Владимир Димитријевић: Сведок светог остатка Срба
уторак, 30 децембар 2008

    Владимир Димитријевић

СВЕДОК СВЕТОГ ОСТАТКА СРБА

(Предраг Р. Драгић Кијук, Истинословац)

NOMEN EST OMEN?

             Предраг Р. Драгић Кијук...
        Какво необично име, чворновато као чобански штап на који се човек наслања док иде за стадом, али којим се увек може и одбранити од залуталог вука... Три самогласна сугласника Р, која коче слободно кретање кроз звук имена и презимена,а онда „Кијук“, као кијача, опет за одбрану. Име, презиме и надимак који пружају отпор изговарању... Као да ходаш козјом стазом у херцеговачком или далматинском кршу - Предраг Р. Драгић, па још и Кијук... Видиш то име како пркосно излази на врата своје звучне колибице, и пита:„Шта хоћете?“, проверавајући придошлице - наши ли су или њихови... Изгледа да човек намерно носи то име, презиме и надимак: ко издржи притисак изговарања истог, може да РАЗГОВАРА с његовим власником. Ако је nomen каткад и omen, онда је овај човек знаменован да буде непокоран, да му се не може приступити олако.

Како би он сам рекао: реметник!

Говори тако да одмах можеш да записујеш. Чуо сам да је покојни др Никола Милошевић своје књиге изговарао, па тек онда записивао. За Кијука знам да тако може. Рецимо, недавно су изашли његови „Еристички есеји“ - све су то беседе које је, разним приликама, изговорио. И беседе су му тврде, чворновате, реметничке: своје слушаоце увек обавештава о прећутаним, скривеним, заборављеним чињеницама, које вриште против лажи света у коме живимо. Рецимо, о операцији „Килхаул“ (да ли је неко од нас чуо за операцију „Килхаул“?), о којој сазнајемо („Еристички есеји“, стр. 70-71):

>>Да се патохуманизам давно зацарио у секуларизованој цивилизацији потврдио је и крај Другог светског рата, оличен у плану операције „Килхаул" (Ореration Kilhaul), који је чуван у тајности 50 година. Наиме, Јалтском споразуму додат је тајни анекс од 31. марта 1945. о присилној репатријацији, то јест изручењу Руса Стаљиновом Совјетском Савезу. Стварни број депор-тованих никада није утврђен, и то је разлог што различити истраживачи оперишу цифром од 70.000 до 2 милиона унесрећених. Око један милион заробљених совјетских војника, пуштених из немачких логора (на пример из Линца у Аустрији) или затворених у логорима широм САД (на пример онај у Њу Џерсију - New Jersey) - одмах је по доласку на границу СССР стрељано или депортовано у гулаге. Депортирање руских емиграната (заједно са децом) и руских заробљеника трајало је од 1944. до 1947. Посебан цинизам се огледао у томе што су операцијом „Килхаул" делом били обухваћени и они који су емигрирали на Запад током или после Првог светског рата.

И када је у питању ратно право, које се стално потеже у нашем времену, патохуманизам такође има своју дугу историју. Како Запад обучен конституцијом Игњација Лојоле и папским ауторитетом види право ратних војних заробљеника? Па види га баш онако како га је видео од 1941. до 1945. године, када се највећи број од 6 милиона Руса, који су били у концентрацио-ним логорима, никада нису вратили својим кућама. Ако је један милион присилно депортован Стаљину, остали су или мучки побијени на присилном раду или су скапавали од глади, или убијани у бекству, или су завршавали на најгнуснији, најбестијалнији начин.<<

Да, то је задатак интелектуалца - да омета наш миран сан, нарочито сан после ручка, кад стомак преде као задовољна мачка. Може ли се мирно спавати у свету у коме се дешавају такве операције „Килхаул“? Или у свету који је описао Здравко Крстановић, у документарним „Причама из Хада“, о којима Кијук говори у свом „Дописивању апокалипсе“ (стр. 53-54), подсећајући нас на ужас србомрзачког рата 1991-1995? Ево Крстановићевог записа „Дијете“:

>> „Лежим у београдској болници (Ургентни центар). Избјеглица сам. Тијело је, послије бијега из сплитског кавеза, доживјело слом.

До мене, на кревету, лежи студент Зоран М. из Лознице. Као резервиста, мјесец дана ратовао је на Банији...

Прича ми о судбини борца М. Т. из његове јединице, који је чуо како нешто цвили у кукурузима. Дошао је на мјесто одакле се чуло цвиљење. Угледао је дијете са одсјеченим рукама и ногама. Очи су му биле ископане.

А било је живо.

М. Т. сада је у лудници."<<

Кијук нас буди из поспаности не разума (разум је родио и Стаљина и Хитлера), него из дремежа умртвљених осећања (јер, како рече Жарко Видовић, за човека је смисао могућ само као осећање Смисла, Који је Христос Логос)...

Реметник у име Смисла, у име вишње одговорности човека, који се никад не сме мирити са бестијалношћу на коју нас приморавају утварни чувари глобалистичких неприкосновености, паукови моћи који сишу крв нашу и наше деце и то све називају „демократијом“, „људским правима“ и „грађанским слободама“...

КО ЈЕ ОВАЈ ЧОВЕК?

Предраг Р. Драгић Кијук, хуманиста, књижевник, преводилац, есејиста, антологичар, ликовни критичар, драмски писац, лексикограф, медиевалиста, историчар, персоналиста и достојевиста, спада међу угледне српске ерудите, Студирао је на Филолошком, Филозофском и Правном факултету у Београду а стручна испитивања обављао у Италији, Грчкој, Русији и Француској. Био је уредник престижних гласила Удружења књижевника Србије (оперативни уредник часописа „Српски књижевни магазин" и главни и одговорни уредник листа „Књижевне новине").

Један је од покретача нове серије часописа „Хришћанска мисао", иницијатор и један од аутора декларације на пет језика („Слово о српском језику") као и покретач библиотеке „Српска дијаспора" и главни уредник издавачког подухвата „Српска породична библиотека". Идејни је творац три стожерна лексикографска пројекта за DBR International Publishing (Православне, Српске и Словенске енциклопедије).

Aутор је бројних књига студија и есеја од којих шест на страним језицима, али и један од малобројних беседника у нашој интелектуалној средини.

Посебно се бавио старом србском књижевношћу (само на енглеском штампао је, 1987, провокативну и обимну студију „Mediaeval and Renaissance Serbian Poetry 1200-1700"). Теме његовог интересовања разноврсне су и оригиналне јер су у тој интелектуалној радозналости нашли место: модерна светска поезија, примењена теорија игре, филозофија бројева, хришћанска естетика, дело Достојевског, Гогоља и Андрејева, историја европске цивилизације, европски езотеријски писци, протоисторија Срба и Словена, савремена српска књижевност, феномен сеоба и православна мисткам. Такође, посветио је пажњуморалном пропадању савремене политике и утицају папске цркве на судбину србског народа; као допринос најновијој колективној биографији настале су и његове књиге: „Bestiarium humanum", 2002; ,Атлантократија као језуитски идеал", 2006, „Еurope versus Europe", 2006.

Његова књига „Кушач и искупитељ" (1990) прва у српску есејистику уводи теистички метод као равноправан другима у тумачењу књижевног дела, док књига ,Излазак у игру" (1990) представља култни допринос европском персонализму. Зборником „Саtena mundi" (1992), у два волуминозна тома, сачинио према оцени рецензената и приказивача ,духовну енциклопедију српског народа" (епископ Лаврентије).

Сер Џон Тавенер, најпопуларнији британски композитор са репутацијом „класичног уметника" самоиницијативно је, 2003, користио текстове из књиге П. Р. Драгића Кијука ,“Mediaeval and Renaissance Serbian Poetry1200-1700“ - за своје монументално дело „The Veil of the Temple" (у извођењу четири хора, неколико оркестара и солиста а у трајању од седам сати).

