Полемика двојице српских екумениста – свештеника З. Ђуровића и митрополита Амфилохија
субота, 10 август 2013

 Проф. др Зоран Ђуровић, свештеник

ПАПА ФРАНЦИСКО И БУДУЋНОСТ ОДНОСА СА ПРАВОСЛАВНОМ ЦРКВОМ

1.                       Неколико општих напомена о папи Франциску

        Папа Франциско је рођен 17. децембра 1936; 266. је епископ Рима; његово световно име је Хорхе Марио Бергољо (Jorge Mario Bergoglio); папско име узима у част св. Франциска (код нас на хрватском: Фрање) Асишког (лат. Franciscus).

Доста необичности и примата понео је овај папа: његов избoр je био прилично нeoчeкивaн, мада је у претходној конклави био главни противкандидат тада изабраног Бенедикта XVI; први је, дакле, пaпa кojи ниje из Eврoпe (после Григорија III – 731-741), први који је са америчког континента, први припадник неког црквеног реда од Григорија XVI (1831–1846) и први пaпa jeзуитa. Његов отац, Хозе Марио Франциско Бергољо био је емигрант из Пијемонта и 1935. жени се с Ређином Маријом Сивори рођеном у Буенос Ајресу, чији су родитељи такође потицали из Италије. Има двојицу браће и две сестре, влада матерњим, италијанским језиком. Нaкoн студиja у тeoлoшкoj шкoли у Буeнoс Aјрeсу, 1958. придружује сe jeзуитимa, иако је претходно имао вереницу и најпре студирао хуманистичке науке у Чилеу, и зарађивао као избацивач из ноћних барова; пoстaje свeштeник 1969., oдлaзи нa студиje филoзoфије и тeoлoгије у Сaн Mигeлу, где стиче титулу прoфeсoрa тeoлoгиje, и на крају одлази на истраживачки боравак у Филозофско-теолошкој високој школи Светог Георгија у Франкфурту на Мајни, мада је пројекат докторске дисертације остао недовршен. Папа Јован Павле II именовао га је 1992. за помоћног епископа у Буенос Ајресу и титуларног епископа Ауке; рукоположен је за епископа од стране архиепископа Буенос Ајреса Антонија Квараћина (Antonio Quarracino), и том приликом су били присутни епископи Мерцедес Лухан (Mercedes–Luján), Емилио Огњеновић и апостолски нунције у Аргентини Убалдо Калабрези (Ubaldo Calabresi); коадјутор постаје 1997., наслеђује кардинала Квараћина на месту архиепископа Буенос Ајреса, а такође постаје одговоран за вернике источног обреда у Аргентини; папа Јован Павле II прима га 2001. у колегијум кардинала са титулом Св. Роберта Белармина (San Roberto Bellarmino). Воли Хелдерлина, Борхеса, Достојевског, оперу, филмове италијанског неореализма, фудбал (навијач је и почасни члан аргентинског прволигаша Сан Лоренцо де Алмагро). 

2. Личније напомене о Пaпи Франциску

Мото који данас стоји на његовом грбу: Miserando atque eligendo (Погледа га са љубављу и изабра га), који потиче из 21. Омилије Пречасног Беде, из његовог коментара на Матеја, вероватно сажима његов програм. Бергољо инсистира на непосредности и унутрашњем духовном животу ослобођеном многих формализама у релацијама са другим особама. Вaжи зa вeoмa скрoмну и једноставну oсoбу, и нaзивaли су гa „кaрдинaлoм сирoмaшних“: вoзи сe jaвним прeвoзoм, сaм кувa, телефонира, oдриче се рaскoши кojе се епископи углавном не клоне (овде је сличност са нашим, блаженопочившим, Патријархом Павлом); живeo je у мaлoм стaну, иaкo je мoгao дa изaбeрe рeзидeнциjу у владичанском двору, као што и сада није ушао у папске одаје у Ватикану. Према њему, црквени великодостојници су већином заборавили да је Исус био са губавима и седео са прoстим и презреним људима.

