Интервју еп. Артемија листу "Данас"
среда, 07 јануар 2009

Интервју Епископа Артемија листу 'Данас'

                 Извор: Данас , 06. јануар 2009. 15:14

Епископ Артемије: Јерархија и верници воде заједничку борбу- Црква је једна и јединствена

           Иако Срби на Косову и Метохији Божић први пут дочекују у самопроглашеној косовској држави, епископ рашко-призренски Артемије (Радосављевић) у интервјуу за Данас каже да „радост са којом се дочекује празник Христовог Рођења не могу да помуте никакве спољашње околности“.

- Живот Цркве и нашег народа на КиМ после самосталног и нелегитимног проглашења независности у суштини се није променио. Срби и даље живе у својој држави Србији, у тешким околностима, непријатељском окружењу у енклавама, логорима, гетима. Албанске институције после тзв. проглашења независности КиМ покушавају да загорчају живот преосталим Србима, отежавајући комуникацију са осталим делом Србије, долазак на КиМ, достављање хуманитарне помоћи, лекова и свега што би олакшало преживљавање нашег народа. Али, и у таквим условима, као и много пута у историји и за време слободе и за време окупације, православни верници дочекују Божићса радошћу на коју не може да утиче оно што је пролазно и земаљско. Господ Христос је својим рођењем на земљи започео најграндиозније дело, најсудбоноснију револуцију која је икада изведена у историји људског рода, револуцију и бунт човека против сваког греха најпре у себи, а онда и око себе, против сваког зла и ђавола. Свесна борба против те троглаве аждаје јесте борба за спасење.

Због тога је Божић најрадоснији хришћански празник који је најдубље уткан у живот сваке људске душе, сваке породице, сваког хришћанског народа - истиче владика Артемије.

У ситуацији кад Срби не признају институције независног КиМ, а постоје две међународне мисије, ко је надлежан да брине о безбедности живота и имовине Срба на КиМ?

- Према сазнањима које имамо од наших власти у Београду, Кфор је, као и досад, одговоран за безбедност. Али, ако се зна да он није извршио своју мисији 1999. и каснијих година, јер је управо под влашћу Унмика и у присуству Кфора извршено етничко чишћење над Србима, није никакво чудо што се и даље такве ствари догађају. За све нападе који су од 1999. извршени на наше вернике и објекте СПЦ, увек смо се обраћали Унмику и Кфору, али никада нисмо добили одговор, што је случај и у последњих месец-два, када такорећи није било дана без напада на наше вернике, провала у црквама, рушења гробова, споменика, чак и манастира Грачанице. Будући да до сада сва наша обраћања нису довела до неких позитивних решења, не знамо коме треба да се обратимо и за многе друге проблеме који сада настају на терену, мада се и даље, у складу с Резолуцијом 1244 СБ УН, обраћамо искључиво представницима међународне заједнице.

Како коментаришете да су се последњи напади поклопили са одлуком СБ УН о размештању Еулекса?

- Шиптарски терористи и злочинци мисле да на тај начин покажу Србима да замена Унмика Еулексом и неких шест тачака које је Србија тобоже постигла у преговорима са представницима УН, њих не може да спречи да доврше етничко чишћење и угрожавање права српског народа и српске цркве на КиМ. То је можда, нека врста стављања до знања да Еулекс и за Албанце није добро дошао на КиМ јер, према неким извештајима, наводно није ту да би удовољи очекивањима Албанаца и спровео Ахтисаријев план, иако у суштини знамо да је управо због тога дошло до промене међународне мисије. Унмик је омогућио проглашење независног КиМ, а Еулекс је ту да га озваничи и цементира оно што је већурађено. Тако ми доживљавамо долазак Еулекса. Зато је тешко објаснити зашто се преко леђа српског народа и наших светиња обрачунава неко ко је незадовољан Еулексом.