Предраг Р. Драгић Кијук никада није био члан ниједне политичке странке, као што никада није припадао ниједној филозофској или књижевној школи. Сада обавља дужност секретара Српске књижевне задруге и председника Одбора за одбрану слободе и права.

КА ИЗВОРИМА

Први пут сам се с његовим ликом срео у једном интервјуу датом „Дуги“, а поводом насушне читанке зване „Саtena mundi". Овај двотомник, који Србе прати од њихове лепенско-винчанске протоисторије до покушаја „коначног решења“ србског питања у XX веку, представио се преко свог приређивача који је држао руке скршетне на грудима и развијорене косе гледао у читаоце „Дуге“ својим продорним хајдучким очима, какве је можда имао први Кијук, вођа побуне православних Срба на Кордуну у XVII веку. Признајем: разговор с њим ме је запањио. У наредној „Дуги“, у којој је било места и за комунисте и за антикомунисте, Кијук је деловао као „corpus separatum“ - својом вертикалом. У том интервјуу, Предраг Р. Драгић нам је указао да је Србија мистичко срце Балкана, а Балкан мистичко срце Европе. Затим сам читао „његове књиге. Господина Кијука сам лично упознао почетком XXI века, када је постао уредник „Књижевних новина“ Четири године уређивања донело је педесетак бројева, од којих је сваки број био књига. Писало се о теологији и историји, о Хагу и школској реформи, о прећутаним узроцима глобализма, о србској емигрантској књижевности, о злочинима комуниста - о свему маргинализо-ваном, а битно за разумевање стања у коме смо се нашли. Његове колумне, из броја у број, жигосале су лажи досократије потчињене атлантократији; биле су прави лекови за ум у доба безумља маскираног у „демократско - људскоправну - евроатлантско- интегративну“ реторику. „Књижевне новине“ читале су се где год има Срба, и, наравно, веома помно у америчкој, и другим, нама „наклоњеним“ амбасадама. Све је могло да се каже и напише у „Књижевним новинама“ само ако је истинито, ако је храбро и ако сведочи о томе „да пут свој знамо, пут Богочовека“; јер, како каже Алекса Шантић, „волови јарам трпе, а не људи, / Бог је слободу дао за човјека“.

Господин Кијук је својим уређивачким, приређивачким и списатељским радом постао прави чувар оног скривеног Предања свесрбских огњишта које се налазило затрпано у неприказиваним књигама, у прецртаним људима, у заборављеним манастирима и храмовима... Срести Кијука значило је срести Храброст у покрету: он се никад није плашио да каже оно што мисли управо зато што је МИСЛИО онако како му је налагала савест, та саборна свест Божјег човечанства у сваком од нас.

Читање Кијукових књига (нарочито новијих, попут „Атлантократије као језуитског идеала“, „Књижевности и зла“, „Еристичких есеја“, „Најезде нових варвара“) показује све врлине његовог интелектуално - моралног става. Књиге се суштински баве преуређењем света у глобалистичком кључу; у том процесу Срби су постали „колатерална (узгредна) штета“ америчког империјализма, коју је Харолд Пинтер дефинисао као начело:„Пољуби ме у задњицу или ћу ти разбити главу“.

Велики руски мислилац, Берђајев, на чијем трагу је и Кијуков персонализам (не само на његовом, наравно, али берђајевљевско читање Достојевског је незаобилазно у лектири персонализма) говорио је да људи морају да бирају: или ће бити слободна браћа у Христу или силом браћа у антихристу. Свето Предање Цркве од Истока каже да ће се, пред крај света и века, појавити лажни месија у злу уједињеног човечанства. Име овог глобалистичког вође, коме ће се указивати божанско поклоњење, је антихрист. Да би антихрист завладао једном светском државом, са једном религијом (екуменско-синкретичком), једном привредом, једном војском и полицијом, треба срушити све различитости, смрвити све отпоре, скршити сваку наду да је могуће живети достојно човека. Све мора да буде „анти“, у изворном смислу свог грчког предлога - и „против“ и „уместо“. „Уместо“ се постиже кривотворењем, прављењем „симулакрума и симулација“ (Бодријар). „Уместо“ је оно што је Рене Генон звао „контраиницијацијом“, посвећењем у тајне лажне мистике. Тек кад већина човечанства увиди виртуелну стварност оног „уместо“, наступиће доба оног „анти“. Антидржава, антицрква, антикултура, антиуметност, антиљуди... Стваралаштво Предрага Р. Драгића Кијука посвећено је разобличавању тог „анти“ и указивању на непосредне опасности истог по његов народ, као заветну заједницу.

Господин Кијук иде на саме изворе савремене антиљудскости: на антицркву римокатолицизма. Он показује да процес завршен 1054, анатемом коју је кардинал Хумберт донео у цариградску Свету Софију, није трајао кратко - најмање четири века; главни ударац духовном јединству Источног и Западног Римског Царства задали су полуписмени Каролинзи, на челу са Карлом Великим, од кога, по тврдњи твораца Европске уније, почиње Нови европски поредак. Евроунијатски вођи сваке године додељују награду за европско јединство; награда коју је својевремено добио и Бил Клинтон, зове се, наравно, „Карло Велики“ (а не „Јустинијан Велики“, кодификатор римског права, градитељ Св. Софије, оснивач светософијског цариградског Универзитета, владар Истока и Запада, коме је Данте посветио тако много стихова у „Рају“ своје „Божанствене комедије“.) Да знамо само то, а да не знамо за Хантигтона, јасно би нам било зашто су евроунијати одредили да нема Срба преко Дрине. Карло Велики, који је са престола римског епископа отерао учене Грке и Римљане, а довео своје многомудре Франке (који, на пример, нису разумели иконоломачке спорове VII васељенског сабора, а ни спор о „филиокве“), показује нам Кијук, и даље живи у души римокатоличког и протестантског Запада. Кијук нас подсећа на чињеницу да су Јужни Словени одавно били на удару франачких Германа - Словенци су, рецимо, били сломљени још у доба кнеза Сама, а Хрватима су, преко Рима, одузимали право на словенско богослужење и глагољашке мисале и бревијаре. Уосталом, зар нису франачки свећеници ширили јерес тријезичника - да се Богу сме појати само на латинском, грчком и јеврејском? Зар нису у тамницу бацили Светог Методија, Кириловог брата, и протерали Св. Петочисленике - Саву, Горазда, Климента, Наума и Ангеларија?Од тада до данас Ватикан ништа добро није учинио Србима, и Предраг Р. Драгић нас живо на то подсећа. Од раног Средњег века где год Срби страдају, иза тих страдања стоји папски Рим. И није чудо! Нисмо им се покоравали. Таман су се надали да ће да нас приведу себи, кад Завида, Немањин отац, крсти сина по православном обреду, а Свети Сава, Немањин син, добије аутокефалност Србске Цркве од православног патријарха у Никеји, и крунише свога брата Стефана православном круном; Цариград се, у доба Флорентинске уније, поклони папи, али Србија деспота Ђурђа се не поклони; марчански калуђери као робови веслају на латинским галијама, али папу не признају. Од буне Кијука I до Земунске ребелије Срби су свагда непокорници... Оборили су и Конкордат 1937. године... Јасеновац је печат наше верности Цркви од Истока... И борба Срба од 1991. до 1995, борба за битијну слободу, била је, упркос савезу Вашингтона и Ватикана, пресудно важна за дизање Русије из јељциновског пепела...