Бог, који се у лицу Логоса, Сина Божијег спустио на земљу, узео је целокупну људску природу у себе и из тога ниједна особа није искључена. Никада наша имитација божанског смирења не може да се мери са тим првим гестом, јер су божанска и људска природа сасвим различите ствари, док би сви људи морали бити браћа међусобно, јер су исте природе и потичу од истог Оца. Стога Бергољо избегава етикеције које не потичу на основу природне датости него су накнадне људске творевине које нас чешће удаљавају једне од других. Стога сe ватрено залагао зa сирoмaшнe и чeстo је бoрaвио у нajбeдниjим грaдским чeтвртимa. Хришћaнска љубaв је, једном речју, сила која надахњује целокупну његову делатност: oбилaзио је бoлницe, где је једном приликом oпрao и пoљубиo нoгe двaнaeсторици људи oбoлeлим oд сидe, као што је први обред Прања ногу Ученицима, који је у својству папе обавио не у базилици Св. Јована Латеранског, где се он традиционално обавља, него у римском затвору, где су били и малолетне убице и неколико девојака, што је други преседан. Кaрдинaл Бeргoљo je 2009. снажно критиковао влaду Eрнeстa Киршнeрa, супругa сaдaшњe aргeнтинскe прeдсeдницe Кристинe Фeрнaндeз, која због своје „нeмoрaлности и нeпредности“ подспешава рaст нejeднaкoсти у зeмљи. Такође је ушао у сукоб са прeдсeдницом Киршнeр, кoja je дoзвoлилa слoбoдну кoнтрaцeпциjу и лeгaлизaциjу истополних брaкoвa, који су по њему „дeструктивни нaпaд нa Бoжиjи плaн“, иако је инсистирао на важност поштовања хомосексуалних лица. Ниje прoгрeсивaн тeoлoг, aли je истовремено велики критичар Meђунaрoднoг мoнeтaрнoг фoндa и нeoлибeрaлизмa. Што се тиче „теологије ослобођења“, Бергољо је заузимао умеренији став, није одобравао језуитима да се прикључе том покрету, али је током диктатуре помагао и штитио њихове присталице, и тајним каналима им је помагао да нелегално напусте земљу. Противио се абортусу, еутаназији, као изразима „културе смрти“, док је био нешто прагматичнији у коришћењу контрацепције, допустајући је само у случају да би се спречило ширење болести.

3. Пaпа Франциско и екуменски дијалог

Папа се из горепоменутих разлога залагао и залаже за међурелигијски дијалог, а нарочито за напредак екуменског дијалога са православцима, који имају посебно, привилеговано место, као и у случају његовог претходника Бенедикта XVI. Руска Црква (РПЦ) је изразила жељу да Франциско настави пут који је Бенедикт одлучно подузео. Још као епископ, Бергољо је имао обичај да учествују на литургији за православни Божић код Руса, у њиховој Благовештењској катедрали у Буенос Ајрису, а имао је изванредне односе са владиком Јустинијаном. Поред тога, 2007., када је Руска Православна Црква у иностранству имала озбиљне проблеме у Аргентини због тога што су неке парохије отишле у раскол, он се самоиницијативно обратио аргентинским властим, подржавајући православну канонску позицију.

Односи РПЦ и Католичке цркве су се погоршали почетком 1990-их година у вези са обнављањем Украјинске грко-католичке Цркве и спорова око имовине у западној Украјини, а нарочито од оснивања 2002 католичке архиепископије у Русији (архиепархија и четири епархије). Под Бенедиктом XVI односи су се побољшали, јер у самој Русији проблем се решио, али је само делимично отклоњен на другим канонским територијама Московске патријаршије и, нарочито слабо у Украјини. Из ових разлога, и чињеница да је актуелни Папа био формиран и под утицајем једног украјинског грко-католичког свештеника, а као епископ је управљао неколико година добрима Украјинских грко-католичких парохија у Аргентини, и да је језуита, што у руској свести значи: Онај ко једно говори а друго ради, познати мисионар, протођакон Андреј Курајев на свом блогу изражава одређене сумње, и инсистира да ће моћи доћи до сусрета између Патријарха Кирила и Папе само по решавању ових проблема.