Међународне мисије на КиМ намеравају да споведу Ахтисаријев план и у области заштите културне баштине, која је и предмет договора Београда и УН у оквиру шест тачака. Да ли сте обавештени о томе?

- Званично ме нико није обавестио, знам само оно што објављују медији. Стално се говори о тих шест тачака, међу којима је и питање културне баштине. Међутим, јавност у Србији није могла директно да се упозна са садржајем тих тачака, тако да не знам шта је договорено ни питању културне баштине. Уместо тога, из медија сам недавно сазнао да Министарство за културу тзв. Владе Косова, уз помоћ Британске амбасаде предузима активности за израду електронске базе података културне баштине на КиМ, како би се показало како је она јединствена и недељива. То није ништа друго, него нови насртај на културну баштину српског народа, покушај да се одузме од власника - српске државе и Цркве, како би била проглашена за косоварску културну баштину. Чини ми се да тако нешто не стоји ни у Ахтисаријевом плану, ни у договору о шест тачака, мада министар тзв. косовске владе Валтон Бећири тврди да ће у изради те базе података учествовати чак и неки Срби.

Искуство распада бивше СФР Југославије говори да се у свим новонасталим државним творевинама од СПЦ очекивало да помогне мирну интеграцију српског становништва. Да ли постоје таква очекивања и када је речо интеграцији Срба у „нову косовску реалност“?

- Апсолутно се не може говорити о помоћи Цркве у неком интегрисању српског народа у тзв. институције независног КиМ. СПЦ је у свим осталим деловима бивше Југославије, где су Срби живели и где живе, настојала да помогне да српски народ остане и опстане на тим просторима. У свим тим крајевима постоје наше светиње, а Црква помаже опстанак нашег народа и повратак прогнаних. Ту мисију Црква врши и на КиМ. Као што очекујем да српска држава никада неће признати независно Косово, јасно је да поготово СПЦ никад неће пристати и прихватити да њене светиње на КиМ припадају ником другом, осим српском народу и Цркви који су кроз векове градили и чували.

Можете ли нешто детаљније да кажете о недавном разговору чланова Светога архијерејског синода СПЦ са председником Србије о сарадњи с Еулексом?

- Знам да је дошло до тог сусрета, међутим, шта је договорено и разговарано није познато ни мени, ни јавности. Од најаве доласка Еулекса који би требало да замени Унмик и да спроведе Ахтисаријев план, био сам резервисан према таквој мисији ЕУ и чак кроз допис свештеницима и монаштву у Епархији рашко-призренској заузео став да са Еулексом нема и не може бити никаквог контакта и сарадње. Будући да је српска држава на неки начин пристала на Еулекс, прихватила га кроз одлуку СБ УН, па је мисија ЕУ сада на КиМ присутна захваљујући пристанку српске државе, ми се саображавамо са ставом Београда јер не желимо, нити можемо да се конфронтирамо и ратујемо с нашом државом и властима у Београду. Са Еулексом ћемо разговарати и контактирати онолико колико будемо проценили да не иде на штету нашег народа. Са институцијама тзв. независног Косова нема и неће бити никаквих контаката.

Уочи једностраног проглашења независности КиМ јавно сте износили предлоге шта би требало предузети. Сада и званичници признају да Србија нема стратегију одбране земље, а политика према КиМ креира се у уском затвореном кругу. Шта очекујете од власти у Београду у садашњој ситуацији?

- Очекујем да испоштују своје речи и досадашње изјаве да никада неће признати и пристати на тзв. независно КиМ, односно на одвајање КиМ од Србије под било којим именом и називом. Што се тиче безбедности за коју је држава одговорна, и пре самопроглашења косовске независности изражавао сам незадовољство изјавама да ће Србија као држава бранити КиМ свим дозвољеним дипломатским средствима, не помињући ништа друго. Сматрам да се на такав начин територија једне државе нити може, нити је игде у свету брањена и одбрањена. Остаје да видимо шта ће ова власт урадити. Јасно је да нико неће тражити конкретно ничији потпис на неки документ о тзв. независном Косову, али не чињењем оног што смо дужни чинити, заправо пристајемо да се то спроводи и без нашег потписа.

