БОРБА ЗА ВЕРУ - Др Александар Каломирос: Да ли је папство црква?

Одсекли смо Латине од нас ни због каквог другог разлога, него што не само да су шизматици, већ су и јеретици. Због тога је потпуно неправилно ујединити се са њима!

Латини, који су дубоко унутра свесни лажи у којој живе, од давнина су осетили потребу да уче како су њихове разлике од Православие цркве безначајне. Ово није ништа друго него ућуткивање узбуркане савести њихових верника, који стално откривају у Православном предању и животу висине и дубине које њима недостају.

Они уче, због тога, да су наше разлике једино у инсубординацији (непокоравању, непотчињавању), и да су догматске разлике једино неспоразуми око непотнуних формулација. Обликовали су Унију у којој би они, без захтева за било каквим тренутним променама, прихватили источњаке - само ако би се ови потчинили папи. Верују да је овај "мирољубиви напад" најбољи начин да умртве наш отпор.

Ова њихова лукава политика има ђаволску психолошку проницљивост. Они знају: ако могу да убеде своје људе како их ништа суштинско не дели од нас, могу их задржати заувек; и ако успеју да нас увере да ствари које нас деле нису толико важне, такође су на добитку, јер немоћне људске душе увек имају страхопоштовање пред светским силама и великим бројем људи, па желе да их имају за савезнике.

Жртве овакве пропаганде Латина су углавном рукоположени или цивилни теолози, који, пошто су студирали у рационалистичкој западњачкој средини и како увек имају жељу за успехом у свету компромиса (који не дозвољава апсолутности и истину), годинама су до сада ширили ове папске идеје. Ако се довољно понавља, и најмонструознија лаж коначно може да изгледа природна. Тако су многи наши љули, који су до јуче, после вековног искуства, сматрали западњаке за најгору претњу својој нацији и религији, данас у опасности да се навикну на идеју како смо са вуцима у овчијим кожама паписта, у ствари, направедно поступали и да су они наша несхваћена браћа у Христу.

Ево шта наши папофили говоре: "Западна црква", кажу они, "није само црква по имену, већ и у стварности, јер и поред шизме, догматских и других одступања - она је сачувала благодат свештенства и Светих тајни!"

Ову своју тврдњу заснивају на следећим аргументима:

1.Западна црква је сачувала апостолско пријемство у својим рукоположењима.

2. Православна црква прихвата крштење Римске цркве, јер не крштава поново покајане паписте који јој прилазе. То значи, кажу они, да наша Црква признаје Свете тајне напске цркве и њено рукоположење.

3. Не постоји, кажу они, јасна одлука православног Сабора којим се Западна црква карактерише као јеретичка и због тога страна једној, светој, саборној и апостолској Цркви Христовој.

4. У старијим званичним документима која су патријарси упућивали папама, Западна црква се назива "Црквом", а то значи да су, у ствари, ови патријарси признавали да је она у Цркви.

Да видимо колико су исправне њихове тврдње и какав је заправо став Православне цркве по овом питању - да би неодговорна мишљења, која у последње време круже, могла да престану.

Може ли бити да су паписти заиста сачували апостолско пријемство у њиховим рукоположењима?

Када говоримо о апостолском пријемству, није довољно да докажемо како постоји непрекинути ланац рукоположења који допире до Апостола.. Христова Црква не зависи од слова закона, нити од механичког чина полагања руку. Ако они који су рукоположени нису имали истиниту веру, њихово рукоположење је неважеће, па се даље не може говорити ни о свештенству нити о апостолском пријемству. Полагање руку на оне који постају свештеници од стране првог епископа - преноси благодат Свстога Духа. Да ли Свети Дух обитава тамо где је лаж и јерес?

Ево шта св. Василије Велики каже: "Никада не бих убрајао међу праве свештенике онога који је рукоположен од профаних руку јеретика и који је постављен да чува стадо од православне вере!"

Ако неки епископ, презвитер или ђакон прими друго рукоположење од некога, нека оба, он и онај који га је рукоположио - буду свргнути; осим, наравно, ако се успостави да је он био рукоположен од јеретика. Јер, они који су били крштени или рукоположени од њих, не могу бити ни верни нити свештеници!

Само ако је неко био рукоположен од јеретика, канони дозвољавају друго рукоположење, јер рукоположење јеретика, у ствари, као да се никада није ни догодило.

Какву вредност онда има само ритуално апостолско пријемство код оних од којих је Дух Свети одступио?

Други аргумент којим хоће да докажу како је папство истинита Црква - увек се наводи код паписта као највећи доказ њихове теорије. "Пошто наша Црква", кажу они, ''не крштава поново паписте који желе да постану православни, то значи да је њихово крштење, а такође и свештенство и друге Свете тајне - важеће и стварно!"

Колика плиткост се показује у овом закључку! Ако је овакво размишљање правилно, онда би морали да прихватимо како ни аријанци ни македонијевци нису били јеретици, јер је Црква за неко време признавала и њихово крштење. Али, далеко било од оваквог светогрђа. Крштење јеретика и шизматика није крштење. Служи као крштење само док га, касније, Црква по економији не оснажи: "Један Господ, једна вјера, једно крштење ", каже ап. Павле (Еф. 4:5). Картагински сабор, који је потврђен од Шестог васељенског сабора, објашњава:

Јер, ако је Васељенска црква једна и истинито крштење једно, како може јеретичко и шизматичко крштење бити истинито у време када су одсечени од Васељенске цркве? Ако је крштење јеретика и шизматика право и крштење Православне васељенске цркве такође право, онда нема једног крштења као што св. ап. Павле каже, него два - што је потпуно бесмислено!