Митрополит волоколамски Иларион Алфејев, председник Одсека спољних црквених веза РПЦ, викар Патријарха московског и све Русије и стални члан Светог синода, дели неке од наведених резерви, али гаји и више оптимизма. Са своје стране, католици напомињу као услов тог сусрета и спремност самог руског друштва, а не само РПЦ, и „ако друштво није спремно, не треба пожуривате ствари. Треба чекати и молити... вероватније је да ће се овај сусрет одржати на неком другом месту, а не у Русиј“ – рекао је генерални секретар католичке бискупске конференције Руске Федерације. После церемоније устоличења Папе Франциска, Иларион је, 20. марта, био са руском високом делегацијом на аудијенцији код Бергоља, и том приликом су му уручили дар Патријарха Кирила – икону Богородице Погледај на смирење, јер, како вели Алфејев Папи: „Прве кораке Ваша Светости, после избора обележило је смирење“, нашта му је Папа одговорио: „Ја немам смирења, и молим вас да се молите Господу да би ми га дао“. Исту икону, 23 марта, Папа Франциско поклања свом претходнику, Бенедикту XVI, испричавши да му је он приликом даривања одмах био пао на памет као прави адресар иконе која изражава смерност, нашта је овај са одушевљењем одвратио:

„Хвала ти, какав поклон“!

На инаугуралној Миси понтификата Папе Франциска, били су такође присутни Васељенски Патријарх Вартоломеј (по први пут после раскола 1054), Архиепископ Вашингтона, Митрополит све Америке и Канаде Тихон, Врховни Патријарх-Католикос свих Јермена Гарегин II, Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско –приморски Амфилохије, као и многи други представници Православних Цркава, других хришћанских заједница, других религија и представници 132 земаља које имају дипломатске односе са Ватиканом. Приликом аудијенције 20. марта, Папа Франциско се окренуо Патријарху Вартоломеју називајући га „брате, Андреје“, алудирајући на то што су апостоли Петар и Андреј, били браћа, а по предању Андреј утемељује цариградску цркву, док римску, по једнако сумњивом предању, оснивају Петар и Павле.

Многима није избегла чињеница да у свом првом говору Бергољо не говори о себи као Папи и врховном поглавару, него преферира титулу епископа Рима. Такав дискур се продужио и у наредна два дана, све док – по мојој претпоставци – одговорни из курије му нису скренули пажњу на могуће неспоразуме које таква терминологија може произвести, па стога почиње своју службу називати и папском. Инсистирање на свом идентитету као епископа Рима, може бити један од сигнала приближавања православној позицији, која би у том евхаристијском моменту видела и првенство у служби и тако римску доктрину приближила више једној „православној“ идеји Првог међу једнакима. Овакав модератизам је још више наглашен и приликом преузимања римске катедре, 7. априла, у базилици Светог Јована Латеранског. Наиме, ритуал Universi Dominici Gregis, је пре рецитовао како се папа поставља као виноградар високо да би надгледао виноград, и да би „водио и чувао народ који ти је поверен“, док је сада, кардинал Агостино Валини изговорио како Папа, „са овог изабраног места председава у љубави над свим Црквама и са чврстом деликатношћу све управља на путу светости“. Овде имамо враћање на једну древно-хришћанску формулу св. Игњатија Богоносца († око 107), епископа антиохијског, који говори како римска црква председава у љубави. Све ово представља један процес удаљавања од идеје првенства схваћеног у јуридичком кључу, што је практично једини проблем који још увек не допуста пуно јединство Источне и Западне Цркве. Председавање у љубави и слози је једно решење које је било познато неподељеној Цркви, мада остају отворени п роблеми интерпретације самог првенства, или како се сада обичава рећи, петровске службе, а не спровођења власти. Римокатолици имају озбиљан проблем да у свом дворишту објасне како власт у једној будућој наново уједињеној Цркви неће бити спровођена на Истоку у истом облику како се то дешава данас на западној хемисфери, као што и православни свет мора признати да никада реално није постојало само пуко првенство међу једнакима, него је оно укључивало и јуридички моменат, али који је на Истоку био веома ограничен. Ако љубав превлада над законом, и ствари се на здравим основама избалансирају, пут који после Бенедикта наставља Франциско обећава да ће имати и своје крајње одредиште.

