БОРБА ЗА ВЕРУ - Раде Јанковић: Окултне замке наше барокне иконографије (крај)

Презир према крсту заједничка је црта свих средњевековних гностичких јереси. Тако и за све модерне окултисте, нововековне настављаче гностичке традиције, крст је сибол пада трансцендентног човека, божанства, у свет материје, пропадљивости – распеће је симбол зла а не наде у васкрсење. Отуда обртање крста значи извртање принципа наде: делатне силе Неба заменити делатним силама нижег реда; обрнути смер духовне вертикале надоле, са висине у дубину – ка земном и још дубље, ка подземном, хтонском - демонском. Пробудити демонске силе да би се покренуо принцип тренутне сатисфакције: „Ти можеш све, и то одмах!“ Тада, уместо Неба имате пред собом само „хоризонт дешавања“. И једног „Бога“ који стално ишчезава на том хоризонту!

гди ученија нејма ни латинскога језика, ту нејма ни живота.“

Кроз читав средњи век иконописање је било пре свега послушање – нераздвојиво од духовне праксе и литургијске службе Богу. У основи, наши су средњевековни зографи били монаси, чак и кад нису носили монашку ризу. И као мирјани, они су живели монашким животом; били су истински духовни подвижници и богоугодници – скромни, ненаметљиви, молчаљиви. Били су загледани у Небо а не у земаљске чари, отуда тако много плавог у њиховим изображењима - плаво у свим нијансама, од прозрачног до мастиљаво плавог – „византијско плаво“! – у очима, у власима косе, у наборима и драперијама, у посудама, у одеждама – у свему што по нужди још увек постоји као тварно, али је позвано да се озари плаветнилом Неба, јер ако заиста треба да буде, онда може бити само као одсјај Неба у земаљској равни.

Били су образовани по мери свога времена, знали су све о „златном пресеку“ и „перспективи“ али се нису служили тим оптичким варкама јер нису били опсенари – били су озбиљни и благородни мужеви, нису се разметали својим именом, нису били горди, и нису се уздали у своје знање и вештину него у Духа Светога да им подари моћ, да са својих рукотворина пренесу духовно блаженство у око посматрача. Били су као цветови на некој дуговечној биљки дубоко укорењеној у тло – цветали су, венули и отпадали, али су се и обнављали, редовно, по вољи неке више силе, храњени увек истим соковима – истоветни по духу и по природи а опет, увек помало другачији по сензибилитету и разумевању, у нијансама дакле, али довољно да би били - увек нови. Своје художествено умеће доносили су из Солуна и Константинопоља, тамо где се у више од једног века дугачкој борби, мучној и крвавој на моменте, искристалисало догматско схватање о природи и значењу „светих слика“. Била је то борба за догмат, борба за Православље. У тој борби је постевљена и она „огњена граница“, како каже Павел Евдокимов, која од иконе одбија баналност кича, малограђански конфор – „господарење сите плоти“ (22) Та „огњена граница“, та „одбојност иконе“ – то је оно што чува духовно „од сваке објективације путем чулног“. (23) Зато тамо где „модернисти“ виде само копизам – ми „традиционалисти“ видимо у томе стабилност архетипа.

Средином XVIII века све се изокренуло. Одлуком Арсенија IV Шакабенте зографи старог византијског кова прокажени су као „неука богомазала“ – дилетанти „који пишу свете иконе без икаквог расужденија и страха.“ (24) Начин на који су почишћени из православног храма - педантно и темељито, уклањање свих трагова који би могли да посведоче да су ова „неука богомазала“ икада постојала и била делотворна, сам храм који је добио архитектонску форму идентичну са формом католичких и протестанских цркава, коначно и чињеница да је у том спору арбитрирала највиша црквена власт -митрополит карловачки, наводи на помисао да се у дубокој позадини овог преврата – renovatio! - налази нека опскурна сила, моћна и добро организована, без које ништа од овога не би могло да се изведе. На тако узорану површину, ова ће сила бацити нашег „барокног мајстора“ – „молера“ – као какво семе, од кога ће, кад изнедри плод, остати само шупља љуска. Дали су му у руке све „модерно“ и „најновије“ – темпере, уљане боје, бакарну плочу, пресу – али и сва окултна знања стечена тамо где Слободни зидари и језуити одавано већ беху раширили мрежу својих агената, у Бечу и Кијеву, одакле су долазили утегнути као мађарски хусари, дисциплиновани, заражени „уметношћу“ и „науком“ стеченом у „латинским школама“ – херметичком, католичком, антиправославном - која беше неопходна да се припреми и у традиционалне византијске темеље убаци окултна смеса, која већ више од два века подлокава наше православно здање и с времена на време изазива оне озбиљне пукотине у виду „екуменистичког међуконфесионалног дијалога“.

„Дух мисли, новац управља – такав је поредак свих култура

Барок је био истинска револуција, архетип свих потоњих револуција кроз које смо прошли; а „барокни мајстор“ је „модерни уметник“ у пуном значењу тог израза – дакле: дивулгатор превратничких идеја. Научили су га да постоји само један „универзални бог“ – „Врховно Биће“ – а да су све остале деноминације само по форми различити, док су у суштини равноправни путеви који воде до Бога. Зато је допуштено – чак пожељно! – да се врше позајмице из паганских култова и других конфесија како би се превазишле постојеће „формалне разлике“. Тамо где се упркос свему те разлике одржавају - дејством „оног који сада задржава“ – треба их поништити магијом пробуђених демонских сила. Све његове рукотворине, сви иконописи, целокупан његов „опус“ – све је то једна голема антиправославна хомилија. Али није он тај који проповеда – он „само“ подмеће „кукавичија јаја“; други се бави прозелитизмом, он „само“ производи шаблоне – а магијски знаци делују снагом своје сопствене симболике. Њима су потребне његове „златне руке“ – али шта су руке без душе? Зато, узеће му и душу! На крају, кад дође време да се сведу сви рачуни, схватиће: иако је био на победничкој страни – он је истински губитник. Прави победник је она сила која кроз њега делује: Фауст је само име – фаустовски дух је оно што покреће свет. То је само за „нијансу“ обрнут принцип Неба: Свети Дух тријумфује – ми смо само Његове слуге.

Од тог доба тумарамо балканским пространствима као слепци, спотичемо се и падамо, ударамо главом о невидљиве зидове и преграде које су нам поставили. Кад човек изгуби везу са духовном вертикалом која га повезује са Вечношћу, нужно постаје номад – расплињује се у простору и профаном историјском времену. Са променом делатног принципа мења се и начин егзистенције и смисао стваралаштва. Ову су промену „барокни мајстори“ учинили видљивом, баш видљивом – они су је насликали. Погледајте, молим, небо на тим барокним иконописима. Облаци сивкасто плави, тешки и гњецави као какво прљаво тесто. Из тих облака само што није севнула муња, треснуо гром; само што се није излио силан потопски пљусак. То није тиркизноплаво Небо са византијских иконописа – Небо на које се узносимо, од кога очекујемо спасење. Ово је неко оловно тешко небо које готово физички, сасвим чулно, притиска душу човека који још увек није сасвим изгубио онај „укус за веру“, о коме нам је својевремено говорио и Отац Серафим Роуз – „осећај и укус истински православног хришћанства.“ (25) Од таквог неба човек сасвим природно жели да побегне, да се негде склони – али где? У суштини постоје само два пута: један је назад, у XIII век, у наручије Светог Саве – да поново пронађемо изгубљено духовно средиште, из кога исходи и она духовна вертикала којом су се на Небо вазнели Свети Сава, Свети цар Лазар, Свети Василије Острошки и сви они који су стали на њихову стазу; други је напред, у „врли нови свет“, у свет „чулних обмана“ - „хлеба и игара“; да будемо „Европска Србија“ а не неки нови „Византијски комонвелт“ - „уљуђени“ законима чисте физике и профита, искорењени, магијом „високе европске културе“ култивисани. Да будемо бесловесна маса која радосно хита у Армагедон - „као сав нормалан свет“!