Такође, ни св. Василије Велики у својим канонима не прихвата крштење шизматика:

Ипак, чинило се да је најбоље, старим управитељима - онима, мислим, који су сачињавали страну Кипријанову и нашег Фирмилијана - да их сврстају све под једну главу, укључујући катаре и енкратите, и акваријане и апотактите, јер је почетак расцепа, заиста, имао свој узрок у шизми. У сваком случају, они који су се отцепили од Цркве нису више имали благодат Светога Духа на себи, јер је Његово руковођење престало када је нарушен континуитет. Иако су први који се отцепише били рукоположени од Отаца и полагањем њихових руку добише дар Духа, када су отпали - постали су обични људи и нису имали власт да крштавају ни да рукополажу, нити су могли пренети благодат Светога Духа на друге, пошто су је и сами изгубили. Стога су наредили да се сви који су крштени од њих - сматрају за крштене од обичних људи и да, када долазе да ступе у Цркву, треба да буду очишћени истинитим крштењем Цркве.

Даље, у истом тексту св. Василија, отачка мисао се показује још јасније, јер они утврђују да је крштење не само јеретика, већ и шизматика - неважеће, то јест, без благодати и освећења. Ипак, из разлога економије, они дозвољавају да оно буде потврђено по пријему шизматика у Цркву. Зато свети Василије пише:

Као што се показало разумним некима од ових, у пределима Азије, да њихово (шизматичко) крштење буде прихваћено као економија за многе, нека, дакле -буде прихваћено!

Из овога је јасно и очигледно да Оци сматрају крштење јеретика и шизматика непостојећим. Када под одређеним условима одлуче да га не понављају, они наравно не мењају мишљење, већ чине дело економије у коме спољашње и празно крштење шизматика и јеретика добија, по његовом уласку у Цркву, садржај: освећујућу силу и благодат коју човек који је до тада био ван Цркве - није никада примио.

Ако св. Василије Велики каже овако за шизматике, "они који су због еклесијастичких узрока и поправљивих чињеница изазвали свађе међу собом" (како их он описује), нека свако размисли колико ово више важи за јеретике, "који су отпали потпуно и постали туђи самој вери" (1. канон св. Василија), а нарочито за оне јеретике који нису оптерећени само једном, већ мноштвом стравичних и неименованих јереси (као паписти).

Свети Јован Златоусти такође каже: "Нека те јеретички системи не преваре, о слушаоче, јер они имају крштење, али не и просвећење; и тако су они крштени по телу, али по души, они су непросвећени" (Омилија на "У почетку беше Логос"). Свети Лав напомиње: "Ни један јеретик не даје освећење кроз Тајне" (Посланица Никити). Свети Амвросије сматра: "Крштење непобожних не освећује" (О катихуменима).

Али, неко још може да се пита: - Ако је тачно да јеретици немају крштење, зашто је онда Црква на Другом и Шестом васељенском сабору прихватила крштење извесних јеретика, као аријанаца и македонијеваца?

Ево како свети Никодим Агиорит одговара на ово питање: "За лако разумљиво решење ове сложености, потребно је знати унапред да се Црква придржава два начина управљања и поправљања. Један се зове тачност (акривија), а други економија и снисходљивост (икономија и синкатавасис). Руковође Духа руководе спасењем душа час једним, час другим начином. Тако су свети Апостоли у раније поменутим канонима и сви Светитељи које смо навели користили тачност, због чега су потпуно одбацили крштење јеретика, док су, са друге стране, два Васељенска сабора применила економију и прихватила крштење аријанаца, македонијеваца и других, али су одбила да признају крштење евномијеваца и неких других... Ови јеретици, чије крштење су признали, такође су исправно користили облик и средства крштења Православне цркве и били спремни да се крсте под условима васељенске Цркве. Они јеретици, са друте стране, чије су крштење одбили да признају, искварили су чин крштења и фалсификовали обред, односно начин обављања, или (по латинској терминологији) спецификације, а исто се може рећи и за призивања на крштењу, или средства, трикратно погружавање, што се односи и на римокатолике и протестанте" (Друга примедба на 46. канон из "85. апостолских канона").

Морамо добро разумети да када Црква из разлога економије прихвати крштење јеретика и шизматика, то не значи да она признаје како је њихово крштење исправно од почетка. Она само скреће пажњу на то да облик крштења не мора бити поновљен уколико је обављен као и у православном чину. Овај облик (троструко погружавање у име Свете Тројице итд.) не освећује јеретике, осим када се он покајањем прими у Православну цркву миропомазањем. Тада и само тада, освећујућом благодаћу у Цркви даје се вредност форми крштења коју је човек некада примио и која је до тада била мртва.

Видимо, зато, да иако наша Црква повремено прихвата покајане паписте а да их не крштава поново, ова пракса уопште не значи да она прихвата свештенство папске цркве и њене тајне као праву Цркву. Знамо савршено добро, а и сви Латини признају, да је наша Црква увек у почетку крштавала покајане паписте. Имамо сведочанство папског Латеранског концила у Риму, из 1215. године, да источни никада не би обављали литургију тамо где је западњак раније служио - док најпре не освете воду на том месту ради очишћења. Такође, они су крштавали све који долазе у Православну цркву као да никада нису крштени. Зато, ако је Црква крштавала паписте који су имали много мање јереси, колико онда више то треба да чини сада када су Латини нагомилали толико грешака? "Због тога", пише св. Никодим Агиорит, "према сведочанству ових непријатеља (Латина), источњаци су их крштавали, а касније ради велике еконимије, употребили су метод миропомазања... Када је потреба за снисходљивошћу (економијом) престала, тачност и апостолски канони морају заузети своје место!"

