Владимир Димитријевић: Нови школски поредак (1)
субота, 06 јул 2013

 Књига Владимира Димитријевића „Нови школски поредак“ појавила се још 2005. године у издању куће „Легенда“ из Чачка, и може се и сада набавити од издавача (032-348-648). Решили смо да за наше читаоце, а поводом текста уваженог г. Николе Живковића, објавио одломке из ове занимљиве студије нашег сарадника.

+++

Хронологија новог школског поретка

         Шта су главни циљеви "глобалног образовања"?

1. Разарање традиционалних вредности и веровања друштва, пре свега Хришћанства;

2. Наметање глобалистичких уверења у светску колективистичку државу као једино решење свих проблема;

3. Наметање психосоцијалних стратегија учења која обликују појединца у складу са захтевима лихварске интернационале.

Овде укратко излажемо хронолошки преглед развоја глобалистичких тенденција у школству широм света да се види да је у "том лудилу било система" (Шекспир).

1905. Карнегијева фондација за унапређење образовања је основана. Уз остале организације Карнегијевог порекла, постала је један од главних пропагатора глобалистичких образовних идеја.

1919. Карнегијева фондација за међународни мир даје прилог за оснивање Института за међународно образовање, у коме Xон Дјуи игра запажену улогу.

1918-1919. до почетка тридесетих. Велики експерименти у школи Совјетског Савеза, у којима извесно време учествује, као инспиратор, и Џон Дјуи.

Чим су дошли на власт, бољшевици су кренули у одлучне образовне реформе. Њима блиски педагози истакли су следеће правце промена;

1. Школа треба да буде "аполитична";

2. Сваки учитељ треба да одлучује о томе шта ће предавати, при чему ништа не сме да се намеће из центра;

3. Треба одбацити централне планове и програме, класичну поделу на разреде, па чак и саму школу - уместо ње треба увести ДЕЧЈЕ домове.

Теоретичари ране бољшевичке револуције у образовању, Венцел и Блонски, наслањајући се на Џона Дјуија, тражили су да се деца слободно развијају и да школу замени сам живот.

Гашо Кнежевић је својевремено, као новост, понудио описно оцењивање у прва два разреда основне школе. Али, то је новост само за оне који не знају историју лењинистичког експерименталног школства. Ево шта каже др Леон Жлебник у својој "Општој историји школства и педагошких идеја": "Комесаријат за просвету је УКИНУО СИСТЕМ ОЦЕНА (од један до пет) И СВЕ ВРСТЕ ИСПИТА (завршне, пријемне), и одлучио је да ученици треба да прелазе из разреда у разред, односно да заврше школу на ОСНОВУ ОЦЕНЕ НАСТАВНИКА О ОБАВЉЕНОМ РАДУ У НАСТАВИ".

Децу је требало васпитавати у духу интернационализма и колективизма, и на сваки могући начин избегавати класичну школску дисциплину. Тражила се такође одлучна борба против верских предрасуда и "великоруског национализма". Врло је важно да школа буде брана против бирократизма и формализма, а да се на прво место ставе "ученици и њихово интересовање, њихова активност и стваралаштво, укратко, ученикова личност. Појавила се велика потреба за тим да школа треба да се што више приближи животу" (Леон Жлебник). Жлебник истиче да је рана бољшевичка школа боловала од следећих мана: уклањања класичних облика школства, идеализације детета, педоцентризма, одбацивања испита и домаћих задатака, разарања предметне наставе тзв. КОМПЛЕКСНОМ наставом итд. Индивидуализација наставе ишла је науштрб предавања општих знања које сви ђаци морају усвојити.

Народни комесари просвете су у својој "Декларацији о јединственој радној школи" инсистирали на томе да ђак мора да учи док моделује, лепи, бира, црта, фотографише, посматра биљке и животиње.

