Свети Георгије Карслидес: Старац са даром прозорљивости
понедељак, 18 новембар 2013

 Блажени старац Георгије је дошао из Понта, где је као дете без родитеља био препуштен сам себи веома рано у животу. Након што је прогањан и затваран од стране атеистичког режима у Грузији, дошао је у Грчку где је као скроман човек живио са таквим подвизима и ревносном вјером да је добио дарове расуђивања, прозорљивости и пророштва.

Отац Георгије рођен је у Аргируполису (Гüмüşхане) у црноморској области 1901. године. Без родитеља је остао у раној младости и подигла га је његова благочестива бака. Након смрти баке и своје сестре, са дедом је кренуо у Ерзурум, у Арменији. Смрт деде и братовљево злостављање одвели су га на Кавказ. Сам, сиромашан, повређен и потребит, руковођен светитељима у својим сновима и виђењима стигао је у Тбилиси, у Грузији, где га је примио епископ манастира Животворног пролећа. Обучен је у часни монашки чин у доби од свега девет година, који ће носити више од пола столећа.

Постриг

Волео је подвижнички живот и молитву још од детињства. На 20. јул 1919. године замонашен је и промењено му је име од Атанасија у Симеона. Записано је да су у тренутку његовог пострига звона почела звонити сама од себе. У манастиру је упознао свог ујака који је био епископ, и који му је духовно помагао. Атеистички режим Револуције из 1917. године вршио је прогон Цркве, свештенства и монаштва. Заједно са осталим монасима из манастира био је затворен у тамну, подземну просторију кроз коју је водила канализација. Издржао је ужасну оскудицу вјерујући у Бога. Многи од братије пострадали су тамо као мученици. Он сам је избегао сигурну смрт кроз помоћ Богородице. Дана 8. септембра 1925. године, рукоположен је у свештеника добивши ново име Георгије. Службе је служио на грузијском језику. Убрзо је стекао глас проницљивог, визионарског старца са даром прозорљивости. Многи људи су долазили издалека да упознају младог јеромонаха и да траже његов савет. Године 1923. напустио је Тбилиси упутивши се у Сухуми. У својим честим литургијама он би славио многа велика имена. У својој келији стално је учио и молио се. Уздржавање, подвиг, бдење и пост били сталан дио његовог живота. Његова пророштва су се испуњавала и људи су почели да се односе према њему као према светитељу. Године 1929. дошао је у Грчку.

Долазак у Грчку

Прослављао је Бога за своје спасење. Понт, Грузија и Русија остали су у његовом сећању као места борбе, тешкоћа и жртве. Из Солуна, у који је стигао 19. октобра 1929., прешао је у Катерини, а затим у села Алониа и Кукос, потом Микро Дасос поред Килкиса, и коначно 1930. године у Сипсу поред града Драма. Малтретирања из затвора у Грузији оставила су га напола парализованог, веома слабог и често је имао велике потешкоће при ходању, тако да су га морали водити када је негде требао ићи.

Једина његова имовина било је неколико црквених књига на грузијском језику, свештеничка одежда, иконе и дио реликвија његове сестре Ане. Многи људи почели су да му долазе за помоћ. Отац Георгије који је волео Бога, светитеље, своју братију и све друге људе вршио је молитве, исповедао људе и опомињао их. Године 1938. саградио је мали манастир Вазнесења. Ту је служио, исповедао, проповедао, предвиђао и чинио чудотворна дела око 20 година. Његова келија и црква постали су Силоамска бања за телесне и духовне болести многих људи.

Путовао је у Јерусалим као ходочасника а онда и на Свету Гору, где је срео свете личности које су га убедили да остане тамо где јесте зато што су верници имали велике потребе за његовим присуством и сведочанством. Године 1941. био је чудесно спасен сигурне смрти из руку Бугара, који су га ухапсили и хтели погубити. Читав његов живот протекао је у сталним чудима. Уз помоћ св. Николе делимично је био излечен, барем у мери да се сам могао бринути за себе. Увек је био штедљив, једноставан, у сталном посту, бдењу, болешљив и молитвеник. Мало је говорио, био је пажљив, строг и озбиљан. Посећивао је болесне и сиромашне у великој потреби, зато што је и сам био помаган и знао је како помоћи другима. На светој Проскомидији сећао би се на хиљаде имена живих и упокојених. Некима од њих он би написао поруку, да би на крају Литургије, позвао родбину на само и саопштио им проблеме са којима се суочавају њихови вољени, живи или упокојени. Ако је било реч о упокојеним, он би родбини саопштавао како су скончали своје животе. Чисти и безазлени људи видели би да приликом служења Литургије његова стопала не додирују тло. Током богослужења он је био светао, миран и радостан. Саслуживао је са светитељима. „Ретко служим сам,“ старац је уобичавао рећи. Посебно је био привржен Мајци Божијој, часном претечи Јовану и св. Георгију. Болесне и потребите људе би слао различитим светитељима и, кроз своје молитве, све би се добро завршило. Из понизности није желио да се његова понизност слави, већ да се прославља Бог преко својих светитеља. Светитеље је називао „посетиоцима“, и имао је дар којим је могао да види стање душа у цркви.