Но, данас живимо у добу блештавог ништавила, гебелсовских тренутних медијских истина, времену када је све и сва на продају. Све је мање Пилипенди, а све више оних који, попут Кљака, једва чекају да продају „веру за вечеру“. Бити Србин је увек значило припадати „светом остатку“ (Ис. 10, 20-22) оних који се нису поклонили Ваалу. Јер, плахи и лакоми су се, како рече Његош, истурчили (данас су спремни на „евроунијаћење“.) Србин је само онај који није похулио на праву веру, који није хтео да се веже у ланце и који је вољан да носи свој крст, чувајући „дивно име и свету слободу.“Зато је тако много отпадника од Србства, почев од Херцеговаца и Далматинаца који су се, поставши „папиштанци“, похрватили, преко БХ муслимана који су се, исламизовани, потурчили („побошњачили“), Срба са Југа који су се „тито-македонизирали“, Арнауташа (поарнаућених Срба) који су данас ОВК „аристократија“, до ђукановићевских дукљанаца који су спремни да постану „црвени Хрвати“, по рецепту Дрљевића и Штедимлије. У самој Србији отпадници су титоисти разних врста, који се данас зову „Друга Србија“. Њихова основна идентитетска црта је србофобија, због чега живе од порицања свог порекла.

Уз то, међу нама има и накриво насађених Срба, који своју самосвест граде на паганском крцунранковићевском „слободарству“, удбократској кратко-видости кафанског пркоса, као и салонских Срба који би хтели и да их, за домаћу употребу, сматрају патриотским лавовима, и да их, за спољњи свет, Евроамериканци мазе као најнежније персијске мачиће „грађанизма“.

Није лако у том и таквом свету бити нормалан Србин, који, под углом од 90 степени , усправно и исправно, стоји у односу на тле. Кијук је, међутим, изазов прихватио. И ено га, иде пред војском незгрбљених и непропузалих, као што је Радисав, у смрти, био пропет на дринској ћуприји, као да води чете вишеградских Срба.

ПАТОХУМАНИЗАМ

Кијук је свагда сведочио да у нашем свету, поред теохуманизма непатвореног хришћанства, оног Достојевсковог да смо „сви криви за све“, постоји и „патохуманизам“. Њиховом поређењу посветио је свој оглед „Теохуманизам и патохуманизам“(„Еристички есеји“, стр. 58-67). Франкенштајновске обрисе савременог патохуманизма Кијук је оцртао овако:

>> 3а ову прилику је можда најзанимљивије суочити се са временом које је нама претходило, пошто се у њему налази кључ политичке острашћености. Немогуће је замислити оба светска рата, иако рођена у Европи, без пресудног удела папства, односно цркве која се одлучила за тријумф (Еcclesia militans постала је Ecclesia triumphans). Папа Пије XI, антисловенски папа, тај тријумф је сагледао у божанској промисли што се на православни руски народ обрушила црвена куга. По његовим плановима у комунистичкој Русији време ради за римокатолички Ватикан. У општој клими папа је веровао да ће „умртвљена Русија" у датом историјском тренутку прећи на католицизам. Бенедиктинац Хризостом Бауер (1930) износи занимљиву тезу: „Бољшевизам руши светиње... у томе је религијска мисија нерелигиозног бољшевизма".

У светским ратовима папе су биле главни ратнохушкачи, па нема ниједног канцелара Немачке, до Хитлера, који није припадао странци Центра -римокатоличкој странци. Имајући највећег утицаја у политичком животу Немачке, папство је довело Хитлера на власт, како сведочи један од пет највећих стручњака за историју папске цркве, Карлхајнц Дешнер. И зато се не треба чудити што су сви бискупи одреда у Европи, а поготово немачки бискупи, дали свој глас и подршку управо Адолфу Хитлеру, фашизму и нацизму; католици су делили и лепили плакате којима су позивали народ да гласа за „доброг католика Хитлера". Чак ни крај империје зла није променио ништа у опчињености изабраништвом. Надбискуп Берлина, Адолф Бертрам, поводом смрти Адолфа Хитлера наредио је да сви жупници његове надбискупије одрже Реквијем „у знак сећања на Хитлера и све чланове Вермахта, који су пали у борби за нашу немачку отаџбину и за будућност немачке Католичке цркве". Занимљиво је, онда, како је уопште било могуће да ова „војујућа црква" из Другог светског рата изиђе поштеђена, како је успела да се избори за још већи ауторитет, уместо да буде подвргнута процесу денацификације.

Папа је усмеравао подршку прво фашизму, а затим нацизму. Тешко је наћи иоле важнијег, у историји католичке цркве, гвардијана, фратра, бискупа, надбискупа или пак кардинала, који нису подржавали Адолфа Хитлера. Разлог је једноставан: одушевљен могућношћу да се католичанство прошири на новоосвојене области, Пије XII је обгрлио такав план Франца фон Папена, бившег католичког вицеканцелара. Папа је користио нацифашизам за своје планове, независно од његове политичке могућности. Штавише, није се обазирао ни на фирерове антихришћанске планове, иако је Хитлер још јула 1941, тврдио: „Хришћанство је најтежи ударац који је икада задат човечанству, бољшевизам је копиле хришћанства; обоје су чудовишни изданак Јевреја".

Острашћен сопственим унијатским плановима, Пије ХII (који је понео надимак „Хитлеров папа") никада ниједном речју није реаговао на злочине који су се дешавали у Европи, као што није реаговао нити на злочине који су под његовим благословом вршени над Србима, за које Херман Нојбахер каже да их је само у Јасеновцу побијено 750.000, и да је у првих осам месеци 1941. године, откад је на власт дошла НДХ на челу са Антом Павелићем, побијено 350.000 људи. Нојбахер, најзад, католичку НДХ карактерише као државу у којој су Срби били изложени „најгрознијим масовним убиствима у светској историји".

У Павелићевој НДХ у којој су кардинал Алојзије Степинац и папски легат Марконе затварали очи пред геноцидом хрватских усташа над Србима, хрватски католички џелати су се са посебном мржњом острвили на представнике Српске православне цркве: осамдесетогодишњи сарајевски митрополит Петар Зимоњић је био удављен; шездесетседмогодишњем епископу из Бања Луке, Платону Јовановићу, поткивали су ноге, ископали очи и запалили ватру на грудима; у Загребу, митрополит Доситеј је од мучења сишао с ума. Хрватски вампирски пир је био одговор на неиспуњену Степинчеву жељу, коју је он југословенском регенту, прицу Павлу, изнео 1940. године: „Најидеалнија ствар за Србе била би да се врате вери својих отаца, то значи да спусте главу пред Христовим представником, Светим оцем. Онда бисмо коначно могли да дишемо у овом делу Европе, јер бизантизам је играо страшну улогу у историји овог дела света".

Никада се глас хришћанског оца из Рима, због злочина над Србима, није чуо као глас самилости. Исто тако, када је 16. октобра 1943. године у јеврејској четврти града Рима, било похапшено њих 1259, а од тога 1007 одведено у лаклени неповрат, у Аушвиц, глас протеста папе Пија XII није се чуо.

То је била политика папе Пија XII. Политика коју ће и његови наследници наставити. Као што је 22. јула 1941. Пије XII поздравио хрватску омладину у усташким униформама, и благословио их, тако ће новембра месеца 1991. године Јован Павле II благословити хрватске војнике у униформи и под оружјем. За припаднике војске Фрање Туђмана, комунистичког генерала па демократског „оца нације", папа Војтила је имао и разумевање и оправдање, те је било сасвим очекивано што је Ватикан Меморандумом од 24. децембра 1991. позвао потписнике Хелсиншког споразума да признају сецесионистичку независност католичке Хрватске. Папином диктату удовољиле су евроатлантске земље, па је Хрватска, 1992, „издејствовала" међународно признање а да није имала легитимитет свих својих грађана. Као што је Пије XII благословио хрватски геноцид над Србима 1941-1945. сада је папа Војтила (Јован Павле II) благословио етничко чишћење Срба у Хрватској (1991-1995). Шта је резултат?У новоствореној демократској хрватској држави има мање српског грађанства него у време усташа Анте Павелића.