Уместо разреда, у совјетску школу уведене су радне групе и бригаде. Шта се још десило? Жлебник каже да су, усвајајући дјуијевске методе, које су касније осакатиле америчку школу, "совјетски педагози почели некритички поучавати децу помоћу различитих тестова, (...) и то тако да су СВЕ ШКОЛСКЕ НЕУСПЕХЕ ОБЈАШЊАВАЛИ ДЕФЕКТНОШЋУ ДЕЦЕ, ученика, самим биолошким фактором, а не слабошћу и научном неодрживошћу самих наставно-васпитних метода".

Када је Стаљин видео докле га је довело ово експериментисање у школи (јер су у привреду и јавне службе почели да стижу ђаци-жртве дјуијевских огледа, чији су радни резултати били катастрофални), решио је да разарање школског система заустави. (Рецимо, 1930. године у СССР-у у школама је владала грозница "пројектних радова", укључивање школе у живот "локалне заједнице", па су ђаци, да би помогли електрификацију села напуштали учионице и престајали да уче.) Зато је Централни комитет совјетске компартије 1931. године, наредио повратак старој школској методици: враћани су часови са прецизним распоредом; учитељ је опет добио водећу улогу; настава мора бити методски организована и систематична; враћа се класично оцењивање. Пошто су теоретичари "слободног васпитања" до тада негирали уџбенике, ЦК је донео одлуку да се напишу озбиљни уxбеници за све предмете, да би се школски ниво подигао.

1933. Хонорарни председник Националног образовног удружења, Џон Дјуи, ради на писању "Хуманистичког манифеста I" и објављује у истом да су све религије данас немоћне да реше проблеме XX века, и да било која религија која "хоће да буде синтетичка и динамична снага данашњице мора да буде уобличена у складу са захтевима овог доба".

1934. Вилар Гивенс, бивши секретар Националног образовног удружења, изјављује: "Главна улога школе је друштвено оријентисање појединца. Мора се настојати да му она да разумевање преласка (transition) у нови друштвени поредак".

1934. Карнегијева корпорација покреће "Извештај комисије за социјалне студије Америчког историјског удружења". У првом извештају, каже се да је доба индивидуализма и laissez faire капитализма прошло и да наступа "доба новог колективизма" које ће "скоро сигурно подразумевати већу меру принудне, као и добровољне, сарадње грађана у контексту комплексне националне економије, одговарајуће проширење функција државе, и све већу државну интервенцију у кључним областима економије које су претходно биле остављане индивидуалној дискрецији и иницијативи".

1942. Уредник "Часописа Националног образовног удружења", X. Елмер Морган, пише уводник под насловом "Сједињени народи света". Ту је говорио о неопходности стварања јединствене светске државе, са светским новчано-кредитним системом, светском полицијом и светском повељом права и дужности.

1946. Исти Морган, у уводнику "Учитељ и светска влада, каже: "У борби да се успостави одговарајућа светска влада, учитељ може да уради много да би припремило срца и умове деце... На врху свих агенција које ће осигурати долазак светске владе мора бити школа, "учитељ и организована професија".

У фебруару те исте године, канадски психијатар и генерал из Другог светског рата,Брок Чизолм, каснији челник Светске здравствене  организације, заговарао је процес модификације понашања који је  постао основа Новог школског поретка широм света (текст је објављен под насловом G. B. Chisolm: "The Re - establishment of Peacetime Society" у часопису "Psychiatry", фебруара 1946): "Сви смо ми прогутали сваковрсну отровну храну коју су нам давали наши родитељи, вероучитељи и учитељи /.../ Исходи су фрустрације, инфериорност, неурозе и немогућност да /.../ свет учинимо погодним за живљење. Претумачивање и каткад одстрањивање концепта доброг и лошег који су били основа обучавања деце /.../ то су закаснели циљеви практично целокупне ефективне психотерапије...

