Исповест није роман, већ борба - разговор са протојерејом Валеријаном Кречетовим
уторак, 03 септембар 2013

 Како свештенику рећи своје грехе? Да ли је неопходан осећај покајања на исповести? Да ли после исповести треба очекивати душевно олакшање? Ова почетничка питања често остају "болна" и за искусне вернике.

Многи од нас се устежу да узнемиравају свештеника са својим превише "једноставним питањима". Да би се та шупљина попунила, дописник "НС" Дмитриј Ребров поставио је "једноставна питања" о исповести старијем духовнику Московске епархије, настојатељу Покровске цркве у подмосковском селу Акулово, протојереју Валеријану Кречетову.

Белешка

Протојереј Валеријан Кречетов, рођен је 1937. године у породици репресованог благајника а потом свештеника Михаила Кречетова. Завршио је школу 1959. године и тада је био на Московском шумарском факултету, да би после три године по његовом завршетку, уписао московску семинарију. Рукоположен је 12. јануара 1969. године, а 1973. године је завршио Московску Духовну академију. У току свог дугогодишњег служења имао је могућност да разговара са многим истакнутим пастирима, па тако и са оцем Николајем Голубцовим, оцем Јованом (Крестјанкиним), оцем Николајем Гурјановим. Тренутно је духовник Московске епархије и настојатељ Покровске цркве села Акулово Одинцовског региона.

Да ли је могуће покајање "без посредника"?

- Оче Валеријане, како бисте објаснили малооцрковљеном човеку шта је то исповест и због чега је она потребна?

- Једном је мом оцу, такође свештенику, професор на испиту у духовној академији поставио питање: реците ми млади оче (а мој отац је тада имао педесет и нешто година, јер је са 49 пошао у семинарију), шта Господ ради када жели да призове човека к Себи? Мој отац је одговарао и овако и онако, стари профессор се слагао и на крају је одлучио да прецизира: а шта је најважније? И сам одговара: Он шаље човеку душевну тугу, невоље, како би човек тражио Бога, како би човек осетио да не може овоземаљским средствима да се избави из тог стања. И ја мислим да је то веома тачан одговор! Човек се у свом животу неизбежно сусреће са последицама греха. Постоји изрека: живи дању тако, да би ноћу мирно спавао. То је изрека народне мудрости јер утисци током дана заиста узнемиравају сан. Чини се као да је све прошло, али ипак човек почиње да размишља о овом или оном догађају и чује неки глас који му о нечему говори. То је глас савести. Понекад човек видећи неповратност учињеног чини страшне кораке: покушава да се лиши живота, например или почиње да пије. Људи упадају у још погубнија стања од оних од којих беже. Све је то анестезија: човек не може да излечи болест, али уклања њене симптоме. Тражење излаза и представља основу потребе покајања, једног од основних разлога који приморавају човека да иде у Цркву и на исповест.

- Често питају: шта ће човеку црквена исповест, због чега да иде у цркву, зар не може да се каје сам, например, код куће, без "посредника"?

- Ако је исповест у цркви из неких разлога немогућа, може се исповедати и тако "без посредника". Али може ли почетник да чује када Господ одговори: "Добро, Ја сам ти опростио". Свети Јован Кронштатски је када би нешто згрешио молио се Богу док од Њега не би добио опроштај. Али зар почетник има такав степен општења са Богом?

Човек има природну потребу за општењем. Али и у општењу са човеком и у општењу са Богом веома је важно не само да нас неко разуме, већ да се добије и видљиви знак тог разумевања. Господ је тако установио да човек добија Његов опроштај преко другог човека - свештеника. "Којима опростите гријехе, опростиће се; и којима задржите, задржаће се" (Јн. 20, 23).

- Када човек долази на исповест понекад му се јавља питање: за шта конкретно да се исповеда? Савест као да "не боли", ни у чему не разобличава, никога није убио, није крао.

- Да, савест у првом реду разобличава човека за тешке грехе. Али ако савест ни о чему не говори, то често значи само то да она отвара уста али јој их затварају. Свети Оци кажу: када човек улази са светла у мрачну собу, он у почетку ништа не види, потом када се његове очи навикну на мрак, он почиње да види крупне објекте, потом ситне, а ако упали светло почиње да види све. Тако и човек који почиње да следи свој унутрашњи живот у почетку види само крупне грехе, потом ситније. А потом му благодат даје светлост ради тога да би могао да "види своја прегрешења" - за то молимо Бога у Великом Посту у молитви светог Јефрема Сирина.