једна таква метода требало је да у хришћанство неконфесионалног типа

укључи херметичку традицију и егзактне науке,

то јест медицину, астрономију и механику.“

Али ко су заправо ти наши „барокни мајстори“? Све што знамо о њима штуро је и испрекидано. Они су се појавили изненада, без икакве предходне најаве, без везе са нашом дотадашњом културном традицијом, и ту настаје заплет. Будући у свему истински нови, чак страни нашем православном предању - они нису били органска, дијалектичка нужност, у смислу једне сасвим очекиване последице читавог предходног развоја. Па ипак су се примили! Не као природни изданак, него као младица накалемљена на старо византијско стабло. Али је рука тог „вештог калемара“ остала скривена у нашој историографији све до данас.

Кад говори о Гаврилу Стефановићу-Венцловићу, један од наших најбољих познавалаца барока, иначе масон високог ранга, Милорад Павић, каже: „Све што о Гаврилу Стефановићу Венцловићу данас умемо да кажемо, одиграло се између 1711. и 1747. године. Те прве године изронио је из мрака XVIII века; оне друге годне, на исти начин нестао је у тами времена.“ (26) Из „мрака“ у „таму“ то је типчно за доба о коме говоримо, кад су Европом вршљали опскурни ликови „изроњени из мрака“: Каљостро, Казанова, Адам Вајсхаупт, гроф од Сен-Жермена. „Нико никада није сазнао за његово право порекло“ (27) – каже Џим Марз за грофа од Сен-Жермена, а могло би с правом да се каже за било кога од наших „барокних мајстора“, као што је већ речено за Гаврила Стефановића-Венцловића. У то доба - доба „просвештеног расужденија“ – политичка и културна сцена Европе налик је на један големи карневал под маскама у коме свако глуми неког дугог, и где све: порекло, звање, изглед, образовање – чак и име! – служе да заварају, обману и заведу. „Никад немојте дозволити да се појавите на било ком месту под својим правим именом, већ увек под лажним именом и са другом сврхом.“ (28) – подучавао је своје адепте Адам Вајсхаупт, језуитски професор канонског права и оснивач парамасонског друштава „Баварски Илуминати“. Од тог доба и на овим нашим просторима улазе у моду псеудоними – као „Апис“, као „Тито“, као „Орфелин“...

Први међу нашим „барокним мајсторима“, први по обиму и разноврсности својих рукотворина – сликар, песник, астролог, графичар, историограф – рођен је 1726. у Вуковару као Захарије Драгојевић. Нико међутим не зна зашто је и када променио своје презиме у „Стефановић“. Ученим људима академске памети овде ствара проблем то што му се отац звао Јован а не Стефан, иначе би они очас посла „доказали“ да је презиме „Стефановић“ и у овом случају изведено од очевог имена - као што су то већ „доказали“ у случају Гаврила Венцловића и Вука Караџића. Захарије је дакле преко ноћи постао „Стефановић“ и тако будућим поколењима оставио загонетку – не и једину! – што би управо и требало да буде подстрек „интелектуалној елити“ за једно озбиљно истраживање. Али уместо тога ми углавном имамо историографске баладе о „Малим Шћепанима“ који се појављују изненада од некуд, бораве извесно време међу нама, и тек кад нестану „у тами вемена“ схавтимо да су били „лажни цареви“. Јер шта ако „Стефановић“ у овом случају није презиме, него титула, ознака неког ранга или нешто слично томе? Као што се зна, корен ове речи долази од грчке речи Στέφανος - Stefanos (Стефан) – што значи „Овенчан“. Није ли дакле у случају овог „барокног мајстора“ Захарија, ово накандно придодато „презиме“ заправо ознака неког иницијацијског степена, унутар каквог окултног друштва или секте – „Степен Овенчаног“. Тада би и псеудоним „Орфелин“ могао да се објасни на један смислен начин, само ако претпоставимо његов окултни карактер. То је кованица изведена спајањем два имена: Орфеј и Лин – имена двојице античких митолошких ликова: песника и опеваног. Орфеј је певач уз златну лиру са седам струна – Лин је лик из древних античких елегија. По једној легенди, Орфеј и Лин су браћа – мајка им је муза Калиопа а отац Ојагар, једно мање познато речно божанство. Тако они представљају целину, два антипода једног истог оргијастичког култа: Орфеја су растрегле баханаткиње – Лина су растргли пси. Место њиховог поновног сусрета је острво Лезбос, где почива Орфејева глава и где је песникиња Сапфо певала своје тужбалице о Лину – „Линову песму“.

„Орфелин“ би тако могао да буде неко ко је инициран у какво окултно друштво где се у иницијацијским радњама спајају орфичке мистерије са симболиком Лина, дајући тако дионизијским ритуалима извесну фаталистичку и пантеистичку, што ће рећи демонску црту – пси као чиста демонска сила природе, и баханаткиње као опседнутост људске природе демонским силама. Отуда, псеудоним „Орфелин“ разумем као сасвим логичну и нужну последицу – „степеник“ - у процесу иницијације, као виши ниво упућености у мистерије – „Степен Орфелина“. (29) Онај који крене да истражује животописе наших „барокних мајстора“ мора дакле да се наоружа подозривошћу и способношћу да повезује мноштво наизглед неповезивих каузалија, јер је пут којим иде посут крхотинама загонетки, недоречености и неодоумица: „не зна се али је могуће“, „није нам познато“, „није сасвим извесно“ - „изгледа“, „можда“, „вероватно“... Највећа је међутим непознаница њихово занатско образовање. О Јовану Грабовану знамо тек толико да је Србин са севера Албаније. За Христофора Жефаровића се зна да је рођен у околини Дојранског језера, али не знамо како је и којим путевима дошао у Срем – ко га је, када и где научио „занату“ и „добром разумевању уметности“? Захарије „Орфелин“ је читавог свог живота тврдио да је самоук, али му то нису поверовали чак ни они који су иначе склони да у својим „научним анализама“ олако прелазе преко таквих мистификација. Тако например, Тихомир Остојић је утврдио да је „Орфелин“ у периоду од 1751.-1757.год. чак три пута боравио у Бечу у акдемији Јакоба Шмуцера. Али је то упорно скривао! Зашто?...

