БОРБА ЗА ВЕРУ - Драматична трансформација Америке од 11. септембра до данас

Америчка администрација скоро по правилу користи термин „режим“ кад описује владу земаља које не пристаје да следе агенду Вашингтона, а све те земље заједно творе „осовину зла“, у којој предњаче „режими“ у Русији, Кини, Белорусији, Ирану, Сирији, Северној Кореји, Венецуели и на Куби у првом реду, а потом и многи други.

Генерални секретар НАТО савеза Андерс Фог Расмусен, као политички представник војног крила западних „демократија“, приликом посете Грузији изјавио је да „није важно како један политичар долази на власт, него какву земљу оставља за собом“, правдајући тиме револуционарно преузимање власти од стране Михаила Сакашвилија у Грузији. Тиме је јасно дао до знања колико је Америци стало до демократских стандарда, у које се годинама заклиње.

Међу светињама на које се воли позивати Стејт департмент су „злоупотреба овлашћења“ и „корупција“, а, према извештају удружења Judicial Watch, међу првих десет политичара који су уплетени у такве скандале у САД налазе се: Барак Обама, Хилари Клинтон, Сузан Рајс, државни секретар за здравство Кетлин Себелиус и остала звучна имена из Конгреса, оружаних снага, обавештајних служби итд.

Западни медији се такмиче ко ће више текстова објавити о владама и владарима у свету који су дошли на власт војним и државним ударом или кршећи уставе (то се свакако не може рећи за Русију, Белорусију, Венецуелу и остале земље у којима су одржани слободни избори). Али скоро ниједан медиј се не усуђује да пише о прекорачењу овлашћења и кршењу устава од америчке администрације или, једноставније речено, о стању „перманентног државног удара“ у САД.

Први који је користио синтагму „перманентни држави удар“ (Coup d’état permanent) био је Франсоа Митеран још давне 1964. Он је владавину Чарлса де Гола и политичко устројство Пете републике у Француској назвао управо тим речима, а тај опис данас највише пристаје САД, земљи која се дичи једном од „најстаријих демократија у свету“.

Амерички народ није свестан да је у њиховој домовини извршен државни удар, или одбија да то призна, као што је било видљиво из добровољног пристанка на милитаризацију Бостона, кад су коканданти специјалних јединица увели полицијски час, упадали у куће без налога у глуво доба ноћи, вршили противзаконите преметачине, малтретирали мирне грађане, а све „како би пред лице правде привели опасног терористу Џохара Царнајева“. Тамошње становништво не жели да се суочи са болном истином да режим у Вашингтону нема никакав уставни и правни легитимитет, и да је у њиховој земљи у току „перманентни државни удар“. Америком владају узурпатори који држе да је извршна власт изнад закона и комада папира који се зове Устав САД.

Неуставна власт је уједно и нелегитимна власт, а режим у Вашингтону се заклео да ће у земљи „бранити уставни поредак и чувати га од непријатеља, било вањских било унутрашњих“ као што баш тим речима стоји у документу кога су изгласали оснивачи САД. У овом је тренутку, поред свих „непријатеља“, највећи непријатељ америчког устава америчка влада. Владајући естаблишмент не воли да га ограничавају законима даби лакше проводио своју самовољу, па све чини да се тих препрека реши.

Режим у Вашингтону је очигледан пример узимања овлашћења које му законски не припадају. Зато Обамин режим (као и онај Буш-Чејнијев) нису имали нити имају било какав легитимитет. Амерички народ, који је у стању колективне хипнозе, не тлачи се према закону или уставу, него кроз лажи и примену најбруталнијих мера присиле, а они који владају земљом у америчком уставу виде 'окове који их спутава у њиховом раду'.