+++

 ОДГОВОР МИТРОПОЛИТА АМФИЛОХИЈА

Уредништву „Православља“

Поводом чланка Зорана Ђуровића „Папа Франциско и будућност односа са Православном Црквом“

У броју „Православља“ 1110 од 15. јуна 2013. године објављен је чланак Зорана Ђуровића „Папа Франциско и будућност односа са Православном Црквом“. Добро је да „Православље“ упознаје нашу црквену јавност са новим 266. Епископом Рима Франциском Бергољом, недавном устоличеним на дужност поглавара Римокатоличке Цркве. У својству изасланика Св. Синода на његовој инаугурацији (имали смо прилике да га упознамо и у Буенос Аиресу као мјестобљуститељ трона Епархије наше Цркве буеносаиреске и јужно -централноамеричке), при којој нам се дала прилика да и лично са њим разговарамо у „Дому Свете Марте“, можемо потврдити да се заиста ради о личности коју краси богољубље, скромност и приступачност, као и посвећеност остваривању мисије Хришћанства у савременом свијету. Отвореност за Православну Цркву, поред наведеног у чланку, нарочито је пројавио својим дугогодишњим пријатељством и сарадњом са Митрополитом Платоном Московске Патријаршије и другим православним Епископима у Аргентини.

У чланку Ђуровића добро је запажено и инсистирање новог Папе на титули „Епископ Рима“. Притом, он је неједанпут изјавио, па и у разговору са нама, да је он против „паполатрије“ која је заиста код римокатолика задобија понекад чудовишне размјере. То несумњиво обећава могућност здравијег екуменског дијалога Римокатоличке Цркве са Православљем. То смо Папи Франциску и лично рекли при разговору, користећи његову изјаву да је „Христос центар Цркве а не папа“. При томе смо истакли да је можда управо њему као таквом дата историјска шанса да Римска Црква на челу с њим корјенито преиспита одлуку Првог ватиканског концила (1870) по којој је папа „непогрјешив“ (infalibile), сам по себи, не по сагласности Цркве (ex sese non ex consensu ecclesiae)“. Јер, такав догматски еклисиолошки став и учење, рекли смо, апсолутно су неприхватљиви за Православну Цркву, и без његове промјене немогућ је било какав озбиљан екуменски дијалог међу нама. Папа је веома пажљиво саслушао то што смо рекли...

С друге стране, међутим, минималистички став г. Ђуровића да је „идеја првенства схваћена у јуридичком кључу, практично једини проблем који још увек не допушта пуно јединство Источне и Западне Цркве“ теолошки је површан, еклисиолошки неприхватљив, да не кажемо – дилетантски. Такав догматски минимализам и еклисиолошки дилетантизам, којим се објашњава трагични десетвјековни прекид евхаристијско-црквеног општења и заједништва Православног Истока са Западном Црквом је неозбиљан и неодговоран.

