БОРБА ЗА ВЕРУ - Уредништво: Екуменисти и новотарци – вешти глумци у представама о патриотизу и зилотизму

Епископ бачки Иринеј Буловић је, по ко зна који пут, показао да је највештији и најопаснији играч у театру апсурда у шта се, из дана у дан, претвара врх СПЦ. Наиме, дотични је написао текст у коме је одговорио свом опоненету, владики Атанасију (посредно, преко одговора листу „Данас“, који доносимо у прилогу), али врло опрезно, да „Таса“ не би настављао са својим нападима на њега и његово свеприсуство и свемоћ у СПЦ (а и затребаће му, кад заједно поново буду ломили неком кичму).

Буловићев одговор, његова наводна брига за Косово и тамошње Србе, само су још један допринос историји бешчашћа коју, после смрти патријарха Павла, исписују недостојни носиоци панагија у Цркви Светог Саве (али су неки од њих достојни носиоци папиног крижа и бискупских прстена, чиме су, одавно, доказали ко су и за кога раде). Заиста, овај човек је, по манипулацијама за које је способан, одавно превазишао све српске (па и европске и америчке) политичаре узете заједно. Само – једно је заборавио, а то једно је једино потребно: Христос. Свевидећи Христос га сваког дана гледа и слуша, и Буловић ће, као и свако од нас, кад умре видети и чути све наопакости које је починио и све неистине које је, без имало стида и срама, изрекао.

Овом приликом даћемо мали допринос читању Буловићевих неистина. Он је објављен у књизи Радивоја Цветићанина, Тадићевог амбасадора у Хрватској, која се зове „Zagreb Indoors“, а објављена је, као његов дневник од 2005. до 2009, прошле године у Београду. На страни 17. он описује свој сусрет са кардиналом Бозанићем (то је поглавар „Цркве у Хрвата“, који тражи да се тужба за геноцид против Србије не повлачи и који не да ћирилицу у Вуковару). После разговора на разне теме (између осталог, о др Јури Зечевићу, који предаје, у оквиру своје екуменске „жваке“, и „историју Православља“ на римокатоличком теолошком факултету у Загребу, због чега га је Буловић својевремено довео да предаје и младим српским теолозима у Београду), Цветићанин бележи шта му је Бозанић рекао о Буловићу: „Онда спомиње епископа Бачког Иринеја. Не без поноса истиче да Иринеј, кад је у Загребу, радије преноћи код својих католичких колега него у православној Митрополији. Не гледам на то негативно, кажем“.

Ничег ту нема чудног – ако је Григорије, кога је епископ бачки напао (а владика Атанасије устао да га брани, као своје „сироче“), себе јавно прогласио бискупом, само да би се додворио Хрватима (по наређењу Американаца), а Буловић стварно има бискупски крст и прстен, зар је онда чудно што више воли да ноћи код католичких колега, под сликом Степинца, него у православној Митрополији загребачкој, под иконом Светог Саве? Он, који је почео као велики Марко Ефески, пишући о светитељу Марку свој докторат, завршава као Висарион Никејски, издајник Православља у Фиренци и Ферари, који је завршио са кардиналским шеширом на глави.

Што се тиче повремених „патриотских“ и „зилотских“ јавних иступа епископа екумениста и новотараца, они ће за нас увек бити оно што заиста и јесу - позоришне представе. Они који су директо учествовали и помагали стварању „независног Косова“, јесу лицемери у осуђивању потписивања тзв. „Бриселског споразума“.

Такође, оно што је суштински важно да се разуме, јесте чињеница да екуменисти и новотарци нису и не могу бити патриоте. Зашто? Прво, јер је екуменизам верски глобализам, па, следствено, искључује патриотизам и национализам (као што ни комуниста не може бити патриота, јер је интернационалиста). Друго, јер су екуменисти кваритељи Православља, а српство без Православља не може постојати. По речима Светог Владике Николаја, српство без Православља је само „чувена фирма на празном дућану“. Те две ствари су неодвојиве. Владика Данило (Крстић) говорио је: „Српство се намерно или из незнања третира као самостална категорија или као нешто чему је Православље узгредан али не и обавезан атрибут. Овакав став није ништа друго него почетак искривљеног, негативног национализма. Злонамерно се заобилази историјска чињеница да је у вековном ропству Православље било то које је сачувало српство, а не обрнуто.“

Српска држава може постојати једино као православна. То је историјски верификовано. Но, чак и када би могла постојати без Православља, треба ли нама, православним Србима, таква држава? Треба ли нам држава без Вере, или држава са искривљеном Вером? Јесмо ли Христови или Антихристови? Јер Христос је рекао Пилату: „Царство моје није од овога света“ (Јн. 18,36), а Свети Апостол Павле: „Јер знамо да кад се земаљска наша кућа тела раскопа, имамо зграду од Бога, кућу нерукотворену, вечну на небесима. Јер за тим уздишемо, желећи обући се у свој небески стан“ (2.Кор. 5,1-2). Зато је мука души нашој док гледамо на српској јавној сцени тобожње патриоте који држе до Православља колико и до лањског снега. Још нам је већа мука кад међу таквима видимо и клирике СПЦ.

