Хочевар: О Равени није било објективних коментара
среда, 24 децембар 2008

Процес глобализације је нужан, али доноси и многе замке

Поводом католичког Божића за Данас говори председник Међународне бискупске конференције „Свети Ћирило и Методије“, надбискуп београдски Станислав Хочевар

Аутор: Јелена Тасић

         Председник Међународне бискупске конференције „Свети Ћирило и Методије“, надбискуп београдски Станислав Хочевар у овогодишњој божићној поруци позива на „нови педагошки приступ у породици, цркви и друштву“, као неопходан одговор на изазове времена у којем живимо. У разговору за Данас надбискуп Хочевар подсећа да је „и Богородица заједно са светим Јосифом преузела одговорност за дете Исуса и да су родитељи брижно поступали са сином, Богочовеком Исусом Христом“.

- Божић нас све позива да преузмемо већу педагошку одговорност за младу генерацију, јер бадава би било славити рођење Исуса Христа, ако не бисмо истом љубављу васпитали и образовали данашњу младу генерацију. Зато је и овај Божићпозив свима нама: породицама, институцијама и читавом друштву да приоритет ставимо на образовање. Тако можемо рачунати на новог човека, на рођење новог друштва, и Божићје онда заиста празник целокупне наде - наглашава надбискуп Хочевар.

У последње време све више је насиља међу младима, чак и у друштвима која нису постконфликтна. Како Црква види тај проблем и шта може да учини?

- Католичка црква (КЦ), а и сви хришћани упозоравају да је процес глобализације нужан, али да доноси многе замке. Људи се са једне стране све више приближавају једни другима, а то рађа потребу за већом духовношћу и солидарношћу. Глобализација нужно проузрокује и конфликтност, јер наједанпут живимо заједно с онима који имају другачију културу, менталитет и искуства. С друге стране, глобализација води и у анонимност. Људи се све мање истински познају и то доноси са собом крупне педагошке последице. Мање је здравог породичног живота и млади нараштај је суочен с много непредвидивих сила, као што су модерни медији, компјутери, интернет. Бомбардован је многобројним информацијама и нема времена да размишља. Деца и млади не доживљавају довољно породичне љубави, а онда нужно агресивно усмеравају своје природне снаге. Зато је потребно наглашавати „глобализацију солидарности“, образовање и веру. Човек може да пробуди одговорност у себи, само ако зна да је биће трансценденције. Процес глобализације зато је велики изазов за цркве и верске заједнице да још аутентичније живе свој идентитет и да омогуће да се људи правилно, аутентично сусрећу с Богом. Неаутентично, необјективно схватања Бога и религије додатно доноси нове тензије и конфликте.

Папа Бенедикт XВИ је за Светски дан мира одабрао тему „Победимо сиромаштво да бисмо изградили мир“. Одакле потреба да Црква пред крај прве деценије 21. века говори не само о материјалном, него и духовном и моралном сиромаштву, на које нису имуне ни економски напредне земље?

- Знамо да је Бог творац свих људи. Знамо да је Он желео да буде једна породица човечанства и управо глобализација на најдубљи начин указује на то. Али ако постоји само једна породица човечанства, како је могуће да међу нама постоје толике разлике, да има толико сиромашних, на граници живота и смрти. Зато папа поставља питање савести: Како је могуће да човечанство то дозвољава? Многи људи данас не добијају целовито образовање, немају прави однос према Богу, па немају ни мерила по којима би могли да схвате да су сви људи браћа и сестре. Ако нема здраве породице и позитивних односа љубави у њој, неће их бити ни у друштву. С друге стране, многи због материјалног сиромаштва немају могућности за образовање и живе у културном сиромаштву. Та велика разлика која постоји у човечанству представља и духовно и морално питање. Како је могуће да се тако много новца даје за наоружање, а тако мало за напредак? Зашто се настоји да се тргује само тако да се богати богате, а сиромашни постају још сиромашнији. Само ако откријемо да је људско биће духовно, морално биће, биће могући целовит напредак.

Уједно се види и да су крајњи либерализам и релативизам довели до веома лоше демографске ситуације у Европи, због чега је немогуће осигурати континуирани развој. Кад нема континуитета у развоју, јер нема адекватног духовног образовања, долази до последица као што су садашња финансијска и економска криза.