„Бескорисно је порицати, јер је немогуће сакрити

Кад Захарије „Орфелин“ за себе тврди да је „самоук“, а потписује се као „Цесарско-Краљевској резнога академији член“ - шта он то чини? Он само дословце примењује принцип алхемије: „obscurum per obscurius, ignotum per ignotius“ - нејасно чини још нејаснијим, непрозирно још непрозирнијим. Што ће се онда умножавати у бескрај! Например, кад се као сасвим природни и нормалини приказују његов изненадни пад у немилост, након једног писма које је тајно упутио царици Марији Терезији; и његова бедна смрт на мајуру митрополита Јосифа Јовановића-Шакабенте, где у предсмртном часу моли да му се пошаље само једно „астално звонце“ – које му наравно нису послали! Ништа ту није ни природно ни нормално. Јосиф Јовановић-Шакабента је био масон, члан масонске ложе „Probitas“ која је основана 1785.год у Петроварадину. (30) Кад се ова чињеница једном буде озбиљно узела у обзир, онда ће се просто наметнути, такорећи само од себе, и питање: да ли је речени Јосиф Јовановић-Шакабента у поменутом случају био само добротвор, који се смиловао над злехудом судбином уметника, или можда пре - извршилац неке строге масонске казне? Да ли је дакле мајур био уточиште за „Орфелина“? - или место извршења сурове казне над њим?... Тада ћемо и одговор, свидело се то некоме или не, морати да препустимо апокрифном „сионском мудрацу“: „Ми кажњавамо масоне – казаће се онима који „имају уши да чују“ - тако, да нико сем браће у то не може посумњати, штавише ни саме жртве казне – сви они умиру кад је то потребно, рекло би се, од нормалног одобрења...“ (31)

Али то је била тек прва генерација наших „барокних мајстора“. „Барокни мајстори“ друге генерације, којој припадају и овде поменути Халкозовић и Исаиловић, сасвим супротно - нападно ће истицати своје занатско образовање стечено у Бечу и Кијеву. Као да су одједном ослобођени обавезе да се скривају. Часови цртања код Томе Месмера у Бечу или на „Кијевској академији“ постадоше уносне јавне препоруке, те се и махало њима, дабоме, као што се и данас маше дипломом са Јејла или Филмске академије у Лос Анђелесу. Они сада могу сасвим слободно да „малају“ и „молеришу“ све те „свете слике“ по угледу на узоре са Запада – све те окруњене „Девице“, „Божанства“ са дугачком белом брадом, „Крститеља“ избезумљеног погледа и „Спаситеља“ са лажним крстом. Они чак могу себи да допусте и извесне несташлуке – или лапсус? – како вам драго: да православном храму например дају еминентно масонским назив – темпл. (32) Наступио је дакле онај тренутак у окултној пракси кад срећан исход „Дела“ постаје сасвим известан. То је тренутак кад се дејством почетног импулса све делатне силе друштва спрегну тако, да њихова резултанта буде вектор који незадрживо гура масу само у једном правцу – „напред!“ Маса се тада не опире јер је процес трансмутације прешао праг бурне реакције, сада се одвија постепено, по сили инерције - лаганим радом неке недокучиве унутрашње логике. Пројектовани правац се тада доживљава као сасвим спонтани процес - као природни ток ствари. Тада се и улога „уметника“ мења. Он више није покретач субверзивног процеса распадања традиције - тај посао већ су обавили други!; сада је он неко ко снагом свог ауторитета „само подржава“ процес обнове спајањем фрагмената окултног знања и вештина, прати рад „неуморне историјске машине“ – „иде укорак с временом!“ Зато је сада пожељно да постане видљив са свим својим „квалитетима“, својом „репутацијом“ која му даје снагу ауторитета. И са оном дрском лежерношћу у наступу, својственом људима који знају да је „пресудитељ“ корумпиран и зато спокојно ишчекују „исход парнице“. Матрица је иста само се мењају протагонисти.

То их уздиже у очима наших учених савременика, јер наши „учени људи“ цене успех пре свега, место и ранг - а не проницљивост; вреднује се способност манипулисања знањем, хипнотизам научних теорија - а не истинско разумевање. Оно би међутим захтевало од нас да будемо проницљиви и да се запитамо например: шта у магичној моћи дипломе са Јејла има већи удео – квалитет наставе или припадништво окултном друштву „Лобања и Кости“? Али наша „модерна наука“ не поставља себи таква питања и „са индигнацијом“ одбацује „као ненаучна“, сва ова сазнања о окултној природи научних знања и вештина до којих смо овде дошли, између осталог и уз помоћ савремене конспирологије. (33) Шта она може да нам каже о Бечу и Кијеву тога доба? Крајем XVIII века језуити и масони већ беху успоставили широку мрежу својих агената у Бечу и Кијеву - посебно у области културе и образовања. (34) Након великог масонског конгреса у Вилхелмсбаду, 1782. године, Кијев - камо се запутила сва та „просвештена сербска младеж“ - постао је средиште треће области унутар Велике националне ложе Русије. (35) Истовремено је и центар розенкројцера премештен у Беч, где ће се више од једног века клепати и калити наши „европејски културтрегери“. (36) Покровитељ овог окултног друштва постао је цар Леополд II – „Леополд фтори“, о коме рашчињени калуђер „Доситеи“ надахнуто декламује, и то овако: „...мили владјетељу“... „Сунце света и благодјетељу!... „Светла круно, Јосифе велики“... „Дико света, пресветли Цесару!“... (37) То је оно што се у окултној пракси дефинише као принцип симпатије – „слично се сличним спознаје“! (38) Кажи ко су ти узори, шта волиш, чему се дивиш – тиме ћеш створити прецизну слику о себи! Која онда може и да се мења, и да се дотерује по нахођењу скривених окултних сила, прецизном цизелацијом агенса који побуђује твоју пажњу, вољу и емоције. Тада и утисак који ти намећу постаје сурогат твоје перцепције – као „Слика Доријана Греја“!

„Окултни аспект масонерије огледа се у симболици

и ритуалима иницијације који су коришћени.“

Служећи се тако логиком окултног – будући да се окултно може спознати само логиком окултног! - читав наш барокни стил у архитектури, иконографији и књижевности, разумем само као продужетак напора Беча и Ватикана остварен „нашим рукама“, да се окултним средствима измени свест овог народа, његово унутрашње биће, његово духовно устројство – цивилизацијски код утемељен на православном предању и визнатијском културном обрасцу. Узмимо, например, овде тако често помињани симбол змије. „За хришћане је змија – каже Жак Лакаријер – животиња проклета par excellence. За гностике је изабрана.“ (39) То је та „танка црвена нит“ која раздваја јерес од правоверија! У доба процвата византијске културе, моји су преци имали изоштрен инстинкт да препознају подвалу и остану на правој страни. Али како данас задржати дистанцу, остати на правој страни, не прекорачити ту „танку црвену нит“ – након два века ошамућивања и отупљивања свакодневном тортуром симболима сумњивог карактера?

