Отац Дамаскин Светогорац: Заповест љубави
недеља, 09 фебруар 2014

 Стање љубави

Побожан живот, чување од сваког греха, и исповедање вере и молитве и свете тајне и литургија и причешће и друго у Цркви, све то није само себи циљ. Шта је циљ хришћанина?

 Циљ је – божанска љубав, као што заповеда Господ у Јеванђељу: "Љуби Господа Бога свога... и љуби ближњега свога..." Да би разумели божанску љубав, да видимо шта се догађа при љубави. Посматрај, какво је то стање љубави у коме се човек налази. При љубави дух човеков губи се у предмету љубави, тако да бива: дух је у томе, и то је у духу. Дакле, при љубави дух се губи у предмету љубави, и то је битно за разумевање сваке љубави. Тако и при божанској љубави дух човеков губи се у Богу, тако да бива: дух је у Богу и Бог је у духу човека. Међутим, велика је разлика између било какве светске љубави и божанске љубави. Дух палог човека лако се приљубљује и губи у предметима овог света који у злу лежи, док за Бога и Цркву мора човек силом да приљубљује свој дух, мора силом да га приљубљује све док не почне да се губи у Богу и Цркви. Јер тек кад дух почне да се губи у Богу и Цркви, тек тада је то божанска љубав. По светим Оцима, најпре ваља ум силом приљубљивати уз Бога и Цркву, док не почне ум да се губи у Богу, тако да бива: ум је у Богу и Бог је у уму, па временом Бог ће бити и у срцу, и тада је то божанска љубав. А то приљубљивање ума уз Бога и Цркву, то је као прикивање ума на крст, као што Владика Николај говори у песми (Пролог 19 јул):

"Шта је људско биће? као мутна вода, што не прима слику небеснога свода. Може л' мутна вода прозрачном постати, да се небо у њој може огледати? Може, Дије тврди, с ходом светитеља, но помоћу Крста Христа Спаситеља. Крст у срце стави усред бића свога, ум на њега прикуј – и видећеш Бога, и мутна ће вода бити избистрена, и гледаћеш чуда, дотле невиђена."

Божанска љубав је јуродство, она је лудост за овај свет, и ко гледа да стекне божанску љубав, тај је луд за овај свет који у злу лежи. Јеванђеље вели: "Ко чува (налази) душу своју, изгубиће је; а ко изгуби душу своју мене ради, наћи ће је" (Мт. 10, 39). "Ко хоће душу своју да спасе, изгубиће је; а ко изгуби душу своју мене ради и јеванђеља, тај ће је спасити" (Мк. 8, 35). Ако човек свакако мора да изгуби душу своју, онда боље да је изгуби у Богу и Цркви, јер ће је наћи, као што Господ каже: "ко изгуби душу своју Мене ради, наћи ће је". А ако човек изгуби душу своју у нечему другом, што нуди овај свет, онда је неће наћи и остаће она за увек изгубљена.

Није препоручљиво говорити на основу туђег искуства, али уз помоћ искуснога може и неискусни да говори. Овде имам у виду, како је апостол Павле помагао светом Златоусту да тумачи Посланице, али сада нема таквих светих говорника као што је био Златоуст или Владика Николај, па бива како народ каже: кад нема кише, добар је и град. Да видимо сада на основу примера Владике Николаја, како човек губи душу своју и како је налази:

Повест о животу у Дахауу

То је био дар неба, - каже Милица Зенров, - када сам срела Владику Николаја. Беше остарео и оронуо, али поглед његових црних очију продираше, као некада, саговорника до срца, боље рећи - у срце. Упитам га: Владико, како је било у Дахауу, може ли човек гладан да се моли? - Владика одговори:

- У логору је било овако: седиш у неком углу и понављаш у себи: "ја сам прах и пепео" (1 Мојс. 18:27); Господе, узми душу моју! И душа ти се од једанпут вазнесе на небо, и видиш Бога лицем у лице. Али не можеш да издржиш, па му говориш: нисам спреман, не могу, врати ме доле. Затим поново сатима седиш и понављаш у себи: "ја сам прах и пепео" (1 Мојс. 18:27), Господе, узми душу моју! И опет те вазнесе Господ... укратко, сав живот који ми предстоји дао бих за један сат боравка у Дахауу.