Каква је економска и социјална ситуација на КиМ? Да ли су три народне кухиње које је Епархија отворила довољне да обезбеде преживљавање свих којима је помоћнеопходна?

- Економски и социјални услови у којима наш народ живи последњих десет година заиста су веома тешки. Ни раније није било лако, али после 1999. Срби су протерани из свих институција, са радних места, чак нису у могућности ни да обрађују властиту земљу. То је Цркву руководило да се заузме око отварања народних кухиња у местима где су немаштина и сиромаштво највећи, као што је новобрдски крај, око Косовске Каменице или најновија кухиња у Врбовцу код Витине. Ове три кухиње заиста су умногоме помогле и допринеле опстанку и преживљавању Срба на тим просторима, али то ни издалека не задовољава све потребе на КиМ. Прва кухиња у Прековцима код Новог Брда у почетку је радила захваљујући помоћи грчког народа. Кад је она почела да посустаје, имали смо великих тешкоћа да одржимо ту кухињу. Од како се кренуло са документарним филмовима „Кад би хлеба било више“, нарочито после акције „Један СМС за један оброк гладнима на КиМ“ ситуација се знатно поправила, тако да смо отворили и ову, трећу народну кухињу у Врбовцу.

Колико држава Србија помаже рад тих кухиња и да ли надлежне власти у Београду сарађују са Епархијом у осмишљавању и остваривању социјалног програма на КиМ?

- Држава је помогла пре неку годину са извесном сумом новца преко организације „Мајка девет Југовића“, која води ову хуманитарну акцију на КиМ. Не постоји стална помоћдржаве, нити било какав договор о тражењу и изналажењу решења како би се социјално питање нашег народа решило на адекватан и задовољавајући начин. Има јако, јако много оних који заиста једва састављају крај с крајем. Многи од њих долазе код нас у Грачаницу за помоћ. Помажемо им колико можемо од прилога које добијамо од наших пријатеља и нашег народа из иностранства. Али, то је само кап воде у врелом песку. Много пута смо разговарали и разговарамо с појединцима из Координационог центра и Министарства за КиМ, указујемо на егзистенцијалне и социјалне потребе становништва. Добијамо извесна обећања, кажу треба урадити социјалне картице и још много тога, али у суштини још ништа конкретно није урађено по том питању. Чује се да су велике паре из буџета Србије издвајане за КиМ, али народ некако не осећа доток тог новца и помоћи. Држава је свакако пуно помогла на одржавању здравства и школства. Радници који раде у овим областима били су стимулисани дуплом платом, али је то изазвало и извесну подељеност, па и огорченост оног дела народа који је остао на КиМ после 1999, а тешко преживљава. Незадовољство изазива и чињеница да многи који су напустили, чак и продали своју имовину на КиМ, долазе и раде у здравственим и образовним институцијама за дупле плате, али истини за вољу треба рећи и да међу локалним становништвом, које је углавном сеоско, нема довољно стручњака који би радили у здравству, школству, судству.

Осим тешке економске и социјалне ситуације, колико неслагања у врху СПЦ, чији смо сведоци већдуже време, утичу на духовно стање Срба на КиМ?

- Мислим да такозвано неслагање у СПЦ, конкретно у ЕРП, битно не утиче на духовно стање српског народа на КиМ. Народ нити може да схвати, нити да прати због чега је дошло до извесних неслагања и несугласица. Судећи према односу верника, доласку и посетама богослужења и цркви, то не утиче на духовно стање и опредељење нашег народа.

Људи су, ипак, збуњени не само односима у Епархији, него и оним што се догађа у Сабору СПЦ и око патријарха српског Павла, који је на КиМ провео 34 године.