Јован Павле II, доскорашњи папа, био је, као и све друге папе у историји, активни учесник у политици, близак моћи, близак тајним службама, политичким ауторитетима у свету; највише се ослањао на католичку тајну службу Орus Dei, која је основана 1928. године, када су у њеним редовима више од половине чланова били Франкови фашистички генерали. Папа Војтила (алијас Јован Павле II) водио је политику баш онако како је то захтевала борбена црква, баш онако како је то Павле III зацртао у својој були и баш онако како је то захтевао Игњацио Лојола - да мораш биши покоран као лешина ако желиш да учествујеш у остварењу политичког циља. Јован Павле II је први папа који је посетио Белу кућу (1979), разуме се, захваљујући свом пријатељу Збигњеву Бжежинском, инспиратору теорије Новог светског поретка или творцу Новог светског хаоса. Суштина новог поретка је у ствари почивала на расистичкој мржњи и русофобији, што је и разлог да су се папа и Реган (1981) залагали за коридор према Русији (pass by to Russia). Занимљиво је да ће управо заслугом папе Војтиле (Јована Павла II) бити успостављени, 1984. године, пуни дипломатски односи са Сједињеним Америчким Државама. Тачније, дипломатски односи између Ватикана и САД нису постојали од 1867, а биће нормализовани разменом дипломатских нота од 15. децембра 1983. Он ће бити најзаслужнији за нови конкордат, други у XX веку, који је направила римока-толичка црква, а који ће бити обзнањен у јесен 1984. као Реган-Војтилин план.

Жеља досезања апсолутне моћи, што је одлика дуге историје папске цркве, не може се раздвојити нити порећи ни у случају папе Јована Павла II. Он је незаобилазна личност политичке елите која у идеологији глобализма види остварење светске владе. Човек је изуетних способности, човек који ће својом енцикликом CENTESIMUS ANNUS 1991. године најавити све оно што ће теоретичари препознати као основне постулате новог светског поретка. Дакле, Јован Павле II ће 1991. године прогласити све политичке системе и идеологије погрешним - и леве и десне, сматрајући да постоји само један исправан систем, а то је католички корпоративизам, што је покушај остварења оног великог Франковог фашистичког сна, који ће администрација Сједињених Америчких Држава спровести у дело на крају XX и почетком XXI века. Према томе, заслуге Јована Павла II су традицији римске цркве, која се не може одвојити од прошлости, те страшне, тамне мрље на историји фашистичке и нацистичке Европе. Фашизму, који је имао своје присталице не само у Италији и Немачкој, већ и у Уједињеном Краљевству и у Француској, није била страна ни идеја европске заједнице (Немачке Европе) коју је пропагирао руководилац Рајхсбанке, Валтер Функ. Био је то довољан разлог што је једна нова сила (успостављена већ крајем XIX века) покушала да сруши Хитлеров фашизам као политичку аберацију и успостави присне везе са папском црквом.

Њујоршки надбискуп Џозеф Франсис Спелман (потоњи подржавалац „светог" и „крсташког" рата у Вијетнаму као ,,рата за одбрану цивилизације") имао је 1943. четири веома дуге аудијенције код папе Пија XII. Рузвелтов човек од највећег поверења, специјални амбасадор и индустријалац Мајрон Тејлор је такође од 1940. провео велики број сати у разговорима са Пијем XII уггозоравајући га на неизбежност слома немачког фашизма, истовремено му учитавајући у грехе све оно што папска црква није хтела да види: погроме Јевреја, Руса, Пољака и Срба. Ови разговори су представљали почетак озбиљног резултата, стварања будуће политичке осовине али и узајамних интереса.

Последично, скоро да не постоји ниједан припадник римокатоличког клера који је био суђен лосле II светског рата. Сви они који су здушно подржавали Хитлера убрзо су се нашли на другој страни, као жестоки противници фашизма. Људи истог имена, исте титуле и истог презимена. Бискупи који су до краја подржавали Хитлерову политику светских злочина — постали су, после рата, присталице његових противника. Они, пак, који су били суђени, попут Карл Марија Шплета, надбискупа Данцига, нису изгубили папску брижност. Иако је био осуђен на доживотну робију, Шплет је већ 1956. на слободи, да би га, бранећи његово достојанство, примио у дуготрајну аудијенцију папа Пије XII - 1957. године. И више од тога: сви они који су имали фашистичку прошлост били су благосиљани од нове силе - од Сједињених Америчких Држава, и зато није случајно одабран за првог човека демократске Немачке управо Аденауер, некадашњи велики, познати, католички градоначелник града Келна и човек који је упутио први поздравни телеграм Мусолинију. У влади Конрада Аденауера, „који је рачунао са Трећим светским ратом", 272 политичке личности имале су нацистичку прошлост. Чак је и савезни секретар Ханс Глобке био регистрован на листи ратних злочинаца под бројем 101.

Дабоме, никада ниједна од ове 272 личности из политичког живота нове, модерне, демократске Немачке, није била суђена. Била је то залога за нову по-литичку будућност модерне Европе, која треба да крене новим путем спремајући се за нови крсташки рат, у коме би опет главне заслуге и главна улога припале папској цркви. Уосталом, ватикански тиранин је ширио своју моћ не гадећи се нити и једног идеолошког опредељења. Војска Адолфа Хитлера имала је 15.000 капелана (иако нацисти нису били хуманији због тога), али их је у великом броју, на месту војних капелана, било и у војсци Сједињених Америчких Држава: на почетку II светског рата мање их је од хиљаду, на крају II светског рата било их је 4950. Са окончањем Другог светског рата расте пораст утицаја римокатоличанства у Сједињеним Америчким Државама и врло брзо ће број католика прерасти цифру од 40 милиона.

На принципу спојених судова римокатоличка црква ће се сасвим заложити и ставити на располагање новој идеологији и новом погледу на будућност Европе. То је и разлог што су њени бискупи, макар сви они који су добијали медаље од Хитлера, награђивапи у новонасталој ситуацији за своје заслуге у подршци савезничке војске у Европи и стварању НАТО пакта. Као мехур од сапунице распршио се сваки други покушај профилисања политичког живота Европе. Чак и онај покушај који је учинио Де Гол, 10. децембра 1944, када је склопио уговор са Стаљином, не би ли се свим могућим средствима зауставио сваки покушај претње „који би происходио од стране Немачке", биће анули-ран, након сусрета у папској нунцијатури у Паризу са представницима Де Гола и Сједињених Америчких Држава.

Тако остварено ново пријатељство у историји папске цркве, и у историји папске Европе, прерасло је у нову политичку осовину (Ватикан-Берлин-Вашингтон) - али и у пријатељство које ће бринути не само о политичком већ и о економском ауторитету Ватикана. У фондове Ватикана од 1945. се слива из Америке 35 % средстава. И сасвим разумљиво, други велики пријатељ папске цркве је Немачка која пуни фондове Ватикана са 18 %. САД су, уз помоћ папске организације, диктирале употребу Немачке, која је постала центар католичке шпијунаже, после Другог светског рата. Ова љубав је остала до дана данашњег, па Ватикану заиста, као борбеној цркви, са устројством попут војне организа-ције припада сва заслуга у доприносу бржој американизацији Европе. Исто тако, и не из љубави, већ из политичких интереса, Маршалов план је био спроведен 1948. године. Американизација Старог континента једини је разлог што се у Европу слио амерички капитал: 3,1 милијарду добило је Уједињено Краљевство односно Велика Британија; 2,6 милијарди Француска; Италија 1,4 милијарде; Немачка 1,3 милијарде; Холандија 1 милијарду- и тако редом.