Психологија и социологија /.../ науке живота, треба да се /.../ предају свој деци у основним и средњим школама, док би такве предмете какви су тригонометрија, латински и религије и друге специјалности требало препустити универзитетима. Само тако /.../ ћемо помоћи нашој деци да понесу своје одговорности као грађани света /.../

/.../ Предуго је општеприхваћено да родитељи имају савршено право да намећу било какав поглед на свет, било какве лажи или страхове, сујеверја, предрасуде, мржњу, или веру својој незаштићеној деци. Ипак, тек недавно је донекле постало познато да такве ствари изазивају неурозе /.../

Поучавање деце код куће и у школама у најмању руку има исто тако велики јавни значај као и њихова вакцинација /.../ ради заштите њих самих и других људи /.../ Особе које имају осећај кривице, страха, инфериорности, свакако ће пројектовати своју мржњу према другима /.../ Свака таква реакција сада постаје претња целом свету. Ради самог опстанка људске расе, разумевање у свету, толеранција и уздржљивост су постали суштински неопходни. Морамо бити спремни да много тога жртвујемо /.../ Колико год то коштало, морамо бити спремни да живимо у миру и пријатељству /.../ остављајући по страни погрешне старе путеве наших предака, ако је то могуће.

Ако се то не може учинити суптилно, мора бити учињено грубо, па чак и насилно".

1948. "Национално образовно удружење" у свом извештају "Међународно разумевање у америчким школама - сугестије и препоруке" истиче да је систем "једна нација - једна држава" превазиђен и води "међународној анархији". Потребно је радити на стварању јединствене светске државе, по Повељи Уједињених нација.

1968. УНЕСКО позива професора Бенџамина Блума, творца тзв. "образовања оријентисаног на исходе" да води њихове међународне програме посвећене примени тог типа образовања. Генерална скупштина УНЕСКО-а прихватила је Блумове идеје веома усрдно.

1970. Асоцијација за надгледање и развој курикулума, саставни део Националног образовног удружења, издала је публикацију "Неговати човечност: обавезе за седамдесете". Био је то манифест Новог школског поретка. Ево неких ставова.

Дон Додсоун, професор  образовне социологије са Њујоршког универзитета: "Стари поредак пролази /.../ Надзор старог типа био је сакралан /.../ Социјална контрола не сме бити препуштена слепом случају и непланираној промени - углавном приписиваној Богу. Човек мора постати градитељ нових облика друштвене организације /.../ Овде образовање може имати кључну улогу". Франсис Чајс, професор Универзитета у Чикагу, изјавио је: "Школу треба да потпомажу оближњи породични центри који ће обезбеђивати бригу о деци и развојну активност... Образовање може да почне одмах после рођења у сарадничким породичним центрима".

Џон Лафари, професор образовања са орегонског универзитета, тврдио је да ће "многе свакодневне активности и вредносни судови које је до сада човек обављао за себе ускоро бити обављани уместо њега /.../ Планирање образовања нечијег детета ускоро ће бити делимично одузето из његових руку". Артур Комс, професор Универзитета Флориде, инсистирао је да "питања веровања, осећања, емоција и међуљудских односа у свим својим облицима треба да буду саставни део школског плана и програма".

1973. Оснивање Глобалног образовног савеза (GEA - Global Education Associates). Године 1989. то је била, по њиховом сведочењу, "међународна мрежа мушкараца и жена у преко 70 држава који сарађују у истраживачким и образовним програмима чији је циљ унапређење светског мира и безбедности, кооперативног економског развоја, људских права и еколошке одрживости".

Оснивачи GEA, Џералд и Патришија Мише, објавили су књигу "Ка хуманом светском поретку" у којој се залажу за укидање система нација - држава и стварање глобалне управе.

1974. Футуролози Алвин Тофлер, Вилард Виц и други написали су извештај за Институт за највише школске званичнике под насловом "Човек, образовање и друштво 2000. године“. Састанку на коме је извештај поднет присуствовали су и Џорџ Буш Старији, Џејмс Бејкер и Едмунд де Ротшилд. У извештају се тврдило да старе вредности не могу помоћи изградњи новог друштва, и да традиционална знања, вредности, вештине и концепције морају бити замењене новим.

