Како се стичу нетрулежне мошти (крај) - фото
среда, 18 децембар 2013

 ПОСЛЕДЊИ ДАНИ О. ГЕОРГИЈА КАЛЧИУА

Ако имамо имамо Бога, никада нећемо пасти од бола овога света.

Током најстрашнијег страдања, изненада откривамо оазе светлости и свештене радости.

-  О. Георгије Калчиу

Последње године оца Георгија Калчиуа су биле обележене истим стрпљивим страдањем и неуморном одлучношћу да служи Господу које су означиле и читав његов живот. Упркос томе што је био у позним седамдесетим годинама, телом које је било подвргнуто двадесетједногодишњем затвореништву и мучењу, о. Георгије је задржао распоред (обавеза) који би исцрпео већину људи, упола млађих од њега. Година 2004. и 2005. је имао две операције на срцу, али није дозволио да чак и оне успоре његове напоре. Један парохијанин памти: “Изненадили смо се када смо видели о. Георгија на вечерњој у петак, одмах после операције. И не само то, већину времена је провео клечећи на коленима у цркви!”

Последњи позив о. Георгија на страдање је стигао у пролеће 2006. када му је постављена дијагноза рака на панкреасу. Следећих шест месеци, он је то држао у тајности од свих осим од своје надлежне лекарке и духовне кћери, др. Марије Розана Стоика. Желео је да га сви упамте као крепког слугу Божијег. И заиста, парохијани нису знали за стање у коме се налазио. Др. Стоика памти: “Показивао је невероватну издржљивост, чак и док је служио дугу васкршњу службу и поред мучних болова.”

 О. Георгије није хтео да се подвргне операцији, али је уз одобрење црквене јерархије пристао да започне хемотерапију. Међутим, како се време ближило почетку терапије, о. Георгије је осмислио другачији план. Приликом једне посете др. Стоике ради разговора о терапији и њеним пропратним дејствима, о. Георгије је легао на омиљени кауч. “Отац је положио моју руку на своје груди, погледао ме право у очи – тим дивним плавим очима сада пожутелим од последњих искушења - и са веома очинским гласом ми рекао: 'Марија Розана, волим те пуно, баш као ћерку – међутим, морам да одем и да се поздравим са својима у Румунији.' Упитала сам га да ли зна да је у његовом стању веома ризично одлучити се на тако нешто. Отац је то потврдио и наставио: 'Дуго сам живео. Много сам битака војевао – дошло је моје време. Људи као што си ти – и многи други које је Бог довео у Цркву – послати су да ми помогну кроз ово тешко искушење.'”

Фото: graiulortodox.wordpress.com

Двадесет трећег септембра 2006. године, о. Георгије је одлетео авионом у Румунију јер је знао да ће му то бити последње путовање у вољену земљу. Док је био тамо, посетио је све своје најдраже пријатеље по читавој земљи а нарочито оне у манастирима. Један од његових духовних синова, приметио је, видевши слике о. Георгија током боравка у Румунији, да га таквог никада није видео; изледао је као да је негде између неба и земље, уморног лица, болног, али зрачећег неземаљским сјајем.”

Др. Стоика је такође отпутовала у Румунију да прати здравствено стање о. Георгија и да му дâ лекове за болове на првом делу његовог пута. У извесном тренутку је морала да се врати на посао у С.А.Д.-у. То је био последњи пут да је видела о. Георгија у пуној снази.

 

Под великим бројем обавеза, тело о. Георгија је подлегло исцрпљености и природним последицама рака који се ширио. Једног дана, крајем октобра, изненада се срушио и био однесен у собу у ургентном центру. Доктори су ускоро открили да није могао да свари храну три дана.