"Крштење Латина", пише св. Никодим, "погрешно је називано крштењем, и стога није прихватљиво ни из разлога тачности, нити снисходљивости. Није прихватљиво са становишта тачности - зато што су они јеретици!" Даље он објашњава да ни из разлога снисходљивости није дозвољено прихватити га, јер Латини нису сачували чак ни облик крштења исправним, "пошто не врше три погружавања у воду по апостолској традицији. Зато су Латини некрштени", закључује Светитељ. Затим, као да живи у наше време, додаје:

Знам шта непозвани бранитељи латинског псеудо-крштења говоре. Они кажу да је наша Црква имала обичај да прихвата обраћене Латине миропомазањем, а у вези са тим могу се наћи и нека објашњења у којима су наведени услови под којима их ми прихватамо. На ово ми једноставно и правилно одговарамо: Довољно је ако ви признајете да их је Црква примила миропомазањем. Значи да су јеретици. Јер, због чега миропомазање, ако нису јеретици? Непоручени (или поручени) браниоци латинске обмане разумеју да чим је Црква уобичајила да прихвата Латине без покрштавања, ово значи да их не сматра јеретицима и потпуно страним Цркви. Али, коме Црква даје миропомазање? Зар она не миропомазује оне који немају Светога Духа? Зар миропомазање није "Печат дара Духа Светога"? Стога, да ли би их онда икада миропомазивала да није сматрала како им недостаје Свети Дух, то јест, да су страни Цркви? Чињеница да их миропомазује - јесте најочигледнији доказ да их сматра јеретицима. Осим тога, миропомазање, тај дар Духа Светога, управо је то што чини дејствујућим раније мртво латинско крштење, које Црква једино снисходљивошћу дозвољава да се не понови.*

Да су Латини јеретици, није потребно даље доказивати. Сама чињеница да смо ми осећали толико велику одбојност према њима кроз векове, чист је доказ да смо их се гнушали као јеретика, то јест, исто као и аријанаца или савелијанаца, или духобораца македонијеваца.

Ако би неко хтео да се увери у њихову јеретичност из књига, може наћи о томе потврду у делима најсветијег патријарха јерусалимског господина Доситеја, под насловом Папски бич, заједно са његовим мудрим оповргавањима. Осим тога, довољно обавештења нуди књижица мудрог Минија под насловом Камен спотицања. Довољно је речено о њима и од св. Марка Ефеског у Фиренци (на 25. сабору), који је храбро рекао: "Ми смо одсекли Латине од нас ни из једног другог разлога, него што су шизматици и јеретици. Зато је потпуно неправилино ујединити се са њима!" И Силвестер, велики еклесиарх, је рекао: "Разлике код Латина су јерес, и таквима су их сматрали и они пре нас" (одељак 9, глава 5). Стога, пошто је одавно установљено да су Латини јеретици, следећи закључак је да су некрштени, по св. Василију Великом, раније цитираном, и по светитељима који су му претходили, Кипријану и Фирмилијану. Јер, пошто су одсечени од Православне цркве, они више немају Светог Духа Којим православни свештеници обављају Свете тајне!

Видели смо тако да су се по мишљењу Отаца јеретици и шизматици повукли од животворне и просвећујуће благодати Светог Духа, а да то што многи називају "Црквом" - у стварности није ништа друго него мртво тело које је сачувало само спољне одлике Цркве. Било би глупо и хулитељски сматрати да паписти, који су одговорни за најгору шизму у историји Цркве, као и за читав низ јереси - имају важеће Тајне и свештенство. Чињеница да их Православна црква у новије време, када се покају и врате њој, не крштава поново, не значи, као што смо видели, признавање тајни папске "цркве" и њиховог свештенства, већ испоручиваље живота и благодати мртвом облику који би заувек остао празан друштвени обред да се дотична особа није покајала и била прихваћена од истините Цркве Христове.

Има ли потребе да још доказујемо како папство није ништа друго него огромна организација јеретика без истине, без Тајни, без Божанске благодати; да није Црква, већ светска организација са маском религије и да је (као и друге јереси) потпуно страна Цркви Христовој? Али, уз помоћ Божју, наставићемо и одговорићемо на друге тврдње непозваних бранилаца латинске обмане.

Латинофили истичу друге две тврдње како би доказали да папство није престало да буде права Црква. Најпре, они кажу да пошто православље никада није сазвало сабор на коме би екскомуницирало паписте - ми немамо права да их сматрамо одсеченим од Цркве. Друго, тврде да у званичној преписци са Римом разни патријарси називају папство Западном или Латинском црквом, Црквом Рима, па морамо закључити да су ови патријарси сматрали латинску јерес стварном Црквом.

Заиста, зачуђујуће је добровољно слепило ових људи! Шта се заиста догодило 1054.? Истина је да православље није екскомуницирало папство. Међутим, охоло папство је екскомуницирало православље. Шта више папофили хоће? Какав би други званични акт требало да буде јачи од овога? Шта друго може да отвори шири јаз између папизма и Цркве? Латини су одгурнули Цркву, али су се сами одгурнули. Театрална сцена папских легата у цркви Свете Софије је била озваничење, потврда одступања Латина од Цркве Христове. Да ли је неки други званични чин неопходан? Нико није избацио Јуду из броја Дванаесторице. Он је сам отишао. Нико га није екскомуницирао, он је сам себе одстранио.

Православна црква, кажу папофили, никада није сазвала сабор да одлучи да ли су Латини искључени из Цркве. Каква бесмислица! Који је православац икада сумњао да је папство искључено из Цркве? Ко је год сумњао, није био православан. Јер, после званичног чина Латинске цркве, постоје само две могућности: или је папство заиста Црква Христова, у ком случају су православни у ствари "кривославни" и шизматици, или је православље истинита Црква, а Латини јеретици и шизматици, одсечени од Цркве. Каква средина или компромис је могућ? Црква је једна. Због тога је један од ова два дела престао да буде Црква. Сваки храшћанин може само да испита своју савест и одлучи. Ко год остаје православан, аутоматски одбацује папство.

Сабори су се састајали када су се појављивале размирице по одређеним питањима. Међутим, у целокупној историји Православне Цркве, од расцепа на овамо, никада није настала дискусија или подела мишљења у вези папизма. Чак су и учесници лажног Флорентинског сабора били свесни да су чинили издајство. Латинске мисе су сматране не само празним и без садржаја, него и профанацијом - баш као и магични обреди. Зато, као што смо видели, када је православни свештеник требало да врши литургију тамо где се пре тога одржавала латинска миса, он је најпре вршио обред освећења - да би очистио место. Тада ни један Латин није био примљен у Цркву без поновног крштења.