1976. Харолд Шејн, један од челника Националног образовног удружења, објавио је текст: "Следећих 25 година Америке: неке последице у образовању". У тексту је истакао да нова школа децу има учити "вештини компромиса и помирења, стварања консензуса, планирању за међузависност /.../" И још: "Како млад човек сазрева, морамо му помоћи да изгради /.../ етику услужности која је средство усмерено ка стварном свету /.../ Концепт глобалног служитеља ("The global servant concept") према коме ћемо образовати нашу омладину за планетарну службу и можда за неке форме светског грађанства".

Те исте, 1976. године, објављена је у САД књига - зборник совјетских педагошких радова "Револуција у науци и технологији и образовна револуција". Из књиге се јасно види да су глобално-глобалистичке образовне тенденције биле заједничке и комунистичком Истоку и капиталистичком Западу. У књизи су описиване машине за учење, учење од најранијег узраста, повезивање образовања са радом, "доживотно образовање". Владимир Турченко је у књизи писао да школа има два основна задатка: припрему оспособљене радне снаге и социјализацију омладине. Ново образовање мора напустити меморисање чињеница и окренути се "учењу како се учи".

1981. УНЕСКО, Светска банка и Служба за економску сарадњу и развој (OECD) истражују "Вештину критичког мишљења", коју треба ширити свуда у свету.

Светска банка обећава да ће улагање у образовање широм света повећати за 900 милиона долара.

Исте године, професор Бенџамин Блум, један од кључних пост-дјуијевских реформатора у САД, истиче да је "Међународни савез за евалуацију образовних постигнућа" интернационална организација која има испоставе у 22 земље и циљ да се постигне "међународни консензус о знању и циљевима који су највреднији учења".

1983. Џералд О’Барни, бивши близак сарадник председника САД Џимија Картера, оснива "Институт за изучавање 21. века", чији је циљ, између осталог, да подстакне усмеравање образовања у глобалном правцу. Његову установу помажу УНЕСКО, Светска банка и Рокфелери.

1984. Школа Роберта Милера у Тексасу, иако заснована на религиозном учењу Алисе Бејли и Њу Ејџа, добија државну акредитацију и препоруке.

1985. Роберт Милер, дугогодишњи директор Економског и социјалног савета Уједињених нација, ученик Алисе Бејли и секташког гуруа Шри Чинмоја, објављује своју књигу "Ново постојање: обликовање глобалне духовности", која постаје и манифест новог школства. Гордон Кавелти, представник Националног образовног удружења, на међународном скупу посвећеном курикулуму у Холандији, на коме учествују представници 12 држава позива западне државе и Јапан да усвоје "world cоre curriculum" заснован на књизи Роберта Милера.

1987. У САД основана "Студијска комисија за глобално образовање". Међу њеним члановима су и: Бил Клинтон, Ернест Бојер (из Карнегијеве фондације за унапређење образовања) и Френк Њумен, председник Образовне комисије савезних држава, који ће 1995. наметнути "образовање оријентисано на исходе". Ова екипа је објавила извештај  „И САД се спрема за будућност: глобалне перспективе у образовању". У предговору за извештај, Њу Ејџ активиста Харлан Кливеланд, каже да је, донедавно, глобално образовање било егзотична доктрина, која је сада неопходност.

1988. Светски магнат Тед Тарнер и Роберт Милер говоре на конференцији "Мир кроз образовање" у Арлингтону, коју је финансирао Универзитет за мир и школа Роберта Милера.

1989. Милер добија УНЕСКО-ову Награду за образовање, 7. августа.

Те исте године, председник САД Буш позива државног секретара за образовање Ламара Александера, као и сенаторе Била Клинтона и Ричарда Рилија, који формулишу нове циљеве америчког школства.

1990. Ширли МекКјун, виши директор Регионалне образовне лабораторије средњег дела САД изјављује да је коначно дошло до револуције у курикулуму: "Револуција у области курикулума састоји се у томе да ми деци више не  предајемо чињенице".