- Наш народ на КиМ реагује на исти начин као и верници у Београду и другим деловима Србије. Свакако да им је много тога несхватљиво и да има различитих мишљења. Једни заступају став да је требало бирати новог патријарха, без обзира на то што имамо живог поглавара. Други су сагласни са одлуком Светог архијерејског сабора да не треба ићи на изборе док год је патријарх жив, будући да је питање функционисања Цркве и црквених органа решено путем заменика Његове светости патријарха Павла, што функционише већ више од годину дана.

У којој мери Сабор заиста ослушкује шта мисле верници кад је речо питањима попут ванредног избора новог поглавара?

- Врло мало или нимало.

Због чега Сабор СПЦ већ неколико година не може да разреши проблем патријархове болести и заузме јасан став о питању евентуалног избора новог патријарха?

- Ово питање није умесно. Сабор је изашао пред јавност са својим решењем. Према канонима и Уставу наше цркве, нови патријарх се не бира док имамо патријарха. То што неки са тим нису задовољни било у народу, било чак и у крилу више јерархије, то није ствар Сабора, него појединаца. Став Сабора био је познат од раније и не може се рећи да Сабор није у стању да реши то питање.

Да ли у СПЦ изостаје богословски дијалог, чак кад су у питању крупне теме попут литургије, где смо сведоци само великих спорења, па и физичких обрачуна? Верницима нико није покушао ни да објасни, у мери која би њима била разумљива, о чему се ради.

- То је још увек стање превирања. Црква је и ту потпуно јасно и недвосмислено три пута поновила одлуку о потреби богослужења на традиционални начин који је вековима вршен у нашем народу, као и да не треба уводити новотарије самовољно, без сагласности Сабора. Нажалост, још има оних који те одлуке Сабора не прихватају и не спроводе у дело, а да Црква још то толерише и не предузима одговарајуће санкције.

СПЦ није рашчистила имовинске односе са државом, пристаје на помоћ из државног буџета који пуне порески обвезници, а за узврат већ неко време јавност оптерећује борбом за патријарашки трон, свађама и скандалима. Да ли Црква почиње да личи на „негативца“ у друштву како је својевремено као „класни непријатељ“ описивана у уџбеницима за марксизам?

- Црква већ дуги низ година тражи да јој се врати одузета имовина, коју су узурпирале безбожничке комунистичке власти у послератним годинама. Она је то питање врло често постављала у контактима са представницима државе, добијала разна обећања, која су остала неиспуњена. Недавно је донет Закон о реституцији црквене имовине. Тај процес је у току, не одвија се брзо и на задовољавајући начин, али свакако ће се окончати и решити тако што ће тамо где је могуће црквена имовина бити враћена, а тамо где то није могуће биће на неки начин компензована. Црква већ деценијама прима, чак и у комунистичко време је примала, од државе извесну донацију за централну касу, одакле је подмиривала своје виталне и неопходне расходе, као што је издржавање богословија, факултета... Да ли Црква због тога долази у позицију „негативца“ како су неки желели да говоре - мислим да то није права слика. Црква је једноставно војинствујућа Црква овде на земљи, бори се са разним проблемима, а један од њих је и питање материјалног опстанка. Чланови Цркве су и сви верници који плаћају порез, иако порез плаћају и они који се декларишу да нису чланови Цркве. Порез се, ипак, распоређује на многе ствари, не само на потребе Цркве.

Због чега је Црква за неколико месеци од институције којој се највише верује у српском народу дошла у ситуацију да се у медијима отворено поставља питање поверења у рад Синода и саборске одлуке?

- Медији не приказују увек и на прави начин проблеме који свакако постоје и у Цркви. Често болују од тешке болести сензационализма, који омогућава већи тиражи бољу прођу у јавности. Имају тенденцију да тежњом за шкакљивим питањима просто „голицају“ интересовање својих читалаца, слушалаца и гледалаца.