Поготово ако се он износи у званичном органу наше Помјесне Православне Цркве. Не само збуњујући него и обмањујући лаковјерне читаоце, такво једно схватање ниподаштава, између осталог, и одговорност читавих покољења теолога Истока и Запада, који су се вјековима носили и хватали у коштац са стварним далекосежним узроцима десетвјековног раскола. Свођење узрока разарања јединства Цркве Христове на „јуридички кључ“ тј. на борбу око власти у Цркви, превиђа суштинску чињеницу да је управо без покајања неопростиви гријех самовољног увођења учења и самоучења о Filioque (вјечног исхођења Духа Светога „и од Сина“) у саборни Символ вјере Цркве, и тиме инструментализовање Духа Светога, као једине истинске „свезе љубави“ у Богу Тројичном и творевини , па тиме и у Цркви, и то од стране оне апостолске столице која „предсједава у љубави“. Није чудо што се гријех против Духа Светога (Filioque) одразио и на саму Цркву и њено устројство па је намјесто апостолског „изволи се Духу Светоме и нама“ уведена папска непогрјешивост „ex sese“ и Петровско служење уздигнуто изнад и изван Сабора Цркве Божије. То значи да питање папског примата није само јуридичко питање већ пневматолошко, и еклисиолошки догматско питање, питање мјеста и улоге Духа Светога у Цркви и светотројичног саборног устројства Цркве. То питање је органски везано и за још један суштински тријадолошко-космолошки проблем: проблем разликовања или неразликовања божанске суштине, несазнајне, неизрециве и недостижне и вјечних божанских сила и енергијâ којима је Бог причастан твари, силом Оца, Сина и Духа Светога. Римокатоличко учење о тварној благодати и опит Цркве нестворене божанске енергије, радикално постављају питање самог поимања Бога, као и различитог схватања односа Бога и творевине, како у времену, тако и у вјечности, есхатону. Сва та дубока, озбиљна тријадолошка, христолошка, антрополошка, еклисиолошка и друга догматска питања сводити на „јуридички кључ“, значи уствари усвајање секуларистичко-социолошког приступа Цркви и њеној Светајни, а тиме и тајни спасења, обожења и Царства небеског.

Надамо се да ће „Православље“ убудуће чувати себе и своје читаоце од оваквих небогословских и нецрквених површних написа, који, намјесто да доприносе истинском обнављању јединства Цркве и зацјељивању њених предубоких рана – мећу фластере на те ране и еванђелски дијалог „истиновања у љубави“ међу Хришћанима замјењују сентименталним бесплодним ирoнизмом. 

Архиепископ цетињски

Митрополит црногорско-приморски

+Амфилохије

+++

ОДГОВОР СВЕШТЕНИКА ЗОРАНА ЂУРОВИЋА МИТРОПОЛИТУ АМФИЛОХИЈУ

Одговор Високопреосвештеном Архиепископу цетињском и Митрополиту црногорско-приморском Амфилохију на Његов осврт (Православље, 1112, стр. 24-5)

Поводом чланка Зорана Ђуровића „Папа Франциско и будућност односа са Православном Црквом“

Трудио бих се да примедбе нашег Митрополита разумем као последицу неспоразума, тако да нећу одговорити у духу оне Његошеве: Отпиши му како знаш, владико, и чувај му образ ка он теби! Такође, ако се покаткад митрополитово име појављује као Радовић, како је уобичајено у научном и новинарском свету – а мало неке светске форме дијалога није нам наодмет – то није, дакле, из неког непоштовања, какав дух често надахњује неке српско -црквене полемике, где се негира свештени чин или интелектуални статус дијалоганта. Биће из тог разлога и нешто ироније, јер каква је полемика без ироније? Имао бих и једну малу премису пре него што пређем на ствар, а то је да се једноставним укуцавањем мог имена и презимена на Интернету лако долази до моје одреднице на Википедији, одакле иду и везе за мој сајт www.zorandjurovic.com. Све што чиним, чиним на свијетлу дана.

Митрополит пише: Минималистички став г. Ђуровића да је „идеја првенства схваћена у јуридичком кључу, практично једини проблем који још увек не допушта пуно јединство Источне и Западне Цркве“ теолошки је површан, еклисиолошки неприхватљив, да не кажемо – дилетантски. Такав догматски минимализам и еклисиолошки дилетантизам, којим се објашњава трагични десетвјековни прекид евхаристијско-црквеног општења и заједништва Православног Истока са Западном Црквом је неозбиљан и неодговоран. Две се ствари одмах могу извући:

1) г. Ђуровић је дилетант,

2) првенство схваћено у јуридичком смислу је главни проблем. Са тачком два се слажем, што ћу касније и образложити. „Мали“ пак проблем је у тачки 1, јер као дилетант:

- Г. Ђуровић је завршио теологију на Богословском факултету СПЦ у Београду 1995. (неколико испита је положио код проф. А. Радовића), а исти митрополит га рукоположе 1992. за ђакона, мада је радио без плате и радног стажа (јер је аутентични дилетант, а све у складу са 1 Тим. 5, 18) до 1996. када постаје парох у Смедереву; г. Ђуровић уписује постдипломске студије из Историје философије (ментор С. Жуњић), а од 2002. студира на Pontificio Istituto Patristico Agostiniano della Pontificia Università Lateranense, Roma, где магистрира у теологији и патристичким наукама 2007, а 2010. одбрањује докторску тезу: La protologia e l'escatologia nel De Genesi ad litteram di sant’Agostino. Analisi esegetico-teologica, са magna cum laude, коју исте године и публикује.

Дакле, мало је тешко веровати да је г. Ђуровић дилетант, carta canta, како кажу Италијани, што је познато и самом митрополиту – који је био гостујући студент на Орјенталном институту у Риму, чиме се с правом поноси. Са пак првим и најзначајнијим папским универзитетом, Латеранумом, Београдски БФ је склопио конвенцију о научној сарадњи.

Прећи ћу на тачку 2, коју митрополит није разумео, чему је вероватно крив и ограничени простор који сaм имао на располагању. Ја не тврдим да је борба за власт, тј. економски моменат једини мотив, него само да је то главни мотив који је довео до раскола између Источне и Западне цркве, што се види и из самог цитата који митрополит доноси: практично једини проблем, јер практично значи у суштини, док су други занемарљиви, пошто практично не искључује и постојање других. Да сам рекао једини, без додавања и практично, митрополит би био у праву, али овако испада да он маши тему. Нашироко сам о разлозима прогресивног отуђења цркава (политичким, културно-религијским и еклисиолошким) писао када сам преводио YVES CONGAR, L'Église et les églises, 1054-1954: Neuf cents ans après, ed. de l'Abbaye, Chevetogne 1954 (в. на мом сајту). Такође сам превео: W. KASPER (ed.), Il ministero petrino, cattolici e ortodossi in dialogo, (Pontificium Consilium ad Unitatem Christianorum Fovendam), Roma 2004, што је наручио БФ, а уз то сам публиковао и научни рад: St. Augustine's Filioque in the Treatise 99 оn the Gospel of John, in Philotheos 7 (2007) 218-231. Митрополит нас је могао поштедети мука да се мало обавестио о мом раду, јер се подразумева у научном свету да се не може писати о нечијем ставу на основу једног текстића, онако офрље. Сетимо се колико пута је и он сам био „добронамерно“ интерпретиран од других. Неупућеноме је то дозвољено, у свету науке је за црвени картон.

Не претендујем да дајем лекције владикама. Претендујем на то да ако се нешто тврди о неком ставу, онда то мора да буде образложено разборитим, а не неким другим аргументима, како је још Његош знао: Коме закон лежи у топузу... Католици су преболели мале богиње где су владике теологе гледали као супротстављене себи. Нама тек предстоји то суочавање.

Ја бих био врло срећан да ме је митрополит напао за једну оригиналну мисао, али у ствари ја само следим пут трасиран од блаженопочившег еп. далматинског, Никодима Милаша, који и дан-данас има своје ауторитативно место у свету науке. Он у Славенски апостоли Кирил и Методије и истина православља, Задар 1881. (Београд 1985), стр. 250, иако говори о филиокве, бесквасном хлебу, чистилишту, итд., поводом спровођења власти над Бугарима пише: Земаљски интереси, а не друго шта, били су тада као и кроз све потоње вјекове, пак и данас су једини мовент сваког папског чина, и ради тих интереса. Милаш је, читајући изоловано ову његову изјаву, још радикалнији од мене (начисто површан, могао би казати митрополит) јер не види друге, до ли земаљске интересе. Наравно, ни Милаша ни мене не треба читати у Радовићевом кључу. Уз то, ваља приметити да и Милаш пише навијачки, јер не говори о томе да цариградски патријарх може имати мотива сличних папиним (необавештених ради, много је било више цариградских патријараха јеретика него папа). Но, не смемо бити престроги према Милашу јер је он писао у моменту и окружењу које није било надахнуто екуменским духом.