Ко је икада протестовао због тога у Православној цркви, а и зашто би? Било је опште познато да папство није Црква. Како би се онда нашла потреба за сазивањсм сабора? О чему би онда сабор уопште дискутовао? О нечему о чему је већ одлучено постојећим канонима? О нечему у шта ни један православни није могао заиста да сумња. Латини су страни Православној цркви, страни њеним осећањима, њеном менталитету, догмама, религиозном животу. Како су онда могли да их сматрају Црквом? То би била полазна тачка за тврдњу да Црква није једна као што се исповеда у Символу вере, него су две!

Иако ни један сабор није сазван да расправља да ли је папство Црква, ипак су многи сабори сазвани због стања које је повремено стварало папство међу православнима. У званичним документима и одлукама ових сабора свако добронамеран може јасно да види став православља у односу на папство. Ова документа постављају ствари на своје место тако јасно, да нема места за сумњу, чак ни код најневернијих.

У ограниченом простору овог поглавља, само један званични документ је довољан да потпуно покаже читаоцу шта је Православна црква званично објавила у вези папства.

1583. године, римски папа Григорије тринаести, који је променио јулијански календар, у више наврата јс вршио притисак на цариградског патријарха Јеремију другог, званог Славни, да га следи у календарским иновацијама. Патријарх је то више пута одбијао у својим писмима, док најзад, исте године, није сазвао Сабор у Цариграду, на коме су поред њега били присутни александријски патријарх Силвестер, јерусалимски Софроније и многи други епископи. Овај Сабор је издао Сигилион који је послан свим помесним православним црквама. У њему се набрајају основне јереси папства и анатемишу се (тј. објављује да су ван Цркве) сви они који их исповедају. Ево целог текста Сигилиона:

Свој истинској деци свете, саборне и апостолске Цркве Христове од Истока, у Триговисту и свим местима: милост, мир и благодат од свемогућег Бога!

Не мала забринутост је обузела древну барку када је бацана буром и ношена таласима. И да се Господ Бог није опоменуо Ноја и Својом благом вољом умирио воду, не би било наде за спасење у њој. Слично се догодило и са новом барком, нашом Црквом. Јеретици су подигли беспоштедни рат против нас и ми смо сматрали за добро да оставимо овај томос, тако да уз помоћ онога што је написано у њему можете сигурније бранити ваше православље. Да овај документ не би био тежак простијим људима, одлучили смо да изнесемо читав предмет у једноставном облику, као што следи:

Из старог Рима су дошле извесне особе које су тамо, научиле да мисле као Латини. Страшно је што будући Византинци (тј. Грци), роћени и одрасли у нашим крајевима, не само што су променили своју веру, него се још и боре против православних и истинитих догми Источне цркве које је сам Христос, са божанским Апостолима и светим Саборима, предао нама. Изопштивши ове, дакле, као покварене чланове, ми наређујемо:

1. Ко год не исповеда срцем и устима да је дете Источне цркве, крштено по православном обреду, и да Свети Дух исходи само од Оца у Коме има Своје суштинско биће, као што Христос говори у Јеванђељу, и ако говори да исходи од Оца и од Сина у времену - нека такав буде изван наше Цркве и нека је анатемисан.

2. Ко год не исповеда да у Тајни Причешћа верни треба да имају заједницу у оба, Часном Телу и Крви, него говори да је довољно да прими само Тело, јер је Крв такође тамо, иако је Христос говорио и давао свако од ових посебно, а они га се не држе – нека такав буде анатемисан.

3. Ко год каже да је наш Господ Исус Христос на Тајној вечери употребио бесквасни хлеб, као Јевреји, а не квасни - нека буде далеко од нас и под анатемом, као и неко ко мисли као Јеврејин, и као неко ко уводи учење Аполинарија и Јермена у нашу Цркву, због чега нека је анатемисан и то други пут.

4. Ко год говори да када наш Христос и Бог дође да суди, како Он неће судити душама заједно са телом, него долази да одлучи само о телу - нека му буде анатема.

5. Ко год каже да када хришћани умиру, душе оних који су се покајали у овом животу а нису испаштале, иду у Чистилиште - које је грчки мит - где их ватра и мука чисте, и мисле да нема вечних мука, као што је мислио и Ориген, па овим проузрокују слободу греха - нека такав има анатему.

6. Ко год каже да је папа глава Цркве, а не Христос, да он има власт примити у Рај својим писмима и да може опростити онолико грехова колико може да учини неко ко за новац прими од њега индулгенцију - нека такав има анатему.

7. Ко год не прати црквене обичаје проглашене од стране седам Васељенских сабора, Свету Пасху и календар које су они добро установили за нас да их пратимо, него жели да прати новоизмишљену Пасхалију и нови календар безбожних, папиних астронома, па противећи се жели да одбаци и уништи учење и обичаје Цркве које смо примили од наших Отаца - нека свако такав има анатему и буде изван Цркве и ван Сабора верних.

8. Ми позивамо све побожне православне хришћане: Останите у ономе у чему сте научени, у чему сте рођени и одрасли, и када време и прилике захтевају, пролијте и саму своју крв да би сачували веру коју су нам наши Оци предали, као и своје исповедање. Чувајте се оваквих људи и водите рачуна, да би вам Господ наш Исус Христос помогао. Нека благослов нашег смирења буде са свима вама. Амин!

Године 1583. од рођења Богочовека, индикта 12. новембра 20.

Овај Сигилион је пронађен у рукописном кодексу бр. 772 у Манастиру светог Пантелејмона на Светој Гори и у рукописном кодексу бр. 285 ћелије "Акатистне молитве" Светог скита Кафсокаљиве на Светој Гори. Први пут је штампан 1881. у билтену бр. 12, Румунска православна црква у Букурешту, од стране руског архимандрита Порфирија Успенског, који га је преписао из рукописног кодекса Велике библиотеке манастира на Синајској Гори.