Екуменисти и новотарци, попут владика Атанасија, Григорија, Иринеја, Амфилохија и компаније, својим „патриотским“ изјавама могу преварити само још понеког непоправљивог наивчину, који ће поверовати да су они почели да се кају. И да се разумемо: ми не очекујемо да они изађу у јавност и да кажу: опростите, браћо и сестре, урадили смо много лоших ствари, чиме смо нанели несагледиву штету јединству Српске Цркве и чистоти наше Вере. Не, свакако не! Али очекујемо, ако су искрени покајници, да почну да поправљају оно што су покварили и урушили.

Да ли је, рецимо, „умировљени“ владика Атанасије, који глуми патриоту осуђујући „Бриселски споразум“, почео да служи свету Литургију по вековном поретку наше Цркве (за који каже да је „једва вековни“ поредак) и по одлукама СА Сабора СПЦ? Да ли су он и његово духовно чадо, „сироче“, престали да се моле с латинским јеретицима? (http://borbazaveru.info/content/view/5440/33/). Да ли су престали да се извињавају духовним потомцима благословитеља усташких кољача (http://borbazaveru.info/content/view/4781/47/) и да им се такви моле и држе беседе по храмовима? (http://borbazaveru.info/content/view/1752/47/). Да ли су вратили иконостасе и двери на иконостасе у херцеговачким храмовима? (http://borbazaveru.info/content/view/1829/47/) Шта је владика Атанасије учинио да се у рашко-призренску епархију врати њен канонски епископ – Артемије, кога су он, његов брат Амфилохије и компанија, уз помоћ страних окупатора и домаћих издајника - прогнали са Косова и Метохије? (http://borbazaveru.info/content/view/2155/47/; http://borbazaveru.info/content/view/2653/1/) Да ли су престали да играју фудбал са монасима и монахињама, извргавајући епископски чин руглу и саблажњавајући мало Христово стадо? (http://www.youtube.com/watch?v=Lh2kIsrxKyk)

Покајање је преумљење и промена начина живота. Старешина царинички, Закхеј, када се покајао пред Господом, рекао је: „Господе! ево пола имања својега даћу сиромасима, и ако сам кога занио вратићу четвороструко.“ Дакле, покајање није реторика, него дела. И то богоугодна дела.

Но, све ово о чему говоримо, далеко снажније, и у свега неколико речи, исказао је један српски духовник. Чувши причу о новопројављеном „патриотизму“ митрополита Амфилохија, духовник је запитао свог саговорника: „А је л' вратио папи прстен?“

Српским екуменистима и новотарцима - рушитељима СПЦ -желимо да се покају и стану на пут истине, и молимо се Богу да имају снаге за овај људски, српски и хришћански чин. Но, понављамо: све док не почну да поправљају оно што су порушили, свака њихова „патриотска“ и „зилотска“ изјава биће за нас лаж и само лаж. Свако другачије тумачење њихових поступака није ништа друго до обично политикантство, заувек страно Православљу.

Као прилог овом нашем тексту, доносимо 15. мисионарско писмо Светог Владике Николаја:

„Једном патриоти који каже Довољно је бити добар Србин а вера је споредно

И ја кажем: довољно је бити добар Србин, али по угледу на најбоље и најславније Србе, који су се јавили на изложби људи у овоме свету за минулих хиљаду година. Но не смем да кажем као ти: вера је споредно! Јер би ме сви Срби утерали у лаж.

Добар си Србин, ако имаш слатку душу краља Владимира, издржљивост Немањину, христољубље Савино, ревновање Милутиново, кротост Дечанскога, смерност Урошеву, пожртвовање Лазарево, витештво Страхињино, правдољубље Марково, срце Југовића мајке, поуздање Миличино, благост Јевросимину, милост Косовке девојке, трпељивост поробљеног робља, видовитост слепих гуслара, мудрост српских попова и калуђера, стидљивост народних девојака, надахнуће народних певача, даровитост народних занатлија, отменост народних ткаља и везиља, јасноћу народних пословичара, умереност и одмереност српских сељака, сјај крсне славе свих крштених Срба.