Владика подиже главу и погледа ме право у очи. Ја не могох да издржим тај поглед: гледале су ме очи човека који се сусрео са Богом лицем у лице. –

Губљење себе у љубави и враћање к себи

Ово је пример велике љубави према Богу, какву је имао Владика Николај. Најпре треба запазити, да подражавајући Праоца Авраама (1 Мојс. 18:27), Владика Николај се исто тако обраћао Богу и говорио: ја сам прах и пепео. Велика је разлика између губљења у божанској љубави и губљења у некој другој љубави, тј. у нечистој љубави. По примеру Владике Николаја, кад се човек изгуби у божанској љубави, он може да се врати к себи кад год хоће; а кад се човек изгуби у нечистој љубави, он не може да се врати к себи кад хоће. Тако Владика Николај после виђења Бога, обраћа се Богу и каже: "нисам спреман, не могу, врати ме доле"; и после вазнесења на небо, он се враћа у свој ад, у логор Дахау; и после губљења у Богу, он се враћа к себи. Према томе, само у божанској љубави, после губљења у Богу, човек може да се врати к себи кад год хоће; док код других љубави, тј. код нечистих љубави – то није могуће. Заправо, кад по Јеванђељу човек изгуби душу у божанској љубави он може да је нађе кад год хоће, а кад изгуби душу у нечистој љубави, он не може да је нађе кад хоће, него само по милости Божјој ради покајања, кад му Бог даје време за покајање. А ово говоримо о великој љубави, кад се човек губи у њој.

Примери екстазе

Данас имамо много лоших примера, где човек иступа из себе и губи се од дроге, или од алкохола или од блуда или од неке игре и забаве или од нечег другог. На основу тога може се закључити да човек има потребу да иступи из себе и да буде у нечем другом, и то се на грчком назива "екстаза", а на црквено-словенском "иступљење". Бог нема потребе да иступи из Себе и да буде у нечем другом, док човек има потребе. Али, као што има много нечистих љубави и само једна чиста божанска љубав, тако има много нечистих екстаза и само једна чиста екстаза у Богу. Има много примера где су подвижници хтели пре времена да доживе виђење и стање великих подвижника, па су као недостојни уместо екстазе у Богу упали у екстазу од ђавола. У такве екстазе од ђавола упадају сви спиритисти и сви будисти у својој нирвани. Зато треба рећи: постом и молитвом ваља човек најпре да изгони зле духове из себе, па затим, кад потпуно очисти своје срце од страсти, онда може да очекује и благодатну екстазу у Богу. Али треба бити опрезан и чувати се од могућих прелестних екстаза од ђавола. Зато човек треба да пази и умом да се удубљује у речи молитве, али опет да се враћа к себи и да сматра себе ништавним пред Богом, као што и јесте ништаван у односу на Бога, или да говори "ја сам прах и пепео", као што су говорили свети Аврам и свети Владика Николај.

Божанска љубав је прва заповест

У Јеванђељу Господ говори:

"Ја сам истинити чокот, и отац је мој виноградар. Сваку лозу у мени, која не рађа рода, избаца је; и сваку, која рађа род, чисти је, да више рода донесе. Ви сте већ очишћени речју, коју вам говорих. Будите у мени, и ја ћу у вама. Као што лоза не може рода родити сама од себе, ако не буде на чокоту, тако и ви, ако у мени не будете. Ја сам чокот, а ви лозе: и ко буде у мени, и ја у њему, тај ће донети многи род; јер без мене не можете чинити ништа. Ко у мени не остане, избаца се напоље, као лоза, и суши се, и скупљају је и у огањ бацају, и сагорева. Ако останете у мени и речи моје у вама остану, што-год хоћете, иштите, и биће вам. Тиме ће се отац мој прославити, да род многи родите, и будете моји ученици. Као што отац има љубав к мени, и ја имам љубав к вама: будите у љубави мојој. Ако заповести моје одржите, остаћете у љубави мојој, као што ја одржах заповести оца свога, и остајем у љубави његовој. Ово вам казах, да радост моја у вама буде и радост ваша да се испуни" (Јн. 15:1-11).