За које грехе да се каје - то је питање времена. У почетку човек много не разуме, не примећује, али у самој Тајни благодат, Дух Божији почиње човеку да открива виђење сопствених грехова. И човек можда и не спознајући у чему је грешан, ипак осећа своју греховност. Исповедање грехова је - разборитост, али постоји и стање осећања, човек постаје свестан да је грешан у поређењу са светошћу - то и јесте деловање благодати.

Мој отац је рођен 1900. године, то јест његова младост је била у годинама после револуције: сви ти нови таласи, слобода. И он се удаљио од Цркве. Његова мајка, моја бака, замолила га је некако да пође у цркву у време Великог Поста и да се причести, рекавши да уколико то уради она ће му се поклонити до ногу. "Шта ти је мама, ја ћу и тако отићи", - одговорио је и пошао на Арбат у цркву код оца Владимира Воробјева (деде данашњег ректора ПСТГУ прот. Владимира Воробјева). Дошао је на исповест али није имао никакве мисли о покајању: стајао је и посматрао младе девојке у цркви. Дошао је његов ред, клекнуо је и на питање свештеника: "Шта младићу имате да кажете?" - отац је одговорио: "Немам ништа", - А зашто сте дошли?, - Мама ме је замолила. Тада је свештеник мало ћутао и одговорио: "То је веома добро што сте послушали маму", - покрио је епитрахиљем мог оца и почео да чита разрешну молитву. "Шта се са мном десило ја ни данас не разумем", причао ми је потом отац. - Заплакао сам као што вода тече из славине, и када сам се враћао никога нисам видео. Свет је за мене постао сасвим другачији". Од тог времена отац је почео да иде у Цркву, потом је Божијим Промислом доспео у затвор, седео је у истим ћелијама са исповедницима и после затвора постао свештеник.

 

Греси које примећујемо код других, постоје и у нама

Али ипак постоје неки начини припреме за исповест?

- Може се посаветовати и нешто прочитати о томе, постоји добра књига оца Јована (Крестјанкина) "Опит припреме исповести", али то је веома сложен тренутак: појавило се много таквих набрајања, у којима налазимо неко "наслађивање". И треба бити веома опрезан са таквим списковима, због тога што они понекад постају својеврсни уџбеници, јер су у њима набројани неки греси о којима човек није раније ни размишљао. Плотске (телесне) грехе не треба детаљније описивати јер такви описи прљају душу. А што се тиче осталог, најбоље је ослушкивати своје унутрашње стање. Када видимо неки недостатак у човеку, та чињеница што га примећујемо значи да тај грех постоји и у нама. Сећате се приче о труну у туђем оку и брвну у својем? Шта је то трун? Трун расте на брвну, а брвно је - страст. Трун је грех, то јест конкретна пројава страсти. Али ако и не знате да је то због дрвета, И због брвна, онда се никада нећете ни досетити да је то због труна! Како је данас прихваћено рећи: свако разуме на основу своје изопачености. Тако и ми када примећујемо неки грех у другом човеку, схватамо да та страст постоји и у нама самима.

- Неке људе смућује то што до опроштаја долази лако: погрешио сам, потом сам се покајао, потом сам опет погрешио, опет сам се покајао - и може опет? Нема никакве казне?

- Ко вам је то рекао?! Грех је опроштен на исповести, али човек ипак нешто трпи: класичан пример је благоразуман разбојник, који је био распет поред Спаситеља. Он се покајао, и Господ му је рекао: данас ћеш са Мном бити у рају. У рај неће ући ништа нечисто, то јест Господ га је већ очистио, али је без обзира на то разбојник остао да виси на крсту! И још су му према Јеванђељу пребили голени (Јн. 19, 32). Човек ипак нешто трпи, иако је то несразмерно с оним што треба да понесе за своје грехе.

- Многи хришћани, иако се исповедају сваке недеље и даље остају грешници, наизглед се ничим посебно не разликују од осталих људи, често се кају за једне те исте грехе и закључује се да им исповест не помаже?