Социјална доктрина Римокатоличке цркве (РКЦ) у великој мери је одговор на „секуларизацију и глобализацију света без Христа“, али и критика западне либералне економије. Да ли ова економска криза показује да је критика била оправдана и у којој мери црква у условима рецесије може да апелује на социјалну одговорност у друштву?

- Она увек може и треба да позива све одговорне на одговорност. КЦ је зато преко својих делегата и присутна у различитим институцијама да би тумачила доктрину која омогућава достојанство човека и социјалну правду, која извире из Еванђеља. Хришћанска социјална доктрина надахњује појединце, настанак многобројних група и институција које помажу сиромашне. Црква је јака у одбрани свих немоћних, инвалида, свих који су на било који начин хендикепирани. Оснива многобројне школе, болнице и друге институције у којима човек стиче достојанство. Својим социјалним учењем КЦ утиче на позитиван целокупни развој човечанства. Један од таквих примера је, рецимо, развој Бразила, државе која је доскора била у великом сиромаштву. Вођство је прихватило социјално учења цркве, што је, сви кажу, донело снажан и релативно брз напредак Бразила.

Сем тога, родили су се велики покрети, од пољске „Солидарности“ до многих других асоцијација које као свој основни критеријум имају управо солидарност. Исто тако многобројне добротворне институције подржавају развој Источне Европе. Укратко, црква данас снажно наглашава духовност и друштвену одговорност. Управо тиме она постаје и критика друштва и савест друштва.

Недавно сте били у Ватикану, на скупштини Папског већа за унапређење јединства међу хришћанима, чије учеснике је примио и папа Бенедикт XВИ. Какве поруке доносите?

- На том пленарном заседању било је говора о 40. годишњици концилског документа о екуменизму. Анализирали смо плодове досадашњег теолошког дијалога, пре свега између КЦ и цркава реформације. Констатовали смо да су ти теолошки дијалози били успешни, мада се током протеклих година ситуација у много чему променила. Осећа се и даље, поготово у црквама реформације, дробљење на многобројне покрете. Настају многе пентакосталне групе које немају ни стално вођство, ни дефинисано учење, па је тешко одредити партнера у дијалогу. С друге стране, констатовано је да је направљен велики напредак у односима с источним хришћанством. Разговарали смо и о томе какав дијалог треба водити у будућности. Постоји, наиме, велика жеља да се тај дијалог настави и наше пленарно заседање препоручило је Светом оцу да један од наредних бискупских синода буде посвећен екуменизму. Сматрамо, даље, да није довољан само теолошки, стручан дијалог, него и дијалог у свакодневном животу - дијалог љубави. Свуда је потребно међусобно поверење.

Папа Бендикт XVI је, ипак, истакао управо „теолошки дијалог као суштински услов за поновно успостављање јединства“ и похвалио начин на који је у оквиру теолошког дијалога отворено питање односа примата и саборности. То су теме које изазивају највише отпора на православној страни, која сматра да је дијалог могућсамо на плану социјалних и моралних питања. Како то коментаришете?

- Папа не може другачије да говори, јер теолошки дијалог дефинитивно даје и омогућује потпуно јединство у садржају вере. То не значи да нема и других облика дијалога које предлаже и управо омогућава теолошки дијалог. Недавно је у Тренту одржан форум Католичке и Православне цркве о породици као „дару за човечанство“. Има много таквих иницијатива у којима различите хришћанске цркве већводе дијалог о многим конкретним друштвеним питањима.

С друге стране, на свим нивоима постоји недостатак целовите информације. Ако погледамо само нашу земљу, ко је свестрано информисао све вернике о документу из Равене? Нигде се нису појавили објективни коментари који би интегрално представили тај текст, ставили га у оквир садашњих односа и досадашњих истраживања. Појавили су се само негативни коментари, мишљења појединих личности којима није стало до тражења објективних чињеница. То се догађа мање-више свуда у свету, јер медији углавном истичу оно што је ново или сензационално. Али то није довољно да се упозна објективна стварност. Кад нема објективне информације рађа се страх због неизвесности, а неизвесност у области вере је посебно опасна. Зато се залажемо да сви нови документи или плодови дијалога буду свима правовремено представљени; не само пастирима цркве, него и верницима. Целовита информација, размена ставова и мишљења омогућиће да буде мање страха, а више чежње за оним што је и Исус Христ сигурно желео: да буде једна црква, јер једну је и основао.