Сведоци смо да и сами епископи преко медија доводе у питање одлуке највиших црквених органа.

- То је ствар појединаца и личне слабости.

Србија је и раније била у тешким политичким ситуацијама, али је СПЦ деловала стабилно. Сада имамо не само уздрмане институције, него и Цркву у којој, према процени једног од архијереја, влада „беспоредак и непорецив хаос“. Какве последице то може да има?

- То што је неки појединац такве речи изрекао јавно и указао на, по њему, неке негативности, заправо говори о стању његове душе, а не о стању Цркве. Он је вероватно изазван неким незадовољством или гневом због неиспуњених жеља или очекивања, па је оптужио своју Мајку Цркву, чији је и он један од одговорних чланова. То није права слика Цркве, која је и даље институција од поверења.

Имајући у виду догађаје у СПЦ последњих неколико година, чини се да се често ни сам врх СПЦ, чак ни у време поста, не придржава јеванђелске лествице врлина која, између осталог, обухвата: смерност, милосрђе, кротост, покајање, правду, истину, доброту, трпљење, уздржаност, праштање, братољубље... Каква је то порука верницима?

- Увек се некако баш за време поста и великих празника искушења појачавају, јер и непријатељ наш ђаво ради свој посао и жели да у време предвиђено за појачан пост и молитву нашу пажњу скрене на друге ствари. Зато утиче да се нека питања покрену и решавају баш у време када би требало да смо више посвећени свом унутрашњем животу. Црква и током историје, изазивана појединим споровима и појавом јереси реаговала је и решавала проблеме не чекајући да прође пост или неки велики празник. Она тако поступа и данас. Верници заузимају став према својој савести. Учествују и они молитвом, подвигом, саглашавањем или неприхватањем одлука појединих чланова јерархије, тако да је то заједничка борба црквене јерархије и верника. Па ипак, Црква је једна и јединствена. 

Развијање свести о КиМ

Своју овогодишњу божићну посланицу верницима владика Артемије насловио је „Божић у гету, поглед са Косова и Метохије“. У њој, између осталог, упозорава на опасност од паганизма, као једне од последице атеизације и позива „и власти и народ у целини да се врате Богу и себи“, јер је то једини прави пут за решавање свих српских проблема, укључујући и питање КиМ. „Без обзира на безаконо и нелегитимно проглашење независности КиМ и међународног става према том питању, дужни смо да негујемо и развијамо свест у нашем народу, од обданишта до универзитета и старачких домова да је КиМ колевка наше духовности, културе и државности, наш неотуђиви идентитет, лична карта без које не бисмо били препознатљиви“. Владика Артемије очекује да се „настави процес духовне обнове“ и да „ова власт учини оно што прошла није успела - да створи и јасно дефинише државни и национални интерес када је КиМ у питању и да решавању тог питања приступи јединствено, државнички и одговорно“. 

Господ стоји пред вратима и куца

Као што каже црквена песма: „Христос се рађа славите га, Христос долази с Неба, сретните Га“, тако треба да за Божићприпремимо себе постом, покајањем, светом тајном покајања и исповести како бисмо били спремни за сусрет са Богомладенцем Христом, да га очишћени од наших грехова и страсти примимо у своја срца и душе. Господ на једном месту каже: „Ево стојим пред вратима и куцам“. Он чека да га примимо, да би му у нашем срцу и души био пријатнији боравак него у хладној Витлејемској пећини. С таквим молитвеним мислима и жељама упућујем традиционални хришћански поздрав: „Мир Божји, Христос се роди - Ваистину се роди и срећна Нова 2009“, поручује владика Артемије. 

Генерацијске разлике, амбиције и „напредни“ погледи

Да ли у Сабору СПЦ постоји заиста тако велики генерацијски јаз између млађих и старијих епископа, како би се дало закључити на основу изјава у медијима, и шта мислите о предложеној лустрацији у врху СПЦ?