Да ли је јаснија (или речитија) осуда папизма од ове потребна? Сигурно, не! Али, ипак, модерни "хришћани" и "теолози" ће је у себи презрети, као што су презрели многе друге отачке изјаве.

Из свега овог што је до сада написано, природно произилази одговор на четврти аргумент папофила. Заиста, у многим званичним документима папство се назива Латинском или Западном црквом (иако је очигледан покушај писаца ових докумената да чешће употребљавају изразе "западњаци", "Латини", "Запад" итд.). Неопростива је површност приписивати догматски садржај оваквим изразима који су, иначе, потребни за комуникацију међу људима, јер су оваква имена превагнула кроз историју и нису укинута, између осталог - и због учтивости. Догађало се да су и највећи борци против папизма много пута употребљавали израз "Западна" или "Латинска" црква, иако је добро познато да је они никада нису признавали за Цркву.

Међутим, ако би и упркос свему коначно прихватили чињеницу да када се јерес званично назива црквом, то собом носи и догматско признање како у њој обитава благодат и освећујућа сила једне, свете, саборне и апостолске Цркве, онда би свакако морали да прихватимо како је и такозвана протестантска црква – Црква, чим се тако назива званично. Исто би важило и за адвентистичку цркву, пентехосталну цркву итд. Али, ако сви јеретици сачињавају Цркву Христову, чему онда све борбе за православље? Онда су сви Оци, Мученици и Исповедници били најбеднији од свих људи! Најгори од свих би били они монаси са Свете Горе, из времена владавине Михајла и Јована Палеолога, од којих су двадесетшесторица живи спаљени (у светом манастиру Зографу), неки посечени (Карејски скит), други удављени у мору (у светим манастирима Ватопеду и Ивирону), неки обешени на Брду вешала, а други заробљени и помрли као робови од малтретирања - једино због тога што нису хтели да прихвате унију са Латинима коју је император Михајло Палеолог наредио заједно са достојним претком Атинагоре, патријархом Бекосом.

Заиста, за модерне "православне теологе" ови мученици за веру нису ништа друго него јадни и сажаљења достојни, фанатични, ускогруди и назадни људи, који нису искусили драж и смисао љубави наше "браће" јеретика; људи који су живели у "мраку прошлости", из које другови и сапутници "кардинала из Фанаре" (грчки део Константинопоља) покушавају да нас изведу.

Нека им буде. Хришћани су увек ''Јеврејима били камен спотицања, а Грцима лудост''. Ово је њихов знак распознавања и такви ће остати до краја: прогоњени и исмевани од света. Свет није ништа друго него маскарада у којој свако игра улогу покривеног лица. Многи глуме добре хришћане, неки свештенике, епископе, патријархе, други су теолози или проповедници. Све њих свет трпи са великом лакоћом, јер су и они маскирани. Тешко ономе ко се не маскира, него је у стварности хришћанин, а посебно ономе ко почне да назива сваког његовим правим именом.

НЕКОЛИКО СВЕТИХ КАНОНА ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ КОЈИ СЕ ОДНОСЕ НА ПРЕТХОДНИ ОДЕЉАК:

Ако се неко моли, макар и у приватној кући, са особом која је екскомуницирана - нека такође буде екскомунициран.

Ако се неки клирик придружи молитви свргнутог клирика, ако је био свештено лице – нека се и он уклони са положаја.

Нека епископ, презвитер или ђакон који се само молио са јеретицима - буде свргнут; а ако им је дозволио да врше веку званичну службу - нека се одлучи од Цркве.

Наређујемо да епископ или презвитер који је прихватио крштење или жртву јеретика – буде свргнут; јер, какву заједницу има Христос са Велијаром, или какав део има верник са неверником?

Епископ или презвитер који поново крсти некога ко је био правилно крштен или не крсти онога ко је био заражен непобожношћу - нека буде свргнут као неко ко презире Крст Господњи и не прави разлику између истинитог и лажног свештеника.

Ако свештено лице или мирјанин уђе у јеврејску синагогу или међу јеретике да се моли – нека први буде свргнут, а други екскомунициран.

Ако неки епископ, презвитер или ђакон прими од некога друго рукоположење - нека оба, онај који рукополаже и онај који се рукоположио, буду свргнути, осим ако се докаже да је прво рукоположење било од јеретика; јер, они који су од њих рукоположени, не могу бити ни верни нити свештенослужитељи.

Ко год поштује јеретичког лажног мученика, нека буде анатема.

Немој славити празнике са Јеврејима или јеретицима, нити примати празничне поклоне од њих.

Следујући канонима установљсним од Отаца. ми наређујемо да ко год не зна или не може доказати документима да је крштен - мора без икаквог оклевања да се крсти.

и осуђује разна крштења вршена од јеретика**

Од многих средстава којима се ми спасавамо, спојених узводећим степенима у једно и повезаних истим циљем – прво је Свето крштење које је предао Бог светим Апостолима. Оно је такво да без њега сва друга немају дејство (јер, ако се неко не роди водом и Духом, каже Бог, не може ући у Царство небеско). Било је потребно и заиста неопходно да се установи рођење различито од првог рођења које уводи човека у овај смртни живот; тајанственији начин - који нити почиње нити се завршава у покварености – кроз који би нама било могуће да следимо Извршиоца нашег спасења, Исуса Христа. Јер, вода и крстионица постају мајчина утроба, а оно што је од ње рођено постаје њеним дететом, као што Златоусти говори. И Дух Који се уздиже над водом врши дејство Бога Који обликује заметак. И као што се Господ, после полагања у гроб, трећег дана вратио у живот, тако и верни покривени водом уместо земљом - троструким погружењем оличавају на себи благодат тридневног васкрсења. Свесвети Дух, осењујући воду, освећује је да би тело било просвећено видљивом водом и да би душа могла да прими освећење од невидљивог Духа. Јер, као што вода у котлу прима топлоту ватре, тако се и вода у крстионици енергијом Духа претвара у Божанску силу која очишћава и удостојава усиновљења оне који се овако крштавају. А они који се крштавају на другачији начин, уместо да примају очишћење и усиновљење - показују се нечисти и синови таме.