Једина „заштита“ коју су, према уставу, Буш и Обама оставили на располагању америчком народу је „Други амандман“ (Second Amendment to the U.S. Constitution), који је, међутим, бесмислен ако се види колики је несразмер између наоружања које поседују владине безбедносне снаге и оног у поседу грађана. Не постоји Американац који је у стању да обрани своју породицу једним или више комада ватреног оружја уколико се стави насупрот хољада блиндираних возила у поседу „Одељења унутрашбезбесности“ (U.S. Department of Homeland Security/DHS), затим беспилотних летелиц или било ког припадника неке од јединица специјалних јединица. Буџетски издаци за унутрашњу безбедност од 11. септембра 2001. износе десетоне е милијарди долара.

Истраживачки новинар Дејв Хоџис – пошто је анализирао политику сараднице председника Обаме за унутрашњу безбедност Џенет Наполитано и увид у трошкове и набавку оружја и опреме за Одељење за унутрашњу безбедност – написао је колумну Да ли то НСА објављује рат америчким грађанима? Према неуставним уредбама и одлукама режима у Вашингтону, Американци могу да буду и отети и затворени без икаквог доказа и одлуке неког од америчких судова. Могу да буду подвргнути тортури, а да њихови ближњи појма немају шта се са њима догађа.

Осим авганистанских талибана и наводно припадника Ал-Каиде, у Гвантанаму се налазе и амерички држављани који се тамо, без оптужнице и пуномоћне судске одлуке, у најнехуманијим условима и подвргнути тортури налазе годинама. Гвантанамо је еклатантан пример противзаконитог лишавања слободе на неограничено време, што није забележено ни у најгорим режимима у савременој људској историји.

Становници САД без икаквог образложења могу били стављени на листу на којој се налазе имена људи који не смеју да користе ваздушни превоз. „Прекомерна репресија у сузбијању протеста“ је једна од честих оптужби које Вашингтон упућује владама широм света. Међутим, америчка администрација својим снагама безбедности даје иста (ако не и већа) овлапћења чак и кад се ради о мирним демонстрантима, као што су били они из покрета Оццупy Wалл Стреет. Бруталност којом су разбијени протести у Њујорку нема оправдање у законској регулативи, али, како ФБИ Occupy Movement сматра „претњом националној безбедности“, на припаднике те сасвим бенигне групе није нужно примењивати амерички устав и законе.

Једнако као и „терористи“ у Гвантанаму, стотине демонстранта из покрета „Оццупy“ завршило је претучено и приведено у полицијске станице и зграде тајних служби, где су морали да одговарају на бесмислена питања, а све због тога јер су се усудили да дотакну тему која владајућу елиту навише иритира – спрегу политике и капитала; моћи и профита.

Едвард Сноуден је потврдио оно што се одавно знало – да се прислушкују све комуникације осим оних које се одвијају очи у очи, и то у просторијама у којима је готово немогуће поставити уређаје за прислушкивање. Снимљени разговори америчком режиму и „Националној Штази Агенцији“ (како неки од америчких новинара сада називају америчку Агенцију за националну безбедност/НСА, алудирајући на источнонемачки Штази, службу која је наводно пратила скоро све становнике ДДР и због чега је перформер Оливер Биенковски светлом на америчкој амбасади у Берлину написао управо те речи: „United Stasi of America“) да из снимљеног материјала фразама извађеним из контекста производе „домаће ектремисте“ по жељи и потреби.

Уколико је затварање једног америчког држављанина прекомпликовано да се изведе, он једноставно може да буде ликвидиран тако да се на њега из беспилотне летелице испали пројектил „Hellfire“ и влада ником не мора да даје никаква објашњења (као што је био случај са америчким држављанином Анваром Ал-Авлакијем, који је, заједно са сином Самиром Каном, тако ликвидиран 2011. у Јемену). За Обаму, добитника Нобелове награде за мир, то је само било име на листи које треба прецртати на његовој личној „Листи за ликвидације“ (Kill Lisт). Председник САД тврди да има таква овлашћења, али сви који се имало разумеју у материју знају да су она у колизији са америчким уставом. Али мишљење струке, новинара и јавности Обаму нимало не интересује.

