другој страни манастира, опет окупио пар њих и поразговарао, па отишао потом до Управе манастира да поздрави старије и узме благослов. А онда би га нестало.

Најлепше што се на Св. Гори могло доживети био је, бар за мене, а верујем и за друге, - сусрет са о. Георгијем на Светогорским стазама. Сама његова појава у пролазу била је доживљај за онога ко је из супротног правца долазио. Ако би још дошло и до краћег разговора на једном од шест језика којима је владао, онда је утисак одмах добијао у својој дубини. А поздрав на растанку и онај први корак о. Георгија који је тако сличио оном закораку Архангела Гаврила у представи Благовести, и брзо одмицање његове високе, кошчате, импозантним ритмом покрета обдарене прилике, доводили су посматрача до дивљења.

Слична динамика утиска, само у другој форми изражена лила се из повремених разговора о. Георгија, кад се он после дужих периода ћутања и сабирања, пред извесним посетиоцем вулкански "празнио". То су биле прилике кад је он сатима без паузе умео да излаже своје схватање о животу и свој опитни продор у бесмртност, и да се не "изгуби", већ да нит своје мисли увек чврсто држи. Тад би за сваки појам користио онај страни језик који тај појам најадекватније изражава. После тих "излива", бивао је и одјекна друтој страни увек снажан. - Ако посетилац није био дорастао да "прими", онда би одлазио смућен, са главом пуном великог зујања, и тражио би нову приликудадођеиобјаснисе. Али акоје "пријем" био добар,ондасу код посетиоца настајали судбински преокрети, и радост је била обострано велика.

У нашим разговорима, а и у свим другим случајевима, он је теми о молитви давао увек прво место. Моја свест о молитви била би без о. Георгија просјачки сиромашна, иако сам се годинама пре доласка на Св. Гору њоме занимао. Он молитву није посматрао као нашу моралну обавезу, већ као наше најузвишеније право да сваког часа разговарамо са небом - нашом вечном Отаџбином, - са Оцем нашим од кога нам зависи сваки дах у овом животу, са нама самима најзад, јер без молитве ми смо сами себи странци и највећи непријатељи. Мени је кроз о. Георгија као молитвеника тек постало јасно колико смо сви ми у молитви мање-више неозбиљни и немарни, колико се људи уопште не умеју да моле и зато губе неслућено духов- но богатство, свој природни мир и радост, и остају далеко од правог живота и овде још на земљи.

Отац Георгије је много читао и много знао. Кроз свој подвиг и опит , он је то знање филтрирао молитвеним срцем и тако поседовао чисту мудрост. Поред мистике која је за њега била "свјатаја свјатих", он је познавао и све друге области нашег црквеног учења. За чистоту вере био је спреман да иде у огањ и у воду. Био је бескомпромисан, али не и фанатик. Са "иноверцима" је радо говорио. Ако би била реч само о опитном духовном животу, он им је без зазирања говорио о искуствима наше Православне мистике. Али кад је реч била о догматским питањима, онда је он стајао на синору и указивао на разлике, али без ватре и ниподаштавања, како то нажалост обично бива. Очи би му засијале ревношћу и глас се подигао тек онда кад би своју православну браћу видео да шурују са неискреним екуменизмом наших дана који је он, у формама како се показује и приказује са друге стране, сматрао за јерес.

Отац Георгије није имао личних проблема које није могао, у нади на Господа, виталном снагом свог духа и воље, да реши. Зато је биоизразити оптимиста, "господар ситуације" у свом домену, онај који се вазда у Господу радовао. Једна му је само мука и невоља на срцу лежала: што је род његов Српски постао недоследан вери прадедовској; што је Србин у својој верској површности собом задовољан; што се нигде не запажа полет, спремност на жртву, аскетски или мисионарски подвиг, - један ватрени идеализам за ствар Хри- стову ради нас самих. Он је са Грком и Русом лако могао о религио- зним темама да разговара, док са Србином није. И сигурно је да се о. Георгије у многим нашим Светогорским ноћима свесрдно молио, да Господ подари један скори почетак духовној обнови некад и до скора тако славног Немањићког соја.

* * *

На крају нека остане на размишљање читаоцу једна паралела између Бранка и Георгија Витковића. Да Бранко није постао Георгије, већ остао да "изграђује свет", он би као електротехничар једва коме непосредно био од користи. И без њега је струја ишла својим током и чинила своје. Свет и са њим и без њега не би био срећнији. Док се о оцу Георгију ниуком случају не може да каже као за Бранка, свеједно био он или не био. Он је заузео место у срцима многих људи и тамо остаје да делује и даље. Он је многе судбински покренуо са места где су се у животу били "заглавили". На Св. Гори је оставио једну празнину која ће да подстиче друге да је попуне. Онакав какав је од нас отишао, он ће још силније да делује у духовној слободи онога света, помажући многима који његовом примеру буду следили.

Смрт оца Георгија дошла је за све нас који смо га знали прерано и изненада. О. Петар, Арсеније и о. Јоаким са Испоснице Св. Саве у Кареји, разговарали су два дана раније са њим. Он нам је још толико ту "на домаку руке", да ја у овом напису нисам уопште могао да узмем одстојање и да о. Георгија свеобухватније погледам и рељефније прикажем. Зато ово довде речено ни изблиза не показује ко је био и шта је значио о. Георгије Витковић. Али њега су последњих неколико година, откад Срби све у већем броју посећују Св. Гору и Хиландар, упознали и доживели извесни наши интелектуалци, теолози и монаси. Ја знам образоване и високодуховне на ше монахе који су имали врло импресивне сусрете са о. Георгијем. Надам се да су они умели боље срцем да сниме, и да ћe бити у стању успелије разумом да репродукују, те своје доживљаје ради користи свих нас који смо још на путу, а пре свега ради Славе Божје којој је о. Георгије свој земни живот посветио и жртвовао.

Извор: Владимир Димитријевић, Небеска Србија, манaстир Сланци, 2002.

Приређивач: „Борба за веру“

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 27 јун 2013 )