Ево већ три године се поставља питање могућности примања јеретика који нам приступају, тј. њиховог крштења које се врши супротио Предању светих Апостола и божанских Отаца, као и супротпо обичају и пропису саборне и апостолске Цркве. Божјом милошћу однеговани у Православној цркви и држећи се канона светих Апстола и божанских Отаца, знајући једино нашу Цркву као једну, свету, саборну и апостолску, ми прихватамо само њене Тајне и због тога само њено Божанско крштење. А тајне јеретика, које су изум покварених људи, нису вршене онако како је Свети Дух наредио светим Апостолима и као што их Црква Христова до данас врши. Тако, знајући их као стране и туђе целом апостолском Предању, ми их се гнушамо заједничком одлуком. Зато, оне који нам долазе примамо као обесвећене и некрштене, следећи заповест нашег Господа Исуса Христа, Који је рекао ученицима: "Крстите у име Оца и Сина и Светог Духа ", као и светих и божанских Апостола који наређују да се они који приступају крсте са три погружења и појављења (из воде), и да свако погружење буде праћено призивањем имена Свете Тројице. Такође, следећи светом и равноапостолном Дионисију, који каже: "Онај који долази међу нас, пошто свуче сву одећу, погружава се три пута у крстионицу у којој су вода и освећено уље, призивајући троструко ипостаси Божанске Благословености; одмах се крштени запечаћује Боготворним миром и, стога, показује учесником у тајанственом чину Евхаристије!" Према Другом и Пето-шестом васељенском сабору, који наређују да они који нису крштени троструким погружењем и појављењем из воде, или при сваком појављењу није призивано једно од Божанских Ипостаси, већ су крштени другачије - имају се сматрати некрштенима када приступају православљу.

Ми, стога, уважавајући ова света и божанска правила, држимо да крштења јеретика, како нису у сагласности и страни су божанским апостолским уредбама, јесу бескорисна вода, као што свети Амвросије и Велики Атанасије кажу, која не дају освећење онима који их примају и немају никакве користи у очишћењу грехова, па се имају одбацити и избегавати с гнушањем. Оне који приступају у православну веру из лажног крштења, ми примамо као некрштене и без опасности их крштавамо, по апостолским и саборским канонима на којима је чврсто изграђена света, саборна и апостолска Црква, заједничка мајка свих нас.

Овим нашим заједничким решењем и одлуком ми запечаћујемо овај наш Томос, који је у сагласиости са апостолским и саборским одлукама, потврђујући га нашим потписима.***

великога града Александрије и судија васељене

Доле потписани Оци Свете Горе, игумани, свештеномонаси и монаси, сазнавши за недавне сплетке и завере против наше беспрекорне православне вере од стране папског устапка и про-унијатских дела и речи Васељенског патријарха и његових сарадника, објављују велегласно да ми одбацујемо ове унијатске тежње и склоности, и остајемо чврсти и непоколебани у нашој православној вери, следујући у свему овоме што су божански Пророци пророковали, Богообјављујући Апостоли, скуп богоносних Отаца, седам светих Васељенских и других помесних сабора учинили, имајући за Главу Крајеугаони Камен, Христа нашег Бога, и уопште држећи се свега што наша православиа вера учи, било словом или својим Светим Предањем, одбацујући "јединство" или "сједињење" које про-унијати пропагирају у последње време.

Ако римокатолици и други јеретици желе да се врате православљу, слободни су да дођу и траже милост од Бога, пригрливши у потпуности догме и Предање наше беспрекорне православне вере. Ни на који начин није целисходно да ми православни трчимо ка њима на рачун Истине. Ми позивамо Васељенског патријарха да престане са својом про-унијатском делатношћу, јер, ако остане упоран, ми ћемо се њега одрећи. Објављујемо унапред да ћемо до свог последњег даха исповедати православље, чак пролити своју крв ако прилика захтева, подражавајући вечне примере наших претходника и узвикујући са блаженим Јосифом Брјениосом: "Никада те нећемо одбацити, вољено православље! Никада вас нећемо изневерити, о поштовани Оци! Никада те нећемо напустити, мајко побожности! У теби смо рођени, у теби живимо, и у теби ћемо се упокојити. И ако време захтева, умрећемо хиљаду пута за тебе!"

Ми хвалимо преосвећеног архиепископа Православне цркве у Грчкој и целу православну јерархију Грчке због њиховог чврстог става у православљу и објављујемо свима да стојимо на њиховој страни.

Игуман свете киновије Григоријата архим. Висарион,

Игуман светог манастира Симонопетра архим. Харалампије

Игуман светог манастира Ксенофонта архим. Евдоким,

Затим следи преко стотину потписа свештеномонаха, отшелника, проигумана, стараца и братије, монаха, житеља испосница, келија и других манастира на Светој Гори.

Упућен патријарху Атинагори, поводом уклањања анатеме из 1054. Године

Наследили смо завештање од светих Отаца да све у Цркви треба да се чини исправно, једногласно и у сагласности са древним Предањем. Ако неко од епископа или, чак, поглавара неке од аутокефалних цркава учини нешто што није у сагласности са учењем целе Цркве, сваки члан Цркве може да негодује против тога.

15. канон Првог и Другог царигадског сабора 861. године каже да су "достојни похвале и части која им приличи међу православним хришћанима" они епископи и свештенство који прекину заједницу са својим патријархом - ако он јавно исповеда јерес и отворено је учи у цркви. На тај начин, ми сви смо чувари истине наше Цркве, која је увек била заштићена бригом да ништа од опште важности за Цркву не може бити предузето без сагласности свих.

Стога, наш став према различитим шизмама, ван граница појединих помесних аутокефалних цркава, није никада био другачије одређиван, осим заједничком сагласношћу ових цркава.