Када су обелодањене вести о хоспитализацији о. Георгија, огромна река људи се слила да га посети, осећајући да ће им то бити последња прилика. Међу посетиоцима је био и председник Румуније, патријарх и многи свети оци који су састрадавали са њим у затвору. Толико је много људи долазило да су болнички службеници морали да поставе два чувара пред вратима његове болничке собе, будући да уопште није могао да се одмори. Део “проблема” је био сâм о. Георгије, који је био пресрећан да види све посетиоце. И поред чињенице да му се ближила смрт, био је добро расположен, шалећи се и разговарајући са сваким који би дошао да га види.

Др. Стоика је остала у сталној комуникацији са особљем болнице у Букурешту, размењујући медицинске досијее и нудећи свој савет. Син о. Георгија, Андреј, је био  Румунији у то време и посредовао као преводилац преко телефона. Нажалост, доктори у Румунији су одлучили да обаве операцију која се показала као непотребна и умногоме продужили његов боравак у болници. Тако је о. Георгије изгубио неколико последњих, пресудних дана пре него што му се рак проширио на јетру.

Извршене су припреме за његов повратак авионом у С.А.Д. Сви логистички детаљи су били обезбеђени, укључујући и пратећег лекара током лета. Међутим, о. Георгије је остао да лежи у болници, а до оних код куће нису стизале вести о његовом напретку. После двадесет шест дана, др. Стоика је одлучила да одлети у Букурешт. Пре него што је стигла то да учини, о. Георгије је добио отпусну листу.

Шеснаестог новембра 2006. године, када је др. Стоика најзад поздравила о. Георгија на вратима болнице Инова Феирфакс у Вирџинији, сазнала је да је толико смршао да више није личио на себе. Ипак, оне бистре блаве очи су извиривале из његовог слабашног тела, и испруживши крхку руку, прошапутао је: “Кћери, вратио сам се!”

Те ноћи, извршен је читав низ испитивања на о. Георгију. Онколог је потврдио оно чега су се сви бојали: рак се проширио на јетру о. Георгија, и никаква даља терапија није била могућа. Тражећи друго, треће и четврто мишљење,  др. Стоика се посаветовала са пет лекара у нади да ће се наћи нека терапија. Исцрпевши сваку наду, увидела је да “Бог има сопствени план за Оца.

Тада је др. Стоика узела Богородичину икону из ташне и положила је на сточић поред кревета о. Георгија. Према речима др. Стоике: “Отац ју је видео, и замолио ме је да му је дам. Целивао ју је са таквом нежношћу, као да је хтео да каже: 'Долазим.'” Првих дана у болници, посете нису биле дозвољене, али др. Стоика је остала да бди над њим током његовог читавог боравка у болници. О. Георгије је поделио са њом приче из живота и благодарност Богу за страдање у затвору које му је помогло да буде онаква личност каква је био тога дана.

У недељу, 19. новембра, о. Георгије је примио Свете Тајне по последњи пут у свом земаљском животу. О. Клаудиу Лутаи је исповедио о. Георгија, причестио га Светим Даровима, и извршио Свету Тајну Јелеосвећења. Сада је већ постало јасно да ће се о. Георгије ускоро упокојити, и непрекидна река посетилаца је почела да улази у његову болничку собу, по неколико одједном, да би добили благослов и опростили се од свога вољеног пастира. Један од његових парохијана памти: “О. Георгије ме је припремио за своје упокојење, годину дана раније, када се спремао за једну ризичну операцију. Поучио ме је да не плачем ако се упокоји. Питао ме је другом приликом, на сахрани нашег драгог пријатеља: 'Јеси ли тужан?' Рекао сам:  'Јесам.' Рекао ми је: 'Не буди тужан, то је од ђавола. Хришћанин се увек нада да ће особа задобити спасење.' С тим на уму, пришао сам Очевом кревету, и давши ми благослов, рекао ми је неколико пута као и увек: 'Волим те.'”