Међу критичарима Равенског документа у Србији има епископа који су учествовали на екуменским сусретима, а пренета су и мишљења светогорских игумана и представника Руске православне цркве (РПЦ)?

- Међу њима није било чланова Међународне мешовите комисије. Нигде нисам видео да су они писали о Равенском документу.

Зар суд не треба да дају они који треба да га прихвате, а не они који су писали документ?

- Нема сумње да је добро и потребно да се сви укључе, али најпре треба да буду у целини добро представљене чињенице и да сви имају све информације. Тек онда је могуће отворити добру дискусију и тада је потребно да се чују сви гласови. Управо тиме се успоставља саборност или концилијарност.

Средином новембра у Охриду је одржана седница Међународне бискупске конференције „Свети Ћирило и Методије“, која обухвата Србију, Црну Гору и Македонију. У којој од република бивше Југославије РКЦ има највише изазова?

- Ту постоје различити аспекти: односи унутар саме Католичке цркве, односи с осталим црквама и верским заједницама, подручје друштва и културе. Нама католицима свуда је прилично тешко зато што имамо вернике различитих језика, нација, култура, па и обреда. Треба бити врло пажљив да би се с једне стране живео католицитет, а с друге охрабрио појединачни идентитет. На екуменском подручју нама је прилично тешко и у Македонији и у Црној Гори због ситуације унутар Православне цркве. Исто се може рећи и за Косово где желимо да водимо интензиван и екуменски и међуверски дијалог. Када је речо односу с друштвом, не може се говорити о великим разликама. У Србији је питање законодавства прилично добро решено, али се неки закони преспоро реализују. У Македонији постоји интензиван разговор између друштва и КЦ, сарадња је изузетно богата, као и у Црној Гори, али ту недостају закони. На пленарном заседању БК у Охриду направили смо темељне анализе и закључили да нашу БК треба учврстити изнутра - да морамо да оснажимо наше структуре, од секретаријата до различитих комисија, и да онима који су већи, под вођством бискупа, дамо већу снагу. Потребно је такође да бискупи унутар појединачних република снажније воде међусобни дијалог и у том духу дали смо Светој столици предлоге како би БК могла да живи у још већем заједништву, а да унутар сваке републике може да одговори на изазове конкретних проблема.

Како ствари функционишу на КиМ после једностраног проглашења независности, где се црква на терену вероватно придржава закона самопроглашене државе?

- Света столица није признала Косово, што значи да свуда поступамо према одредби УН. Апостолски администратор Призрена свуда се помиње као део католичких бискупа у Србији, али уједно мора да решава и своја конкретна пасторална питања и служи својим верницима у њиховој ситуацији. Немамо никаквих потешкоћа око тога да свако обавља своје задатке онако како је потребно.

Утисак је да се екуменски и међурелигијски дијалог између цркава и верских заједница у Србији чешће и лакше води у иностранству него на домаћем терену. Зашто?

- То је разумљиво због досадашње историјске ситуације. Још нисмо дошли до тога да свако од нас, било појединци или институције, има довољно иницијатива, одговорности, искуства и конкретних средстава. Потребан је процес дозревања и док он траје потребна нам је помоћнеког трећег. С једне стране оптерећује нас историја, а с друге морамо бити свесни да овде живе различите цркве и верске заједнице. Питање је и када и ко да преузме иницијативу. Унутар екуменизма то је одређено „Картом екумеником“, где се наглашава да већинска хришћанска црква мора да брине о осталим црквама. Али, када је посреди једно тако плурално и мултикултурално друштво какво је наше, током више година стичете и искуство и поверење. За разлику од западног хришћанства, које је у последње време ипак имало саборе на којима је јасније одређен став цркве према савременом друштву, на Истоку тога није било. Ставови нису довољно дефинисани. Мислим да смо на добром путу да то јасније дефинишемо.