Новац ће задобити љубав и поверење оних који ће пропагирати нову веру и нови изглед Европе. Уједно, Американци су успешно реализовали концепт контролисања Европе, започет још после Првог светског рата када је основан, 1924, банкарски комитет за помоћ Немачкој, који је предводио амерички банкар Чарлс Дју. Како је ова идеја у ствари била замисао Џ. П. Моргана (окупирање Немачке америчким капиталом) онда је било природно што је наследик Дјуовог плана постао Морганов представник Овен Д. Јанг. Разумљиво, за хуманисте ни стара ни нова американизација Европе није појачавала било коју врсту оптимизма -већ и због тога што је стари пројекат американизације Немачке и Европе завршио довођењем Хитлера на власт.<< Тако Кијук.

„Најпотреснија“ црта савременог екуменизма свакако је вера да се, у односу Истока и Запада, све променило. Како који папа дође, од Ивана XXIII, преко Павла VI, и Ивана Павла II, до Бенедикта XVI, Ватикан нас све више воли и разуме. Они једва чекају да нас пригрле, заборављајући све што је било да би опет било како је било некад „у првим годинама хришћанства“. Комисија за православно - римокатолички богословски дијалог преко двадесет година се састаје, с циљем да покаже како нас много више тога спаја него што нас раздваја. У Равени, 2007. године, први пут се расправљало о папском примату, и трасирани су путеви ка истини - један папа за све хришћане (с тим што треба смислити неку толошку формулацију коју би Исток прихватио, каква је, рецимо, она коју је сковао папски „еклезиолог“ Пол Мек Партлан да је папа - „чувар Еухаристије“) (После Равене, римокатолички и православни теолози нашли су се у Смедеревској Паланци, код епископа браничевског Игњатија, где су наставили „дијалог љубави“.) На великом скупу бискупа римокатоличке конфесије, у јесен 2008, цариградски патријарх Вартоломеј I је, први пут у историји, говорио свим бискупима света. Скуп је био посвећен тумачењу Светог Писма. Све изгледа идилично; као да смо опет једно... Кад тамо, усред Србије, појављује се неки Кијук и објашњава нам зашто је папа Бенедикт XVI, тако беневолентан према Истоку, прославио свој рођендан 2008. године у друштву председника САД, Џорџа Буша Млађег („Еристички есеји“, стр. 72-78):

>> У светлу биографије патохуманизма доследно је објашњив и избор папе Рацингера, наследника Јована Павла II. Овај избор није случајан, пошто из историје патохуманизма јасно произилази да Ватикан и Вашингтон припадају истој сфери интереса, али као у свакој политичкој перверзији преко трећег актера - преко Берлина, односно Немачке. Немачка ће бити центар католичке шпијунске службе, зарад Сједињених Америчких Држава, од 1945. године до данас. И није безначајно, што у тако важном тренутку финализовања пројекта нове светске идеологије на чело папске цркве долази човек немачког порекла и човек који је припадао Хитлеровој младежи. То је врло важан и можда нај-важнији идеолошки потез у новој политици америчке администрације. У политици која жели у потпуности да измени историју Европе. Довођењем папе Рацингера или Бенедикта XVI, спира се та рђава прошлост Европе и Немачке, па његов хуманизам треба да замени све злоћудности које су постојале у историји Европе и историји Немачке. И он ће, вероватно, бити проглашаван за човека мира, као што је и папа Пије XII био проглашаван за за човека мира - као што је по истој формули и Јован Павле II сматран „човеком мира".

Занимљиво је, међутим, миротворство бившег папе Јована Павла II. Овај ореол апостолске психологије и људи добре воље - папе су добиле због добрих услуга и подршке „савезничке армије" пред коначни крсташки рат против Руса. Папе се залажу за мир, баш као и Америка за људска права, демократију и владавину права (!). Тако је и Јован Павле II, велики заговорник мира, први признао у распадању комунистичке Југославије право на сецесију, подржао Словенију и Хрватску, иако је право на сецесију чланом 38 Статута Међународног суда правде у Хагу кажњиво право. И као човек мира и као човек хуманости подржаће овај папа-писац све диктатуре у Латинској Америци: у Никарагви, у Чилеу, у Салвадору. А као човек разумевања за патње брата у Христу, биће то једини папа који ниједнога тренутка (па све до тога када се угасио његов живот 2005) неће поменути 900 пострадалих римокато-личких свештеника у Латинској Америци који су били на страни свог народа. Никада и нигде их неће поменути. Као што папа Пије XII није реаговао на помор римских Јевреја 1943. („није забележено да је одржана и једна јавна молитва, нити да је запаљена вотивна свећа, нити је отпеван псалм, нити De profundis" - Џ. Корнвел: „Хитлеров папа") тако ни за Јована Павла II девет стотина живота римокатоличких свештеника није било вредно помена. Закључак је јасан: били су на страни сиромашних, а не на страни богатих и моћних.

И уопште не сумњам да ће доћи дан када ће и папа Рацингер бити проглашен за човека мира. Уосталом, он је своју толерантност доказао штитећи највећег приложника цркве, оца Масијела из Мексика. Оснивач „Христових легионара" (који су располагали са 11 универзитета и 150 школа), о. Масијел Деголадо уживао је заштиту и папе Војтиле и кардинала Рацингера (садашњег папе, Бенедикта XVI). Јозеф Рацингер је успешно заташкавао све оптужбе против о. Масијела, финансијски успешног фратра, наркомана, педофила и хомосексуалца.

Своју мирољубивост садашњи папа Рацингер показао је много раније: као генерални секретар Билдерберг групе изборио се за обуставу прогона злочинаца из Другог светског рата. Управо стога, Рацингерова „мисија" је важна. Његова мисија треба да покаже да је историја другачија него што смо мислили до јуче. Зато је и спреман његов долазак: ништа није случајно, јер од 1958. године папе се бирају у Пентагону. Они од нас који су се мало бавили историјом папства знају да је надбискуп њујоршки Спелман имао надимак „папопроизвођач". И тако је до дана данашњег. И Рацингер је одабран у Пентагону. На повратно дејство упућује и одлука новог папе (Бенедикта XVI) да најодговорније место у очувању црквене организације повери америчком надбискупу. Наиме, папа Рацингер (Бенедикт XVI) је место председника Конгрегације за пропаганду вере поверио Вилијаму Ј. Левади, надбискупу из Сан Франциска. И овај избор није случајан. И он је мера идеолошке унисоности и давно успостављене политичке осовине Вашингтон-Ватикан, односно саображавања Ватикана америчком тријумфализму. Зато треба рећи: ово је време нове идеологије. Ово је време хуманистичког империјализма, односно пентагонопапократије. И оно ће још дуго трајати./../

У том истом огледу, Кијук нас упозорава на то да ће Срби трајно бити лишени статуса жртве:

>> Европа ће признати управо оно што заговара Америка, то јест садашњи хрватски председник Санадер, и разуме се његова интелектуална приколица господин Голдштајн: - да је у Јасеновцу, највероватније, страдало између 60 и 80 хиљада људи, најразличитијег етничког порекла. Кад одбијете број Јевреја, који су пописали своје мртве, кад одбијете број Цигана, који знају колико их је пострадало у Јасеновцу, биће вам јасно да је Туђманова цифра, о само неколико хиљада жртава у „радном логору" Јасеновац данас опште прихваћена. Туђманову идеју о „повијесном компромису" преузели су и протежирају они који желе да управљају светом, који стварају нови светски поредак и нову историју света. То је и разлог што су учесници новог поретка, наједном, постали историчари. Подсетимо се да је Клинтон, као велики и познати историчар, осудио Србе као узрочнике Првог и Другог светског рата. Та осуда не подлеже нити иронији нити цинизму. Она траје до дана данашњег. Са брисањем истине о Јасеновцу - за коју се нисмо ни сами заложили, нити као појединци нити као народ, нити у време Броза нити у време однарођеног Милошевићевог режима, нити у време данашњих квазидемократа - намеће се и успоставља манипулативна а потискује историјска истина. И биће могуће да Срби поверују у наметнуту истину, у нову транзицију привикавања да су, наводно, геноцидан народ. И зато се од њих тражи, и прети им се резолуцијом Америчког конгреса, да као народ преко својих представника у парламенту признају злочин који се догодио у Сребреници.