- Ништа слично томе, ко непрекидно ради на себи, тај се разликује. Што се тиче једних те истих грехова, то је и апостолу Павлу био дат "жалац у тело", искушење, како се не би преузносио. Како кажу: до последњег издисаја, чак до рајских врата траје човекова борба са грехом. Марија Египатска се покајала али се после тога борила још 47 година!

- Да ли је на исповести неопходно осећање покајања? Неки просто набрајају своје грехе без видљивих осећања, да ли је то нормално?

- Смисао борбе са грехом није у томе да га човек само наведе, већ да му грех постане противан и мрзак. Када смо били на Светој Гори један свештеник је питао једног духовника: због чега се то дешава да се причешћујемо, кајемо и опет чинимо исте грехе? А овај му је одговорио: просто бол срца није надјачала грех!

Ако ти само просто набројиш грехе, то значи да у теби нема унутрашње борбе са грехом. Покајање и јесте задобијање у себи тог покајног осећања. А то осећање је од Бога јер се срцу не може наредити. Али понекад је велики труд и напор и само навести свој грех на исповести!

Покајање тек почиње са исповешћу - оно је стожер целокупног духовног живота. Молитва на исповести коју чита свештеник, - њен почетак свештеник обично чита свима, а крај свакоме лично: "опраштам и разрешавам", - и она почиње овим речима: "подај му (ономе који се каје и коме се молитвом опраштају греси) покајање"! А шта је било пре тога, питаћете? Он се већ покајао а ми читамо одједном: "подај му покајање". То је ради тога да би се показало да са исповешћу почиње нови степен покајања. Сећате се како је апостол Петар у Јеванђељу припао к Спаситељевим ногама и рекао: "Иди од мене, јер сам ја грешан човек"? То и јесте то покајно стање које је искусио и мој отац када је осетио благодат Божију!

- Неки људи пришавши к Цркви, одмах после прве исповести значајно мењају свој живот, а неки насупрот томе ништа не мењају већ живе као и раније са својим гресима. Од чега то зависи?

- Од решености. А за њу треба молити Божију помоћ и још трпљење. Негде пре четрдесет година разговарао сам са оцем Јованом (Крестјанкиним), он је још био млад, и питао ме је да ли сам читао следеће код апостола Јакова: "Немаш мудрости - моли за мудрост". "Тако ето, - пита, - шта мислите шта је то мудрост? Соломонова? Не, то је трпљење!". Трпљење је духовно искуство. Уз његову помоћ човек може истински да се избави од греха.

- Понекад после исповести наступа осећај душевног олакшања, а понекад не. Шта то значи, да ли треба очекивати такво осећање од сваке исповести?

- Ако оно постоји, онда слава Богу не треба га очекивати. Оно не треба обавезно да се појави, и ако се не појави то показује шта треба радити, и да се не сме раслабљавати у борби са грехом. И уопштено духовна стања не треба очекивати. Ако се она дају - добро, али их не треба ни очекивати нити категорички настојати да се задобију. Ако не осећате душевно олакшање после исповести то не значи да ваша исповест није примљена. Постоји следећа прича код светих Отаца: један човек се све време кајао, кајао, али га није напуштао осећај тежине, и оци у манастиру су почели да се моле за њега: Господе, он се толико каје због чега му досада ниси опростио? И добили су следећи одговор: Ја сам му одавно опростио али му је страдање потребно ради спасења.

- Колико детаљно треба описивати своје грехе на исповести? Да ли се може ограничити на навођење или треба обавезно рећи детаље?

- Нажалост, ако би свако описивао све до детаља онда исповест може да траје до увече. Телесни греси не треба уопште да се описују у детаље. Поред тога када се описују околности - по мом искуству, у томе често постоји елемент неког самооправдања. Понекад људи почињу да препричавају цео свој радни дан: мени су доносили читаве свеске, јер ако почнеш да пишеш шта си радио током једне недеље или месеца, онда се започињу прави романи!

Детаљи нису најважнији већ борба: ако си навео неки грех онда треба да се бориш са њим. А ако нема истинске борбе са грехом, онда ту никакви детаљи неће помоћи.

Крај

Преузето са http://www.nsad.ru/index.php?issue=48&section=8&article=1045

Превод са руског: Др Радмила Макисмовић

Извор: Манастир Лепавина

Последњи пут ажурирано ( среда, 04 септембар 2013 )