Како разумети ово што Господ заповеда: "Будите у Мени, и Ја у вама"? Божанска љубав јесте, кад се дух човеков губи у Богу и бива: дух човеков је у Богу и Бог је у духу човековом. Особина љубави јесте, као што је речено: да се дух губи у предмету љубави и бива, да је дух у томе и то је у духу. Господ заповеда: "Ако заповести моје одржите, остаћете у љубави мојој", то значи да се Господ налази у заповестима Својим, да је као сакривен у заповестима Својим. То значи, ако се човек свим бићем залаже у испуњавању заповести Божјих и у чишћењу свог срца од страсти, он се по својој моћи губи у љубави Божјој и временом налази у себи Бога.

Највећа заповест Господња гласи: "Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим, и свом снагом својом; ово је прва заповест. И друга је као и ова: љуби ближњега свога као самога себе. Друге заповести веће од ових нема" (Мк. 12:30-31). Зашто Господ четири пута наглашава: свим, свим, свим, свим? Па зато, што љубављу ваља човек свим бићем да се изгуби у Богу. По Догматици, Бог је свуда и свагда, и сваки човек на земљи, хтео-нехтео мора да се налази у Богу, али пошто тога није свестан, онда би могли рећи да: нити је у Богу, нити је ван Бога. Тако је сада, а у будућем веку неће бити тако, него ће човек бити тада: или у Богу, или ван Бога. А сада је време да се човек определи где ће бити у будућем веку и зато је заповест Господња о љубави, да би човек још сада био потпуно свим бићем у Богу, да би се, тако рећи, изгубио у Богу. Тј. да би цео човек био у Богу и да би се цео човек спасио, јер оно што није у Богу, то је ван Бога и то неће бити спашено. А то је, да би сваки хришћанин постао као апостол Павле и да би могао да каже: "Не живим више ја, него живи у мени Христос" (Гал. 2:20). У каквом је односу човек са Богом, то се показује нарочито на молитви. Ако за време молитве ум не пази на речи молитве, него лута које-куда, то се рачуна у блуд срца пред Богом и на молитви се тај човек показује као блудник пред Богом. Зато апостол Павле говори: "Ако се језиком молим Богу, мој се дух моли, а ум је мој без плода. Шта ће се дакле чинити? Молићу се Богу духом, а молићу се и умом; хвалићу Бога духом, а хвалићу и умом" (1Кор. 14:14-15). Стога човек треба да пази и умом да се удубљује у молитву, колико може, тј. да закључа свој ум у речи молитве, као што говори свети Лествичник.