Дакле,1990.је била веома важна година у историји глобалистичке образовне револуције. У својој књизи "Кључеви садашњег крвопролића: борба за власт у свету", познати антиглобалиста Малахи Мартин је уочио да су циљеви твораца Новог школског поретка, попут Карнегијеве фондације, веома јасни: "Идеално би (по њима, нап. В. Д.) да се исти уџбеници и за теже и за лакше предмете користе широм света /.../ "Добро" више неће имати моралну или религиозну обојеност. "Добро" ће једноставно бити синоним за "глобално" /.../

Нагласак је на једноумљу, на стварању и неговању заиста глобалног менталитета /.../ Сви морамо постати мали транснационалисти". То се видело на Светској конференцији о образовању за све одржаној на Тајланду 5-9. марта те године. Постављено је  шест циљева глобалног образовања за годину 2000. Конференцију је организовала Светска банка са УНИЦЕФОМ и УНЕСКО-ом.

Глобални образовни савез нуди "Project Global 2000" иза кога стаје 16 водећих међународних невладиних организација и четири агенције УН. Циљеви су: транскултурни дијалог; холистичка перспектива; духовна ренесанса; безбедност природног окружења; економска стабилност; разоружање. Фил Ганг и Дороти Мејвер у САД оснивају "Глобалну алијансу за трансформацију образовања", а њени циљеви су "образовање за учесничку ( партиципативну ) демократију; глобално грађанство; еколошка писменост и духовност". Дороти Мејвер је у октобру месецу 1990. у Сиднеју имала радионицу с темом "Креативно езотеријско образовање". Она је ту говорила о "пребацивању езотеричних начела у главне токове образовања“:„У образовању се збива промена парадигме, повезивање срца и ума /.../ Сада је процес, а не садржај најбитнији". Мајверова је Њу Ејџ мислилац, члан Института седам зрака, ко-директор Института за визионарско лидерство и један од учесника у пројекту Универзитета за мир Роберта Милера који се ради за Уједињене нације и њихов Глобални образовни програм за мир и универзалну одговорност.

Године 1991. Ламар Александер проглашава да је 18. априла председник Буш Старији објавио документ"Америка 2000: образовна стратегија". Буш је прогласио увођење "нових школа за нови свет". Такође, у експерименталној школи Сатурн у Сент Полу у Минесоти изјавио: "Морамо револуционисати образовање. Стари одговори више нису довољно добри".

Извршен је удар и на стари начин одбране америчке деце од индоктринације у државним школама затупљивања. Ламар Александер је најавио да ће, по моделу орегонских школа, после основног образовања сва деца морати да полажу државни тест, и, ако падну, ићи ће на додатну обуку док га не положе. То значи да ће деца коју код куће обучавају родитељи или иду у конфесионалне школе бити преваспитавана док не буду одговарала државном стандарду.

1992. Стручњак за образовање Марк Такер обраћа се новом владајућем пару, Билу и Хилари Клинтон, после састанка са Дејвидом и Џоном Рокфелером, и позива да коначно уведу "образовање засновано на исходима", при чему на стандарде неће моћи да утиче ни Конгрес, ни извршна власт, него ће их успоставити "експерти".

1993. Трећа годишња конференција Националне асоцијације за мултикултурно образовање окупља просветне раднике из 50 земаља света.  Вонг Филмор, професор са Универзитета Беркли у Калифорнији, најављује да ће курикуларна реформа коју "мултикултуралци" заговарају значити "коначан сукоб са праксама, веровањима и навикама који се преносе у многим домовима". Од 2. до 5. јула Национално образовно удружење, на свом годишњем скупу у Сан Франциску, доноси резолуцију којом подржава мултикултурализам, дечје право на абортус, школске клинике (где ће ђаци моћи да се лече без знања родитеља), као и ране образовне програме - од рођења до осме године. Клинтон им се обраћа речима: "Ви и ја смо се удружили око заједничког циља, и верујем да ћемо успети".