 Има нешто у чему се наш митрополит и ја реално разилазимо, а то је његова неопрезна тврдња како се католици греше о Духа Светог, не размишљајући притом да то имплицира убацивање у пакао свих (in toto) католика, јер је реч против Духа једини неопростиви грех, ако ћемо веровати Писму (Мт. 12, 32). Митрополит ме затим критикује како превиђам да је самовољно увођење учења о Filioque у саборни Символ вјере Цркве неопростив грех ако нема покајања, и како се тиме инструментализује Дух Свети, и то од стране оне апостолске столице која „предсједава у љубави“. Није чудо што се гријех против Духа Светога (Filioque) одразио и на саму Цркву... Ако је то тако, како митрополит тврди, зашто је патријарх Атинагора 1965. скинуо анатему са Западне цркве, као што ју је и папа Павле VI укинуо у односу на нас, а ништа у исповедањима цркава није промењено? Остаје ми нејасно како Атинагора прихвата да се католици и даље огрешују о Духа? Но, митрополит је у канонском јединству са Цариградом, и није се придружио расколницима који су осудили Атинагору. Нема овде никаквих амбигви, јер је и Атинагора „минималиста“ – као и ја и други који филиокве виде као теологуменон и компатибилним са источном формулом Од Оца кроз Сина. Нажалост, из митрополитове формулације испада да се нико од католика неће спасити, тако да бих желео да нам појасни да ли се несрећно изразио, или да то стварно и мисли?! – Још бих приупитао: ако је филиокве у позадини проблема примата, како то да се столице, које немају ово учење, тј. Цариград и Москва, препиру око првенства? Нисам ја, понављам, у овој области оригинални мислилац. И сам Радовић би морао знати да је нпр. св. Максим Исповедник на православан начин тумачио филио кве (писмо Марину кипарском), иако он није био сентиментални бесплодни ирениста. Но, да чујемо шта на ову тему говори и кардинал Конгар (L'Église et les églises, стр. 88), а знамо да је он ауторитет и за нашег митрополита: „Расправа је сада дошла до тренутка где имамо више православних теолога који су мишљења да доктринарно питање Filioque не би било препрека успостављању јединства. Данас је много заступљеније гледиште да, суштински, постоји заправо само једна тачка размимоилажења: питање примата и, наравно, блиско повезано с приматом, питање незаблудивости папе“. Конгар нам у н. 1 наводи како „данас, већи број православних сматра да Filioque није јерес или догматска грешка, него прихватљиво теолошко мишљење, тзв. теологоуменон“. Ауторе које наводи били би: у 12. веку Никита Никомидијски; у наше доба: Болотов, Флоровски, Булгаков, Соловјев, док многи који сматрају да правилно схваћено Filioque не представља више препреку за сједињење су: Лоски, Митр. париски Евлогије и Свијетлов, Еп. Касијан Безобразов и више професора Института Светог Сергија. А да је примат главни проблем, Конгар наводи у следећој ноти: монс. Елијас Мениате, владика из Зариса, Оберпрокуратор Св. синода К. Победоносцев и кнез Ј. Трубецки, Булгаков, папа Лав XIII... 

Атинагора и папа Павле су изјавили да жале због увредљивих речи, неоснованих пребацивања и дела вредних осуде која су на обе стране обележила или пратила жалосне догађаје те епохе, као и да једнако жале и одстрањују из сећања... Цркве прогласе екскомуникације који су уследили... да оплакују, на концу, немиле претходне случајеве и касније догађаје, који су, под утицајем различитих чинилаца, међу којима је обострано неразумевање и неповерење, коначно довели до стварног раскида црквене заједница. Мислим да ове речи више одговарају Јеванђељу него неопрезном митрополитовом позиву да се католици и папа у пепелу покају и врате у православни тор. Ако ће владици пак бити лакше, треба да зна како је и Конгар у младости имао исте идеје: битно је да се православни обрате на католичку истину. Конгар је постао један од највећих теолога прошлог века када је смогао снаге да превазиђе такве незреле идеје.