Данас се окултно дејство постиже средствима високо развијене технолигије, физичким дејством на мождане вијуге - психотронски - што окултизму одузима ореол мистике, сводећи га тако на шематизован облик технике, али у доба о коме овде говоримо, окултно дејство је још увек имало карактер скривеног метафизичког чинодејствовања. У доба барока, када се све радило са ограниченом техничком подршком, мануелно, да тако кажем, окултни процеси су се одвијали спорије, филигрански суптилно, у дужим временским циклусима и са извесне дистанце – што све, скупа са посредним изражавањем садржаја преко знакова и симбола, спречава објект окултног напада да прозре план нападача и докучи извориште разарајућег окултног агенса. Крајем XVIII века у Риму се, рецимо, оснива такозвана „Украјинска столица“. Иза еуфемистичке конструкције „за украјински језик и штампу“, скривао се заправо добро осмишљен план унијаћења. Утемељивач овог пројекта, који ће написати и уџбеник по коме су се образовали језуитски свештеници задужени за унијаћење Украјине, био је – знате ли ко? – Јернеј Копитар, ментор нашег великог реформатора Вука Караџића. (40)

Али прозрети намере утемељивача и те чудне путеве – или странпутице? – знања, којима су нас вековима усисавали у тај „врли нови свет“, то из перспективе „накнадно стечене памети“ значи: ревидирати последња два века наше историје, ослободити се наслага пердрасуда, лажних митова и урбаних легенди о модернизацији и историјском напредку који смо остварили приближавајући се Западу. Из поменутих штампарија, често и са лажним импресумом, читав један век су нам долазили товари књига и уџбеници на којима су се изображавали наши „барокни мајстори“. (41) Тако су наши духовни источници постали: Симеон Полоцки, Теофан Прокопович и Цезар Барониус. Шта смо од њих могли да научимо? (42) Са њима је у наш духовни живот и културу ушао овај погубни дух суптилног порицања. Јерес се више не препознаје, јер се сва садрижи у финесама – делотворнија што је мање уочљивија. Тиме је и тежиште истине измештено из сфере апсолутне реалности у област функционалних релативности; истина је постала слагалица, бесконачни низ могућности, једначина условљена прорачуном, спекулацијом и надгорњавањем – „борба мишљења“. Од сада се разум побија самим собом. „Негација негације“ је крајњи домет окулизма „у свету који се игра гностицизмом“. (43) Изражен је симболизмом змије која саму себе прождире: истина је да нема истине, само вечито понављање поништавања. На таквом тлу више никава трајна вредност не може да се засеје, само бесконачни низ противречности које осцилирају попут клатна. Што клатно стално претеже само на једну страну, на страну „модерности“ - последица је инверзије: време наиме не иде узлазном, него силазном путањом!

јер су многи лажни пророци изишли у свијет.“

Од кад је Гутемберг пронашао штампарију, створен је један страшан дисбаланс између штампане речи и слике. Савремени човек живи у „Гутемберговој галаксији“ и појма нема шта се дешава у „Другим галаксијама“.

Отуда данас тај, тако широко распрострањен став код свих „модерних“, да се лежерно односе према свему што се нуди као „садржај слике“. У својој неукости и немару, у својој бахатој површности, човек „Новог Доба“ више није кадар да загребе испод површине слике која му се вешто подмеће; да уочи и неке друге релације, скривене, може бити и важније за његов духовни опстанак, изван оне која се ослања на навику и наметнути ауторитет етаблиране академске памети.

Тако му измиче битно! Али с времена на време, неко се присети, обнови искуство предака: подозривост према свему што је „од овога света“. Није ли оно што је скривено претежније, јер је дубље фундирано? Није ли заправо све оно видљиво настало из скривеног, као што намрешкана површина мора настаје из скривених подводних струјања?... Тада видимо: са „свевидећим оком“ у троуглу изнад главе, тај барокни „Архангел Михајло“ више није наш добри анђео хранитељ! - то је ваш „Брат Надзорник“, који се управо спрема да казни онога ко покуша да наруши равнотежу „Великог Архитекте Свемира“. Зато у рукама држи вагу и огњени мач! (44) Коју нам то „радосну вест“ доноси овај „Гласник“?

Барокно или масонско изображавање Светог Архангела Михајла

Кадa се о „свевидећем оку“ говори у академском тону, његова симболика се описује сплетом мутних и непрозирних речи: „астрални план“, „Логос“, „стваралачки принцип“, „Велики Градитељ Света“, „еманација“... „У масонској традицији око на физиолошком плану симболизира видљиво сунце из којег еманира живот и свјетло; на пријелазном или астралном плану Ријеч, Логос, стваралачки принцип; на духовном или божанском Велики Градитељ Свијета.“ (45) Кад уђе у барокни храм, масон ће дакле у овој „икони“ Архангела Михајла препознати руку свог брата масона, и провешће службу Божију у тихој медитацији о „Великом Градитељу Света“ који на астралном плану еманира као „Реч“, „Логос“, „Стваралчки принцип“, док на такозваном „физиолошком плану“ симболизује „Светлост“ - ону „Светлост“ коју масони уносе у сваку нову ложу, чији је источник и архетипски доносилац, по масонском предању - „Светлоноша“ или „Луцифер“. И одлази задовољан, што је у барокном храму препознао обрисе масонског темпла.

„Свевидеће око“ изнад његове главе – „пријатељу! шта ћеш ти овде?“

Али шта „свевидеће око“ може да значи некоме који није инициран у тајне масонских симбола? Он из наших барокних храмова излази збуњен и неодлучан: ако ме са олтара гледа оно исто „свевидеће око“ које ме гледа и са новчанице од једног долара – којем сам се ја то Богу молио? Хришћанском, православном – „Сведржитељу, Творцу неба и земље и свега видљивог и невидљивог“ – или паганском „Мамону“? За њега ће дакле: „свевидеће око“ бити „зло око“. „Особа која има зло око на арапском се назива ma`ian. Кад ma`ian са жељом нешто гледа, каже Kast`allani, он тому наноси неку штету. Не зна се, но могуће је, да његово око баца на оно што гледа неку невидљиву твар, попут отрова који се ослобађа из ока гује.“ (46) Неко нам дакле подмеће „кукавичије јаје“, у предање уноси симболе преузете из исламске окултне традиције. Неко жели да изазове смутњу, да магијом „злог погледа“ инхибира оно „унутрашње око“ којим беспристрасно созерцавамо светлост истине, не умно него надумно, тајанствено сједињени са Богом. Неко жели да у нама активира демонске силе природе, да профанизује сакралну моћ иконе. Неко?...

А можда је ипак требало да се предходно запитамо: чији је гласник овај барокни „Архангел Михајло“? У читавом том галиматијасу радикалних реформатора, тајних друштава, противречних идеја и научних теорија, конципираних тако да свака од њих може да послужи и као теза и као антитеза некој новој синтези, као танка црвена нит провлачи се мисао: постоји исконско, скривено, јединство свих традиција – како оних на Истоку тако и оних на Западу – а различита веровања, филозофски и етички системи само су пролазне, историјске - дакле променљиве попут „змијског свлака“! – форме тог окултног јединства. Задатак „праве науке“ – „науке над наукама“! - јесте да то јединство обнови у тачки синтезе, где ће се савршено уравнотежити: окултне традиције Истока и „Нови научни дух“ Запада. Управо то симболизује вага у руци „Архангела Михајла“! Два таса на ваги, то су два оклутна света – свет Истога и свет Запада. Да се ова два света уравнотеже, потребан је ослонац, једно тежиште – „Центар уније!“ – јер када би вага имала два тежишта не би функционисала! Све што је учињено у предходном периоду, периоду „хуманизма“ и „ренесансе“, био је заправо један големи напор да се пронађе то окултно јединство – да се вага уравнотежи! На врхунцу тог процеса појављује се розенкројцерски манифест – „Fama Fraternitatis“ – који обзнањује: тежиште је пронађено! Оно је на Западу, и у нашим је рукама! Зато масони, фигуративно, ритуално, иду на Исток и враћају се на Запад – да би пронашли изгубљене тајне мајстора масона и обновили их на Западу.