1994. Држава Јужна Дакота доноси одлуку по којој "кућни учитељи" (home school teachers) морају да пролазе психолошку обуку државног типа, а сва деца ће полагати државне тестове. На Другој годишњој конференцији огледних школа у Минесоти, Кинескиња Су Лин нуди модел целодневне школе, у којој деца обитавају, а не само уче, зато што су: многи родитељи презаузети да раде с децом; деца разведених родитеља ту налазе подршку; необразовани родитељи не знају како да раде с децом; деца се уче једнакости, солидарности и независности. Од 11. до 14. децембра у Балтимору је одржана велика међународна конференција с темом "Револуција у светском образовању: према системским изменама", коју је организовала "Коалиција САД за образовање доступно свима".

У саопштењу се каже: "Традиционално афричко веровање да ти "треба цело село да подигнеш дете" показало се као веома тачно. Пошто улазимо у следеће столеће, требаће нам цела нација - или цео свет - да образују наше дете".

Деведесете године у Источној Европи

После пада комунизма, долази до великих промена у школским системима Источне Европе. Нестаје марксизам, а уводи се грађанско васпитање. Разара се традиционални систем основошколске и средњошколске наставе, а универзитетима се намеће тзв. Болоњска декларација, која има за циљ американизацију високог школства. Ђерђ Сорош и Фонд за отворено друштво преко својих пројеката програме попут "Корак по корак", чији је циљ наметање америчког модела државне школе источноевропским народима. Сорошев отворени универзитет у Будимпешти школује будуће кадрове за промене у образовању (помоћница бившег министра просвете Гаше Кнежевића, Тинда Ковач-Церовић, едуковала се у Будимпешти, код Сороша.)

Последња земља Источне Европе којој се овај модел намеће је Србија после 5. октобра 2000. године.

2002. Председник САД Џорџ Буш Млађи формирао је Комисију Нове слободе за ментално здравље ("New Freedom Commission on Mental Health") која је предложила рутинску контролу менталног здравља за свако дете у САД, укључујући и предшколце, а Буш је овластио 25 федералних агенција за извршење овог предлога.

Комисија је наложила електронско бележење свих "абнормалности" деце и одраслих, и укључивање бележака у електронски здравствени картон сваког грађанина. Примена је прво почела у држави Илиноис, где су, поред деце, почели да саслушавају и мајке, испитујући их да ли су биле депресивне у трудноћи и годину дана после порођаја. Људи су били запањени кад су чули детаље: развојни тестови од бебе до 18 година, државно праћење сваког детета, социјално-емоционално испитивање у вртићу, четвртом и деветом разреду, са редовним извештајима држави.

Борци за људска права су се огласили упозорењем да је у највећем броју случајева "ментално здравље" субјективно и друштвена конструкција, о чему сведоче и сами уџбеници психијатрије. На хиљаде, па чак и милиони људи, биће стигматизовани за цео живот. Деца ће бити насилно "лечена" скупим и опасним "лековима", чије су нуспојаве срчана оштећења, депресивност, психозе, самоубилачке склоности. Неколико школских масовних убица, попут Ерика Хармса (случај Колумбајн) и Кита Кинкела (Орегон) били су на психо-лековима кад су извршили злочине. Чак је и Министарство за храну и лекове САД анализом доказало да извесни антидепресиви доводе до самоубилачких склоности код деце. Права деце и родитеља да одбију овакво тоталитарно надзирање потпуно су ускраћена. На Колумбија универзитету је експериментално "Teen Screen" испитивање показало да трећина има "психо-проблеме", а шестина је упућена на употребу лекова. Кад се све  то буде применило на САД, осам милиона деце могу бити заморчићи фармацеутске индустрије.

И још нешто: у Бушовој Америци све више средњих школа, нарочито у сиротињским четвртима, преузима Пентагон.

У тексту који је у немачком "Цајту" објавила Андреа Бем каже се да се у школама новог типа деца уче "математици, географији, енглеском, војној историји, марширању и салутирању". У средњој школи Мадеро 28 од 35 ђака седмог разреда је на питање да ли би пошли у рат одговорило са "да".

Једна тринаестогодишња девојчица вели: "Видела сам на филму, баш је забавно. Кад рат прође, човек постаје славан и има много пара".

Хитлер се враћа, зар не?

И, овог пута, у школу.

Последњи пут ажурирано ( среда, 10 јул 2013 )