Има пак једна ствар која мало подсећа на свету инквизицију или на наша „вунена времена“; наиме, не бих ништа замерио владици да је само мене лично напао, али ми није право, и није по Марку Миљановом, што позива уредништво Православља на аутоцензуру, јер оно износи моје неозбиљне и неодговорне ставове у званичном органу наше Помјесне Православне Цркве, притом збуњујући (Ђуровић) и обмањујући лаковјерне читаоце. На крају, вели, надамо се да ће „Православље“ убудуће чувати себе и своје читаоце од оваквих небогословских и нецрквених површних написа. На овом месту да поменем, и да се нашалим, како су недавно Руси превели једну моју студију: Иерей З. ДЖУРОВИЧ, PhD, LXXXII канон Трулльского собора, а декан и протојереј из Москове (Православный Свято-Тихоновский гуманитарный университет), А. А. САЛТЫКОВ, написао је студију о том тексту: К вопросу о значении канона 82 Трулльского собора (в связи со статьей о. Зорана Джуровича), in Искусство христианского мира, (2013) 412-427. Можда не би било лоше да се и њима пошаље једно писамце, да не би Ђуровић кварио (и) руску младеж...

На крају, сматрам да не може да се иде код католика и да се седи миран у фотељи. Ја у том погледу немам никаквих проблема, јер све јавно радим, док неке наше владике сарађују, али кад зилоти и „отечествени“ дигну глас, они шуш. Мислим да митрополит нема због чега да правда свој сусрет са папом, и да се ограђује тиме што је био у својству изасланика Св. Синода. Надам се да га нисам увредио тиме што сам поменуо да је био у делегацији православних на устоличењу Његове Светости, Папе Франциска, јер је то познато lipiis et tonsoribus; нисам пак срећан што је искористио прилику да отвори очи папи и позове га да се одрекне једне „догмице“, јер би било боље да је поменуо КиМ (а не да то препусти само председнику Николићу), па да Папа понови како ће наставити ватиканску политику непризнавања његове самопроглашене независности. Једноставно, није прикладно помињати на прослави оно о чему се расправља на научним скуповима, а надам се да ће ме митрополит, после овога, сетивши се Сократа, предложити за комисију за екуменски дијалог, а не да ми се одузме лиценца у теологији. Драго ми је да је мој текст успео да нам открије коначно и о чему се разговара када се сретну црквени великодостојници, јер се страха ради чивутскога, све углавном крије, као и сами састанци, а из бледих саопштења ништа се не може закључити. Не би Ђуровић успео да збуњује и обмањује лаковерне читаоце да владике раде свој посао (реторичка фигура!), а то је да обавештавају верни народ, а не следе пример српске Владе, која све ради у тајности и наједанпут нас доведе пред свршен чин. Мора се радити јавно, мора се говорити народу, не потцењивати га превише. Мора се лаос обавештавати докле се стигло у екуменском дијалогу. Само тада ћемо избећи ризик старокалендараца, зилота, правих православаца, или како се већ зову, а и нама ће бити лакше, јер како вели Писмо, Истина ће нас ослободити, а она није гностичког него публичног карактера. Да би се пак партиципирало у њој, поред когниције потребна је и храброст, која у Србији и српским земљама више није врлина, јер шкоди каријери. Потписаћу се овом приликом са пуном титулом, мада то избегавам због демагошких злоупотреба, јер се многи крију иза њих, а унутра... празно па звечи...

и молећи опрост од

Митрополита због, на моменте, шаљивог тона, који је оживео овај мој одговор, и искајући

Његов Архипастирски благослов,

Православни презвитер, проф. др и сликар Зоран Ђуровић

Напомена „Борбе за веру“: Текстови из полемике свештеника Зорана Ђуровића и митрополита Амфилохија преузети са сајта екуменистичких екстремиста "Живе речи утехе"

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 12 август 2013 )