У почетку је наш расцеп са Римом био проглашен у Константинопољу, а касније јс постао ствар која се тицала целог православног света. Ни једна од православних цркава, а посебно високо цењена црква Константинопоља, од које је наша, Руска црква примила ризницу православља - не може да промени ништа у овој ствари без претходне сагласности свих. Штавише, епископи који су сада на положају не могу доносити одлуке у вези са Западом, које би биле у супротности са учењем светих Отаца који су живели пре нас, посебно св. Фотија Цариградског и св. Марка Ефеског.

У светлости ових начела, иако најмлађи од поглавара, као глава слободног, самосталног дела Руске цркве, сматрамо својом дужношћу да уложимо одлучни протест против дела које је Ваша Светост учинила у погледу ваше заједничке свечане декларације са римским папом, а која се тицала уклањања осуде искључења коју је донео патријарх Михајло Керуларије, 1054. год.

Чули смо многе изразе збуњености када је Ваша Светост, пред лицем целога света, извршила нешто сасвим ново и несвојствено нашим претходницима, а такође и недоследно 10. канону светих Апостола, на састанку са римским папом Павлом шестим у Јерусалиму. Чули смо да су потом многи манастири на Светој Гори Атосу одбили да помињу Ваше име на Божјим службама. Допустите да кажемо отворено: збуњеност је била велика. Али, сада Ваша Светост иде још даље када, једино својом одлуком са епископима Вашег Синода, поништавате одлуку патријарха Михајла Керуларија, прихваћену од целог православног Истока. На тај начин, Ваша Светост поступа супротно ставу прихваћеном од стране целе наше Цркве по питању римокатолицизма.

Није била у питању оваква или онаква процена понашања кардинала Хумберта. Није то ствар личног спора између папе и патријарха која може бити лако зацељена њиховим заједничким хришћанским опраштањем. Не! Суштина проблема је у одступању од православља које је ухватило корена у Римској цркви током векова, почевши од догме о непогрешивости папе, која је коначно срочена на Првом ватиканском концилу. Декларација Ваше Светости и папе с добрим разлогом признаје да је ваш чин "заједничког праштања" недовољан да учини крај старим и новијим разликама. Али, више од тога, Ваше дело ставља знак једнакости између заблуде и истине. Вековима је Православна црква оправдано веровала да се није огрешила ни о једно учење светих Васељенских сабора. док је Римска црква увела известан број иновација у своје догматско учење. Што су више ове иновације увођене, већа подела јс продубљивана између Истока и Запада. Одступања у учењима Рима у једанаестом веку још нису поседовала заблуде које су додате касније. Стога би поништење међусобне екскомуникације из 1054. године могло да има смисла у оно време. али сада је оно само знак равнодушности у односу на најважније заблуде, то јест, нова учења, страна старој Цркви, од којих су нека, пошто су била оповрпгута од стране св. Марка Ефеског, послужила као разлог због чега је Црква одбила Флорентинску унију.

Никакво јединство са Римском црквом није могуће док она не одбаци своја нова учења. Никаква заједница у молитви не може бити обновљена са њом без одлуке свих цркава, што тешко може бити могуће пре ослобођења Руске цркве, која за сада мора да живи у катакомбама. Јерархија, која је сада под патријархом Алексејем, не може да изрази истинити глас Руске цркве - јер је под пуном контролом безбожне владе. Ни поглавари других цркава у земљама у којима владају комунисти — такође нису слободни.

У исто време, Ватикан није само религијски центар, него и држава, па пошто односи са њима имају такође политичку природу, као што се види из папске посете Уједињеним нацијама, мора се рачунати и на могућност извесног утицаја безбожиих ауторитета у пословима Римске цркве. Историја сведочи да преговори са инославним под притиском политичких чинилаца никад ништа нису донели Цркви осим забуне и поделе. Због тога, налазимо за неопходно да изјавимо како се наша, Руска загранична црква, а сигурно и Руска црква која је сада у катакомбама - неће сложити ни са каквим "дијалозима" са другим вероисповестима, и унапред одбацује сваки компромис са њима, налазећи да је јединство са њима могуће једино ако они прихвате православну веру, сачувану до данас у светој, саборној и апостолској Цркви. Док се ово не догоди, екскомуникација коју је објавио патријарх Михајло Керуларије остаје пуноважна, а њено поништавање од стране Ваше Светости је незаконито и неважеће дело.

Сигурно, ми се не противимо добрим односима са представницима других конфесија, све док се истина православља не изневерава. Због тога је наша Црква у своје време прихватила позив да пошаље своје посматраче на Други ватикански концил, а такође је слала посматраче на седнице Светског савета цркава да би се на лицу места обавестила о раду ових скупова, без икаквог учешћа у њиховим разматрањима.

Ми ценимо љубазан пријем наших посматрача и проучавамо са интересовањем њихове извештаје који показују да се у Римокатоличкој цркви уводе многе промене. Бићемо захвални Богу ако ове промене послуже њиховом приближавању православљу. Међутим, ако Рим има да промени многе ствари како би се вратио апостолској вери, Православна црква, која је до сада сачувала веру беспрекорну -нема ништа да промени.

Црквено Предање и пример светих Отаца нас уче да Црква не одржава дијалоге са онима који су се отцепили од православља. Уместо тога, Црква им упућује монолог, позивајући их да се врате у њену заједницу, одбацујући свако несагласно учење.

Истинити дијалог подразумева размену мишљења са могућношћу убеђивања учесника да би постигли сагласност. Као што се може видети из енциклике "Ecclesiam suam'', папа Павле шести разуме дијалог као план за наше јединство са Римом уз помоћ неке формуле која би оставила учење непромењеним, а посебно догму о положају папе у Цркви. Међутим, сваки компромис са заблудом је стран историји Православне цркне и њеној суштини. Он не би могао да донесе склад у вероисповедању, већ само лажно спољашње јединство, слично помирењу у екуменском покрету протестантских заједница које се међусобно не слажу.

Нека овакво издајство православља не дође међу нас.