Сукоб светог Григорија и Варлама

У историји Цркве познат је сукоб и расправа између светог Григорија Паламе и Варлама, где је свети Григорије заступао благодатно прихватање Бога и Цркве, док је Варлам заступао разумно прихватање Бога и Цркве, тј. свети Григорије био је заступник благодати у Цркви, док је Варлам био заступник рационализма у Цркви. И тада је победио свети Григорије и благодатно Православље; док сада, може се рећи, победио је Варлам, боље рећи, победили су следбеници Варлама, заправо победило је његово рационално хришћанство и теологија без крста, која се проповеда у теолошким школама. Следбеници његови су сви западни јеретици, а може се рећи, и наши новотарци су следбеници Варлама и његовог разумног приступа Богу и Цркви, тј. рационалног приступа. У својој гордости новотарци су одбацили Владику Николаја и Богомољце као неразумне, али су тиме одбацили и благодат у Цркви, тако да сада једва да се показује мало благодати у Цркви. Док раније у Српској Цркви никоме у народу није падало на памет и нико није смео да приступа светом Причешћу без поста на води и молитве и исповести по могућству, јер се тада осећала велика благодат у Цркви и Бог је кажњавао дрске непокајане грешнике, данас међутим, као да је Бог "диг'о руке" и пустио да свако ради шта хоће у Цркви. Тако сваки владика, па и сваки свештеник служи по свом ћефу, чак и мимо служебника на црквено-словенском, по коме су служили наши свети Оци последњих векова. А тако и сваки мирјанин, свако бира себи духовника, па се свако причешћује по свом ћефу, пошто изабере духовника који "лепо чеше по ушима". Мало је сада хришћана и још мање свештеника, који држе Предање својих Отаца, а то је Предање последњих векова, а једино кад се држи Предање своје Цркве, тада нема раскола, као што га није било у време Владике Николаја и светих Богомољаца. Разлику између светог Григорија и Варлама, тј. разлику између благодатног приступа Цркви и рационалног приступа, најпростије можемо да одредимо овако: ко држи Предање својих Отаца, који су га духовно родили, и ко са страхом Божјим тражи благодат у Цркви, тај је следбеник светог Григорија; а ко не држи свето Предање својих Отаца, који су га духовно родили, и који приступа светињи само разумом без страха Божјег, тај је следбеник Варлама.

Поука о љубави преп. Исака Сирина

Бива да се човек занесе нечим и као да се изгуби у томе, на пример кад нешто чита или слуша, или говори или ради. То су све примери како човек, као да се губи духом у нечему и заборавља на све остало. И то су углавном примери како човек губи своју душу у свету, док праве примере спасења, како се свети подвижник губи у Богу на молитви, тешко је наћи и још теже разумети без личног опита. Један од најискуснијих подвижника јесте преп. Исак Сирин, који свима заповеда да чисте своје срце од страсти, па кад се потпуно очисте од страсти, онда већ могу да приме созерцање (сагледавање) Божјег Царства. Овако он говори о созерцању у својој Посланици преп. Симеону:

"Зато се истинито созерцање (сагледавање) природа чулних и надчулних, и Саме Свете Тројице, удељује у откровењу Христовом. Њему је научио и њега је указао људима Христос, кад је првобитно Својом Ипостаси свршио обновљење природе човечје, кад је повратио и дао њој прву слободу и Сам просекао нама пут животворним Његовим заповестима да усходимо ка истини. И природа је само тада способна да постане гледалац истинитога, а не измаштаног созерцања, кад човек првобитно трпљењем страдања, делањем и скробама (невољама) свуче старог страсног човека, као што се новорођени младенац свлачи од одеће, кад се износи из утробе материне. Тада је ум способан да се препороди духовно, да постане видљив у духовном свету и да прими созерцање отачаства свога (отаџбине).

Зато сада созерцање твари, мада је оно и сладосно, само је сенка знања. И сладост његова је неодвојива од маштања у сну. Због тога созерцање новог света духом откровења, којим се ум наслађује духовно, јесте дејство благодати, а не сенка знања; и сладост његова неодвојива је од оне, коју је описао Апостол, говорећи: "Оно што око не виде, и ухо не чу, и на срце човеку не дође, то уготови Бог онима, који Га љубе, а светима је Бог открио Духом Својим: јер Дух све испитује, и дубине Божје" (1Кор.2:9,10). И ово созерцање бива храна уму, док ум не буде уведен у област савршене љубави. Љубав је обитељ духовнога, и настањује се у чистоти душе. Кад ум стане у области љубави, тада дејствује благодат, ум прима духовно созерцање и постаје гледалац скривенога. Јер ја сам рекао, да се на два начина даје дар откровења умног созерцања.

