Жандарми из Беле Цркве жртве идеолошког терора
Шабац – Хици из пиштоља марке „штајер“, којим је 7. јула 1941. године у Белој Цркви код Крупња комуниста Жикица Јовановић Шпанац убио жандармеријског наредника Богдана Лончара и каплара Миленка Браковића, нису означили почетак устанка против немачког окупатора. Били су испаљени из идеолошко-политичких разлога у жртве прогона и насиља од стране припадника партизанског покрета, чиме је повређено њихово право на живот – одлучио је Окружни суд у Шапцу у поступку рехабилитације покојних Лончара и Браковића.
Захтев за рехабилитацију жандарма поднела је новинар из Шапца Стана Муњић, аутор књиге „Син српског Ивањдана“, настале на основу дневника и непосредног казивања Лончареве супруге Божице. Муњићева је навела да се датум ових убистава и даље узима као почетак устанка, иако га је 9. јула 2001. године републички парламент укинуо као државни празник, што је својеврсна манипулација историјом. Она сматра да Лончар и Браковић нису били издајници српског народа и слуге окупатора, већ прве жртве грађанског рата у Србији.
Богдан Лончар био је рођен 1907. године у Јошани код Удбине, од оца Косте Лончара и мајке Милице, а Војноподофицирску школу у Сремској Каменици завршио 1935. године, као први у рангу. Касније је радио у канцеларији првог краљевог ађутанта у Старом двору, да би после слома Југославије у кратком априлском рату 1941. године, са породицом избегао у Мачвански Причиновић код Шапца. Затим је по наређењу преузео жандармеријску станицу у Завлаци код Крупња, у којој је радио заједно са капларом Миленком Браковићем, рођеним 1907. године у селу Доња Врбава код Горњег Милановца, од оца Косте Браковића и мајке Јованке.
Млади подофицир био је ожењен Божицом (Босом), ћерком Личанина Рада Ђукића, који се из далеке Америке вратио бродом да као добровољац ратује за Србију против Аустро-угарске империје, а која је потписнику ових редова такође испричала трагичну судбину своје породице:
„Уочи Ивањдана 1941. сањам ружан сан. Играм и певам у колу, а соба пуна свећа, гуши ме дим, једва дишем. Устанем, а сузе саме теку. Размишљам о својима, окупација је, бринем се... Ујутро, чудан сан ми прича и Богдан. Као, ишао он путем, упао у неки бунар, пружао руке да га спасу, али га је земља затрпала. Мало потом, дође наређење из Команде у Крупњу да се иде у Белу Цркву и види зашто се народ окупио. Знамо да је велики црквени празник Ивањдан, али су окупљања била забрањена. Богдан је отишао на задатак, а ја сам читав дан провела пазећи шестомесечног јединца Зорана.“
Детаље трагедије удовици Богдана Лончара испричао је Станко Поповић, један од очевидаца догађаја:
„Када је завршена служба у цркви, поп и црквењак су казали да мушкарци остану, јер ће бити одржан збор. Нешто иза поднева дошло је петнаестак људи, од којих су неки били наоружани. Жикица, један учитељ и Владан Бојанић су држали говор. Потом су се поздравили и отишли низ реку. На несрећу, после неколико минута стигли су Богдан и Миленко, који су стали под липу, назвали Бога, и питали где је председник. У том тренутку иза окуке се помолио Жикица. Жандарми викнуше да стане, али он иде и даље, брзим кораком, право према нама. Пошто је пришао мало ближе, на отприлике од 8 до 10 метара, извади пиштољ и ја видех како оба жандарма падоше“.
Богдана је метак погодио у фишеклије, које су експлодирале и нанеле му велику рану на стомаку. Тражио је да га сељаци убију да се не мучи, а умро је сат и по касније, када су му дали да се напије воде. Он и Миленко сахрањени су сутрадан у Завлаци, на гробљу крај раскршћа на путу Шабац – Крупањ. Божици је срце поново прокрварило 7. августа 1970. године, када јој је син Зоран погинуо у саобраћајној несрећи недалеко од Шапца. Меморијални фудбалски турнир, који је Божица неколико година заредом организовала, угасио се, јер се неко досетио да пита „шта се то у граду игра под именом непријатељског сина“.
Нажалост, блага и скромна Божица, која је остатак свог живота провела на релацији гробље – кућа у Масариковој улици број 114, није дочекала рехабилитацију супруга Богдана Лончара и Миленка Браковића. Умрла је 7. марта ове године у 84. години живота.
Мирољуб Мијушковић
[објављено: 05/01/2009]
http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Zandarmi-iz-Bele-Crkve-zrtve-ideoloshkog-terora.sr.html