Ми искрено тражимо од Ваше Светости да учини крај забуни, јер пут који сте одлучили да следите, чак и када би вас довео до јединства са римокатолицима - изазвао би расцеп у православном свету. Сигурно да би и многи од Ваше духовне деце више волели верност православљу уместо идеје о погодбеном јединству са инославнима, без њихове потпуне сагласности са нама у истини.

Просећи Ваше молитве, Ваше Светости понизни слуга.

* Овде треба приметити да је примена принципа снисходљивости приликом примања неправославних само миропомазањем, без поновног крштења, била само онде где је у јеретичком крштењу сачуван чин трикратног погружавања у име Свете Тројице, без обзира да ли га је обавио свештеник или не - јер се ни свештенство ни крштење не признају ван Цркве. Ако је чин крштења неког јеретика сличан православном чину, онда Црква снисходљивошћу може да му да садржај кроз миропомазање. Тако, за Цркву крштење које је обавио папа и оно које је обавио баптистички министар имају исти статус, јер ни један од њих немају пуноважно свештенство. Може се слободно рећи да протестантско крштење извршено троструким погружавањем у воду може пре бити освећено од стране Цркве, снисходљивошћу него кропљење Латина. Очигледно да је данашња пракса у неким местима примања Латина само кроз миропомазање - каснијег порекла и стоји у супрогности са апостолским и саборским канонима, као и расположењем Отаца по питању употребе снисходљивости. Црква Константинопоља се до скоро модерних времена чврсто држала праксе крштења покајаних Латина када их је примала. Једна од оптужби кардинала Хумберта упућених православнима 1054. године је била да "као аријанци, они поново крштавају крштене у име Свете Тројице, посебно Латине". Велики каноничар Теодор Валсамон, 1193.године је био мишљења да сви који нису били крштени погружавањем треба да буду поново крштени, укључујући Латине. 1215. г. исте оптужбе су упућене православнима, као и 1054. од стране Четвртог латеранског концила. Првом половином четрнаестог века, велики Матија Властар изражава исто мишљење као и Валсамон - да крштење без трикратног погружавања није крштење. 1450. год. византијски теолог Јосиф Брјениос каже за Латине да су некрштени. Патријарх Јеремије други (1595) је био истог мишљења, као и Јеремије трећи, који је 1718. писао руском цару Петру Великом да се Латини не могу примити само миропомазањем. Руска црква је већ била потврдила овај став Цркве на Московском синоду 1620.г. у време патријарха Филарета. Али, 1666. на Московском синоду који је укључивао староверце и патријарха Никона, одлука је промењена, па је Јеремије трећи од Константинопоља писао и Петру Великом 1718.

1756. године, за време Кирила петог, саборски је био објављен Томос источних патријараха, по коме Латини треба да се примају као некрштени - кроз крштење. Разлог за овај саборски Томос била је молба неких Латина из Галате 1750. год. да буду примљени у православље. 1786. је био објављен декрет канона патријарха Прокопија упућен епископу Рашке (Расцие) Герману, да прими бившег унијату Нарциса кроз "једно, истинито крштење Православне цркве". 1803. патријарх Калиник објављује други декрет канона којим се потврђује онај из 1786. године. 1844. два латинска свештеника са својим парохијама су молила да буду примљени у Цркву Константинопоља. Саборска одлука, у време Германа четвртог, била је да снисходљивост не може бити примењена. Тако су сви били примљени крштењем, укључујући и два свештеника, који су потом били рукоположени. 1875. је саборски објављено да се снисходљивошћу дозволи примање Латина само миропомазањем. Три године касније, 1878. ово је опет саборски опозвано.

Треба приметити да снисхођење никада не може да заузме место канона. Канонска тачност увек стоји на првом месту и њој се враћа увек пошто је Црква привремено сматрала мудрим да употреби снисходљивост. До данас, на Светој Гори и у другим деловима Грчке - Латини се крштавају када се примају у Цркву.

** Овај Томос се налази у интересантној књизи под насловом Побијање кропљења, штампаној у другом издању у Лајпцигу 1758. на три језика - грчком, латинском и италијанском. Прво издање је изашло неколико година раније на грчком у Константинопољу, под светим патријархом Кирилом петим, који је провео последњих четрнаест година свога живота као отшелник у скиту Св. Ане на Светој Гори. На крају другог издања је додатак на грчком о побијању латинске јереси, од "најсветијег оца Марка, архиепископа Ефеског и новог богослова", као и сличан трактат на грчком од Никите Визаниоса, Философ и учитељ. Ово ретко издање броји 248 страна. За оне који су заинтересовани, фотокопије се могу набавити из манастира Светог Преображења, Бостон, по цени од петнаест долара.

*** Патријарх аитиохијски Силвестер није био присутан на Сабору, али се такође слагао са одлукама, изразивши своје одобравање.

Многи истакнути људи из црквсног живота су били консултовани и сагласно мишљење свих је било да се треба строго држати канона који једино православно крштење признају као исправно.

****Овај Проглас Свете Горе Атонске је састављен одмах по сусрету патријарха Атинагоре са папом и његове молитве са њим у Јерусалиму. Први пут јс објавјављен у ''Агиоритки Библиотеки'', мај-јуни 1964. страна 161-164.

У то време манастир Симонопетра је одмах престао да помиње име Патријархово на литургијама. Од тада су следила многа писма, чланци и апели, писани од многих игумана и монаха Патријарху, са захтевом да овај јасно исповеди веру и престане са скандалозним изјавама и акцијама.

Одговор је био уклањање анатеме из 1054. године, децембра 1965. Тако данас, са изузетком неколицине, сви манастири Свете Горе и сви скитови и испоснице су следили пример Симонопетра и престали су да помињу патријарха Атинагору на литургијама, јер је пао под забрану многих канона које је прекршио.

Извор: Др Александар Каломирос, Против лажног јединства, Хришћанска мисао, књига 10, Београд – Ваљево – Србиње, 1998., стр. 97 – 126.