Јер понекад се даје по благодати за топлину вере, а понекад – за вршење заповести и за чистоту. По благодати, као блаженим апостолима, који нису вршењем заповести очистили ум и удостојили се откровења созерцања, него топлом вером, зато што су у простоти поверовали у Христа и без сумње, са пламеним срцем следовали су за Њим. И кад је Христос свршио достојни поклоњења Свој Домострој, послао им је Духа Утешитеља, очистио је и усавршио ум њихов, и стварно је умртвио унутра у њима старог страсног човека, и стварно је оживотворио у њима новог духовног човека, и примили су они осећај и једнога и другога. Тако је и блажени Павле обновљен био тајанствено, и затим је примио созерцање откровења тајни; но, и при том није се он ослањао на на њега. Стварно је он примио благодат и дар, али све време живота свога свршавао је течење, да би, по могућности, узвратио оној благодати, којој се удостојио кад је Господ са њим, као са присним Својим (пријатељем), беседио на путу и послао га у Дамаск. Није написано о чему је Исус беседио са њим јавно, него пише, да је рекао њему Ананија: "Савле брате, Господ наш Исус Христос, који ти се јавио на путу, посла ме к теби, да прогледају очи твоје и да се испуниш Духа Светога" (ДАП.9:17). И кад је крстио њега, испунио се он Духа Светога и осетио скривене тајне откровења, као што се свршило то и са светим апостолима, кад је био са њима Исус и говорио им: "...много имам да вам говорим, али не можете носити сада: а кад дође Дух Свети, Он ће вас наставити (упутити) на сваку истину... и оно, што долази, јавиће вам" (Јн.16:12,13).

И блажени Павле тада управо, кад је примио Духа Светога и обновио се Њиме, удостојио се и тајни откровења, стао је да созерцава духом откровења и наслађивао се созерцањем, слушао је неизрециве глаголе (речи), гледао је созерцање изнад природе, одушевљавао се созерцањима небеских сила и наслађивао се духовним. И да не буде тога, што у безумљу свом тврде јеретици, звани евхаити, као да је он ово усхођење достигао својом жељом! Ум никако не може да усходи тамо. Напротив, Павле је зграбљен био (узнесен) духом откровења, како је и сам написао у посланици Коринћанима, упркос тим сујетним људима, који су уподобљавали себе светим апостолима (сматрали себе равним светим апостолима), исповедали машту својих помисли и назвали их духовним созерцањима. То се односи и на многе јеретике, то јест блиско је то и Оригену, и Валентину, и сину Дисанову, и Маркиону, и Манесу, и осталим древним начелницима зло-штетних јереси, које су почеле од времена апостолских и до сада се по (неким) местима налазе.

На крају, пошто су неки људи, повређени у уму бесовским маштањем, хтели да покваре учење блажених апостола, онда је божанствени Апостол био принуђен да обрати у ништа хваљење јеретика, који су се хвалили сенком делања бесова, који су им се јавили, и затим са смирењем и великим страхом описује он божанско своје созерцање, односећи њега на лице другога (приписујући га другоме). Јер говори: "Знам човека у Христу, пре четрнаест година: да ли без тела, да ли у телу, не знам, Бог зна: да је зграбљен био (узнесен) у рај, и да је чуо глаголе (речи), које није дозвољено човеку говорити" (2Кор.12:2,4). И тако, говори он, да је узношењем узнесен био (да је зграбљен био), а није по својој вољи ушао умом својим у созерцања, до трећег неба. Написао је, да је видео созерцања; рекао је, да је чуо глаголе (речи): но, какве су биле речи и образи (слике) созерцања, то није могао да напише. Јер кад је ум духом откровења видео оно на свом месту, тада није примио заповест да искаже оно, не на свом ради тога месту. А да је и хтео да искаже оно, не би могао, зато што оно није видео телесним чулима. Што ум прима телесним чулима, то њима и може опет да објасни у области телесној; а што осећајно созерцава, или чује, или осећа унутар себе, у области духовној, то, кад се враћа у тело, није способан да преприча (да искаже), него само помиње, да је видео то; али како је видео, не уме да искаже јасно.