Фото: exclusivnews.ro

Други парохијанин који је био присутан те ноћи је испричао: “Стигао сам одмах након што је о. Георгије престао да прима посете (био му је потребан сан) те недељне вечери у болници Инова Феирфакс. Нисам имао прилику да разговарам са њим, и само сам га видео још једанпут док су му очи биле отворене. Иако је његов поглед био усмерен у другу страну од места где сам стајао, према његовој супрузи, Преотизи Адријани, приметио сам дубоки мир у његовим очима, као и тужно саосећање – осетио сам да је са жаљењем посматрао њу и све нас, знајући да ће недостајати свету. Иако стичемо заступника на небу, губимо истинског пријатеља у телу. О. Георгије се више бринуо због туге својих најближих (као што је Господ на крсту бринуо о  најдражем пријатељу Св. Јовану Богослову и Својој Мајци Богородици) него због свог личног страдања. Много се жртвовао да би се вратио на само неколико дана, због којих је сигурно поднео велики телесни бол, али који су за нас били емотивно и духовно целебни.”

Испред собе се окупио велики број духовних чеда о. Георгија, молећи се и појући (молебне) каноне и акатисте Светима и Богородици. Створила се тако велика гужва да је болница око 6 сати поподне морала да позове полицију, која је послала све присутне да сиђу спрат ниже. Само су свештенство, псалмопојци, др. Стоика, и стражар на вратима (један од парохијана о. Георгија) добили дозволу да остану. О. Георгије је позвао једног ђакона који је био присутан, и сви су помислили да ће се упокојити свакога часа.

Око 9 сати увече, ђакон је морао да напусти собу. Пре него што је отишао, рекао је свима окупљенима испред собе да је, док је био у соби, видео како лице о. Георгија светли “као на иконама”. Све у свему, троје људи је испричало да су видели о. Георгија у нествореној Светлости тих последњих дана.

По ђаконовом одласку, настављено је читање Псалтира на румунском и енглеском. О. Георгије је спавао и нико није знао да ли ће се више будити. Мало касније месни свештеник, Румун, је служио молебан. Око 10 сати увече, појци из парохије о. Георгија су се ушуњали у собу. Сада је било у њој седам појаца укључујући и главног појца византијског напева. Ангелским гласом је дао интонацију 1. псалма, “Блажен муж” на румунском. Један сведок је забележио:

 “Нешто се тада десило што нећу моћи довољно добро да опишем јер никада нисам видео нешто слично раније нити ћу вероватно икада видети. Када смо дошли до припрева 'Алилуја', Очева рука, иако је спавао, или смо ми бар тако мислили, је почела да га закрштава. Међутим, то је био најчуднији начин на који се прекрстио који сам икада видео. Изгледао је потпуно неусклађен и нехотичан... Људи су заплакали. Нисмо били сигурни да ли ће се Отац икада пробудити а сада је његово тело почело да се крсти у одговору на молитве које смо дубоко узносили Богу.

Када смо наставили са појањем, о. Георгије је почео да се крсти одмереније на свако 'Алилуја'. Тада се пробудио и погледао нас веома дубоким погледом не од овога света. Не могу да вам кажем како су бедне моје речи да сада опишу оно што смо доживели. Те очи, које су много пута виделе нестворену Светлост Христа, Бога нашег, и чији је љубвеобилни поглед могао да те отопи изнутра, сада су гледале по последњи пут толико много људи које је волео свим својим срцем и свом својом крвљу. Гледао нас је, болно, али са дубоком радошћу и благодарношћу што смо певали његове омиљене песме на румунском. Између песама би почео да говори неке речи на румунском, а дубина са којом је говорио је нешто што нисам достојан да вам саопштим. Изговарао је једноставне речи: 'Хвала Господу на свему', или 'Све је од Бога.'”

По завршеном појању, читао се акатист Св. Великомученику Георгију, током којег је о. Георгије остао будан. По завршеном акатисту, о. Георгије је убрзо поново заспао негде око 11 сати увече.