овде нам је сатана неки дан, да нам само пакости твори,

којего сатану младо око не види, и лукаво оно, злоковарних намереније, не познаје...“

Тако нам овај барокни „Архангел Михајло“ прича причу о последња два века напора да се поново пронађе окултна синтеза - изгубљено јединство, равнотежа опречних сила; једно тежиште, један окултни центар. „Свевидеће око“ у троуглу изнад главе „Архангела Михајла“ ауторски је рукознак „Мајстора масона“ - печат којим се потврђује да је овај „гласник“ израђен у радионици „Слобдних зидара“. Овим жигом поручују: погледајте пажљиво ову вагу! Она има два таса и једно тежиште. Тежиште је у нашим рукама! Овај младић што држи вагу, то није „Архангел Михало“; то је наш брат масон који мачем чува улаз у наш „Храм знања и лепих вештина“. Јер „дрво живота“ је у нашим ложама! И овај што стоји испред улаза, са мачем у руци - зове се „тајлер“!... Али то је прича за инициране! За вас који сте изван круга „одабраних“, за наивно стадо – „неотесану масу“! – за вас они имају сасвим другу причу.

О, колико они прича имају! И свака је убедљива. Свако уво могу да почешају, свакоме да се допадну. Тобоже, он је тај који „вади душу и мери је“; он је „мерач душа“ – зато у рукама држи вагу и мач! Широко су распрострли ту псеудо православну глагољивост, која је као копрена саткана од густих синкретичких нити, навучена преко оног дубљег, окултоног слоја – тако, да овај остаје заувек непрозиран за ваше разумевање. А опет, та је копрена и довољно порозирна да у вашу свест пропусти сва она магијска исијавања и зле чини „свевидећег ока“. Поступком алегоријског наслојавања симбола, где сваки наредни слој прикрива значење предходног, настаје зачарани лавиринт значења - лавиринт као традиционално магијско средство! - у коме ће временом нестати и наш добри Архангел Михајло, предводник небеске војске у рату са Сатаном. Напором окултних друштава, магијом слика и симбола, у том синкретичком облику такозваног „народног веровања“, он ће, мало помало, постати „мерач душа“ – попримиће, а да то нико није ни приметио, атрибуте „мелека Џибрила“, позајмљене из исламске верске традиције, које су на овај простор донели Турци, заједно са мутним и непрозирним именом – „Балкан“. (47)

Изгледа да је у тим напорима простору северно од Саве и Дунава било намењено посебно значајно место; један изузетно привилегован историјски значај о коме, из перспективе човека који није инициран у тајне масонске ложе и модерни кабализам, можемо само да наслутимо понешто, пратећи путеве и странпутице ове барокне прераде традиционалне византијске иконографије. Није ли овде обзнањена једна намера, ако не и сасвим готов план: да овај простор постане ново окултно средиште Европе! Из кога ће онда, као из каквог расадника, да се ово окултно семе разнесе на исток и на југ – у Моравску Србију, Влашку, Бугарску и Грчку – у тај лепи византијски врт, где ће се накалемити на остатке средњовековних јереси, паганске празноверице и демонизам „модерне кабале“. Из тог ће калема изникнути оно отровно „цвеће зла“ које данас препознајемо као синкретизам „Новог Доба“. Идеја је била да се живо биће овог народа убије, не нападом на тело него на душу; да се православно предање разори, не рушењем цркава него изгоном Светог Духа. Да се то постигне требало је да се разори читав један свет изграђен на роду и крви – да кроз вене мојих предака проструји новац. Кад дукати зазвече све се мења. „Кесе нису сестре“, ни брат више није брат. И једна снажна раса која је свој опстанак градила вековима на духу хероизма нестала је - можда заувек? – у тамним понорима прошлости. Дух хероизма замењен је духом меркантилизма. Тако ће настати један нови сој меркантилних Срба – „трговци и мерачи“ – алави и поводљиви, смешни имитатори свега што је „по Европејски“. Они су - изгледа заувек? – победили у овом Цраству земљском. Постали смо само отопина некада снажног етоса духовно утемељеног на православљу, у богонадахнутом Светосавском предању.

Свако ће временом понешто додати тој отопини - окултисти, Турци, масони, комунисти, протестанти, језуити – вулгарни матерјализам, пермисивно друштво, сексуалнну револуцију, еволуционизам, либерализам, толеранцију – све док нисмо постали ова хомогена маса малих, упросечених, „политички коректних“ хришћана; док нисмо коначно успоставили ово „царство лицемерија“, како каже Теофан Затворник, у коме можете бити и либерални демократа, и еволуционист, и хомосексуалац, и теозоф, и рокер – и православни хришћанин, истовремено. Такве нас воли Папа. Такве Србе воли и Европа! Растројене, дезоријентисане, репаганизоване – шупље тело без душе у које може да се уметне све; свака „филозофија“ овога света, свака „новина“ - наћи ће свој кутак у тој празнини која звечи као шупља кост. Барок је уметност намењена таквима. Отуда, било би савим погрешно ако би се прихватило, да је ова барокна иконографија само пука уметничка алегорија. Имајмо на уму: сва та ликовна изображења, све те „безгрешно зачете“, „крунисане Богородице“, пре но што ће постати музејски експонати, вековима су висиле на зидовима наших цркава и манастира, неког владичанског дворца или парохијског дома; или у кући неког богатог пречанског трговца, где су уз благослов наших архијереја поштоване као „светиње“ и биле изложене погледима монаха, свештеника и православних верника. Шта више оне се и данас поштују као „светиње“! Већина оних који славе Светог Аранђела у својим домовима још увек држе овог масонског „Архангела Михајла“; „свевидеће око“, као око „Великог брата“, и даље нас посматра са наших барокних иконостаса; један свештеник из Срема хвали се на you tube да у свом парохијском храму има чак две „Крунисане Богородице“, којима верни народ исказује поштовање... (48) Као такве ове су се „светиње“ утиснуле у очима својих посматрача и свој отисак оставиле у њиховој свести. Какав отисак?...

„И свуда унаоколо је све у овим страшним загрљајима,

Као православни хришћанин, човек „Новог Доба“ треба да се трансформише у правцу „просветљења разума“, који је овде назначен у грубим цртама; у правцу једног тобоже продубљеног, коначно разоткривеног – „правог хришћанства“. Стрела која је одапета у доба такозване Ренесансе, достигавши своју највишу тачку у доба барока, сада се полако примиче свом климаксу: помешати хришћанство са паганизмом. Као и пре два века, тако и данас чујемо исти аргумент: „Сад се међу просвештеним људ`ма не пита ко је восточне, ко ли је западне цркве, но ко је добродјетељан, поштен и вредан човек.“ (49) Бити „просвештен“ данас, као и јуче, значи исто: допустити себи да те понесе бујица моде – „модерност“ – где свако „ново откриће“ поништава предходно стечено знање; бити „у тренду“, опчињен феноменом „новог“ до степена зависности, када ново више није само последица пуке инерције, него се прижељкује и ишчекује са нестрпљењем као спасоносни лек за све фрустрације изазване дозом предходне „новине“. И управо ту, на најнижој тачки духовног пропадања, чекају вас језуити - да вам понуде нову „дозу“; да вас поведу даље, још даље - са доброћудним осмехом, са душебризничком пажњом „добрих хришћана“. Они су предодређени да вас уведу у „Нову Веру“ „Новог Доба“ – јер су једино они способни да се претварају онолико дуго колико је потребно да се оствари њихов циљ.

