„Смрт“ Аните Филипс
недеља, 28 јул 2013

 Дуж древних стијена Метеора процвјетала је легенда о аустралијској туристкињи која, изашавши из аутобуса код грчког православног манастира, више никада није виђена. Током деценија прича препричавана од стране туристичких водича добила је свој властити живот. Али у сумраку љетне вечери још увијек можете наићи на Аустралијанку из Перта, некад знану као Анита Филипс, у пуној православној монашкој одјећи, како се брине о башти у задњем дијелу манастира св. Стефан, смијешећи се својим плавим очима испод црне одјеће.

Св. Стефан основан је око 1.400 године а касније је претворен у женски манастир који може да прими до 30 жена, а који је посљедњих 21 годину укључивао и једну Аустралијанку. Након што је узела своје прве „нераскидиве завјете“ као искушеница 1993. године, Анита је добила монашко име сестра Силуана. Њен имењак и инспирација, св. Силуан, био је монах са Свете Горе руског поријекла, за кога кажу да је достигао велику понизност и унутрашње смирење прије упокојења. 

Губитак свјетовног имена особе симболише „смрт свјетовном“, у складу са научним описима преображења код свих грчких православних монаха и монахиња. „Мртав свијету, али жив у Христу“, објашњава о. Емануел Стаматиу из Грчке православне цркве Ваведења Пресвете Богородице у Западном Перту. 

„Овај појам бити мртав свијету односи се на оне који слиједе Христа, али се потпуно односи и реализује од стране оних који су прихватили монашки начин живота.“ У ријетком интервјуу за часопис Гардијан 2002. године, америчка православна монахиња такође описује црну монашку одежду коју монахиње носе од монашења као приказ свјетовне смрти. 

„Наш посао је посао мртваца у очима свијета,“ рекла је за Гардијан. Међутим, у очима својих родитеља тамо у Аустралији, Анита Филипс је далеко од мртвих. „Не, никако није мртва“ рекао је Џој Филипс (70 година), који своју кћерку и даље зове Анита. „Анита“ је била атлетичарка и веома друштвена тинејџерка, дубоко укључена у кошаркашки и пливачки тим током похађања средње школе, каже њена мајка. Такође је имала значајна академска достигнућа. Након стицања дипломе економиста са престижног Универзитета у Западној Аустралији, 20-годишња Анита запутила се у Лондон са плановима за наставак пословних студија. 

Ускоро се нашла у Атини гдје је почела да држи наставу на енглеском и да учи грчки језик. „Једног дана је отишла у цркву и мислим да су је тако лијепо дочекали да је завољела и почела ићи редовно,“ рекла је госпођа Филипс. „Када се вратила овдје 1992. године, већ је била прилично религиозна.“ Наредне године се замонашила. Да ли се „Анита“ прије одласка у Грчку интересовала за теологију? „Апсолутно не,“ каже госпођа Филипс. 

Чак сама с. Силуана признаје да њен „позив мора бити „чудан“ за једну дјевојку из Перта. Сједећи насупрот каменог зида како би се заштитила од сунца, ова весела 40-нешто годишњакиња присјећа се догађаја који су је одвели у спокојан живот молитве и изолације. Полако говори са аустралијским акцентом, извлачећи своје топле руке испод одјеће док се смије или објашњава неке приватне детаље. Најмлађа од троје дјеце, с. Силуана је одрасла у Кому као ћерка оца католика и мајке протестанкиње, гдје је похађала колеџ Пенрхос прије одласка на универзитет. Али у својим тинејџерским данима почела је да поставља питања о вјери. С. Силуана се сјећа младе Аните која је шетајући обалама Перта вриштала на таласе, „молим те Боже, покажи ми шта да радим и служићу ти до краја свог живота“, каже она. Прича локалних мјештана говори о дјевојци која се вратила до аутобуса да узме своје ствари, након получасовне паузе у манастиру. 

Возач аутобуса који тврди да је он тај који ју је оставио на петљи, инсистирао је да јој објасни како манастир св. Стефан није хотел, али дјевојка није хтјела да слуша. „Заправо, поприлично сам сигурна да сам дошла таксијем,“ каже с. Силуана након што је чула разне верзије о њеном доласку. „Никада не би примили у манастир некога на тај начин.“ Монахиње су преиспитиване, њихови завјети су свети и нераскидиви, и нема мјеста за неког ко је са улице дошао због хира. „Не можете се развести од Бога,“ кроз смијех говори с. Силуана. Њено прихватање у манастиру св. Стефан био је једногодишњи процес.Док је живјела у Атини она је сваког викенда посјећивала манастир, и дозволили су јој да се замонаши након свега 12 мјесеци – невјероватан изузетак за типично вишегодишњи период искушеништва, рекла је она. Њени родитељи су били „изненађени али не забринути,“ када их је назвала да им каже да прелази у манастир, присјећа се госпођа Филипс. Али једна ствар била је сигурна: њихова кћерка се никад више неће вратити кући. „Знала сам да ће то бити на дуге стазе и никад нисам сумњала у то,“ каже госпођа Филипс. „Пуно наших пријатеља рекло је да ће се вратити кући, али ја никад нисам мислила да хоће.“ 

„Увијек је била веома одлучна.“ Живот с. Силуане у манастиру укључује свакодневно устајање у 5 сати, шалећи се да јој не треба много времена да уреди косу и одабере шта ће обући. Остатак времена проводи у молитви и својим пословима у радионици за обраду дрвета, а теже послове на фарми која је у власништву манастира. Иако монахињама није дозвољено да се служе друштвеним медијима, оне имају телефон а с. Силуана се дописује и друже са људима из цијелог свијета. 

Једном седмично она се телефоном чује са својим родитељима, а било је ту и ријетких посјета. Након готово двије деценије њена мајка и даље „апсолутно нема идеју“ зашто је њена кћерка одабрала да свој живот проведе у изолованом грчком православном манастиру. „Такав живот мора да испуњава њене унутрашње потребе,“ рекал је она. „Али она је веома срећна и то је све што желите свом дјетету, зар не?“ 

„Она никада и није била за економисту.“ Иако јој недостају „излети на плажи“ са својом породицом, с. Силуана каже да ће остати у манастиру св. Стефан све док јој Бог не савјетује супротно. „Када сам напуштала Перт само сам ишла на пропутовање Европом,“ каже она. „Ово је оно што сам хтјела цијелим својим бићем и још увијек желим.“ 

Превод са енглеског Д.П.

Извор: Манастир Лепавина