Око 4 часа наредног јутра, Његово блаженство Иринеј, епископ Дирборн Хајца и викарни епископ Румунског Православног Епископата Америке, је стигао из Мичигена и ушао у собу о. Георгија. Он је много волео овог архијереја, који је био игуман у Румунији пре посвећења за епископа у Америци. Епископ је разговарао насамо са о. Георгијем и исповедио га. Након тога, и другим посетиоцима је било дозвољено да уђу и епископ је прочитао разрешну молитву над о. Георгијем. Изгледао је као да спава док је епископ читао молитве “ако је био под забраном свештеника, под изопштењем, под клетвом...” И заиста, неке од ових ствари су се десиле о. Георгију када се супротставио комунистичком режиму у Румунији. Када је епископ окончао молитву, о. Георгије се изненада пренуо из дремежа и гласно ускликнуо на румунском: “АМИН! ГОСПОДЕ ПОМИЛУЈ!” С тим речима, о. Георгије поново заспао.

Изгледало је да се о. Георгије неће одмах упокојити; чинило нам се да се још увек држи, чекајући нешто. Др. Стоика је и даље бдела над његовом постељом. Болничке сестре су радиле као легион анђела, сарађујући са др. Стоиком, услишујући сваку молбу и потпуно толерушући огромну гужву која је свакодневно пролазила кроз одељење онкологије.

У понедељак, 20. новембра, оца Георгија је напало ново искушење. У тестаменту, који је написао у румунској болници пре повратка у Америку, изразио је жељу да буде сахрањен у Румунији, у Арђанђелском манастиру Петру Вода,1 где је пријатељ и састрадалник о. Георгија у комунистичким затворима, о. Јустин (Пирву), био игуман. Тог поподнева, Његово Високопреосвештенство Данило,2 митрополит Молдавије и Буковине, под чијом је јурисдикцијом био манастир Петру Вода, саопштио је одлуку да неће дозволити о. Георгију да буде сахрањен у том манастиру. Епископ Иринеј је отишао код о. Георгија да му пренесе митрополитову одлуку и да разговара о другим могућностима за сахрану. Једини одговор о. Георгија на овај преокрет догађаја је био “нека им Бог свима опрости”. Ситуација се на крају исправила када се патријарх Теоктист умешао и дозволио да се о. Георгије сахрани у манастиру Петру Вода.

Касније те вечери, парохијани и духовна чеда о. Георгија су поново бдели око постеље свога вољеног пастира. Један од тадашњих посетилаца се сећа: “Те вечери, Христос ми је благословио да проведем неколико часова са Оцем у његовој соби – целивајући му руку, посматрајући му лице и боравећи са онима који су га толико много волели. Љубав у тој соби је била толико дубока и небеска да ми и сада од ње навиру сузе радоснице у очи. Отац је тада изгледао мирно... У једном тренутнку, требало је да му се намаже кожа како би остала влажна и мене су замолили да то учиним. Сећам се топлине његовог тела. Тада ми је др. Стоика рекла нешто што ме је распаметило. Рекла је да је претходне ноћи његова крвна слика била нижа од оне коју би мртав човек имао. Требало је да умре, но он је итекако још увек био жив. Шта смо имали прилике да видимо – човека у Христу - јачег од смрти!”

Освануло је јутро у уторак. Био је то 21. новембар, празник Ваведења Пресвете Богородице у Храм (по новом календару). Постало је јасно да се о. Георгије држао до овог празника Мајке Божије. Преотиза Адријана, син о. Георгија, Андреј, и његова породица, заједно са неколицином духовних чеда су се окупили око његове постеље. Око 13:10, тек по завршетку Литургије у његовој цркви, о. Георгије је по последњи пут издахнуо. Као што је старац Јустин манастира Петру Воде изговорио на сахрани, о. Георгије је најзад предао свој дух анђелима и био однет у преслатком наручју Мајке Божије у Спасов небески храм.