Треба само да прихватите идолатрију прогреса. Кад једном допустите да вас хипнотишу том опсеном, онда свако извртање смисла, дејством самог механизма прогреса, представља „искорак у добром правцу“ - будући да се у векторском приказу тог механизма предпоставља да свака наредна тачка представља побољшање – renovatio – у односу на преходни положај. Лишени духовног упоришта и традиционалних вредносних критеријума, бићете изложени дејству свакојаких духовних сурогата, зачињених „појачивачима укуса“ за окултизам, по жељи „Великог Брата“; и гутаћете тај синкретички напитак халапљиво, као што гутате „Пепси Колу“ или „Кока Колу“ – без декларације о састваву, блажено несвесни њиховог стварног садржаја. Од вас се зато очекује да прихватите као коначно потврђену истину, окултну хармонију два света, синтезу Истока и Запада: Исус је само „чињеница“, једна у низу чињеница које су се одиграле у „духовним световима“ – „што нема никакве везе са било којом вероисповешћу“; медијум какав је био и Гаутама Буда, кроз који је у „Мистеријуму на Голготи“ прострујао „импулс Христа“, као што струја пролази кроз проводник. Не делује дакле учење Исуса Христоса на нас „него чињеница да је Христос био у Исусу, да је прошао кроз Мистеријум на Голготи и да од Њега зрачи једна снага преко целог будућег развоја човечанства.“ (50)

Тада ћете прихватити и папизам - лако, неосетно, полетно - као што сте својевремено прихватили и капитализам, либерализам, комунизам... Уосталом, то је само још један „изам“ и ништа више од тога! То „нема никакве везе са било којом вероиповешћу“ – зар не? И зашто „Папа“ не био „Просветљени Буда“ кроз кога је прострујао „импулс Христа“?... Ах, прогресу никад краја! Треба само да „представите“ себи „Будино и Христово дело као једну хармоничну целину“. (51) Али шта ако нећете? Ако кажете например: „Православље је једина истинита вера, све остало су јереси. Исус Христос је Истина, Пут и Спасење. Он је Син Бога живога који ће поново доћи са славом да суди живима и мртвима. Његовом царству неће бити краја.“ Тада ће вас најпре благо опоменути „да је то егоизам“ и да „није политички коректно“ да се „друге вере“ називају јереси. И о каквом то „царству“, молићу лепо, ви говорите у епохи „модерне домократије“!... Ако упркос свему будете упорни, ако тврдоглаво одбаците њихову „аргументацију“ - према вама ће се применити „радикалније методе“. „Инквизиција ће бити обновљена, знам то поуздано!“ (52)

Тада ће и масонски спољашњи круг - они који још увек верују да се баве „уметношћу“ и „филантропијом“ - бити уништен. Кад изврше своју историјску мисију – кад кроз културу и образовање трансформишу свест обичног човека у правцу једног потпуно заокруженог универзализма – наши ће „православни масони“, који додуше „разумеју уметност“ али не разумеју да су само етапа, само параван иза кога се крије „унутрашње језгро“ - они који сасвим добро знају „за кога раде“ – бити уклоњени као што се уклања застор на храмовима, кад се оконча тајанствени ритуал који је привилегија намењена само за посвећене; биће дакле одбачени на „ђубриште историје“, тамо где су већ бачени „безбожни либерали“ и „глупи атеисти“ – карбонари, јакобинци, бољшевици... Циљ није трансформација свести ка „Једној универзалној светској религији“ – то је само етапа; циљ „оних који знају“ јесте - уништење свих веровања! Оно треба да се постигне у некој врсти теозофске тинктуре, синкреточкој мешавини, духовеној отопини у којој ће нестати честице свих веровања помешане до непрепознатљивости – у једном хомогеном раствору, без мириса и укуса, у коме су дејством противречности поништене све специфичности, и из кога, зато што је савршено сједињено, више ништа неће моћи да се издвоји, нити ће, због његове презасићености, било шта моћи да се дода. Свидело се то некоме или не, али то је будућност која је већ отпочела.

(1) Анри Тор-Нугес: „Масонска идеја“ – Београд, 2003., стр.178

(2) Кристофер Најт и Роберт Ломас: „Хирамов кључ“ – Београд, 2000., стр.205

(4) Nicolaus Melchior von Hrmannstadt познат још и под именом Nicolaus Melchior von Cibinensi је алхемичар из XVI века. Рођен је у Трансилванији, у граду Сибиу, а био у служби угарских краљева Владислава II и Људевита II до 1526., до битке код Мохача, када одлази у Беч на двор краља Фердинанда I који га је, из непознатих разлога, погубио 1531.год. Отворена панонска равница чини га блиским простору на коме се разбуктала барокна уметност код нас и отвара могућност да се предпостави утицај на потоња поколења, што је и био разлог више да га цитирам, сем што се својим молитвама „Марији“ уклапа у ову причу о „Богородици имакулати“.

(5) Овде опет морам да истакнем једно мало упозорење. Читалац би наиме морао да има на уму, да бројеви нису само пуки математички знаци - они у свим окултним друштвима, од питагорејаца до савремених кабалиста, имају и своје симболичко значење. А то значи: да би разумевање њихове симболике могло да уклони ону копрену привида, којом се стварност тако често заогрће; да нам пружи дубљи увид у оне савремене токове, које тако болно осећамо а тако мало разабиремо. Овде се може поставити следеће питање: како је венац од дванаест жутих „Давидових звезда“ постао венац од дванаест жутих петокрака? Чини се да је идеја о „Европској унији“ у свом повоју била у вези са Јеврејством, или са неким од оних тајних друштава која су преко кабале духовно пвезана са Јеврејством – „Розенкројцери“, „Слободни зидари“, „Темплари“, „Сионски приорат“... На то нас, имплицитно, упућује и Гершом Шолем, изврсни познавалац кабале, када предочава да су кабалисти „женски елемент Бога“ – Ш`хину – поистовећивали са мистичном, али и стварном „Заједницом Израела“. („Кабала и њена симболика“ – Београд, 2001.) Из овога би као закључак могло да уследи: „Богородица имакулата“ је заправо приказ Ш`хине који симболички визуализује идеју о „Заједници Израела“, која је требала да се оствари у Европи - можда баш овде, на простору „Паноније“. Оваква једна могућност експлицитно је изнета у „Протоколима сионских мудраца где се каже: „Ми ћемо издати закон по коме ће сви бивши учесници тајних друштава подлегати прогонству из Европе као центра наше управе.“ (стр.85, Београд 2001.) Као што се зна, историја је осујетила овај план. „Европска унија“ је настала након физичке ликвидације Јевреја из Европе. Овај сатанистички чин је изгледа био предуслов да настане ово што данас имамо, те је отуда савим природно што је симбол модерне „Европске уније“, сатанистички знак – пентаграм. Зато они који тврде да је холокауст пре свега био акт црне магије, можда и нису далеко од истине. Ако се једном докаже основаност ове поставке, онда је несумњиво да је „Европска унија“ пројекат заснован на сатанистичком ритуалу огромних размера. А размере тог чина сведоче о мегаломанским амбицијама утемељивача – „Европска унија“ треба да траје, не хиљаду година него читаву једну вечност. („Данас вам могу саопштити, да је наш циљ већ на неколико корака пред нама. Остаје још један мали простор и цео наш пут готов је већ да састави свој круг симболичне Змије којом ми представљамо наш народ. Када се тај круг састави, све европске државе биће њиме затворене и стегнуте као снажним прстеном.“ - Протоколи синских мудраца, Београд, 2001., стр. 32

(6) И не само у традицији окултних друштава! Бројеви имају своју симболику и у православном предању, само што се њихова симболика, наравно, разликује од симболике коју имају код питагорејаца, алхемичара и кабалиста.