Критика Обаминих етичких ставова

Шта РКЦ очекује од новог америчког председника и како објашњавате критички тон америчких кардинала према Бараку Обами?

- Црква не сме да има нека посебна очекивања, јер она живи из наде. Цркву и човечанство води Бог, мада знамо да и политичари имају своју одређену улогу. Црква се не меша у страначке односе и надметања, али упозорава на етичке димензије. Будући да је у тој области нови амерички председник изрекао неколико неодговорних тврдњи, КЦ је критиковала његов став, а не личност. КЦ је прихватила избор америчког народа, али због љубави и према Обами и према америчком друштву упозорава на оне ставове новог председника који су опасни за здрав развој друштва. Црква се радује што је изабран неко ко има другачију културну прошлост и што је народ Америке био способан да изабере младу, динамичну личност произашлу из другог контекста. То јесте знак истинског братства човечанства, али црква не може само да се радује његовом социјалном успеху, него мора да брине и за етичке норме. Етика или социјално учење које наглашава КЦ није ствар само верника, него свих људи. Бог је створио све нас, дао нам савест и сви смо обавезни да се придржавамо основних правила: да никога не смемо да убијамо, да је насилни прекид трудноће зло, да је брак редовни пут прокреације...

Тешкоће у дијалогу са СПЦ

Колико актуелни проблеми у врху већинске СПЦ утичу на Вашу сарадњу и уопште њене односе с другим црквама и верским заједницама у Србији?

- Јасно је да због чињенице да је Његова светост Павле онемогућен да преседава СПЦ, није могуће водити дијалог на начин као у редовној ситуацији. Али ко познаје историју зна да је у свим институцијама увек било и потешкоћа. Црква није само божанска, него и људска институција. Уколико дође до проблема и критичних тренутака, сви знамо да они нису за страховање, него су и велика шанса за све. Чини ми се да има много позитивних знакова да Православна црква тражи већу унутрашњу снагу и одговоре на изазове времена. У молитвеној и духовној сфери наша је сарадња, дакле, још јача и интензивнија.

Да ли је у РКЦ могућа ситуација да се један великодостојник јавно обраћа другима преко писма и да се расправа води у медијима?

- То практично није могуће, јер код нас сада постоји толика отвореност да сву проблематику износимо у заједничком разговору. Где је отворен дијалог, тамо нема потребе за додатним посебним писмима. Али, дијалог треба обезбедити. Он није техника, како сматрају многи у друштвеном животу. Дијалог је начин постојања и основна духовност сваког појединца и заједнице. Ми смо нужно потребни једни другима и док се сасвим искрено не отворимо, поштено тражећи истину, не можемо наћи решење.

Промене после одласка руског патријарха Алексија II

Да ли би и у којем погледу промена на врху Руске православне цркве, после недавне смрти патријарха Алексија Другог, могла да има значаја за екуменске односе?

- Свака персонална промена нужно води ка новим корацима и отвара нове могућности. Тако је и у РПЦ. Свеопшта констатација је да је патријарх Алексије Други остварио веома велико дело, јер је после комунистичке револуције поново учврстио и охрабрио целу РПЦ. Он је једним прилично оштрим ставом према КЦ хтео на неки начин да сачува јединство РПЦ, јер зна се да је и у њој било различитих мишљења. Али, из многобројних личних сусрета сви знамо да је тежио ка јединству цркве.

Да ли то значи да је РКЦ из стратешких унутрашњих разлога била „спољна опасност“ за РПЦ, да би се сачувало њено јединство?

- Није никаква опасност, већје патријарх Алексије Други, свестан своје историјске мисије, морао помоћи да се РПЦ после тешких година комунизма сабере, уједини, учврсти, да има довољно стручне снаге и добрих теолога. Зато он није хтео да води најпре спољашњи, него унутрашњи дијалог. Покренуо је нове снаге у РПЦ да би на што вишем нивоу могла да води свестрани дијалог са КЦ.

http://www.danas.rs/vesti/drustvo/terazije/proces_globalizacije_je_nuzan_ali_donosi_i_mnoge

Последњи пут ажурирано ( уторак, 12 новембар 2013 )