Злочин у Сребреници овековечен је спомеником (који је, за 250.000 долара, открио управо амерички председник Клинтон, иначе позната, интернационална порно звезда) и представља наставак демонизације и анихилације српског народа. Споменик је на арапском језику, иако нема нити једног муслимана или Бошњака, нити у Титовој БиХ, нити у овој коју „раџа од Босне", Ешдаун, претвара у унисону државу, који зна арапски. Зар ова медијска и политичка пропаганда не говори сама за себе, зар не баца сенку на истинитост, која сваким даном потврђује исконструисаност уместо увер-љивост? А шта то у ствари значи? Не постоји разумно биће које не сматра да сваки злочин мора бити кажњен. И нико нема жеље да идеализује сопствени народ, и нико није против тога да се злочини кажњавају. Али је та унапред одређена или већ дуго припремана и предодређена биографија српског народа, нешто што спада у патохуманизам. Баш зато, Сребреница и јесте парадигма светске политике која је изгубила компас и новог хуманизма који крије лице са ожиљком.

Утолико пре што се до дана данашњег о злочинима говори на следећи начин: ако је којим случајем и то врло ретко процурила вест у медијима о спасавању неког муслимана или Хрвата од стране Србина и Срба, у овом злоћудном, програмираном, бестидном и прљавом рату - то је увек само појединачни случај. Ако је неко од Срба био спасаван, спасен од неког муслимана или Хрвата, то је доказ демократске и цивилизацијске оријентације хрватског или муслиманског народа. Ако је, пак, неко од Срба убио онда се тај чин карактерише као злочин геноцида, а ако је неко од Срба пострадао, онда су то појединачни случајеви.

По свему судећи, процес србофобије ће се наставити сразмерно процесу патохуманизма који ће још дуго трајати. Неће се говорити о злочинима над Србима, нити 1941. нити 1991. Неће се, разуме се, спомињати ни беспризорна ни ритуална убиства која су вршили припадници католичке и муслиманске популације у рату 1991-1995. нити оркестрирани бестијаријум под управом савремених евроамеричких елитних злочинаца. Спомињаће се у историји модерне Европе - или је то бар нада патохуманиста - само злочини које су починили, наводно, Срби. И читав кључ тог новог поретка као идеолошког погледа на свет се своди искључиво на једну истину: у времену лицемерног морала, и у времену потпуно оронулог политичког погледа на свет, врло је тешко мењати интересну политику, још мање очекивати забрану манипулисања жртвом.<<

И - ето! Што би рекао Бранко Радичевић:„Оде санак пусти!“ Ми таман сањамо како дишемо на оба „плућна крила Европе“, источно и западно, кад Кијук дрекне:„Устај, војско!“. Устајемо, онако буновни, облачимо се и стајемо у строј, с оружјем у рукама: с књигама Светих Отаца, од Фотија Цариградског до Јустина Ћелијског, историјским студијама, попут Милашеве „Православне Далмације“, или Ани Лакроа Риз - „Ватикан, Европа и Рајх од Првог светског рата до Хладног рата“... Тако је то... Нема мира с њим, реметником, јуродивим који никад није продао крсте за масне прсте...

РЕЧИ КОЈЕ ЗНАЧЕ

Кијукове речи нису за бацање. Где год их човек нађе и за њих чује, треба их записати. Овај витез, чији су напаћени преци у напаћену Србијицу стигли са Двора на Уни, говори само кад је његова реч неопходна као барјак на бојном пољу. Чак и у „класичном“ новинском интервјуу, какав је онај дат „Чачанском гласу“ 29. априла 2005. године (Зорица Лешевић-Станојевић:„Хуманисти с бичем“), Кијук не говори баналности. Из тог разговора преносимо његове ставове, јер они, очито, нису за једнократну употребу, и важиће много дуже но што је трајање једног броја локалног седмичника.

Године 1998, Предраг Р. Драгић Кијук је, са групом наших језикословаца уобличио и потписао „Слово о српском језику“, у коме је, снагом аргумената, поречена лаж о постојању хрватског и бошњачког језика као посебних језичких целина. Он сам о томе каже:

>>„Слово о српском језику" (штампано на пет језика 1998, и тиражу од 300. 000 примерака у издању Фонда истине из Београда) не садржи ништа што већ није познато европским и светским славистима и филолозима, а то је чињеница да римокатолички Хрвати и муслимански Бошњаци всћ један и по век, за свој нормирани језик, користе српски књижевни језик. Тај савремени српски језик штокавског наречја кодификовао је Вук Стефановић Караџић на основу темељног става по коме су Срби штокавци, Хрвати чакавци, а Словенци кајкавци. Никада није било ни Срба чакаваца, нити кајкаваца или нештокаваца. Исламизирани делови популације такође су штокавци. Међутим, ову научну истину политика је разводњавала, а Срби су прво у име илиризма, потом југославизма, а онда и бољшевизма -са свом инертношћу пратили агресивносг католичке хрватске филолошке школе. Распад комунистичке Југославије и сатанизација српског народа помогли су, као нигде у свету, преименовању српског језика. Тако је и Дејтонским споразумом озваничена србофобична лингвистика, па је овај амерички диктат написан на енглеском, хрватском, босанском и српском јсзику (екавска ћириличка варијанта).Водећи српски лингвисти прихватили су политички диктат као филолошку законитост, привиђајући америчког председника Клинтона, иначе иитернационалну порно звезду привремено на месту државника, као папу светске славистике и српске лингвнстике.

Ето како су римокатолици у Хрватској и мухамеданцн у Босни политичким путем дошли до „хрватског", односно „босанског" језика. Творци и потписници „Слова" само су наше и светске баштинике науке о језику подсетили на никад оспорену истину да су књижевни језик Срба штокаваца преузели за свој језик Хрвати и Муслимани (којима је верски идентитет преиначен у етнички квалитет). Напросто, на политичку патологију америчких конквистадора творци „.Слова" су одговорили научном истином.<<

Отац Јустин Поповић је својевремено говорио да смо заборавили као да нас је пркосни бог заборава створио по својој слици и прилици. Најопаснији заборав наметнули су нам комунистички инквизитори, који су потопили читав континенат србског памћења и постојања - интелектуални свет наше дијаспоре, оне „политичке“, која није престала да сведочи о лажима Титотопије и њеном злочиначком затирању идентитета овог народа. Кијук је зато покренуо библиотеку „Српска дијаспора“, и пред нама су изронили лица и дела Ненада Петровића, Дојне Галић-Бар, Милутина Деврње, Добривоја Томића, итд. Непознати, а озбиљни они би били понос сваке културе, а камоли ове наше, која се дави у живом блату клозетске књижевности полуписмених хулигана попут Марка Видојковића.