И тиме се изобличавају лажна писанија, такозваних откровења, које су изложили начелници јереси, покварени маштом бесовском, о обитељима на небу, у које уводе ум ради самовољног обучавања (изучавања), и о усхођењима ума на небо, и о местима одвојеним на Суду, и о многовидним образима (сликама) горњих Сила, и о дејствености њиховој. Све то је сенка ума, опијеног самомњењем (умишљеношћу) и приведеног у премирање (укоченост, запрепашћење) бесовским дејством. Због тога блажени Павле једном речју затворио је двер пред лицем сваког созерцања и затвор њен (резу њену) унео је унутар ћутања, где ум, ако би и могао објавити о томе, то не би добио за то дозволу. Јер је рекао, да сва созерцања, каква је језик у стању да испољи у телесној области, јесу маштања душевних помисли, а не дејство благодати.

На крају, преподобије твоје, памтећи ово, да пази над маштањима помисли дубоких (да се чува од маштања). А тој борби од свега чешће подвргавају се обично монаси ума тананог (префињеног), који улазе у истраживање онога, чиме се храни празна слава, који желе новотарије (тј. увођење новога) и који чине све на показ.

О расуђивању људи, који су пуни страсти и улазе у истраживање о законима телеснога и бестелеснога, а затим се не разликују од болесних, који предају правила о чувању здравља, један од светих је написао: "Блажени Павле, кад је сазнао о ученицима, који су пренебрегли заповести и нису победили страсти, него су желели блаженства у созерцању тајни, које је могуће по очишћењу, рекао им је: свуците најпре старог човека страсти, и тада желите да се обучете у човека новог, обновљеног познањем тајни у подобије Творцу, и не желите моје и осталих апостола блаженство, које је заиста свршено благодаћу; зато што Бог "кога хоће, милује: а кога хоће, отврдне (ожесточи)" (Рим.9:18). Јер ко ће се противити лицу Његовом или ко ће се супротставити вољи Његовој? Бог дарује понекад за бадава; а понекад захтева дела и очишћења, и затим већ шаље дар; а понекад и после дела и очишћења не даје овде, него чува, да би даровао созерцање на свом месту".

Знаш, љубљениј, да ако не буде исцељен страсни део душе, ако се не обнови, не освети у тајни, ако не буде свезан житијем духовним, онда душа неће наћи здравља и неће се ослободити од тога, да је не жалости оно, што је сусреће у твари. И исцељење ово може да се сврши по благодати, као што је било са блаженим апостолима, зато што су се они вером усавршили у љубави Христовој. А понекад бива, да душа задобија здравље законито (испуњавањем закона). Јер ко је вршењем заповести и тешким делима правог житија победио страсти, тај нека зна, да је законито задобио он душевно здравље, и да је одојен млеком ван овештаствљења (материјализовања) света овога, и да је одсекао у себи пређашњи свој нарав, и да је препорођен, као и првобитно, у духовном, и по благодати, као онај, који је нашао схватања унутарњег човека, постао је видљив у области Духа, и примио је њега у себи – свет нови, не-сложени.

А кад је ум обновљен и срце освештано, тада сва схватања, која проничу у њему, буде се у складу са природом тога света, у који ступа он. Испрва се буди у њему љубав према Божанском, и он жели општење са Анђелима и откровење тајни духовног знања; ум његов осећа духовно знање твари, и просијава у њему созерцање тајни Свете Тројице, тако исто и тајни достојног ради нас поклоњења Домостроју; и затим потпуно улази у сједињење са знањем наде будућега.