Но није ли све ово од вере? Ваистину, и основа и потка свему набројаном јесте вера Христова. Ако ли ти немаш у себи ниједну од побројаних врлина славних ти предака а ипак се називаш Србином, онда си само једна чувена фирма на празном дућану. А то, мислим, не желимо ни ја теби ни ти себи.

Рећи некоме: буди добар Србин а вера је споредно, исто је што и рећи једној овци: буди ти само угојена а паша је споредно!

Не може нико бити добар Србин а да пре свега није добар човек. У свету пак нити је било нити има икакве силе, која може човека учинити савршено добрим, осим силе вере Христове.

Не био ти човек без памети путовођ ни Србин без вере ортак.

Епископ бачки др Иринеј: Косово није поделило Цркву

Београдски лист Danas од 11. јула текуће године објавио је, на страни 4, текст Kosovo podelilo Crkvu, потписан иницијалима К. Ж. У том тексту аутор, односно ауторка, на самом почетку пушта машти на вољу и зановета на тему да ли је потписник ових редака прекјуче боравио у Београду да би постигао „усаглашавање ставова са патријархом Иринејем поводом писма владике Атанасија у којем оптужује државни и црквени врх за издају Косова”.

Стварно задивљује обавештајна обавештеност Danas-овог сарадника, односно сараднице: кладио бих се да нико из БИА или било које друге аналогне установе, домаће или стране, није регистровао овај готово целодневни боравак бачког епископа у Београду, али Danas-ов сарадник, односно сарадница, богме јесте. На велику жалост Danas-a и његових сарадника и сарадница, Бачка и Београд нису повезани само истим почетним словом него и крајње неприхватљивом великосрпском субверзивном делатношћу: данашњи бачки владика не само што не слуша савете неких новосадских политичара да се клони Београда него, ето, мало-мало, па бива виђен у Београду, те се може, у духу Danas-у драгих европских вредности, сматрати опасним настављачем ратнохушачке политике свога давнога претходника, бачкога владике Јована Јовановића, који је, иако поданик К. u. К. монархије, доказаном антидемократи и присталици прекомерне употребе силе, Карађорђу, купио његов први топ.

Али, и поред примерне обавештености, Danas-у остаде непознат разлог боравка дотичног сумњивог лица у Београду. Као најпоузданији извор информацијâ о себи самом, имам част да обавестим знатижељног (знати жељног) сарадника или знатижељну сарадницу Danas-а, у циљу добијања потпуне информације, да прекјуче у Београду нисам ни видео Патријарха српског, а камоли да сам са њим „усаглашавао” било шта. Истовремено, са жаљењем морам да исправим Danas-овог текстописца: владика Атанасије за издају оптужује само државни врх, док „црквени врх” – ма шта тај израз значио – оптужује за колаборантски однос илити за генералну подршку државном тријумвирату, уз апстраховање – по њему, владици Атанасију – издајничке улоге истога. Са данасовске стране и са разних других страна радо нападани „црквени врх” није, срећом, у прилици и могућности да изда Косово, све и кад би хтео, а јемчим да неће, упркос жељама и пројекцијама Danas-ових аутора, са чијега становишта бих иначе лично очекивао похвалу за свакога ко је вољан да нас, ради вртоглавих висина светле европске будућности, ослободи баласта званог Косово (плус Метохија, што, данас/danas, звучи тако примитивно поповски и ситно калуђерски...).

У наставку свог смушеног текста К. Ж. објашњава како владика Атанасије види улогу доле назначеног у врзином колу наше данашњице, па онда препричава догодовштине са митинга Остајемо у Србији од 10. маја и, као круну свега, наводи коначно и обавезујуће мишљење Danas-овог главног експерта за Српску Православну Цркву, велеученог Мирка Ђорђевића, о читавом „случају”, а посебноcњегово велеумно сагледавање главних „струја” у данасовцима не превише симпатичној Цркви и његово пророчко најављивање новог неразумљивог саопштења из пера аутора овога коментара, зачудо разумљивог – чак и њему, само ако хоће да то призна.

На крају морам да дубоко разочарам и растужим К. Ж., Danas, Мирка Ђорђевића и још понеког вешћу да Косово није поделило Цркву, нити ће је поделити, нити је може поделити. Напротив, Косово и Косовски Завет јесу један од битних чинилаца јединства ове помесне Цркве, као и чинилац јединства између Danas-овог дежурног негативца, владике бачког, и умировљенога владике захумско-херцеговачког, независно од тога шта они мисле један о другом или, тачније, један о поступцима и речима онога другог. Уосталом, Црква се, по самој својој природи, не може поделити. Од ње се, додуше, појединци и групе могу оделити. Не знам да ли у такве појединце спада и К. Ж., али сам прилично сигуран да у то друштво спада водећа екипа антисрпског, антиправославног и противверског листа за који ради.