Ево како је Кијук објаснио свој рад на библиотеци „Српска дијаспора“ и борбу против наметнуте нам амнезије:

>>Ауторска библиотека „Српска дијаспора" покренута је 2000. године с циљем да српској култури врати ауторе који су, углавном из политичих разлога, прогнани и из српског језика и из српске историје културе. Најрепрезен- тативнији део српске елите између два светска рата (Милош Црњански, Нико-лај Велимировић, Милан Кашанин, Владимир Вујић, Димитрије Најдановић, Станислав Краков, Милутин Деврња, Владимир Велмар Јанковић, Растко Петровић итд.). који је упоришно интелектуално опредељење налазио у сопственој богатој традицији, православном погледу на свет и медитеранском наслеђу - са победом комуниста је своју судбину уградио у архипелаг расељених лица./.../ Наши услужни и ислужени интелектуалци, баш као и данас, утркивали су се у прећуткивању аутентичних стваралаца и у земљи и у расејању. Кажњивог моралног става, ови идеолошки патуљци, правдали су комунистички одстрел српске интелигенције (како је то чинио Марко Ристић и њему слични соцреалистички надреалисти), или ликовали над онима који су трунули у емиграцији. Милан Богдановић (који је прешао у ислам и добио име Фејзула) чак је сладострасно и саучеснички, 1949, констатовао: „Тих књи-жевних измећара код нас више нема. Неки су искусили заслужену народну казну, а други потонули у мрак емиграције". Тумач књижевних прилика и новог човека новог поретка задуго ће бити Велибор Глигорић - који је Црњанског прогласио „малим књижевним Хитлером". Неки од тих „измећара" нашли су своје место у библиотеци „Српска дијаспора.“

Кијукова вера у србски народ увек је била непресушна, упркос „чињеницама“, оним молоховским „чињеницама“ које се свету намећу преко CNN-a, а Србији преко „независне“ телевизије зване Б92, и којима треба жртвовати свој разум, своја осећања, своју и народну будућност. На чему се она заснива? На ономе што је Свети Александар Невски рекао папском изасланику:„Бог није у сили, него у правди“. Кијук непрестано одгони страх из нас, јер зна да је овде бивало што бити не може. Увек га ослушкујем кад ми је тешко, и кад неспокој дође да ме одвоји од дужности да се борим. Тада ме подсећа:

>>Иако бројна интелектуална бижутерија, а међу њима и професори факултета и други бузуранти, по налогу европског и америчког протектора, заговарају тезу о одумирању српског народа - нема наде да се ова политичка утопија оствари. Срби су одупирањем прво приватној држави Слободана Милошевића, а онда, приватној идеологији евроамеричког хуманисте с бичем - показали на крају 2О.века да су „живљи“ неголи икада раније у својој историји. Народ који је устао против банкократије, финализовања фашистичког корпоративизма, који је достојанствено поднео подлост на њему примењене сатанизације и расизма, и народ који се витештвом одупро највећој ратној фаланги света, америчким плаћеницима, има будућност. Нови, 21. век биће век антиамериканизма који је започео српским отпором атлантском тоталитаризму и неоколонијализму. Српски народ је доказао да вишак силе рађа мањак ауторитета и то је пример који ће следити свет - јер нигде на кугли земаљској не постоје народи који су спремни да политичку патологију прихвате као политички рај.<<

Често кукамо како смо очајнички осуђени да станемо „под једну шљиву“, како нећемо издржати притиске... Нико од нас не схвата шта нам је Бог дао; а дао нам је да копљем своје кичме свагда убијамо аждаје које шиште:„Пиј шербета из чаше свечеве, / ил΄ сјекиру чекај међу уши!“ Многим окупаторима смо видели леђа; видећемо и овим данашњим. Само да не наседнемо на пропаганду о томе да смо „најгори“ и „најнесложнији“ народ. И ту нас аутор „Catenae mundiопомиње:

>>Срби нису ни мање ни више различити од других народа. Пословична "српска неслога" представља трик који попут заразе на свеукупну популацију желе да прошире либерални хегемонисти, не би ли успоставили степен безвољности и солидарности са хаосом. Срби имају исконско осећање праведности и сваки рачун секташке психологије „демократа са бичем" потпуно је погрешан. А да смо ухристовљен и сеобан народ - то је тачно и представља необично својство српског православног народа - јер је то народ, чије је тело у матици а срце изван сопствених граница, у Хиландару. Рањавајући, наопаке 1999. (окренуте бројке најбоље илуструју зашто су евро-амерички „хришћани" одабрали ту годину за агресију) српски национ непрекидним бомбардовањем 78 дана, коалиција просвећених варвара је убијала тело једног народа и једне земље. Био је то рат „беле петокраке", ништа мање злоћудан од деспотије црвене петокраке. Али, злочин није дао резултате.<<

Кијук је и „класичан“ пример хришћанског интелектуалца - човека који знање, мудрост и утицај на људе користи да би сведочио истину Божју и служио ближњима. На нашу несрећу, велики број србских учењака и мудријаша су, за време Јосипа Броза, били само слуге система наопаких вредности, као што су и данас слугерање комесара новог пентаграма. Шта им Кијук замера? Чујмо га:

>> Пре свега, конформизам и сервилнн дух, због чега су служили друштвеном прагматизму (на шта политика има право), уместо једино истини (на чему наука почива). Зато је таква интелигенција, тачније квази-интелигенција, могла са истом страшћу да спроводи некада идсологију комунизма, а сада идеологију глобализма. Данас ти интелектуализирани цирку-занери желе да преведу народ у Европу са свом хипотеком коју је, из геостратегијских разлога, Србима наметнула НАТО фаланга. Ови бивши интелектуалци (бивши редитељи, социолози, правници, писци, преводиоци, и њима слични перверзњаци), због свог конформизма и услужног лидерства, Србе прозивају за ксенофобију и агресивну националну политику. Занемарујући чињеницу да су Срби једини народ који јсу процесу распада и наметнутог рата у Југославији (1990-1995) етнички очишћени у Хрватској, у Босни, у Херцеговини, у Метохији и на Косову - ова група плаћених секташа, потпуно игнорише истину и српске жртве. У време погрома Срба у Хрватској ни једна хрватска породица у Београду није (попут српске породице Зец у Загребу) пострадала или на најбестијалнији начин уморена. У вишеде-ценијском и константном спровођењу злочина Шиптара над Србима, у Београду без проблема живи 56.000 Шиптара. Српски интелектуалци, у име слободе и људских права упорно стављају Српску православну цркву на стуб срама, траже право на плиму секташтва као програмирано разводњавање православља, стално понављајући причу о мржњи према мањинама и расистичком ставу према другим народима.

Ипак, ови естрадни интелектуалци нигде у Србији (нити у прошлости, нити у садашњости) нису пронашли упоришта за ову врсту тврдње, јер у Србији никад нису прављени логори за несрбе. Несумњиво, Србија у свету није бранила своје достојанство захваљујући услужним иителектуалцима (подсети-мо се да је Пупин први добитник Пулицерове награде) и то се ни овога пута неће догодити. Ко је научио да пузи неће никада научити да лети, па ове сподобе кажњивог нивоа знања и морала не могу да засене примере интелектуалне одговорности.

На њихову жалост, Србија ће истрајати и претрајати у историји, јер је у хармонији са светом који тежи правди и политици здравог, а не политици изопаченог друштва.<<

Наравно, цена за Кијуков став мора да се плати. Она је маргинализација. Неће да ти дозволе да свом народу кажеш онолико колико знаш и умеш. Гурају те у крај. Али, Предраг Р. Драгић Кијук је увек био спреман да цену слободоумља плати. „Највише што слободни интелектуалац у Србији може да постигне јесте да га не воле, али да га уважавају“, често ми је говорио. И то би могао да буде запис на његовом витешком штиту. Зато и није изабран за председника Удружења књижевника Србије, иако је већина била за њега. Он о томе не ћути, указујући да међу нама има људи који више не разликују родољубље од националног егоманијаштва:

>>Разумљиво да има пошто су страни инквизитори успели да неке међу нама убеде да су национализам и шовинизам једно те исто. Посебно су представници неких странака, које воде политички „ометени" у развоју, заинтересовани да умање деловање персоналиста које је сопствено ментално здравље спасавало од комунистичке деспотије или данас демократске хипнозе. То је и разлог што и у случају када вам колеге на Скупштини УКС укажу поверење и дају највећи број гласова - не уважи управа УКС. Да су они кооперативни, а ја неподобан, нешто је што ми, већ по навици, припада. Зато се запад упире да Србима испере мозак и поништи њихов отпор као лош пример. Конзервативни, анахрони и етноцентрични су само Срби.