На крају, из тога, што сам ти ја написао, разуми стање своје. Ако би душа, кад је закључана у области страсти, могла заиста да љуби Бога, онда не би имала више потребе да распитује и дознаје о тајнама света духовнога. Него је очигледно, да обучавање и знање при страстима не доноси користи и није довољно за то, да отвори двер, закључану пред лицем нечистоте. А ако буду одузете од душе страсти, онда се ум просветљује, и поставља се у чистом месту природе, и нема потребе за питањима, зато што јасно види добра, која се налазе на свом месту. Јер као што спољна наша чула не осећају природе и ствари, које се дотичу њих, услед обучавања и питања, него свако чуло природно, а не помоћу питања, осећа ствар, коју сусреће (зато што нема учења, које посредује између оних, који осећају, и оних, који су осећани, тј. између чула и предмета; слепоме, ма колико да говориш о сунцу и месецу, о збору звезда, о бљеску драгоцених ствари, - он и прима, и суди, и представља себи красоту, какву имају они, само по опису; а знање и расуђивање његово далеко је од задовољства, које доноси само виђење), тако, на сличан томе начин, представљај себи о сезерцању духовном. Јер ум, који прозире (провиди) у скривене тајне Духа, ако он у свом природном здрављу, потпуно созерцава славу Христову, и не пита, и не учи се, него се наслађује тајнама новог света, изнад слободе воље, сразмерно топлоти вере и наде на Христа, како је написао блажени Павле: "на оно што видимо, како и да се надамо? Са трпљењем чекамо" (Рим.8:25).

На крају, ми ваља да чекамо и да пребивамо у усамљености и у простоти са унутарњим нашим човеком, где нема утисака помисли (запечаћења, осликавања), ни гледања на било шта сложено: зато што ум, на шта гледа, од тога прима и образе (слике). Кад гледа на свет, тада сагласно са видном променом слика, којима је он заокупљен, у том истом броју прима од њих у себе образе и подобија (слике и сличности), које, по мери свог мноштва и по различитости својих промена, побуђују у њему помисли; а кад су помисли побуђене, утискују се оне у уму. А ако ум прониче погледом у унутарњег човека, где нема ништа такво, што би могло да служи промени ликова, и где се (нешто) сложено не одваја од другог сложеног другачијим образом (видом), него све је – једино Христос, онда је очигледно, да ум прима тада просто созерцање, без кога ништа друго не осваја мирисом душевно грло и не чини, да душа нађе смелост у час молитве, пошто је то храна природе душе. И кад ум стане у област познања истине, тада нема потребе за питањима. Јер као што телесно око не пита прво, па затим већ гледа на сунце, тако и душевно око не улази испрва у истраживање, да би после тога созерцавало духовно знање. На тај начин и тајанствено созерцање, које ти желиш, светиј, открива се уму по задобијању душевног здравља. А желети посредством истраживања и распитивања дознати такве тајне, то је неразумност душе. Јер и блажени Павле није рекао, да је по науци или вештаственим неким средством видео и чуо тајне и "неизрециве глаголе, које није допуштено човеку да говори" (2Кор.12:4), него је у иступљењу узнесен био (у заносу је зграбљен био) у духовну област и видео је октровење тајни.

Прва од тајни назива се чистота, која се достиже при остваривању заповести. А созерцање је духовно гледање ума ради тога, да достигне оно, што је било и што ће бити, и од свега долази у иступљење (занос, изумљење). Созерцање је виђење ума, који се приводи у удивљење Домостројем Божјим у сваком покољењу и покољењу и који достиже (појима, схвата) славу Божју и тешкоће новог света, при чему се скрушава и обнавља срце; слично младенцима у Христу, храни се (срце) млеком заповести нових и духовних, постаје непорочно, приучава се духовним тајнама и откровењима знања, уходећи од знања у знање, и од созерцања у созерцање, и од достигнућа у достигнуће, и обучава се и укрепљује тајанствено, док не буде узвишено љубављу, сједињено надом, и док се не настанити у њему радост, и не буде оно узвишено Богом и увенчано природном славом свог стварања, у каквој је било саздано."

 

Последњи пут ажурирано ( недеља, 09 фебруар 2014 )