...У Шибенику између католика и православних избила је туча, а проти шибенском послата је једна дугачка песма, у којој се изјављује негодовање народа и мрзост на унијатство, напослетку неустрашивост с којим ће сви устати и до последње капи крви свој закон бранити и то "старци са штаповима, младићи с оружјем, жене с вратилима, девојке с преслицама, а дједа с камењем". Свештенство је упутило цару, који је био у посети Љубљани, тајну молбу, у којој је стајало да "овај народ више мрзи на унијатство него и на сами закон турски".
+++
Православни свештеници били су прогањани и злостављани, те су их по налогу бискупа, који нису прихватили унију, оковали у гвожђе и бацили у тамнице, где је највећи број њих изгубио живот од глади и туге.
То је реченица из књиге Јохана Хајнриха Швикера "Историја унијаћења Срба у Хрватској", за коју Василије Ђ. Крестић, каже да би се морала наћи у кући сваког српског интелектуалца. У њој се открива права истина о унијаћењу и католичењу Срба у Хрватској.
На другом месту Швикер је о дивизијском генералу грофу Петацију, који је командовао облашћу Жумберка и околине забележио: "Оне православне свештенике који би кренули у Жумберак да тамо крсте децу и врше службу Божју међу православнима, дао је бацити у тамнице и наредио да се с њима окрутно поступа. Немилосрдно су те несрећнике батинали, оптерећивали тешким ланцима и затворили у ужасне казамате. Као покриће за ту нехришћанску работу служила им је изрека - земља је уједињена и, према томе, овуда не би смео ступити ни један унијат. Овај грофов пример следили су и други. Тако је неки поунијаћени свештеник, дао привезати православног свештеника због тога што је дао причест својој мајци на умору, попут коња у стаји за преграду и присилио га да у њој једе и пије".
Због оваквих и сличних чињеница, које се научно не могу оспорити, Швикер и његово дело су прећуткивани, а историја насилно поунијаћених Срба је фалсификована у духу агресивних идеја Хрватске католичке цркве и великохрватских шовиниста, који су у припадницима православне вере од најранијих до наших дана видели само шизматике које је, не бирајући средстава требало привести "правој и једино спасавајућој Кристовој вери".
У нашем значењу реч "унија" значи сједињење, спајање, спојеност цркава. Отуда речи "унијат", "унијаћење". Унијати су "припадници гркокатоличке цркве, тј. некадашњи православци који су се под политичким притиском 'сјединили' са римокатоличком црквом, признавши неке њене догме, задржавајући своје обреде и организације".
Јован Цвијић каже да су Срби у Далматинској Загори били под влашћу филаделфијског митрополита у Млецима, па немајући својих православних цркава они посећују католичке цркве и сахрањују их католички свештеници, да има крајева у којима су Срби прешли на католичку или унијатску веру. Дешавало се то нарочито у Дубровачкој области (Пељешац, Конавле), у Далмацији (Дицмо изнад Сплита, околина Макарске), у Хрватској (Жумберак), на доста места у Босни и Славонији.
По Цвијићу, који се често позива на дело фрањевца Стипана Златовића ("Франковци државе пресвете Одкупитега и хрватски пук у Далмацији"), преобраћање православних Срба у католике дешавало се у Далмацији, нарочито у 17. веку. Фрањевци наводе многобројне примере, према којима су на хиљаде православних Срба превели на католичанство. Њиховом акцијом 1931. године чак су на "католичко сједињење" прешли попови села Кричка и Баљка у Петровом Пољу у Далмацији заједно са сељацима, а у исто време и обитељи у варошицама Дрнишу и Врлики. Фрањевци помињу "само оне у већем броју, а предуго би било када бисмо и поједине биљежили". Цвијић закључује: "И збиља, много више православних покатоличено је него што се може потврдити записима и историјским изворима".
У Каштелама, где су сви католици, већина породица су Срби пореклом из Поповог Поља, Дувна у Босни и из Црне Горе.
У праву је Јован Радоњић кад, цитирајући Милаша, закључује: "Стање православних Срба било је особито тешко пред крај 17. века у средњој и северној Далмацији. Босански фрањевци развили беху врло живу акцију у пределу око Цетине. Њихов рад помогао је сплитски надбискуп Стефан Косми, тако да су католици почели да освајају у чисто српском крају око Врлике, Сиња и Дицма".
Шеснаестог септембра 1742. године одржана је у Квириналу специјална седница Конгрегације у присуству папе Бенедикта XIV и седам кардинала. Расправљано је о томе шта треба да се предузме да се православни Срби приведу Римској цркви.
Кад је 1760. године генерални провидур Далмације Диедо по наредби Млетачке владе подвргао поновно православно свештенство у Далмацији римокатоличким прелатима, далматински Срби су се за помоћ обратили Русији.
У почетку аустријске владавине у Далмацији цар Франц је посетио Трст. Тада је позван и православни владика Краљевић да му учини подворење.
Владика се срео и са свемоћним грофом Метернихом. И пред Метернихом је бранио Србе и православну веру Срба, али је касније издао Србе и православље. Био је позван у Беч. Слутећи да га позивају по питању уније, Срби су говорили: "Ако се бојите да вам неће хтети плаћу давати, сви ми који смо овдје, учинићемо Вам писмено... да ћемо толико плате давати колико сад од цара примате, тј. 6.000 форинти сребра...". То није помогло. Овај наметнути епископ Грк фанариот, пребегли епископ босански, издао је православне Србе и постао унијат.
Одмах после тога дошла су четири украјинска унијата да предају богословију. Срби су се побунили и пружили жесток отпор унијаћењу. У Шибенику између католика и православних избила је туча, а проти шибенском послата је једна дугачка песма, у којој се изјављује негодовање народа и мрзост на унијатство, напослетку неустрашивост с којим ће сви устати и до последње капи крви свој закон бранити и то старци са штаповима, младићи с оружјем, жене с вратилима, девојке с преслицама, а дједа с камењем". Свештенство је упутило цару, који је био у посети Љубљани, тајну молбу, у којој је стајало да "овај народ више мрзи на унијатство него и на сами закон турски".
После безуспешног атентата на владику Краљевића, настао је велики прогон Срба, хапшења и осуђивања на дугогодишњу робију. Епископ Краљевић је, ипак морао да напусти епархију; у Млецима, где је живео, опет се изјаснио за православље.
ЗАГОРЈЕ ЦЕЛА ХРВАТСКА
У ЈЕСЕН 1955. године у једном говору према писању "Хрватског гласа" највећи живући Хрват др Јурај Крњевић је рекао: "Пред једно 120 година Хрватска је била врло малена: Загорје и околица, то је била Хрватска... Онај крај гдје се говори "кај", то је Хрватска..."
Наставиће се...
http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:450758-Vatikan-krsti-krstene