- Природно је и нормално да у Сабору СПЦ постоји генерацијска разлика, као што је постојала и у време светих Апостола, као што постоји и у свакој здравој и нормалној породици. Није нормално да због те генерацијске разлике постоји нетрпељивост, деобе и подозрења између чланова Сабора, што се у новије време, нажалост, примећује у Сабору СПЦ. Та подвојеност и нетрпељивост, боље рећи - нестрпљивост, посебно је дошла до изражаја на новембарском Сабору, када је један број млађих епископа истакао потребу „лустрације“ у СПЦ, што је било веома непримерено и неукусно, јер је открило жељу појединаца да своје младалачке и „напредне“ погледе наметну Цркви и поведу је у неком новом смеру, који није утабана и проверена стаза Цркве кроз векове. Према тој теми „лустрације“ Сабор је био колико јединствен, толико и одлучан у захтеву да се то питање скине са дневног реда, те о томе није даље ни дискутовано. Брине што су носиоци те идеје, иако малобројни, ту „буву“ пустили у јавност после Сабора, те тиме потврдили своје нездраве амбиције и додатно унели узнемиреност међу вернике. Но, ништа за то. Црква је у стању да превазиђе и то искушење, као и многа друга која на њеном историјском ходу кроз векове искрсавају.

Руска црква фактор међуправославног јединства

Да ли ће и на који начин промена на челу Руске православне цркве утицати на међуправославне односе и сарадњу са Римокатоличком црквом?

- Промене на челу помесних православних цркава су природна и нормална ствар којом Бог руководи. Не видим разлог и не очекујем да ће промене на челу Руске православне цркве на било који начин утичу, како на односе међу сестринским православним црквама, тако и по питању сарадње или односа са Римокатоличком црквом. Руска православна црква је један од, нема сумње, битних фактора за одржавање међуправославног јединства и очување чистоте православне вере и предања. Верујемо да ће она и убудуће, независно ко ће доћи за њеног Првојерарха, наставити да игра ту своју позитивну и конструктивну улогу, чувајући границе „које поставише Оци наши“.

Епископи у рангу министара

На последњем Сабору пажњу медија привукао је „возни парк“ српских владика. Да ли су добре марке аутомобила, па и владичански чин у супротности са монашким заветима, како се често чује?

- И то је потпуно погрешно представљена слика владика и саме Цркве. Луксузна возила у којима се епископи довозе пред Патријаршију нису њихово лично власништво. Припадају епархијама на чијем су челу и њима су само на услузи, исто онако као што се господа министри возе луксузним возилима која су државна имовина, а не њихова лична. Увек је било, чак и у Краљевини Србији и касније Југославији да је епископски чин у рангу министра. Нико, ни медији, ни јавност не критикује господу министре како долазе на седнице Скупштине, где се често свађају, праве скандале или се чак и туку, али кад су у питању епископи, онда се стављају дупле наочаре да се виде марке возила и како владика долази на седницу Сабора или Синода. Никаквих несагласности нема ни између владичанског чина и монашких завета, јер и владика, као монах нема своју личну имовину. Чак и тамо где се указује на луксуз појединих епархија и епископских дворова, то епископу ништа не припада лично и није његова лична имовина, него црквена.

Да ли последњи догађаји показују да понашање владика почиње да личи на понашање министара?

- То се може објаснити тиме што су и министри и владике из истог народа.

Како коментаришете да јавност, ипак, очекује већи аскетизам од свештенства и монаштва?

- Имају право да очекују, али не и да мере. Нико не зна како се ко подвизава. То је лични однос сваког појединца с Богом и својим савешћу. Нико не зна како ко живи у личном животу.

            http://www.eparhija-prizren.com/default.asp?idvestep=3358

Последњи пут ажурирано ( среда, 07 јануар 2009 )