Пракса председника да његове одлуке прелазе уставна овлашћења већ дуже време је предмет расправа и полемика у САД, али свеједно се још нико није усудио да покрене захтев за покретање политичког поступка за његов опозив (impeachment). Амерички Конгрес је по питању режима сложан и ту престају разлике између демократа и републиканаца.

Пре неколико деценија САД су из целог света примале људе који нису могли слободно да изразе своје мишљење, чак и оне који то ничим нису заслужили јер је слобода говора била неупитна. Новинари у САД указују на (за њих) историјски апсурд и пишу да су „пре неколико деценија они који су с оне стране гвоздене завесе хтели да говоре истину бежали и тражили азил у Америци, а данас они који се усуде да кажу истину траже азил у Москви“.

Шта је Америка данас? Непријатељ бр. један за америчку националну безбедност је Едвард Сноуден, који се само користио правом које му као америчком држављанину припада према Првом амандману (First Amendment to the U.S. Constitution) америчког устава, а то је право које му гарантује слободу говора.

Одговор режима у Вашингтону, који је кршио уставна овлашћења и међународно право тиме што је шпијунирао цео свет, је жеља за осветом, а њу су у дело требале да проведу марионетске владе у Европи. На заповест Вашингтона су европски савезници САД учинили нешто што ниједној држави није пало на памет још од 1945 – забрана прелета председничког авиона кроз зрачни ваздушни изнад своје територије. Предсједнички авион Ева Моралеса је присилно атерирао у Аустрији због недостатка горива јер су му, због сумње да се у њему налази Едвард Сноуден, прелет забраниле Француска, Италија, Шпањија и Португалија. Хватање Сноудена је за Вашингтон било важније од дипломатског имунитета и међународног права, а да не говоримо да је такав поступак директно угрозио живот боливијског председника и његових сарадника који су се враћали са службеног пута из Москве.

После тога што се догодило председнику суверене земље, можемо се питати није ли само питање времена када ће нобеловац Обама наредити свом послушнику у Лондону Дејвиду Камерону да са специјалним једиицама упадне у еквадорску амбасаду у Лондону да би извукао Џулијена Асанжеа и преда га у руке ЦИА.

Сноуден на аеродрому Москви изјавио да „прихвата увјете које му је понудио председник Путин да би могао да остане у Русији“. На руку му иде то што добар део Американаца овај пут није, као иначе, поверовао у лажи америчке администрације, која тврди да је Сноуден „велеиздајник“. Анкете проведене у САД говоре да већина у Сноудену види „човјека који је само информисао јавност о оном што се догађа“.

Амерички народ није угрожен због Сноуденове истине, него од криминалних елемената у Вашингтону, који су провели државни удар и тиме погазили остатке демократије који су још увек карактеризирали америчко друштвено уређење. Устав се практично ставља ван снаге сваки пут кад затреба и режим је тај који тражи главу Едварда Сноудена, а не амерички народ.

Није само Сноуден жртва тираније Барака Обаме него сви они који се усуде да проговоре истину. У исто време, на другој страни, они који подржавају режим бивају награђени. Џенет Наполитано, шефица Одељења за унутрашњу безбедност, која је на листи организације Јудициал Wатцх међу првих шест длужбеника по „нечасним радњама“, награђена је за своју службу режиму местом ректора на универзитету у Калифорнији, а управо је она „заслужна“ што је безбедносна служба с њом на челу сву пажњу усмјерила на „домаће екстремисте“. Термин врло растегљив и недефинисан јер се њиме могу обухватити сви они за које влада одлучи да раде „на штету државе“. Жртве такве дефиниције „унутрашњег непријатеља“ су људи као Брадлеи Менинг и Едвард Сноуден, који у неугодну позицију стављају режим у Вашингтону само зато јер говоре истину и јавно обзнањују његове злочине.

Оваква влада може да преживи једино ако се истина стави ван закона и дефинише као „велеиздаја“. Уколико Американци то дозволе, сами су легализовали државни удар и саучесници су у тиранији коју проводи америчка администрација.