(9) Елифас Леви: „Мистерија Кабале“ – Београд, 1985., стр.66

(10) Елифас Леви је све своје умне снаге усмерио на доказивање да су „Језкиљево пророчанство“ и Откривење по Јовану“ само два момента у дугачкој окултној традицији Истока. Управо зато поднаслов њговог дела гласи: „Окултна хармонија два завета“.

(11) Карика која повезује ове култове са Кабалом није хришћанско предање него гностичка јерес! На ту гностичку везу упућује нас и Гершом Шолем, када каже: „Установљавање женског елемента у Богу и покушај његовог правдања гностичком егзегезом је, разуме се, један од најзначајнијих корака који су кабалисти учинили.“ („Кабала и њена симболика“ – Београд, 2001., стр.136) Било би можда занимљиво али и превише захтевно да се детаљније испита ова „карика“. Сем тога, прича би се умножила и скренула би нас са главног тока. Зато је довољно да читалац за ову прилику само прими к знању: да су гностичка учења утемљена у филозофији свих окултних друштава, најпосле и у филозофији „Слободних зидара“.

(12) Гершом Шолем: „Кабала и њена симболика“ – Београд, 2001., стр.138-139

(13) У езотеријском речнику алхемије „жива“ је све оно што може да изазове растварање, док је „сумпор“ све оно што може да сагори у пламену. (Зато су сви алхемичари увек истицали њихово алегоријско значење: „алхемијска Жива није исто што и обична жива. Нити је Сумпор исто што и сумпор.“) На духовном плану то је сваки агенс који може да раствори и сагори у пламену традиционалну културу, веровање или морал. (Зато су средњевековни алхемичари тако често истицали њихову компатибилност: „пошто сваки сумпор има моћ да згусне своју сопствену живу; и свака жива има способност да се згусне уз помоћ одговарајућег сумпора, и ни једног другог који јој је стран.“) Уочена компатибилност значи, да је у алхемијском процесу „прво активан женски квалитет, док је мушки пасиван, и да је затим женски пасиван, док је мушки активан“. Ако је дакле моја предпоставка - да живимо у епохи глобалног алхемијског експеримента – тачна, онда сасвим извесно следи: ми се управо налазимо на крају процеса растварања. Предстоји нам дакле процес сагоревања у „огњу“ и „сумпору“ – када ће „женски квалитет“ (Месец) бити пасиван, а „мушки квалитет“ (Сунце) активан. Није ли онда више него јасно, да креатори наше стварности – алхемичари „Новог Доба“ – већ више од два века, крупним корацима, гурају човечанство у сусрет Апокалипси?

(14) Ђордано Бруно: „Кабала коња пегазовог“ – Београд, 2010., стр.32-33

(15) Облак који скрива Земљу, облаци тмасти и тешки који су тако чести на барокним иконописима, нису ли и они симболи окултног значења. Наиме, у поменутом розенкројцерском манифесту Fama fraternitatis на једном месту се каже, да је Братсво Розенкројцера Бог „прекрио облаком да би их заштитио од злоће њихових непријатеља.“

(16) О „алхемијском четворсту“ средњевековни алхемичар Дорн каже: „A ternario et quaternario fit ad monadem progressus.“ (Напредак иде од тројства и четворства до једноће.) – К.Г.Јунг: „Психологија и алхемија“ – Београд, 1998., стр.330

(17) У ком случају би крст у облку нормалног грчког слова „Х“, чак и у свету окултне симболике имао сасвим другачије значење, блиско правом, изворном значењу који се придаје „Крсту Светог Андреја“. Ближе о томе говори Фулканели у књизи „Алхемијска боравишта“ – Београд, 2009., књига прва, стр. 238-242 ( У вези браде којом „барокни мајстори“ украшавају лик „Бога Оца“ на својим рукотворинама, овај упућени езотерик који се крије иза псеудонима Фулканели каже: да је брада у окултној симболици „хијероглиф светлосног и огњеног снопа усмереног ка земљи.“ (Исто, стр. 195)

(18) „Не гради себи лика резана нити какве слике од онога што је горе на небу...“ - Друга књига Мојсијева: 20; 4; „Немојте градити себи идола ни ликова резанијех, нити ступова подижите, ни камења са ликом мећите у својој земљи да му се клањате; јер сам ја Господ Бог ваш.“ – Трећа књига Мојсијева: 26; 1.

(19) Вилијам Џ. Сатон: „Илуминати-Покрет Новог доба“ – Београд, 2000., стр.98

(20) Гершом Шолем: „Кабала и њена симболика“ – Београд, 2001., стр.160

(21) Ову алузију на „тарот“ треба заправо читати: у другачијем контексту значења и нумеричких вредности јеврејских алфабета, обзиром да је по Кабали читав свет настао њиховом комбинацијом.

(22) Павел Евдокимов: „Православље“ – Београд, 2009., стр.236

(23) Кнез Јевгениј Трубецкој: „Истина у бојама“ – Београд, 1996., стр.20

(24) Љиљана Стошић: „Српска уметност 1690-1740“ – Београд, 2006. и Миодраг Јовановић: „Барок у српској уметности“ – Београд, 2012.

(25) „Светлост са запада“ – зборник, приредио В.Димитријевић, Београд, 2004., стр.350

(26) Милорад Павић: „Гаврил Стефановић-Венцловић“

(27) Џим Марз: „Владавина тајном“ – Београд, 2005., стр.240

(28) Радован Рабреновић: „Док сте ви спавали“ – Београд, 2011., стр.85

(29) Уосталом, није ли управо Захарије „Орфелин“ тај који је који је између осталог написао и дело под насловом „Седам степенеј премудрости“!

(31) „Протоколи сионских мудраца“ – Београд, 2001., стр. 89

(32) То видимо из уговора који су 1780.год. склопили Јаков Орфелин и Теодор Крачун са Карловачком митрополијом у коме између осталог стоји: „...темпло художественим живописом изобразити...“ (М.Јовановић: „Барок у српској уметности“ – Београд, 2012., стр.61)

(33) Израз „конспирологија“ позајмљујем од Александра Дугина са задовољством, јер ми се чини најприкладнијим да означи основну намеру која провејава кроз овај дискурс. Зато читаоца упућујем да се о самом појму „конспирологија“ детаљније информише из изворника: А.Дугин: „Конспирологија“ – Београд, 2008.