Одмах по упокојењу о. Георгија, др. Стоика је изашла из његове собе, срушила се на столицу и заспала – био је то њен први сан после шест дана. Неколико тренутака касније, имала је виђење оца Георгија, како излази из собе заоденут сјајном светлошћу која јој је дозвољавала да само види његово лице. Рекао јој је да се пробуди јер мора да иде. Тек тада је осетила руку медицинске сестре која ју је продрмала, рекавши јој да је време да се припреми тело о. Георгија за мртвачницу.

Тог петка, служено је свеноћно бденије у цркви Светог Крста у Александрији, држ. Вирџинија. Епископ Иринеј је служио бденије а прислуживало му је дванаест свештеника. У средини цркве је био отворени ковчег о. Георгија. Следећег јутра, 25. новембра, Његово Високопреосвештенство Натанило, архиепископ Детроита и Румунског Православног Епископата Америке (ОЦА), служио је опело о. Георгију уз прислуживање горепоменутог свештенства. Опело се служило напољу да би се изашло у сусрет стотинама верних који су дошли да се опросте од свога пастира и духовнога оца. После богослужења, прочитане су последње речи о. Георгија: “Љубите један другог као што нас је Исус љубио да би се открило да смо синови Исуса Христа Спаситеља нашег. Жртвујте се! Молите се и будите милостиви према онима који су у оскудици! Нека би благослов Господа нашег Исуса Христа, љубав Бога Оца и заједница Светога Духа били са свима вама. Амин.”

Тело о. Георгија је тада било послато у Румунију. Стигло је 30. новембра, на празник апостола Андреја (по новом календару) – једног од омиљених празника о. Георгија – и било је однето у цркву Раду Вода у букурештанској богословији, где је о. Георгије предавао и служио све до свог хапшења крајем 1970-их година. У суботу, 2. децембра, паријарх Теоктист је служио друго опело о. Георгију којем је присуствовало готово хиљаду људи.

После опела, тело о. Георгија је кренуло на последње путовање у Архангелски манастир Петру Вода. Те ноћи, на стотине људи је почело да стиже у манастир током свеноћног бденија. До јутра се окупило такво мноштво – између хиљаду и по до две хиљаде људи. После Свете Литургије, треће опело је служио игуман Јустин са тридесет три друга свештеника. Велики број свештенства и монаштва, нарочито из северне Молдавије, је дошао да се опрости и дâ последњи целив свом вољеном исповеднику вере.

Лежећи у отвореном ковчегу, лице о. Георгија није имало ни трага бола нити страдања које је поднео током своје затворске казне. Напротив, изгледао је као да мирно дрема. На грудима му је лежала изрезбарена икона Мајке Божије, дар патријарха Теоктиста. У десној руци о. Георгије је држао крст и бројаницу које су му дале монахиње Ђаконешти манастира.

После опела и по жељи о. Георгија, био је сахрањен у гробу од два места, у којем је друго било резервисано за његову вољену супругу Адријану, када пређе у вечност. У свом тестаменту је написао: “Као што сам био у животу, тако ћу бити у смрти са својом женом Адријаном.”

Данас свет тугује јер је изгубио праведника који је живео у њему, али се радује да се нови светитељ присајединио Божијем хору изабраних. Отац Јустин се обратио на опелу, молећи ожалошћене да не тугују: “Црква и наш румнски народ су данас изгубили једну од најснажнијих савести, вечито живу икону апостола, велики глас у пустињи равнодушности и компромиса. После мученичког живота за Бога и свој народ, о. Георгије је ушао у свет светитеља. Имамо на небу свога заштитника. Христос нека те упокоји у рају живих, о. Калчиу.”



1 Петру Вода манастир је основан 1992. године и посвећен затворским мученицима (пострадалим током) комунистичког режима. То је сада напредан манастир са четрдесет до седамдесет монаха и место ходочашћа верних из читаве Румуније.

2 Дванаестог септембра 2007. не дуго по упокојењу патријарха Теоктиста, митрополит Данило је био изабран за патријарха Румунске Православне Цркве.

Последњи пут ажурирано ( среда, 18 децембар 2013 )