Старац се држао Црквених канона веома строго и није био попустљив у вези недопустивих „опроштаја“. Чак је био строжији према непокајанима. Држао је звање духовног оца веома цењеним и своје обавезе је схватао веома озбиљно. Није желео да буде окружен присталицама који су му ласкали, већ је задржао непопустљиву озбиљност. Његов циљ је увек био да изазове понизност код људи које исповеда, заједно са истинским кајањем и покајањем, ради спасења њихових бесмртних душа.

Харизматични пастир

Његова ватрена вера, подвизи и чисти живот донели су овом понизном и вредном служитељу највеће дарове расуђивања, визија, прозорљивости и пророштва. Бог је просветлио блаженог старца до нивоа да је могао видети ствари које су биле веома далеко и у прошлости као да су близу и тренутно, па је понекад могао видети ствари које ће се збити у будућности, што потврђују многа његова духовна деца. Неке људе су збуњивали старчеви дарови, међутим, када су успели да упознају старца веома брзо би увидели да је он био истински Божији човјек. Старац је користио своје дарове за помоћ и спасење душа, а не да обзнани или посрами људе нити да хвали себе. Са сузама је говорио у вези предстојећих невоља: немачке окупације 1940. године, бугарских упада и грађанског рата. Читао је људска срца као отворену књигу. Како би задржао совју понизност понекад се правио глупим, као јуродивост за Христа. Врлина тражи много напора да се стекне и вештине да се очува.

У свом пастирском раду старац је посветио посебну пажњу женама, које, због свог богатог сензибилитета су лако претеривале у указивању поштовања пред другима. Са њима је био тихо строг. Међутим, имао је срце препуно љубави за све. Милостињу је давао увек у тајности. Чим би се смрачило слао је некога од поверења да носи одећу и храну сиромашнима. Тешио је оне који су били у жалости и савесно се бринуо за упокојене. Волио је децу, давао им нежне савете и делио мале дарове. Увек је покушавао да се сакрије и никад није желио да буде у центру пажње нити да га славе. Старац никад није желео да неко напусти манастир гладан. Кувао је и пекао хљеб, делећи производе свога труда свима као „благослов“. Био је вредан, неуморан, милостив и широке руке.

Ради свега овог верници су гајили велико поштовање и љубав према старцу. Он је прихватао љубав своје деце, али је није изазивао нити тражио. Био је скроман, а посебно је волео да говори о светој понизности. Коначно, живео је у светој изолацији. Већина људи није га разумела, а неки су га заиста погрешно схватали. Било је свега неколицина који су могли схватити дубину његове духовности.

Упокојење

Предвидио је и предсказао датум свог упокојења из овога живота. Будући да се припремао већ неко вријеме, чекао је са још већом молитвом дајући последња упутства својој духовној деци. Три дана пре смрти, прослављена је света тајна миропомазања. Примио је свето причешће. Опростио је, благословио и поздравио се са свима. Упокојио се 4. новембра 1959. године. Последње речи на његовим уснама биле су: „Отвори ми врата својим милосрђем, Пресвета Богородице.“

Сирота, тужна и неутешна поворка људи пратила га је до почивалишта, иза цркве Вазнесења, гдје је служио око 30 година. Његово лице било је мирно, радосно и зрачило је. Његово тело било је гипко, баш као код оних са Свете Горе. Два стабла чемпреса савила су се над гробом као да се клањају, као што је прорекао, и пуно птица се скупило у време његове сахране, не плашећи се мноштва људи. Сада су сви били сигурни да сахрањују светитеља. Тражио је да буде сахрањен у својој одежди, са крстом и литургијским књигама које је донио из Грузије.

Извор: Пемптоусиа вол. 17, пп. 116-23, Април-Јул 2005. Издавач: Џон Санидопулос.

Канонизација

Свети Георгије уписан је међу светитеље од стране Васељенског патријарха Вартоломеја II, у Драми 2008. године.

Сведочење старца Јефрема Катунакијског

Блажени јеромонах Јефрем је био обавештен да је пречасни Георгије био велики светитељ. Стога је, без обзира на своје године и болест, кренуо као понизни ходочасник у манастир Вазнесења да се моли на његовом гробу. Заиста он је био први који је тражио да се направи икона у част преподобног са ореолом. Напуштајући гроб понео је мало земље са собом. Када је један свештеник дошао у посету о. Јефрему у Катунакиу и саопштио му мноштво проблема са којима се његова породица суочавала, старац му је рекао да се лекар налази поред њега, мислећи на пречасног Георгија. Чак му је показао земљу коју је узео са гроба, која је исијавала свјетлост сличну памуку који гори када га умочите у алкохол. Овај свештеник је годинама био намесник манастира Вазнесења.

Превод са енглеског: Д. П.

Извор: Манастир Лепавина

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 18 новембар 2013 )