(34) Руски истраживач Олег Платонов даје подужи списак институција и друштвених организација које су се до краја XVIII века у Русији - дакле и у Кијеву! - налазиле под контролом или утицајем масонских ложа. На том списку се између осталих налазе: Академија уметности, Учено друштво, Библијско друштво, Слободно друштво љубитеља духовних наука и уметности, Слободно друштво љубитеља руске словесности и ревнитеља руске словесности и доброчинстава, Слободно сабрање љубитеља руске речи, Пријатељско литерално друштво, Друштво за руску историју и древност, Педагошка семинарија, Преводилачка семинарија, Руска академија наука, Собрање универзитетских питомаца... Олег Платонов: „Трнов венац Русије-тајна историја масонства“ – Београд, 2011., стр.84-86

(37) Доситеј Обрадовић: „Дела“ – Београд, 1953, стр.2 (Доситеј је био масон и није случајно писао ове панегирике. Читалац би дакле био у великој заблуди ако би у тим стиховима видео само удвориштво – то би могло да буде само онај заводљиви спољашњи слој намењен људима површних схватања. Али „Леополд фтори“ је много више од тога, отисак помоћу којег се могу боље разазнати рељефне црте свих тих опскурних ликова, напослетку и оног званог „Доситеи“ - као што се лутернизмом Петра „Великог“ могу боље разумети симпатије које је за њега имао Захарије „Орфелин“.)

(38) Види: Жолт Лазар: „Окултизам данас“ – Нови Сад, 1991., стр.12

(39) Жак Лакаријер: „Гностици“ – Чачак, 2001., стр.81

(40) Једнога дана ћемо ипак морати да се запитамо: ко је заправо истински иницијатор наше језичке реформе – Вук или Ватикан? За сада нека ми буде допуштено тек толико: у нашој језичкој реформи видим дугачку руку ове исте окултне силе којој овде пребројавам прсте и једва да сам јој, ако се не варам, напипао зглавак.

(41) Међу 681 књиге штампане у Украјини, колико их је у Карловачкој митрополији пописано 1732.год. било је, нема сумње, са православног становишта сасвим вредних дела, али и дела сумњивог православног садржаја попут „Камена вере“, рјазанског митрополита Стефана Јаворског. За ову књигу је још приликом првог издања (1728.) речено „да је криптокатоличка“ – па ипак! „Лош глас јој, међутим – каже један поштен истраживач – није нимало сметао да се нађе у боље снадбевеним библиотекама фрушкогорских и банатских манастира као и оним будимске епархије.“ (Љиљана Сошић: „Српска уметност 1690-1740“ – Београд, 2006., стр.45)

(42) Цезар Баронијус - кардинал, духовник папе Климента VIII, члан редакције за реформу јулијанског календара коју је покренуо папа Григорија XIII – то је онај „Бароније“ због кога се Доситеју толико усладила историја, да се напослетку почне у њему „возбуђивати“, како је изволео саопштити нам - „жеља и другачији књига осим церковни.“ Баронијус је писац чувених „Annales Ecclesiastici“, историчар који је доследно бранио папски примат и католички поглед на историју цркве. Толико доследно да, када су године 1719. ови „Анали“ преведени на руски језик и објављени под насловом „Деяния церковние и гражданские от Р.Х. до XIII столетия“ - у ком облику су и дошли до библиотека фрушкогорских и банатских манастира - приређивач је био принуђен да у предговору упозори читаоца - „да се не би саблазнио католичким размишљањем аутора“. (Види: www.ru.wikipedia.org.) А међу оним „другачијим књигама“ свакако су биле и књиге Теофана Прокоповича и Симеона Полоцког. Теофан Прокопович је студирао на језитском колеџу у Риму, где је заправо и примио католичанство. (Георгије Флоровски: „Хришћанство и култура“ – Београд, 1995., стр. 131-135) По повратку у Кијев 1704.године именован је за професора а затим и за ректора Теолошке академије. Године 1718. Петар „Велики“ – о коме је Захарије „Орфелин“ написао двотомно дело пуно хвалоспева! - именовао га је за епископа Пскова са задатком да „лутеранизује православље“ (Што му је добрим делом и успело: на Теолошкој акдемији у Кијеву окупио је знатан број протестанских теолога, а круна тог успеха било је дело објављено 1723.године под ауторством извесног „Kohliusа“ и занимљивим насловом: „Ecclesia graeca lutheranizans“. И сам је међутим дао свој допринос овој лутеранизацији православља написавши „Буквар-Катихизис“, дело које је у Карловачкој митрополији многим генерацијама служило као „Вјерују“, а у коме се између осталог обрушио: на поштовање чудотворних икона, моштију и реликвија – као на „православно идолопоклонство“. Нема сумње, да је Доситеју управо одатле дошла на памет идеја да у форми реторичког питања искаже свој гнев према реликвијама: „Ко би се усудио рећи да све те мошти и кости и зубове и парчета аљина и гвожђа и грудве у земљу ваља закопати.? У земљу!“ (Д.Обрадовић: Дела – Београд, 1953. стр.81)) Симеон Полоцки: монах, песник и дврски астролог. Језуитски ђак и учитељ на двору цара Алексеја Михајловича. Прича се да је гатањем предвидео рођење Петра „Великог“. Године 1667. разоткривен је на Сабору и осуђен као криптокатолик који је покушао да на мала врата у православље протури инквизицију, а на велика врата унесе „учење о безгрешном зачећу Богородице“. (Ето одакле је Јован Исаиловић могао да добије идеју за свој иконопис „Богородица имакулата“!) Он је идејни зачетник „Славено-грчко-латинске академије“ и творац њеног устава, по коме је поменута академија добила јасне контуре католичке инквизиције: академија није била само високошколска установа, она је имала да води и борбу против јереси. Соловјев о томе каже: „...то није само школа, то је страшни инквизиторски суд.“ (www.ru.wikipedia.org.)

(43) Лоренс Дарел у предговору књиге Жака Лакаријера: „Гностици“ – Чачак, 2001.

(44) Све окултне традиције познају такозваног „мерача душе“. У девном Египту то је био Озирис који пером мери душе покојника. (Отуда ваљда перо игра тако важну улогу у масонској симболици.)

(45) J.Chevalier, A.Geheеrbrant: „Ријечник симбола“ – Загреб, 1987., стр.453

(47) У хиндуизму „душа се мери“ на теразијама. У античкој Грчкој „душа се мери“ на ваги а њен „мерач душе“ је богиња Немезис, што ће касније, у доба Рима, персонификовати богиња Јустиција. Коначно, у исламској традицији „мерач душа“ ће постати Архамгел Гаврило (Мелек Џибрил) - зато се у ислму приказује са вагом у руци.

(49) Доситеј Обрадовић: „Дела“ – Београд, 1953., стр.202

(50) Рудолф Штајнер: „Езотерно Хришћанство“ – Зрењанин, стр. 233

(52) Др Алберто Ривера: „Ватиканске убице“ – Београд, 2009, стр.53. (Алберто Ривера је бивши језуита. Или „бивши“?... Свеједно. Рецимо: инсајдер коме треба веровати!)