На Велики Петак патријарх Иринеј је дао интервју „Вечерњим новостима“. С обзиром да су „Вечерње новости“ забраниле преузимање интервјуа и његових делова без одобрења редакције овог листа, ми смо најупечатљивији патријархов одговор преузели са хрватског сајта „Вечерњи лист“ (јесу ли то “Новости“ Хрватима дале дозволу за преузимање?). Овај извод доносимо аутентично, на хрватском језику и латиницом, јер се излив патријарховог латинофилства и кроатофилства једино тако и може очитовати у целости. Ево тог, по нама, најкарактеристичнијег дела интервјуа:
>>Irinej: Kanonizacija Stepinca neće ugroziti odnose s Vatikanom
U velikom uskrsnom intervjuu beogradskim Večernjim novostima, srpski patrijarh Irinej dotaknuo se i najavljene kanonizacije kardinala Alojzija Stepinca. Odgovorio je i na pitanje hoće li postupak proglašenja Stepinca svecem ugroziti odnose SPC i Vatikana.
- To je izuzetno delikatno pitanje. Dovoljno znamo o Alojziju Stepincu, a na djelu imamo pokušaj da se on prikaže u boljem svjetlu nego što je de facto to bio. Možda je to donekle i razumljivo, jer je on u svoje vrijeme bio značajna osoba u Hrvatskoj. Izgledno je da naši odnosi s Vatikanom neće biti ugroženi njegovom kanonizacijom, ali će to baciti sjenku na Rimokatoličku crkvu. Dobro je poznato kakve su osobe u prošlosti proglašavane za svece. Svi drukčiji potezi Crkvu bi činili više političkom organizacijom, a manje Kristovom crkvom, s naslijeđem koje je dobila od svojih osnivača svetih apostola - rekao je patrijarh Irinej./.../<< (http://www.vecernji.hr/balkan/irinej-kanonizacija-stepinca-nece-ugroziti-odnose-s-vatikanom-933926)
Патријарх Иринеј је од свог устоличења на патријарашки трон у више наврата својим изјавама и неканонским поступцима осрамотио Српску Цркву и њене вернике (то што себе самог срамоти, његова је лична ствар). Његова изјава да односи СПЦ с Ватиканом неће бити угрожени канонизацијом надбискупа геноцида Алојзија Степинца (што рече један човек у свом коментару: ваљда би односи са Ватиканом били угрожени тек када би нас све побили), само је још једна у низу сличних. Међутим, ма колико овакве изјаве биле болне за срца искрених верника наше Цркве, оне могу бити и од користи, јер и најнепоправљивије занесењаке буде из сна, који је сан на духовну смрт, а не на вечни живот. Јер и такви ће, надамо се, коначно схватити: екумениста = изрод, издајник своје Вере и нације.
Прича за себе је и патријархово исповедање еклисиолошке јереси, противне деветом члану Символа вере, да је римокатоличка квазихришћанска организација - „Кристова црква“ и да упркос пребивању у гротлу јереси има апостолско прејемство.
Још пре упокојења блаженопочившег патријарха Павла, непријатељи СПЦ знали су кога ће поставити за његовог наследника. А да ће поставити епископа нишког Иринеја, месецима пре његовог устоличења, знали смо и ми - мали људи и обични смртници који уређујемо овај скромни сајт. Ко има уши да чује, нека чује!
Патријарх Иринеј је 22. априла 2014. године служио свету архијерејску Литургију у обновљеном храму Светог Илије у селу Млака код Јасеновца поводом обилежавања Дана пробоја јасеновачких логораша. Том приликом је одржао беседу у којој је, између осталог, говорио како је у некој ТВ емисији, у којој је и сам гостовао, један католички прелат изјавио „да је ту (у Јасеновцу) страдало око 50.000 душа"."А ја га питам, брате у Христу, зар је то мали број, 50.000 душа? А да Бог зна, колики је тај број“, рекао је патријарх Иринеј. Патријарх не само да не супротставља прелатовим лажима истину о правом броју уморених (макар због гледалаца), већ овог потомка усташких кољача (да је потомак види се по његовом лагању о броју пострадалих) назива братом у Христу! O tempora, o mores! – што би рекао епископ бачки Иринеј Буловић, чији се несебично залагање у патријарховом интервјуу "Новостима" јасно очитује.
Патријарх Иринеј је у поменутој својој беседи поновио несрећну изјаву патријарха Германа, изречену у Јасеновцу, „опростити морамо, заборавити не смемо“, у суштини неспојиву с православним разумевањем покајања и опраштања грехова. Јер опростити се може и мора, али само ономе ко се каје и ко искрено тражи опроштај. Господ Исус Христос каже: „Ако ти сагријеши брат твој, накарај га; па ако се покаје, опрости му. И ако ти седам пута на дан сагријеши, и седам пута на дан дође к теби и рече: кајем се, опрости му (Лк. 17,3-4). Дакле, „ако се покаје, опрости му“ и „ако... рече: кајем се“, опрости му.
Притом, опростити може само онај коме је учињено нешто нажао. А ко је овластио патријарха Иринеја да усташама опрашта њихове злочине? Да ли 700.000 јасеновачких Новомученика? Ми, људи, немамо право да опраштамо у туђе име, него само Господ може опраштати грехе учињене другима, уколико се злочинци кају. Зато се и свештеници, када исповедају, моле Господу да „прими исповест слуге свога и као добар да презре све грехове његове, вољне или невољне... Јер Ти Једини имаш власт отпуштати грехе...“ Одакле нама морално или било које право да данас нудимо опроштај у туђе име, у име жртава које су поклане у Јасеновцу, онима који опроштај уопште не траже? Док су још живи, злочинци у сваком случају имају право, и добро би било, да се моле својим жртвама за опроштај, да покажу покајање поклонивши се својим жртвама, да их моле за заступништво пред Богом, да моле своје жртве да оне од Бога измоле опроштај њихових страшних злочина.
Друго, опростити значи - заборавити. Не може се по нашој вери нешто опростити - а опет памтити. То би било злопамћење. Када је један грех опроштен, он је заборављен. Не постоји више. Избрисан. Сав смисао опраштања пред Богом је - не спомињање наших грехова и њихово брисање.