Сваки слободан интелектуалац, идеолошки неинфицирана личност, човек критичке дистанце, или морални патриота или хришћанин -нису добродошле појаве у овом времену највеће моралне кризе у историји цивилизације. Шта више, у нашем времену хуманистички идеал је осуђен на смрт. И још нешто: хипокризија је проглашена за савест. У том смислу су и мој национални ангажман, или рад Фонда истине чији сам председник, разлози што сам остао без посла или дошао на листе разних служби које мешетаре у Србији. Ово није време политике за човека већ политике за двоношца као потрошчке животиње.<<

ПОЗНАВАТИ КИЈУКА

Знати Кијука значи знати много и многе. Деценијама је он у културном и духовном животу Србства, и довољно је само рећи му нечије име, па да чујеш о том човеку какав је био јуче, а какав је данас, и да ли је данас искрено или утилитарно такав. Кијук непрестано спасава људе из свепрождрљиве утробе Хроноса: колико пута сам од њега слушао о непознатим покојницима - непокорницима, попут песника и критичара Драгољуба Игњатовића, који је, седамдесетих година XX века, говорио о пропасти социјализма само на основу званичних, новинарских извештаја, на неком скупу интелектуалаца, после чега је робијао, а после робије, до смрти, становао у мемљивом подруму... А тек упознавање са живим људима, попут Добривоја Томића, чијег су оца, потпуно невиног, комунисти убили само да би му отели фабрику уља у Бољевцу, и који је, педесетих година XX века, с вереницом побегао у Немачку, где је постао угледни стоматолог и сведок многих догађаја србске скривене историје (Црњански је код њега поправљао зубе пре но што се вратио у Југославију.) На подстрек Кијуков, Томић је написао своја сећања, објављена у библиотеци „Српска дијаспора“ као двотомник под насловом „Црвено сунце у зениту“. Једна од најпотреснијих епизода „Црвеног сунца“ је разговор др Томића са својом необичном пацијенткињом, ћерком доктора Менгелеа, коју је Томић лечио у месту Болцано, на швајцарско-италијанској граници. Син невиног „народног непријатеља“ је од ћерке једног од најстрашнијих нацистичких злочинаца сазнао да се њена мајка и она са Менгелеом тајно виђају, и да никад нису имали никаквих проблема због свог презимена, док је Томић, ни за шта крив, морао да бежи из Србије, јер му у Титославији није било живота. Врсну Томићеву књигу не бисмо имали без Кијуковог труда око њеног уобличавања и објављивања...

Радио је Кијук и на приређивању дела др Марка С. Марковића, нашег најугледнијег писца у дијаспори, који је на Сорбони докторирао на политичкој философији Николаја Берђајева. Марко С. Марковић, интелектуалац каквих је било мало у XX веку, помогао нам је да се, осврћући се на ужасе Аушвиц-ГУЛАГ столећа, не претворимо у стубове од соли, попут Лотове жене. Његове лековите речи Кијук је штампао у „Књижевним новинама“, и тражио начина да Маркове књиге у нас угледају светлост дана.

А тек срдачност према младим хришћанским интелектуалцима и покретима, попут „Двери српских“! Кијук никада није избегавао да откине од свог драгоценог времена да би србској православној младости помогао да чује искон - звона Дечана и Студенице, Хиландара и Пећке патријаршије...

А тек служба Србској Православној Цркви! Нема тог епископа и свештеника коме је Кијук био потребан као саветник у тешким околностима савремености - а да се он није одазвао

Колико предавања, разговора, сведочења... И никад уморан, никад посустао, никад очајан... Младалачки оптимизам који се не плаши изазова и хришћанске одговорности за ближње и даље...

Да, Кијук је човек који се никада, и никоме, није продао. У најтежа времена, када је Србска Црква била гоњена и гетоизирана, он је смео да буде Србин православне вере. Када је, 1985 године, прота Љубодраг Петровић, при храму Св. Александра Невског, покренуо веронауку (а пост-титоистичка удбократија била у пуном јеку), једно од четворо деце чији су се родитељи УСУДИЛИ да децу на веронауку пошаљу била је и Кијукова ћерка. Прота Љуба ми је свагда с поштовањем причао о томе.

Не знам човека који је Солжењицинов dictum („Не живети у лажи“) тако доследно спровео у свом животу, као што је то учинио Предраг Р. Драгић Кијук. Он је живи доказ руске пословице:„И један човек на бојном пољу је ратник“. Не уплашивши се војски авети и фаланги утвара, овај заточник духа је изашао на мегдан свакој христофобичној и србофобичној лажи прошлости и садашњости.

Спреман да стоји за Истину, Која је Христос, он више од свих нас заједно, има право да, на основу личног искуства, ускликне: „Бог није у сили, него у правди“.

Бог Правде, Коме пева и србска химна, Бог је Предрага Р. Драгића Кијука и он му даје снаге да, у име свих нас, сведочи да, како рече наша народна песма „правда држи земљу и градове.“

То је он, „у Бога дреновак“(Момчило Настасијевић), испод чијих чворова и руку одбрамбено скрштених на грудима куца велико срце светосавског хришћанина, свесног да љубав према свом народу значи љубав према свима које је Бог Живи превео из небитија у чудесну тајну постојања.

Кијуково име и дело опстају путокази за будућност. Поготово је важно његово неприпадање: ниједној партији, ниједној масонској ложи, ниједној интересној групи. Верујући у Бога и Србство, он се није поклонио Ваалу наших дана.

Видимо га као вођу србске духовне буне против патуљастог Вавилона патохуманизма. Он је човек који се никада није уздао у човека, него у Онога Који нас је саздао по свом лику и подобију, и заповедио нам да се из своје датости усмеримо ка својој задатости. Зато је, попут наших предака о празнику Часних Верига Св. Петра, када су хватали вериге изнад огњишта, и није их жегло, и он кадар да се дохвати огњених „верига света“ (Catena mundi) на крвавом, али и васкрсно - радосном Балкану!

По Хајдегеру, реч „етика“ потиче од речи „етос“, која значи „жилиште, обитавалиште“. Етика је, дакле, умеће уређивања жилишта. Само из те перспективе може се разумети Кијукова одговорност према себи и другима: не будемо ли уређивали свој дом, он ће постати ђубриште.

Настасијевићев наратор у „Тамном вилајету“ и „Хроници моје вароши“ често се зове Истинословац... Бити Истинословац значи бити спреман на нетрпељивост оних којима се Истина сведочи. Али, без Истинословца, нема ни Завичаја, који је вишњим смислом обасјан предео и нема морала, који је завичајна обичајност. Зато је Бодлер рекао да је битијна особина велеграда, попут Париза, у томе што човек може да лута по њему месец дана, а да не сретне никог познатог. У велеграду је морал скоро немогућ управо због масовног бежања у неодговорну анонимност. Људи попут Предрага Р. Драгића Кијука су ту да нас подсете да се од Завичаја не може побећи; по Настасијевићу:„На крају нестати цео,/ ал проклијали трази...“ Он је посматрач тих и таквих, проклијалих трагова и сведок непочинстава „заробљеника сопствене биографије“ (његов израз), али и сведок хероја несустајућег отпора стихијама разарања...

Док год има Истинословаца какав је Кијук, који нас чувају својом мишљу, речју и примером живота, има и наде да нећемо нестати, него ћемо, по ко зна који пут у својој историји поново настати, у свету у коме има сеоба, али не и смрти.

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 30 јануар 2012 )